BESEDA O KRAJNjOJ POBEDI DOBRA

Posvećena onima, koji stradaju bez nade.

Takva je vrlina: kada je pobeđuju,
ona postaje moćnija,
i kada protiv nje spletkare,
ona postaje nepokolebljivija.
J. Zlatoust (Beseda IV)

Transeunt nubes,
manet coelum.
Augustinus

Izdrži u uzdrži ce.
Epiktet

Niko pod Suncem nije veliki, draga braćo, osim čoveka, koji veruje u krajnju pobedu dobra. I niko ozbiljno ne veruje u Boga osim čoveka, koji veruje u krajnju pobedu dobra. Te dve vere se podudaraju kao što se sunčana svetlost podudara sa Suncem. Kao što se ne može priznavati sunčana svetlost, a odricati Sunce, tako se ne može priznavati krajnja pobeda dobra, a odricati Bog. Niti obratno. Verovati u Boga znači verovati u krajnju pobedu dobra; verovati u krajnju pobedu dobra može samo čovek sa verom u Boga. U trenutku, braćo, kad potamni vaša vera u krajnju pobedu dobra, znajte, da je potamnela vaša vera u Boga. Ljudi, koji kažu da veruju postojano u Boga, a međutim tvrde da zlo uvek pobeđuje dobro, nisu niukoliko svesni svoje vere. Jer ako Bog postoji, to njemu pripada pobeda, a nikom drugom. U svetu se bori dobro i zlo. Ako bi zlu pripala krajnja pobeda, to bi značilo, da je Bog zla sila. No Bog pre ne bi postojao no što bi postojao kao zla sila. Postoji li Bog, to on postoji neminovno kao dobra sila; postoji li Bog kao dobra sila, to je krajnja pobeda dobra neminovna posledica egzistencije Boga. Vera u Boga otuda znači veru u krajnju pobedu dobra.

Vi svi, braćo, verujete u Boga, no ima li jedan među vama, koji bi verovao u krajnju pobedu dobra? To jest ima li jedan, koji bi verovao dosledno? Neka vas ne čudi i ne vređa moje pitanje: gle, od uvek je bilo mnogo verujućih u Boga, a malo verujućih u krajnju pobedu dobra; i gle, od uvek je vređan Bog na taj način, što se moć njegova smatrala slabijom od moći zla.

Ja znam koje su dve najveće ludosti pod Suncem: jedna je: vera u Boga bez vere u krajnju pobedu dobra; druga je: vera u krajnju pobedu dobra bez vere u Boga. Jedno je oganj koji se gubi u mraku, drugo je mrak, koji se negde i negda završuje ognjem.

Kako to? Kako to? - pitaćete. Ne treba pitati. U glavama onih, koji nose ove dve ludosti, ne može nikad da se obrazuje jedan razuman odgovor na ovo pitanje.

Kako to? Kako to? Nikako; vera u Boga nikako nije oganj koji se gasi u mraku; vera u krajnju pobedu dobra nikako nije mrak, koji se negde sam od sebe razgoreva u oganj.

Vera u Boga i krajnju pobedu dobra, to je jedno drvo sa stablom i krunom. Sama vera u Boga, to je drvo sa stablom, bez krune. Sama vera u krajnju pobedu dobra, to je kruna bez stabla, koja visi u vazduhu. U svetu se prepiru dve grupe ljudi: jedno su pobožni, koji ne veruju u pobedu dobra drugo su bezbožni, koji veruju u pobedu dobra. Jednoj grupi ime je zabluda, i drugoj grupi ime je zabluda. Jedni su stablo bez krune, drugi su kruna u vazduhu. Ima li ko god među vama, čija bi duša bila dovoljno široka i dovoljno jaka za jednu normalnu, potpunu veru? Ima li ko god, čiji duh ne bi predstavljao razbijeno ogledalo, u kome se mogu da ogledaju samo sitni delovi harmonije sveta i života? Ima li ko god, koga istovremeno osvetljava vera u Boga i zagreva vera u krajnju pobedu dobra? Ako ima jedan, onda vreme naše nije bez Mesije, ako ima dva, tri i deset, onda vreme naše nije bez proroka i apostola, niti bez heroja, niti bez mudraca.

Ko je Mesija? To je čovek, koji vidi Boga u svome životu i u životu svega oko sebe i vidi krajnju pobedu dobra u svetu.

