GLAVA DEVETA

BESEDA NA GORI

UVOD

Učenje o misterijama Carstva nebeskog datog u Besedi na gori, ima svoje mesto koje se nalazi između nivoa učenja Jovana Krstitelja i Hristovog nivoa učenja iznetog u parabolama. Oni oformljuju tri reda učenja na različitim nivoima. Prvo i najviše spoljašnje učenje je učenje Jovana Krstitelja, o čemu nalazimo potvrdu u Jevanđelju po Luki. Zatim, u nekom srednjem delu dolazi učenje u Besedi na gori, i konačno, ono najskrivenije, unutrašnje učenje, izloženo u parabolama o Carstvu nebeskom. U ovoj glavi prvo ćemo razmotriti učenje Jovana Krstitelja koje je zapisano u Jevanđelju po Luki 3, a onda i ono prikazano u Besedi na gori u okviru Jevanđelja po Mateju i Jevanđelju po Luki 6.

PRVl DEO

Jedna od mnogih neobičnih ličnosti koje se spominju u Jevanđeljima jeste Jovan Krstitelj. O njemu se možda određenije govori nego o drugima. Na primer, Hrist ga je definisao kao "višeg" od svih koje je rodila žena, ali je dodao i da je onaj "najmanji" u Carstvu nebeskom "veći" od njega. Šta onda Jovan Krstitelj predstavlja? U čemu je njegova uloga u Jevanđeljima? I zašto je njegovo učenje dato pre nego što se Hrist pojavio? Pogledajmo sad to učenje kako bismo ga mogli uporediti sa onim koje je dao Hrist u Besedi na gori. Jovan je

propovedao promenu uma (pokajanje) i Carstvo nebesko. Apelovao je; "Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko". (Mat, 3: 2) Međutim, da li je on imao ideju o prirodi unutrašnje promene koja mora da se desi u Ijudskom umu i u čovekovoj sveukupnosti, pre nego što se dostigne Carstvo? Očigledno ne, jer je i sam Hrist rekao da on (Jovan) nije od Carstva. Detalji učenja Jovana Krstitelja dati su u Luki 3. Tu je prikazano mnoštvo koje mu dolazi na krštenje. Moramo ga zamisliti odevenog u grubu haljinu od kože, kako  se obraća Ijudima sledećim oštrim rečima:

"Porodi aspidini, ko vam kaza da bježite od gnjeva koji ide? Rodite, dakle, plodove dostojne pokajanja, i ne počinjite govoriti u sebi: Imamo oca Avraama; jer vam kažem  da Bog može i od kamenja ovog podignuti decu Avraamu". (Luka 3: 7, 8)

Obratimo pažnju na to da se Krstitelj obraća okupljenom narodu rečima koje objašnjavaju šta znači promena uma. On im kaže da ne govore sebi da imaju Avraama "za svog oca". Pošto ih je sve, bez razlike, išibao rečima, Ijudi su ga zapitali šta bi trebalo da rade:

"/ pitahu ga Ijudi govoreći: Šta ćemo, dakle, činiti? A on odgovarajući reče im: Koji ima dvije haljine neka dade onome koji nema; i koji ima hrane neka čini isto tako. Dođoše pak i carinici da ih krsti. I rekoše mu: Učitelju, šta ćemo činiti? A on im reče: Ne činite ništa više nego što vam je naredeno. A pitahu ga i vojnici govoreći: A šta ćemo mi činiti? I reče im: Nikoga da ne zlostavljate niti koga da opadate, i budite zadovoljni svojom platom". (Luka 3:10-14)

Uočimo da se pitanje šta činiti?, postavlja tri puta. I mada je Jovan Krstitelj osetio neprimerenost svojih odgovora i svu nemoć da im kaže šta da čine, kao i odsustvo sopstvenog razumevanja u vezi sa tim šta znači Carstvo, a i šta je stvarna promena uma u vezi sa tim, on nastavlja da govori o tome kako neko drugi, daleko "veći" od njega, dolazi:

„/ kako je narod iščekivao (Hrista) svi pomišljahu u srcima svojim za Jovana: nije li on Hristos? Odgovaraše Jovan svima

govoreći: Ja vas krštavam vodom; ali ide za mnom jači od mene, kome ja nisam dostojan odriješiti remena na obući njegovoj: On će vas krsititi Duhom Svetim i ognjem. I u njegovoj ruci je lopata, i očistiće gumno svoje, i skupiće pšenicu u žitnicu svoju, a pljevu će sažeći ognjem neugasivim. I mnogo još drugo tješeći ih, propovijedaše narodu jevandelje". (Luka 3: 15-18)

