BESEDA O NARODNOM PROROČANSTVU

Govorena u zimu 1912. godine.

Gospod prihvata sve koji padaju,
i ispravlja sve pognute.
(Psalm, 145, 14)

Vaskrsenja ne biva bez smrti.
Već vas viđu pod sjajnim pokrovom,
Čest, narodnost đe je vaskrsnula.
Bježi grdna kletvo s roda,
Zavjet Srbi ispuniše.
Gorski Vijenac

Ono što se smrtnim jezikom zove velikim događajima, draga braćo, biće upisano i u istoriju ovoga pokoljenja. Rušenje jedne stare i zidanje jedne nove carevine vrši se na naše oči i uz naše sadejstvo. Primeri ratničkog heroizma, pokazani u naše vreme, nikad nisu bili veći i nikad neće moći biti veći, jer u čemu je ratnički heroizam, ako ne u dragovoljnom žrtvovanju svoga života? Takav heroizam naši ljudi su međutim pokazali i pojedinačno i u masama, pokazali su ga učeni i neuki, pokazali su ga siroti i bogati, pokazali su ga seljaci i gospoda, pokazali su ga redovi i generali, pokazale su ga čete i pukovi.

Primeri žrtvovanja svoje imovine na jedan veliki opšti cilj nikad nisu bili veći i nisu mogli biti veći u istoriji od ovih primera, koje mi doživljujemo. Građanin, od koga je država tražila samo haljinu, dao je i košulju. Onaj ko da sve što ima, taj daje najviše; to je misao Hristova. Vi ste svi svedoci, braćo, da smo mi u ovom vremenu imali takvih idealnih davaoca i više no što se moglo slutiti. Niste li čitali ovih dana izjave pojedinih ljudi i čitavih gradova, upućene našem Kralju ili Predsedniku Vlade, izjave u kojima građani stavljaju na raspoloženje i svoje živote i svoja imanja za dobro i slavu Otadžbine? Ovi primeri tako su veliki, da će oni svojom veličinom biti u stanju da zasene sve one mnogobrojne mirnodopske primere sitne sebičnosti i tvrdičluka, protiv kojih sam se ja u ovome hramu koliko puta žalio vama, i, zajedno s vama, Bogu.

Ili zar mislite da se dadu nadmašiti ikad sadašnji primeri žrtvovanja svoga vremena i truda i ugodnosti i spokojstva? Nikad. Pođite po našim mnogim bolnicama samo ovde u prestonici, i videćete prizore, koji se nazivaju velikim u istoriji ljudskog života. Videćete pre svega bolnice, ustanovljene za ranjenike od privatnih lica. U bolnicama ćete se sresti sa članovima našeg kraljevskog doma, sa damama iz najuvaženijih i najbogatijih kuća kao i sa ženama prostim i siromašnim; srešćete se sa ministrima i savetnicima, i profesorima i sveštenicima, sa ljudima od nauke i literature, sa ljudima čuvenog imena i velikog dara. Sav taj svet, raznovrsan po zvanju i otmenosti, okupljen je na jednom i istom poslu, delimično veoma napornom, delimično veoma grubom. Taj posao je lečenje i negovanje ranjenika. Dame, naviknute uvek samo da budu služene, sad od jutra do mraka služe ranjene vojnike, bez tužbe, bez uzdaha. Gospođe, čije ruke nikad nisu sustale od posla, sad neumorno šiju, kuvaju i čiste. Bivši ministri i savetnici i crkveni dostojanstvenici služe po bolnicama kao ekonomi i komesari. Otmeni svet beogradski, koji se često ljutio na to, što nema u tramvajima dve klase, jedna za svet prost, druga za svet otmen, da ne bi otmeni morali sedeti kraj znojavih i dronjavih i nenamirisanih, - taj otmen beogradski svet bdi evo mesec dana i noći oko postelje mnogih i mnogih neotmenih čobana i nadničara i slugu.

Gle, samo mesec dana deli nas od onog vremena, koje je bilo ispunjeno opštom žalbom na naše pokoljenje, kao na jedno pokoljenje palo i propalo, bez heroizma, bez požrtvovanja, bez sposobnosti za velike osećaje i velika dela.