Ko je prorok? To je čovek, koji se oseća nadahnut Bogom i nadahnut verom u krajnju pobedu dobra.

Ko je apostol? To je čovek, koji propoveda Boga i krajnju pobedu dobra.

Ko je heroj? To je čovek, koji je uveren, da će dobro na kraju krajeva pobediti zlo i koji se za života neustrašivo ističe kao branitelj i zatočenik dobra.

Ko je mudrac? To je čovek, čije misli vode Bogu i čije srce gori verom u pobedu dobra.

Svako vreme u istoriji nosi naročito obeležje kao što svaka planeta u vasioni nosi svoju naročitu boju. Sva vremena su utkana tesno jedno u drugo kao raznobojna potka u jedno isto tkivo. Obeležje jednog vremena je kult telu i fizičkoj snazi; obeležje drugog vremena filosofska povučenost i asketizam; obeležje trećeg vremena negovanje nauke i umetnosti; obeležje četvrtog vremena vlada tehnike.

Vlada tehnike obeležje je upravo našeg vremena. Nikad tehnika nije bila tako razvijena kao u vreme, u kome mi živimo. Njena vlada prelazi gotovo u apsolutizam. Sve druge oblasti ljudskog duha i ljudske aktivnosti moraju se zadovoljiti sa jednim skromnim rangom u sravnjenju sa svepotiskujućom tehnikom. Izgleda da se čak i crkva Hristova mora u naše vreme zadovoljiti jednim skromnim rangom pred modernom tehnikom. Tako je i u stvari. Da; prava crkva Hristova uostalom uvek je zadovoljna rangom, koji joj ljudi dadu, no prava crkva Hristova nikad nije zadovoljna ljudima. Crkva Hristova je stalan protest protiv ljudi onakvih kakvi su.

Šta je ideal crkve?

Ideal crkve je pobožan čovek s verom u krajnju pobedu dobra. Dok god takvog čoveka ne vidi u sredini svojoj, crkva ne miruje sa svojim protestom. Nađe li se takav jedan čovek crkva opet ne miruje sa protestom što se i svi članovi njeni ne požure ka savršenstvu ovoga jednoga.

Ideal crkve nije nešto nemoguće i neostvarljivo. Ideal crkve viđen je do sad mnogo puta ostvaren u istoriji čovečanstva. Svoj ideal crkva je Hristova gledala do sad ostvaren na svome Mesiji, na svojim prorocima i apostolima, i herojima i mudracima. No crkva još uvek postoji, i ako je njen ideal ostvaren toliko puta do sad; crkva postoji, da bi sve ljude privela svome idealu, i postoji neprestano kao institut nezadovoljstva prema ljudima i dobronamerne kritike i vaspitanja ljudi.

Ima mnogo ljudi koji žive u velikoj daljini od ideala Hristove crkve. Ti ljudi, koji su siromašni verom u Boga i krajnju pobedu dobra, prkosno ističu neko svoje bogatstvo, misleći da je to njihovo bogatstvo nesravnjeno veće od onoga, koje crkva predlaže.

Crkva predlaže svima ljudima na zemlji bogatstvo u veri u krajnju pobedu dobra, kao jedino bogatstvo, koje mogu imati svi ljudi i koje mora nadživeti i naslediti sva ostala bogatstva. Ne oglušite se, braćo, o ovaj spasonosan predlog crkve, jer crkva ga ne čini zbog sebe no zbog vas. Čovek, kome ideal Hristove crkve ostane vazda nedostupan, nije potpun čovek no karikatura od čoveka, nije celo pravilno ogledalo, no izlupani i ispremetani komadići, koji pokazuju razroko i iskrivljeno lice.

Setite se ljudi, zdravih i lepih i snažnih telom, koji ne veruju u pobedu dobra nad zlom. I ja se sećam takvih ljudi, i izgleda mi kao da se sećam jednog sitno istucanog ogledala u zlatnom okviru.

Setite se filosofa i sveštenika, koji neumorno pričaju, kako je pravda bolja od nepravde, no kako je opet nepravda jača od pravde, od uvek do sad, i od sad do uvek. I ja se sećam takvih ljudi i izgleda mi kao da se sećam bolesnika koji bi govorili: - Zdravi ljudi su istina bolji od bolesnih, no bolesni su jači od zdravih.