U   Besedi   na  gori,   Hrist   počinje   da   govori   svojim učenicima  ne  šta  čovek da čini,  nego šta  da bude  kako  bi dostigao Carstvo nebesko. Beseda se otvara rečima: "Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko". (Mat. 5: 3) Hrist govori o tome šta  čovek mora da bude,  šta pre svega mora da postane u sebi. Čovek treba da postane drugačiji da bi dosegnuo Carstvo. Mora da doživi promenu uma, promenu u sebi i postane "siromašan u duhu" - a to ima svoje značenje. Uporedimo ovo sa Krstiteljevim  učenjem.  Jovan uči  spoljnim dužnostima, građanskim dobrima - Hrist govori o  unutrašnjoj transformaciji. Jovan grmi na one koji ga slušaju i kaže im da se pokaju - Hrist govori šta ta  unutrašnja  promena, koja najpre mora da se pojavi, značl. Jovan im govori šta da čine - Hrist, šta da budu. Međutim, čovek kao što je Jovan Krstitelj, koji je bio na spoljnoj  strani učenja  Reči  Božije,  učenja  o mogućoj unutrašnjoj  evoluciji  čoveka,  ima  tendenciju  da  uzima  sve bukvalno. Reč Božija se ne može uzimati samo bukvalno, jer to je medijum koji je veza između nivoa u čoveku koji se zove "zemlja"  i  nivoa  koji  je  moguće  dostići,  nazvan  "nebesa". Značenje  "zemaljsko"  u  potpunosti  se  razlikuje  od  značenja "nebesko"; i ako tom značenju "zemaljsko" nije omogućeno da raste i poprima nova i nova značenja, ono je mrtvo i između njega  i  značenja "nebesko" ne može da  se uspostavi veza. Zbog toga bukvalni čovek, čovek koji živi u svojim čulima, čovek koji  je  samo  od  spoljnih  značenja,  koji  ne  razume  ništa "unutrašnje" i koji, ako je religiozan, prati samo metode i spoljne zahteve svoje verske grupacije, ne može da se razvija. Zato, ako  Jovan  Krstitelj  nije  bio  od  Carstva,  što je  Hrist  izričito napominjao,  šta onda znači  biti blizu Carstva?  Ovo  će nam pomoći  da  shvatimo zašto  učenje  Jovana  Krstitelja  nije  bilo učenje o Carstvu  nebeskom.  Biti  blizu  Carstva jeste  pitanje

unutrašnjeg razumevanja i u Jevanđeljima postoji jasan primer značenja toga. Razmotrimo to malo pre nego što nastavimo o Blaženstvima.  Jedan  od  književnika  pitao  je  Isusa  koja  je zapovest  pre  svih.  Isus  kaže:  "Gospod  Bog  naš je  Gospod jedini; I Ijubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim, i svom snagom svojom... I druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe". (Marko 12: 29-31) A književnik odgovara: "Dobro, učitelju, pravo si kazao da je Bog jedan, i nema drugoga osim njega. I Ijubiti njega... veće je od sviju paljenica i žrtava". (Marko 12: 32,33) Kad  je   Isus  video   da  je   ovaj   odgovorio   iz   sopstvenog razumevanja (a ne, "pametno", kao u prevodu ("A Isus vidjevši kako pametno odgovori...") reče mu: "Nisi daleko od Carstva Božijega. I niko se više ne usudi da ga zapita". (Marko 12: 34) Možemo li da vidimo zašto je književnik blizu Carstva? Oduvek su postojali oni koji su u religiji više vrednovali spoljašnje forme, obrede i disciplinu. Čitali smo da je Jovan Krstitelj bio zbunjen kad je čuo da su Hrist i njegovi učenici jeli, pili i nisu postili. I nema sumnje da je zamerao učenicima oglušivanje o Sabat, ili Hristu, lečenje na Sabat, jer to je sve bilo protivno Mojsijevom zakonu. Pred kraj života Krstitelj je postao nesiguran u pogledu Hrista. Čak je poslao iz zatvora poruku Hristu rekavši: "Jesi li ti Onaj što će doći, ili drugoga da čekamo?" (Luka 7: 19) I šta je Hrist na to odgovorio? Hrist je odgovorio na način koji je Jovan Krstitelj jedino mogao da primi - bukvalno.  Rekao je: "Idite i kažlte  Jovanu što  vidjeste  i čuste:  slijepi progledaju,  hromi hode, gubavi se čiste, gluhi čuju, mrtvi ustaju".  (Luka 7: 22) Jovan  Krstitelj  nije  mogao  da  razume  da je  to  označavalo gluvoću,  slepilo,  itd.  - psihološki.  Ali,  ovaj nivo razumevanja uvek je postojao u religiji - razumevanje grube, bukvalne istine, razumevanje spoljnog čoveka, koji se drži učenja Reči Božije na "zemaljskom" nivou i koji, kada tako radi, uništava ne samo njegovu lepotu nego i pravo značenje, kao što se odsecanjem krila   može   unuštiti            stvorenje   sa   krilima.   Jovan                          Krstitelj predstavlja  bukvalno  značenje  učenja  Reči  Božije.  Ličnost Krstitelja  oslikava  klasu  Ijudi  koje  Hrist  brani,  pošto  su  oni početak  svega  drugog  i  o  njima  sa  očiglednom  i  velikom pažnjom govori kao o problemu koji se teško rešava.  Jovan