Gde su sada oni mnogobrojni kritičari naše nacije, zbog kojih je čoveku i Sunce postalo nemilo, a kamoli ime Srbin? Nema ih više: preobrazili su se u himnopevce, da bi izbegli nazvanje klevetnika.

Gde su danas oni mnogobrojni pesimisti, pred čijim je pogledom i zdrava jabuka postajala trula, i bistra voda - bara? Tu su među nama, samo ne više kao pesimisti, no kao sujeverni ljudi, koji veruju u sva moguća čuda. Oni se okreću oko sebe, bez stare pesimističke ludosti, i pitaju se: šta je ovo?

Šta se ovo desi u ove dane? Ko to prekrsti preko trulih jabuka i učini ih zdravim i svežim, i preko bare i učini je pitkom vodom?

Ko probudi jedan narod iz njegovog bludnog i lenjivog spavanja i zapoji ga najvišim, nemislivim, nadidealnim heroizmom?

Je li moguće da su junaci sa Kumanova i Prilepa naši savremenici? Je li moguće da je među nama živeo otac, koji na pogrebu svoga preminulog sina pohvaljuje junačku smrt ovoga?

Je li moguće, da se među srpskim kćerima našlo Amazonki, koje su pripasale sablju i borile se naporedo sa svojom braćom četnicima?

Je li moguće da su naši melanholični studenti i nežni doktori i magistri i svi oni bledunjavi gospodičići, koji su se zanosili dekadenstvom zapada, vojevali po Kosovu i Karadagu i po poljima Makedonije kao neustrašivi četnici, noćujući na kamenu, marširajući po kiši i mećavi, hraneći se često suvim hlebom i još češće samo nadom na hleb?

Je li moguće da onaj jučerašnji sebični i špekulantski svet pokazuje danas toliko izdašnosti i podnosi danas takve neočekivane i netražene žrtve?

Je li moguće, najzad, da su srpski državnici koji su bacali u brigu i dražili sav inteligentni svet ove zemlje svojim neozbiljnim parlamentisanjem i partizanisanjem, mogli smestiti u svojoj glavi takvu jednu veliku ideju, kao što je ideja o balkanskom savezu, koja sobom obuhvata sve nacionalne i humane ideale svih balkanskih naroda ukupno i napose?

Zaista, za pesimista sve je to bilo juče nemoguće, i sve je to i danas za nj nemoguće drukčije sem kao čudo. Za optimista pak, koji veruje u smisao i zakon istorije, ovo što se događa nije veće čudo od elektrike, koja se u oblacima zbira i deli, dok najzad ne eksplodira u vidu svetlosti i groma, niti je ovo veće čudo od jabuke koja opada pošto je dugo rasla i zrela i najzad otežala i oslabila, da bi se na grani mogla održati.

Šta je veliko, a šta malo čudo? Postoji ustvari samo jedno čudo, pred kojim sva ostala čuda blede. To je ovaj svet kao celina. Sva ostala velika i mala čuda su samo više ili manje poznati delovi ovoga velikoga i jedinstvenoga čuda. Čudo jedne stvari poklapa se s čudom sveta. Pokušajte da objasnite jednu stvar. Što više pažnje poklonite toj jednoj stvari, to većma ona raste, i uzraste najzad tolika, da se poklopi sa dimenzijama sveta u vremenu, i prostoru. Čudo jednog događaja u ljudskoj istoriji poklapa se s čudom opšte istorije.