Setite se milionara, pod teretom čijih miliona duša njihova životari kao prebijena zmija pod teretom gvozdene poluge, i koji od sveg srca jadaju se što ovaj svet mora propasti zato, što mali i siromašni ljudi, s porodicama i vojnim i poreskim obavezama, traže jedan groš povišice svoje nadnice. I ja se sećam takvih ljudi, i izgleda mi kao da se sećam ljudskih likova u izdubljenom optičkom ogledalu, koji decu nagone na neuzdržani smej svojom spljošćenošću, svojim pogačastim glavama i nogama i u elipsu razvučenim trupom.

Setite se umetnika, koji vidi lepotu isključivo u svome umetničkom proizvodu, u slici, ili statui, ili simfoniji, ili poemi. Za takvog umetnika sav je svet jedna brutalna rugoba, iz koje je on kristalizovao jedan komadić lepote u svome delu. Za njega je rugoba, ili disharmonija, oblik i život ovoga sveta. I ja se sećam takvih umetnika i izgleda mi kao da se sećam napućenog dečka, koji zahvati iz mora vode u školjku, pa se okrene leđima moru i pakosno govori, kako je more to što je u školjci, i kako drugog mora nema, a ono što je iza njegovih leđa to je pustinja Sahara.

Setite se naučnika, koji klasifikuje nekoliko minerala ili ispiše nekoliko hemijskih formula na listu hartije, i onda s prekorom gleda na crkvu, koja propoveda neki viši razum od njegovog. Sve minerale i sve hemijske elemente i njihova jedinjenja stvorio je nerazum, a čovečiji, naučnički razum kumovao je svima tim produktima nerazuma, i, eto, zato van razuma ljudskog nema razuma u vasioni. Tako misli taj čovečuljak, koji je veoma daleko od vere u krajnju pobedu dobra i koji dolazi u klasu karikatura ljudske prirode i u razbijena ogledala.

Setite se uopšte svih onih ljudi, starih i mladih, koji se svaki dan žale na trijumf nepravde i nemorala i rugobe i nerazuma u svetu. Setite se tih ljudi, koji svoju veru u krajnju pobedu zla u svetu zasnivaju često na vrlo sitnim razlozima, najčešće na dnevnim neprijatnostima; setite se tih ljudi, da pogledajte ih: oni su svuda oko vas, zagledajte i u sebe i vidite, da nisu oni i u vama samima, i čujte onda ovu prostu priču, koju crkva Hristova u ove dane priča kao odgovor ljudima na njihovu pesimističku malodušnost, na njihovu malovernost i zlovernost.

Jedno dete rodilo se u pećini. Druga deca rađaju se u svetlim sobama, u perju i svili, pa opet se žale na nadmoć zla nad dobrom u svetu. Ono dete iz pećine i iz slame nikad se nije na to žalilo; ono je verovalo u Boga i krajnju pobedu dobra.

To dete koje je rođeno u pećini, u slami, prinuđeno je bilo da ostavi svoj zavičaj, tako mio svakom detinjem srcu, i da beži s roditeljima u tuđu, daleku zemlju, da bi spaslo samo život svoj od smušene ćudi despota njegovog zavičaja. Druga deca ne osete gorčinu hleba u tuđem zavičaju, i ne osete od svoga vladaoca ništa osim očinske brige i milošte i nežnosti, pa ipak veruju da je zlo jače od dobra. A ono dete, koje je još kao dete osetilo tako teška zla kao što su: tiranija i podlost i mučan život u tuđini, sve je više krepilo u sebi veru u krajnju pobedu dobra.

Od tog deteta koje je rođeno u pećini i koje je rano moralo begati iz svog zavičaja i od tiranije, porastao je dečko, koji je morao raditi zamoran posao u radionici drvodeljskoj. Drugi dečaci ne rade često ništa zamorno do svog zrelog uzrasta, pa ipak se žale na množinu i težinu zla u svetu. A onaj dečko, koji je morao sekirom i bradvom tesati i time život svoj izdržavati, nije se žalio ni na množinu niti na težinu zla u svetu, no radosno je podnosio sve napore s verom u krajnju pobedu dobra.

Od toga dečka, koji se rodio na slami, koji je rano begao ispred tiranije iz svog zavičaja, i koji je u mladosti svojoj morao raditi zamoran drvodeljski posao, porastao je čovek, koji je voleo ljude, voleo svet, voleo život, i koji je pošao da utvrđuje ljude u veri i u krajnju pobedu dobra. No nije bilo lako utvrditi ljude u veri u krajnju pobedu dobra. Ljudi, pritisnuti siromaštinom i bedom, i neznanjem i bolestima, nisu mogli poverovati u dobro, jer je zlo kao korov ubilo svaku veru u duši njihovoj.