Krstitelj je verovao u Hrista kad ga je sreo, ali kao što je rečeno, pred kraj je izgledalo da sumnja. Ovo je istinska psihološka slika onih koji su utemeljeni na spoljnom aspektu učenja o Reči i njegovom grubom, bukvalnom značenju i koji, srećući se sa njegovim unutrašnjim ili "višim" značenjem, osećaju nemoć da to razumeju i zbog toga padaju u sumnju, osećaju se povređenima jer ne mogu da osete korist, a i ne osećaju više sebe boljim od drugih. Ipak, treba razumeti da bukvalno značenje Reči Božije mora da se očuva.

DRUGI DEO

Ono što se zove Prvo Blaženstvo, upućeno je, sa preostalih osam, Hristovim učenicima, a ne mnoštvu. Uvodne reči u petoj glavi Jevanđelja po Mateju glase:

"A kad on vidje narod mnogi, pope se na goru, i sjede, i pristupiše mu učenici njegovi. I otvorivši usta svoja učaše ih govoreći: Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko". (Mat. 5:1-3)

U Jevanđelju po Luki data je skraćena i nešto izmenjena verzija Blaženstava; četiri su samo spomenuta i to tek pošto je na gori Hrist izabrao svojih dvanaest učenika i onda se spustio u dolinu. Prvo od ta četiri Blaženstva je:

"Blaženi  siromašni, jer je vaše Carstvo Božje".  (Luka 6: 20)

U Jevanđelju po Luki pomenuta je samo reč siromašni i

mnogi su to razumeli u bukvalnom smislu. Ali, u Jevanđelju po Mateju je rečeno: "Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko", i niko ne može da veruje da su siromašni, u smislu koji nije bukvalan - oni bez sujete. Kako onda treba razumeti izraz "siromašni duhorn?" Ako se ne shvati doslovno, "siromašni duhom" su "prosjaci u duhu". Šta to znači biti prosjak u  duhu?  Hajde  da  razbistrimo  sve  što  znači  biti  bukvalno