Istoričari dele događaje u dve grupe, jedne smatraju za događaje užeg, lokalnog značaja, druge opet za događaje šireg opštečovečanskog značaja. No ko može postaviti granicu između ove dve vrste događaja? Da li se manji događaji ne slivaju u veće kao potoci u reke? Gle, jedan turski podanik ubio drugog turskog podanika. To je događaj, jelte, koji ne spada u opštu istoriju? No to ubistvo prouzrokuje svađu i mržnju između dva plemena. I to je događaj lokalnog značaja. No ta dva plemena počnu se oružjem razračunavati, te prouzrokuju svađu i mržnju između dva naroda u jednoj istoj carevini. I to je još događaj unutrašnji, lokalan. No ta dva zavađena i omrznuta naroda prenesu svoju zavadu i mržnju i na svoje sunarodnike iz drugih država. I sad se dolazi do konflikta između više država. I tek sad događaj ima širi ili opšti značaj, zbog čega se stavlja u drugu vrstu istorijskih događaja. No kad jedan događaj toliko poraste, da ga sav svet vidi i oseća, tad se istorici vraćaju na ceo onaj dotle neznatni i malo šumni preludium toga velikog događaja, i taj neznatni preludium unose u opštu istoriju kao i sam veliki događaj, koji mu je sledovao. Istorici, koji ne idu do na one male, početne uzroke velikog događaja, no drže da su ovaj objasnili njegovom najbližom okolinom, liče na stare proste Egipćane, koji su verovali da reka Nil nema izvora, zato što niko od njih nije uspeo da dođe do izvora Nila. Čitajte koju hoćete pisanu opštu istoriju, i vi ćete se začuditi nepotpunosti i nedovoljnosti svake od njih. Ako ne budete neprestano dopunjavali svojom maštom ono što čitate, i ne budete raznim analogičnim pretpostavkama ispunjavali praznine, ili, drugim rečima, ne budete imali dovoljno snage da preskačete rovove, koji svaki čas iskrsavaju pred vas na putu, kojim vas vode istorici, vi nećete moći steći pojam o opštoj istoriji kao jednoj celini. Vi ćete zadržati u pameti samo jedan haos od nevezanih slika i scena i predstava, kao kad pročitate jednu antologiju ili čujete jedan niz muzičkih popuri. Shvatiti istoriju pak kao antologiju ili kao popuri znači ne shvatiti je kao jednu smišljenu celinu sa početkom i sa krajem, no kao jedan nevezan niz iznenađenja i fantazmi.

Za koga su naše pobede iznenađenja? Za onoga samo ko nije poznat sa prošlošću i dušom naroda srpskog i sa velikim proročanstvom, koje je nekoliko stoleća, čas tinjalo, čas buktalo, u toj duši.

Kakvo proročanstvo? Proročanstvo o krajnjem trijumfu narodne pravde, proročanstvo o vaskrsu, i slobodi, i veličini. Kosovo je dalo začetak tome proročanstvu, začetak i opravdanje. Onaj ko bude pisao istoriju sadašnjih velikih pobeda naših neće ništa razumljivo ni razumno napisati, ako se ne obazre na Kosovo i ne udubi u proročanstvo narodno kome je Kosovo dalo začetak.

Kosovski poraz je značio za narod srpski svršetak jednog burnog dana i početak jedne mračne i žalosne noći. No narod ne bi mogao preživeti tako dugotrajnu noć, da nije imao ma i jedan zrak svetlosti. Jedan zrak svetlosti on je imao, to je bila vera u Boga i sebe i nada u budućnost, to je bilo proročanstvo o danu usred tamne noći.

- Svanuće jedan dan, veliki kao Vidovdan, no svetliji od Vidovdana.

To je bio zrak u mraku, to je bilo proročanstvo o danu usred noći. Ko je najpre iskazao to proročanstvo? Uzalud ćete ispremetati svu istoriju, nećete saznati. To i nije proročanstvo jednoga čoveka, no celog naroda. Negde u dubini vasione neko nepoznati pritisnuo je dugme, nekakvo električno dugme, i ceo jedan porobljen narod osetio je jednu laku struju u sebi koja ga je pridržavala da sasvim ne klone i ne padne. Odnekuda iza ovog sveta, iz sredine njegove, iz duše njegove, došao je kao povetarac šapat duši narodnoj: "Istraj, nećeš propasti".

Ko je dao narodu porobljenom ovo proročanstvo u noći? Onaj isti ko je dao i petlu sposobnost da svake noći u određeno vreme navesti dan; Onaj isti, ko je mladoj lasti dao sposobnost da nenaučena sprema gnezdo za još neizležene tiće.

Ko je dao narodu porobljenom jedno proročanstvo, koje je pet stoleća bilo udaljeno od ostvarenja? Tvorac i davaoc svih proročanstava, koja su se ikad na zemlji čula ili osetila. Ko je dao robovima proročanstvo, kojim su robovi živeli? Onaj, ko život daje.

Na Kosovu je vojska srpska bila slomljena. Car posečen, vojvode izginule. Nekoliko slugu vratilo se s praznim konjima svojih gospodara. Te sluge su šapatom raznosili priču o dvema stvarima, koje su videli, o pogibiji i o nečuvenom junaštvu srpskom. Zemlja se zavila crninom, zemlja se srpska zalila suzama.