Vlasnici pak i bogataši, koji su svoju vlast i svoje bogatstvo na zlu zasnivali, nisu smeli poverovati u dobro, koje se protivilo njihovom zlom bogatstvu i njihovoj zloj vlasti.

Toga čoveka, koji je učio ljude, da krajnja pobeda pripada dobru, a ne zlu, kušao je jednom demon zla. Pokazao mu je sva carstva zemaljska i sve lepote sveta i rekao mu tad: Ako se pokloniš meni, sve će to biti tvoje (Lk. 4.). No toga čoveka nije mogao očarati trenutni trijumf zla u ovome svetu, on je tvrdo verovao, da će krajnji i večni trijumf pripasti dobru, i zato je odbio zahtev demonski, govoreći: Jedinom se Bogu treba klanjati i njemu jedinom služiti.

Toga čoveka, koji se nije hteo pokloniti zlu ni po cenu vlade nad svima carstvima zemaljskim, ismejali su ljudi zbog njegove vere u krajnju pobedu dobra. I to nisu Ga zbog toga ismejali poslednji no prvi ljudi njegovog naroda. Teško narodu, čiji prvi ljudi ne veruju u krajnju pobedu dobra! Propašće i ti ljudi i taj narod, kao što propadaju slepci vođeni slepcima, kao što je propao narod izrailjski vođen licemernim i malodušnim patriotima.

I najzad taj čovek, koji je rođen u slami i u veri u krajnju pobedu dobra, koji ni u tuđoj zemlji nije izgubio tu veru, koji nije malaksao u toj veri ni zbog trudnog i napornog svog zanimanja, niti zbog kušanja demonskog, niti zbog ismevanja ljudskog, - taj čovek je bio osuđen zbog svoje vere, i bio je pljuvan i šiban; i bio je u razbojnike uvršćen i s razbojnicima kao razbojnik na smrt osuđen i na krst raspet. No on je sve otrpeo ostajući snažan u svojoj veri, da je vlast zla samo trenutna i da će dobro na kraju ipak pobediti.

Kad je on bio raspet na Golgoti, zlo je u istini trijumfovalo. Nikad trijumf zla nije izgledao tako potpun kao u tome trenutku. Kad je ovaj pravednik izdanuo u najtežim mukama, koje su se još jednom ponavljale u duši njegove majke ispod krsta, njegovi prijatelji stajali su pogruženi i u srcu svome utvrđivali veru u krajnju pobedu zla u svetu. Vera u pobedu dobra, koju je u njihovoj duši utvrđivao raspeti Hristos kroz tolike dane drugovanja s njima, ugasila se u njima kao lelujavi i nesigurni plamen sveće, oduvan vetrom u noći.

Ovi prijatelji raspetoga pravednika vraćali su se uveče u Jerusalim, pomažući u hodu staroj i nesrećnoj majci preko kamenitog brega. Za leđima je majka ostavljala Golgotu, no Golgota je neprestano išla pred njom. Na tamnom nebu su sijale zvezde. Pogruženi drugovi mogli su s bolom reći zvezdama: Gle, vi ipak sijate, zvezde! Dakle, i nebo se raduje pobedi zla nad dobrom?

Tako su mogli, s bolnom ironijom, reći zvezdama Hristovi učenici i prijatelji, vraćajući se s Golgote. No niti bi oni to rekli, niti bi žalost stezala dušu njihovu, da su u tom času mogli dići zavesu budućnosti i videti samo mnogobrojne hramove, podignute u slavu njihovog Učitelja. Niti bi stara i nesrećna majka posrtala od iznemoglosti niz kameniti breg, da je mogla saznati, da golgotsko stradanje njenog sina ne znači poslednji čin u njegovom životu, kao što uopšte stradanje i propast nije i ne može biti poslednji čin ni u jednoj drami dobra.

To je prosta priča, koju crkva u ove dane priča vernima. Završetak te priče glasi: Hristos je pobedio, dobro je pobedilo, ožalošćeni: gore srca!