- Zašto plačeš majko? - pitao je sin.

- Plači i ti, sine, odgovarala je majka sinu ljubeći ga, plači i raduj se: otac ti je poginuo, no poginuo je kao junak.

Poginuo je kao junak, - u tim rečima ležalo je jedno proročanstvo. Nijedan narod ne završuje svoju istoriju junacima. I najsnažniji narod može padati i gubiti, kao ustajati i dobijati. Padanje i ustajanje, gubljenje i dobijanje - to je istorija jednoga naroda na ovom
zemaljskom igralištu. No snažan narod pokazuje se junak pri padanju kao i pri ustajanju. Snažan narod može da pokaže veće junaštvo pri svome padu, no slab narod pri svome ustajanju; snažan pada sam i ustaje sam, slab pada naslanjajući se na drugog i ustaje naslanjajući se na drugog.

Narod koji pri svome padu pokaže Obiliće i Jugoviće, upisuje se u žive iako izgleda mrtav. Pad toga naroda ne znači smrt. Suvo drvo se lomi, sirovo se samo savija.

Smrt Lazareva i Miloševa izazivala je ne samo sažaljenje no i zavist. Junacima se uvek zavidi: i na životu i na smrti. Zavist junaštvu rađa samopouzdanje, samopouzdanje je život.

No kosovsko junaštvo je još uokvireno u nimbus nebesne pravde. Car Lazar je pao s konja, i u velikom okršaju glava mu je otsečena. Noću, kad je tišina zavladala ispod pogleda zvezda, careva glava je zasvetlila i obasjala celo polje i svojim sjajem vezala fatalno polje s Božijim prestolom na nebu. To je svetlila Lazareva pravda.

- Zašto je poginuo car, majko? - pitao je sin. -

Ne pitaj mnogo, sine. Zato što se privoleo carstvu nebesnome, carstvu istinske pravde. Zato je poginuo pravedni car.

Privoleo se carstvu nebesnome, - u tome je ležalo drugo proročanstvo. Ko god je se ikad privoleo carstvu nebesnom, taj je i u propasti svojoj nosio pobedu. Ko god je umirao za nebesnu pravdu, pravda je njegova živela i njega vaskrsavala. Jače je nebo od zemlje. Zemaljska pravda odnosi kratke i brze pobede; dugotrajna i krajnja pobeda pripada pravdi nebesnoj. Pravda je nebesna spora, ali dostižna. Pravda nebesna zahtevala je najveću žrtvu od cara Lazara i njegovog naroda, i ta žrtva je prineta. Za tu žrtvu pravda nebesna je predviđala u dalekoj budućnosti nagradu namučenom narodu.

Mi smo, braćo, svedoci te nagrade Lazarevoj pravdi, nagrade, koja je tek sad došla. Došao je, gle, dan veliki kao Vidovdan, no svetliji od Vidovdana. Dugo i uporno je prorican ovaj dan. Sve je se bilo izgubilo, izuzev vere u ovo proročanstvo. Sva blaga narodna bila su prešla u ruke osvajača, narodu je ostalo samo jedno blago, kojim je živeo, i to jedno blago nije bilo ni srebro ni zlato, ni nadžaci ni buzdovani, no proročanstvo o jednom velikom danu, velikom kao Vidovdan, no svetlijem od ovoga; danu, na kome će se dati poslednja nagrada Lazarevoj pravdi i Miloševom junaštvu. Ništa osim toga proročanstva i službe tiranima nije imao otac da ostavi sinu, niti pokolenje pokolenju, niti stoleće stoleću. Uvek jedno isto: jedna tamna noć sa jednim zrakom svetlosti, koji je na jednoj strani osvetljavao Lazara i Miloša, a koji je na drugoj strani išao u nedogled. U tamnoj noći sin je pitao oca:

- Zašto robujemo tako dugo, oče?

- Zbog greha, sine - šaptao je otac.

- Oće li naše ropstvo biti večito, oče?

- Neće, sine.

- Šta ti je dokaz zato, oče?

- Lazareva pravda, sine, i Miloševo junaštvo. I sin je bivao ohrabren i osnažen tim rečima, i s više sjaja u očima podvijao je leđa pod teret ropstva.

Roblje, prezreno i proganjano, skupljalo se noću po svima zadužbinama Nemanjića, i utučeno pitalo je svoga pastira:

- Kaži nam, oče, oće li svanuti skoro i nama dan?

- Svanuće, deco, jedan dan veliki kao Vidovdan, no svetliji od Vidovdana.

- Gde to piše, oče?

- Na Kosovom polju su napisali to svojom krvlju Lazar i Miloš. Lazar se privoleo nebeskoj pravdi, koja uvek pobeđuje pravdu zemaljsku. Miloš je pokazao junaštvo, koje je uvek jače od tiranije. Naši gospodari gospodare nad nama zemaljskom pravdom i tiranijom. Zato njihovo gospodarstvo ne može biti dugovečno.

I roblje je odlazilo na službu i patnju, ohrabreno i osnaženo pastirskim rečima.

Stoleće, koje je dolazilo, pitalo je stoleće, koje je odlazilo:

- Šta mi ostavljaš u nasleđe?

- Ropstvo i nadu, bio je odgovor.

- Kakvo ropstvo? - pitalo je novo stoleće.

- Ropstvo teže od pakla, bio je odgovor.

- Kakvu nadu? - pitalo je novo stoleće.

- Nadu u ostvarenje proročanstva narodnog o jednome danu velikom kao Vidovdan, no svetlijem od Vidovdana.

Majka je uspavljivala sina u kolevci pesmom o proročanstvu, kome su dokaz Miloš i Lazar.

Sveštenik je tešio narod pri pričešću osvežavanjem poznatog proročanstva.

Narodni pevač je naprezao svu svoju liričnu dušu da potvrdi staro proročanstvo iz knjiga starostavnih, od kojih knjiga je jedna bila Kosovo polje, ispisana junačkom krvlju, a punktirana glavama vojvodskim.

Mnogobrojni manastiri Nemanjića, zidani po najnepristupnijim mestima, služili su ne samo kao zbegovi, no kao proročanstvo budućnosti.

Narodna poezija iz doba ropstva ništa drugo nije do opevano narodno proročanstvo. Koji je narod do sad pevao, kad je u ropskom jarmu gledao kraj svoje istorije? Nikoji. Pesma je dokaz nade i vere; pesma u zlu jeste proročanstvo. Turci - gospodari - nisu pevali ni iz daleka toliko koliko Srbi - njihovi robovi. Naš narod je pevao u najtežem ropstvu, zato što je bio daleko od pomisli, da je to ropstvo kraj njegove istorije, i što je živeo verom, da je njegovo ropstvo samo jedan most između dva velika dana. Jedan je dan bio Vidovdan. Na drugi se moralo s nadom čekati. Cela je naša poezija narodna proročanska, ne: ona je sva - proročanstvo.

Svi naši bolji pesnici pronicali su svojim genijem u ovo narodno proročanstvo i zapajali su se i sami njime. Svi naši rđavi pesnici tuđili su se Kosova, plašili su se gigantskih tvorevina narodnog duha, zatvarali su svoju dušu pred narodnim proročanstvom i zavlačili se sa svojim pegazom pod trulo i žuto jesenje lišće.

Mora zadiviti čoveka, kako je kosovsko proročanstvo baš u naše vreme dobilo svoje izrazite proroke. Na prošlogodišnjoj međunarodnoj izložbi u Rimu ocenjeni su kosovski spomenici iz srpskog paviljona kao najbolja dela od izložene umetnosti. I svet je sav saznao tada, jedanput više, za Kosovo i za veliko proročanstvo srpskog naroda, koje od pre sto godina stoji na početku svoga ostvarenja. Danas je to proročanstvo većim delom svojim ostvareno. Skeptici tek sad počinju verovati u to proročanstvo. Oni koji se bave ispitivanjem srpske narodne poezije, moraće od sad ocenjivati ne samo njenu umetničku lepotu, no i njen proročki značaj.