Ta prosta starinska priča u stanju je i u našem tehničkom veku da podmladi mnoga uvela srca i da povrati veru mnogim razočaranim dušama. Mnoro ima uvelih srca i mnogo razočaranih duša u našem vremenu. Kao olovo teško i kao olovo hladno - takvo je naše vreme; kako da pod njegovom olovnom težinom i olovnom hladnoćom ne bude mnogo uvelosti i mnogo razočaranosti? Takva je vlada tehnike; ona je teška i hladna; ona udaljava čoveka od njega samoga, ona prenosi težište vrednosti u svetu sa čoveka na mašine, sa živoga na mrtvo. U miru se ceni vrednost jednoga naroda po množini fabrika, pokretnih čudovišta, parnih mašina, i uvek samo mašina; u ratu se ceni moć jednoga naroda opet po množini tehničke opreme, po množini pušaka, i topova, i vrednota, i mašina, i uvek samo mašina. Moderna tehnika je postala kao jedan gigantski pancir, iza koga se čovek jedva da primetiti. Delo je zasenilo delaoca, stvar je zasenila život.

Intimni duševni život čovekov je daleko, daleko zapostavljen iza tehničke virtuoznosti. Nestalnost spoljašnjeg života stvorila je nestalnost i života unutrašnjeg, duševnog; donela nervozu i paralisala volju. Otuda očajanje, opuštanje ruku niza se i ispovest, da zlo pobeđuje dobro u ovome svetu. Usred tog savremenog očajanja i nervoze i kršenja ruku diže se crkva Hristova kao večni i svemogući dokaz suprotnog gledišta. Usred strahovite huke ovog tehničkog stoleća, koja zaglušuje plač i jecanje pobeđenih zlom, usred fabričnog dima, koji skriva Sunce sirotnima, usred velikovaroškog bezboštva i sujeverja i zločina i histeričnog sladostrašća, crkva Hristova govori, kao što je uvek govorila i kao što će uvek govoriti: Ipak krajnja pobeda pripada dobru! Glas crkve nije uvek najjači: crkvu nadvikuje često puta očajanje i zločin, i nepravda i nepoštenje, no zato je glas crkve najtrajniji; jednim ravnomernim glasom ne prestaje ona hiljadama godina da ponavlja svoju parolu:

- Krajnja pobeda pripada dobru.

Pored crkvenih zidina prolazi čovek, koji je nepravdom stekao ogromno bogatstvo, baca prezriv pogled na crkvu i veli:

- Bolja je, crkvo, nepravda od pravde. Dok sam se držao pravde ja sam bio prezren i gonjen od ljudi, a kad sam se nepravdom obogatio svi me cene i uvažavaju. To je pravda, crkvo, gladna i bosa.

Tome čoveku ima crkva da kaže ovo:

- Grešni čoveče, ja čekam kraj svakog čoveka i svake stvari, dočekajmo i tvoj kraj i videćemo šta je bolje: tvoja ugojena nepravda ili moja gladna i bosa pravda. Ja sam videla kraj miliona takvih, koji su kao i ti hodili na štulama nepravde, i videla sam njihovo vratolomstvo u blatu i bankrotstvo u stidu, dok je gladna i bosa pravda trnovitim putem hodila k pobedi. Ja ću videti i tvoj kraj, a ti moj nećeš. Pored crkvenih zidina prolaze mase ljudi, ucveljenih i ožalošćenih u ovom životu.

- "Čime nas možeš ti utešiti crkvo?" - pitaju oni s gorčinom i beznadežnošću.

"Verom u krajnju pobedu dobra, - odgovara crkva. Ja sam spomenik i dokaz te pobede

I tu crkva ponovo može da podseti na onu svoju svetu po prostoti i istinitosti i utešnosti priču o rođenom u slami vitlejemskoj i raspetom na krstu golgotskom detetu, čiji je sav život značio trpljenje od zla no i veru u pobedu dobra, i čija je smrt značila pobedu dobra, najslavniju i najdugotrajniju pobedu dobra od postanja sveta do danas. No nije samo ta jedna prosta sveta priča. Crkva ih zna stotine i hiljade sličnih. Cele godine, iz dana u dan, crkva priča po jednu ili više takvih priča, kao dokaz pobede dobra nad zlom. Crkva i nije ništa drugo do zbir tih dokaza o krajnjoj pobedi dobra nad zlom, koji služe kao izvor utehe i ohrabrenja novim pokoljenjima. Vara se ko misli, da crkva počiva na jednoj goloj teoriji, koja se da dokazivati i pobijati. Ne, crkva počiva na faktima nepobitnim. I vara se ko misli, da crkva biva s vremenom siromašnija i slabija. Naprotiv, iz dana u dan crkva biva bogatija i jača. Ona se bogati i jača množinom novih fakata, novih dokaza o pobedi dobra nad zlom. Crkva Hristova raste. Svi ljudi, koji veruju u krajnju pobedu dobra, jesu žive stene, iz kojih je sagrađena crkva Hristova. Hrišćanin, koji, pod pritiskom trenutnog zla, poveruje u krajnju pobedu zla u svetu, prestaje ustvari biti Hrišćanin. Sveštenik - pesimist to je lažan sluga Hristov. Jer pesimist veruje u pobedu zla nad dobrom, nepravde nad pravdom, rugobe nad lepotom, mraka nad svetlošću. Sveštenik ili Hrišćanin, koji bi tako verovao, verovao bi znači u pobedu zlog demona nad Hristom. Kome onda služi takav sveštenik i takav Hrišćanin? Sama vera u pobedu zla nad dobrom jeste služba zlu. Ko veruje u pobedu zla, a naziva se sluga dobra, taj srcem svojim služi zlu, a jezikom dobru. U naše, tehničko, vreme ljudi teže veruju u pobedu dobra no što su verovali ljudi ranijih vremena. Otkuda to dolazi? Poglavito otuda, što ljudi našeg vremena više posvećuju truda i vremena razviću kod sebe kakve tehničke sposobnosti no karaktera. I u ranija vremena ljudi su se morali iz mladosti obrazovati za neki naročiti posao, no zato se ipak pretežni značaj pridavao obrazovanju karaktera. Otuda u naše vreme ima mnogo boljih veštaka i majstora svakog posla, no malo karakternih ljudi, nasuprot ranijim vremenima, koja su imala istina manje veštaka, ali zato više ljudi. Otuda i pesimizam našeg vremena, i razočarenje i očajanje i samoubistva! Nekad se čovek uzimao kao merilo stvari, sad se stvar uzima kao merilo čoveka. Nekad se čovek cenio prema onome šta on može, sad se čovek ceni prema onome šta on ume. Ko ume da sastavi jedan roman, ili napiše na brzu ruku novinarski članak, ili napravi kakav nov aparat za kuvanje ili letenje, ili konstruiše kakvu mašinu za tkanje ili osvetljenje, tome se opraštaju obično sve slabosti karaktera, - njegova tehnička naprava mera je njegove vrednosti, i apologija njegovog života, i ulaznica u prva društva. Onaj pak ko može da izdrži zlo, a ne zaplače, i ko može da vidi tuđu nevolju i pomogne je, i ko može da od dve košulje jednu odvoji i da onome ko nema nijedne, i ko može da jednu slomljenu dušu uspravi i ohrabri, taj se ne vidi iza onoga, koji ume da iz gvožđarije sastavi neku novu mašinu za krunjenje kukuruza, ili bombu za rušenje i uništenje. Nekad je čovek bio čoveku idol, danas je mašina čoveku idol. Nekad je negovan u svetu kult duši, sad se neguje kult tehnici. Zato je nekad čovek bio otporniji prema zlu i postojaniji u veri u krajnju pobedu dobra no što je danas. Zar to nije dovoljan razlog da crkva Hristova danas bude puna nezadovoljstva prema ljudima, nezadovoljstva i sažaljenja.

Crkvi nije teško ponižavanje, koje ona trpi od ljudi; crkvi je teška nesreća ljudi. Crkva nije protivna savršenstvu moderne tehnike, naprotiv ona joj se raduje; crkva je samo protivna despotskoj vladi te tehnike nad čovekom. Crkva ima svoj rang vrednosti: prvo dolazi Bog, pa čovek, pa tehnika. Naše vreme obrnulo je taj rang vrednosti i stavilo ovaj red: tehnika, pa čovek, pa Bog. Otuda nesreća, otuda pesimizam! Crkva pokazuje put sreće: to je vera u krajnju pobedu dobra. Ti ne veruješ, prijatelju u krajnju pobedu dobra? Pokušaj jednom ozbiljno da daš sebi računa o svom neverovanju. Gle, nauka tvrdi, da će nastati jednom carstvo razuma. Gle, umetnost i filosofija prorokuju dolazak carstva sreće. Gle, crkva propoveda dolazak carstva nebesnog, carstva pravde i ljubavi, i svoju propoved podržava sa onoliko dokaza koliko cigala ima u njoj. A vlada razuma i sreće i pravde i ljubavi - to je vlada dobra. S kakvim argumentom staješ ti, prijatelju, nasuprot i nauci i umetnosti i filosofiji i crkvi? Pokušaj da daš jednom sebi ozbiljna računa o svom neverovanju u pobedu dobra. Ja sam uveren, da tvoje neverovanje počiva na malodušnosti, i da ono u stvari i nije toliko neverovanje koliko jedna mračna slutnja.