Jesu li, dakle, naše sadašnje pobede čudo? Ne, one su samo ispunjenje jednog davnašnjeg proročanstva, s kojim su sva srpska pokolenja od Kosova do danas živela i umirala. Zapojena tim proročanstvom naša je vojska išla kao vihor od pobede k pobedi. Nikad nijedna vojska nije radosnije išla u rat, niti je ikad ijedna vojska bila uverenija u pobedu! Govori se mnogo o fanatizmu turskog vojnika. Ako fanatizam znači veru jednoga vojnika, da je Bog s njim, onda je u ovome ratu naš vojnik bio veći fanatik od turskog. Jeste li razgovarali s ranjenicima u bolnici? Jesu li i vas oni uveravali, kao i mene, da je sam Bog bio s njima u ratu i da ih je sam Bog vodio pobedi? Reći ćete: i Turci su se molili Bogu kao i mi, kako njima Bog da ne pomogne? Mi se molimo Bogu za ovu pobedu nekoliko stoleća, Turci su se počeli moliti 17-og septembra ov. god. No nije nama Bog dodelio pobedu samo stoga što je naša molitva starija, nego što je i naša stvar pravednija.

Naša pobeda osnovana je na pravdi i junaštvu. Ono, što je bilo san čitavih pet stoleća, mi danas gledamo kao javu. Jedna od najvećih nemogućnosti iz spiska naših nacionalnih pesimista postala je opipljiva realnost. I sve ostale nemogućnosti iz našeg nacionalnog programa, koji je obuhvaćen drevnim narodnim proročanstvom, nesumnjivo će uskoro postati opipljiva realnost. Još jedan ćilim mora se osuti, kao što je se jedan već osuo, da bi Srbi mogli svoje nacionalno tkivo izatkati. Jedna je carevina srušena, još jedna će se morati srušiti, da bi se proročanstvo kosovsko potpuno ostvarilo.

Neće se srušiti nijedna od onih carevina, u kojima se vlada na principima slobode i pravde, ja vas uveravam.

Samo se stara i trula tkanja osipaju.

Tiranija sama sebi mora na kraju preseći krvne arterije, pošto je se dugo hranila tuđom krvlju.

Sebičnost mora sama sebe pojesti, pošto pojede sve oko sebe.

Nepravda sama sebi mora iskopati najdublji grob, pošto stvori oko sebe groblje.

Kepeci, koji se igraju diktature nad većim i boljim od sebe moraju na kraju krajeva skupo platiti svoju glupu šalu.

Političari, koji vode politiku na načelu "podeli pa vladaj" neće se poslednji smejati.

Monarsi, koji u svojoj nadutoj gordosti više poštuju prašljive firme i izveštale grbove svoje dinastije, no pravo svoga naroda, mogu lako postati predmet sažaljenja svojih slugu.

Sistem terora i špijunaže to je jedno čudovište, koje nikad nije imalo duži vek od veka jednog čoveka. Umire jedan čovek, a narod živi.

Vlada zastrašivanjem je očajno i poslednje sredstvo u rukama nemoćnih upravitelja jedne zemlje. Jeste li gledali kako i uplašena ovca počinje da se kostreši i energično taba nogama pred opasnošću, koja joj preti? Ne čini to ovca iz hrabrosti, no iz očajnog straha. Od njenog energičnog tabanja i kostrešenja do njenog okretanja na levokrug i divljeg beganja ne protekne često ni jedan tren oka. Zastrašivanjem vladaju oni, koji su sami zastrašeni, kao plašljive i nerazumne ovce. Bilo je i u našoj srpskoj istoriji vremena, - mnogi od nas to i pamte - kad su ljudi, nerazumni i plašljivi kao ovce, pokušavali da vladaju ovim narodom zastrašivanjem. Završetak tih zastrašivača, kao što znate, bio je onako isto strašan, kao što je njihov život bio smešan. Nas donekle može izviniti mladost i neopitnost, no šta bi moglo izviniti jednu staru monarhiju, u kojoj je zastrašivanje postalo ustav, iz koga se svi zakoni izvode? Monarhija, koja je trulila na našem jugu, požela je već plodove svoje dugovremene politike zastrašivanja. Monarhija, koja je do juče bila na našem jugu i koje više nema, predskazala je svojom sudbom sudbu i svake one monarhije, u kojoj se vlada sličnim režimom, režimom straha i laži. Pametan, ma i nevaljao, imao bi se čemu poučiti od sudbe turske monarhije. Nevaljalstvo se može, istina, donekle držati pameću, no kad Bog hoće da kazni nevaljalca, on mu oduzme pamet. I tad nevaljalstvo, bez pameti, brzo tone kao olovo na tankom ledu.

Neka svak izvlači kakvu zna pouku iz sadašnjih balkanskih događaja, što se nas tiče mi smo kroz njih uvedeni pompezno u opštu istoriju čovečanstva. Svi događaji iz naše prošlosti dobijaju sad sasvim druge razmere, no što su ih juče imali. Pre sto osam godina zapaljen je od strane srpske jedan turski han u selu Žabarima i nabijeno je na kolac od strane turske nekoliko Srba - revolucionara. To su bili događaji sami po sebi lokalnog značaja. Danas su to događaji svetskog značaja onako isto, kao i Garibaldijevo gerilsko ratovanje protiv Austrije u Lombardiji i kao avanture iz Napoleonova života, koje su formirale jedan karakter, tako uticajan na tok svetske istorije. Svi veliki istorijski događaji imaju jednu klicu malenu kao gorušično zrno. I kao što gorušično zrno postepeno uzraste i razvije se u jedno drvo, tako i događaji po izgledu lokalni i neznatni, postepeno dovedu do velikih svetskih događaja. Paljenje hana u selu Žabarima i nabijanje na kolac nekoliko revolucionara samo su varnice onoga plamena, koji je u ove dane obuzeo sav Balkan, plamena, koji je zagrejao mnoge duše, no i spalio mnoge nečiste savesti u ovome svetu. Tako se postepeno ostvarivalo veliko narodno proročanstvo. Kao što se to proročanstvo postepeno korenilo u duši narodnoj, tako se ono postepeno i ostvarivalo. I kao što je proročanstvo o Mesiji stolećima držalo jevrejski narod da ne podlegne strahovitim udarima sudbe, tako je isto i srpski narod stolećima držao proročanstvo o ponovnom nacionalnom vaskrsu. To proročanstvo, s kojim smo se svi mi takoreći rađali; koje smo nasleđivali od svojih roditelja; proročanstvo, koje nam je inspirisano i u nama negovano i kućom i školom i vojskom i crkvom od detinjstva do danas, - to proročanstvo i diglo je ceo naš narod kao jednog čoveka, - to proročanstvo i goni nas danas na sva ona požrtvovanja, kojima se strani svet divi, ne poznavajući vas.

Strani svet nikada nas nije dovoljno poznavao i dugo nas još neće poznati. No važnije je od toga da mi sami sebe istinski poznamo.

Poznajmo dakle, danas svoju fizičku i moralnu moć bolje nego što smo je juče poznavali. Mi smo sami sebe juče potcenjivali. Danas to ne moramo činiti; danas možemo bez precenjivanja sebe doviknuti svima tiranima našega plemena, koji kao zastrašene ovce kostreše se i tabaju nogama na našem pragu:

- Tirani, mi smo maleni prema vama u mučenju i ponižavanju ljudi; u tome ste vi velika sila.

- Mi smo maleni prema vama u lukavstvu i perfidnosti i farisejstvu; u tome ste vi velika sila.

- Mi smo maleni prema vama u sebičnosti i pohlepnosti na tuđu imovinu; u tome ste vi velika sila.

- Mi smo maleni prema vama u nepoštovanju tuđih prava i nepriznavanju tuđih potreba; u tome ste vi velika sila.

- Mi smo maleni prema vama u sejanju nesloge i mržnje među ljudima; u tome ste vi velika sila.

- No ima jedna oblast, u kojoj ste vi manja sila od nas: to je oblast herojstva:

Herojstva u borbi za slobodu.

Herojstva u samopožrtvovanju.

Herojstva u priznanju i poštovanju čovečanskih prava svakoga čoveka.

Što god se usudite vi, tirani, učiniti u toj oblasti, samo mišlju i rečju, mi ćemo vas delom nadmašiti. Kosovsko proročanstvo, koje nam je Bog dao i koje Bog kroz nas ispunjava, daje nam onu snagu, koju vi nemate odakle crpsti. Naša borba nosi religiozni karakter od početka, vaša - špekulantski. S nama je Bog, s vama je strah, Bog nam pomaže, da tvorimo dela koja nadmašuju naš broj i našu moć i koja dovode vas do divljenja i do straha. Vi mislite nas je manje; varate se: s nama su i svi herojski duhovi naših predaka od Kosova do Kumanova, koji su mnogobrojniji od vaše vojske. I još jednom: s nama je Bog, s vama je strah. Amin.