Ti ne veruješ, majko, u krajnju pobedu dobra? Tvoja duša je, veliš, sam pesimizam. No pesimizam je besplodan, on ne rađa. Ti se nisi mogla nazvati majkom, da nisi verovala u dobro. Jedna je majka stajala ispod krsta svoga sina. Zar tvoja nesreća može biti veća?

Ti ne veruješ radniče, u krajnju pobedu dobra? No tvoj je rad tako težak, da će ti bez vere u dobro klonuti noge pod njegovom težinom, i olabaviti mišice, i misao potamneti. Pogledaj u crkvu! Ona ti maše belom maramom i govori: Samo napred, bez straha i sumnje! Ja sam sazidana na slavi hiljade radnika, čiji je teret bio teži od tvog. Njihova pobeda došla je od njihove vere u pobedu.

Ti ne veruješ, starče, u krajnju pobedu dobra? Tvoje neverovanje je tvoj grob, - ne očekuj teži i tamniji grob. Oko tebe svuda ključa život, koji te potiskuje s teretnim uvaženjem. Samo te crkva gleda s ljubavlju i sažaljenjem. Ti se sve većma osamljuješ, pokoljenja oko tebe postaju ti sve nepoznatija. Jezik borbe i strasti, kojim govore nova pokoljenja oko tebe i kojim si i ti nekad govorio, postaje ti sve nerazumljiviji. Ti ćutiš; ti si sam; ti si jedna pokretna humka prašine; preturiće se jednoga dana ta humka, i od prašine njene mravi će praviti mravinjake. Nasloni se na crkvu, gle, ona veruje u pobedu života nad smrću, u vaskrsenje mrtvih. Ona ti govori o smrti kao o novom rođenju, koje će te uvesti u nov život, bliži Ocu tvom nebesnom. Ona ti govori kao slabom mladencu, koji se nuždava u roditeljskoj pomoći i ljubavi. Starče, ti si starac samo u očima sveta, ti si mladenac u očima crkve.

A ti, mladiću, zar ti ne veruješ u krajnju pobedu dobra? Ti i ne uviđaš koliko svojim neverovanjem kompromituješ mladost. Mladost ništa drugo nije do ovaploćena vera u pobedu dobra. Jesi li video vrelo vode što ključa iz zemlje? Zatisni ga blatom, ono će za časak, dva, izbiti iznad blata; zapuši ga šušnjem, ono će i kroz šušanj nabujati; pritisni ga kamenom, ono će na drugu stranu opet izići na Sunce. Takva je mladost sa verom u pobedu dobra. Kroz siromaštinu, kroz bolest i nepravdu, kroz teret i intrige, kroz sve debele slojeve zla izbiće prava mladost na polja obasjana svetlošću njene vere u pobedu dobra.

Ne dajmo se, braćo, nikad zavarati trenutnim uspehom zla. Naša vera često mora biti jača od stvarnosti. Zlo često dovodi našu veru u iskušenje. Ako vera naša ne stoji uvek na straži, zlo će nas iznenaditi i savladati. Negujmo kulturu tehnike, - tehnika je gordost našeg vremena; negujmo još više kulturu duše, - jer duša čovečija gordost je svih vremena. Još dugo svet neće propasti, tehnika nije poslednja reč duha ljudskog, i duša ljudska imaće, sem tehnike, mnogo još da stvara. Vera u pobedu dobra to je osnovni tvorački impuls duše, to je osnovni impuls života. Mi imamo mnogo više nesvesne nego svesne vere u dobro, zato i živimo. Kud i kamo bi život naš bio i srećniji, kad bi sva naša nesvesna, instinktivna vera u dobro postala svesna. Osvetimo našu veru svešću, osvetimo naš život verom. Blago čoveku, koji verujući u Boga veruje u krajnju pobedu dobra u svetu. Još dugo svet neće propasti, ne, nikad svet neće propasti, - on će se završiti pobedom i trijumfom dobra. Amin.