prosjak  ili  bukvalno  siromašan.  Postoji  jedna  druga  reč  u Jevanđeljima  koja  se  prevodi  kao  siromašan,  a  koja  znači bukvalno biti siromašan, kao u priči o udovičinom prilogu, gde je udovica žena koja je stvarno siromašna, a daje više nego drugi. Međutim,  reč  koja je  ovde  upotrebljena  ima  nižu  vrednost. Odnosi se na nekog ko se saginje i strepi poput istočnjaekog prosjaka koji moli za novac na uglu neke ulice, i time to poprima snažnije psihološko značenje. U Jevanđelju po Luki, u kome su, kao što je rečeno, clata samo četiri Blaženstva, odmah su data i četiri  Upozorenja,   kako  se  već  nazivaju,  kao  suprotnost. Upozorenje  koje      odgovara                    skraćenoj       formulaciji "Blaženi siromašni" jeste, "Ali teško vama bogatima, jer ste već primili utjehu  svoju".  (Luka  6:  24)  Kada  Matej  kaže:   "siromašni duhom", značenje reči bogat, u Jevariđelju po Luki ne može biti ništa  drugo  do "bogati duhom", to  jest  to  mora  označavati čoveka  koji  ne  prosi  (moli)  u  svom  duhu  i  ne  oseća  se prosjakom, nego bogatim u sebi. I, on prima svoju utehu. Čovek koji   pripisuje  sve  sebi,   koji  je  bogat  u  samougađanju   i samopoštovanju, koji sledi svoje samoljublje, svoju sujetu i svoj osećaj "biti bolji od drugih" - jeste bogat u duhu. Trijumf nad rivalom, bolji položaj, nagrada, pametan posao, jesu njegove utehe. Ali, ako čovek oseća u svom najdubljem biću da ne zna ništa, da nije ništa i da ne zaslužuje ništa, ako čezne da razume više i da bude drugačiji, ako oseća istinski da nije ništa i želi da bude nešto, ako u stvari u svom umu, u svome duhu, u svom razumevanju, oseća sopstveno neznanje, sopstvenu ništavnost, onda je on "siromašan duhom". On je prazan i može da se napuni. On zna za svoje neznanje i sposoban je da čuje učenje o Carstvu. Ali, ako je pak pun sebe, kako može da čuje išta? On čuje sebe sve vreme. On čuje beskrajne glasove svoje zaostale sujete  koja  se  žali,  svog  zadovoljenog  ili   nezadovoljenog samoljublja.                       Napadajući                    fariseje,          Hrist   je   napadao   ova bogatstva  u  duhu i  govorio  da  su  oni  od  toga  imali  svoju nagradu. Kad je rekao da bogat knez treba da proda sve što poseduje, nije govorio o posedu u bukvalnom smislu, nego se to odnosilo na onu stranu čoveka koja ga tera da veruje kako je on, zato što poseduje mentalnu, socijalnu i materijalnu imovinu, bolji od drugih. Ono što čini da se čovek oseća naročito bogatim

u sebi jeste ugodnost koja potiče od samoljublja, sujete i koristi koju nudi život. Istina, radost od ugodnosti koja potiče od samoljublja, jača je od svega u životu i ako osmotrimo sebe, videćemo da je to tako. Spoznaja tog stanja uravnoteženog samoljubljem, koje je zapravo lako uzdrmati i čoveka učiniti povređenim, rađa pitanje zašto bismo uopšte tragali za nečim drugim ili, kako dolazimo do toga da smo ništavni, da nemamo stvamu osnovu u sebi i da zapravo ne posedujemo ništa, a sve to sa tačke gledišta višeg nivoa koji je Carstvo nebesko?

Hrist nastavlja da govori o tome šta čovek mora biti ako hoće da se približi višem nivou sebe, koji se naziva Carstvo nebesko;

"Blaženi koji plaču, jer će se utješiti..." (Mat. 5: 4)

Ideju, da čovek može na bazi sučeljavanja sa sobom da primi utehu ili pomoć iznutra, nije lako prihvatiti. Ipak, ako postoji viši nivo iz koga proističe blažeristvo, a sa kojim je moguća komunikacija, ideja i nije toliko izuzetna. "Blaženi koji plaču", znači da blaženstvo ili sreća mogu stid do čoveka sa višeg nivoa Carstva, ako tuguje ili je siromašan duhom. Ali, da li se pod tim podrazumeva da čovek mora ići unaokolo i plakati otvoreno, ili javno tugovati, ili biti odeven u crninu? Ova ideja je apsolutno nemoguća sa stanovišta onoga što Hrist saopštava u sledećoj, šestoj glavi Jevanđelja po Mateju, u kojoj se kaže da čovek mora činiti sve u diskreciji (tajnosti) - davati milostinju u tajnosti, postiti u tajnosti, itd., i da ne čini ništa zbog samoljublja, zbog priznanja (pohvale) i koristi, zbog slike sebe u očima drugih. Uobičajeno je da čovek oplakuje mrtve u bukvalnom smislu. Ali, osećanje da je mrtav u sebi, jeste oplakivanje u psihološkom smislu. Hrist je rekao mnoge stvari o mrtvima - o onima koji su psihološki mrtvi, iznutra, u stvarnom unutrašnjem delu sebe, jedinom koji može da evoluira do nivoa "višeg" čoveka, ali Ijudi to ne znaju i zato ne opiakuju.

Treće Blaženstvo je:

"Blaženi krotki, jer će naslijediti zemlju..."(Mat. 5: 5)

U  originalu,  reč    prevedena kao krotki, jeste suprotnost reči Ijut (besan, uvređen, ogorčen, kivan -prim. prev.). Ona ima značenje u smislu postajanja pitomim, kao što divlja životinja postaje pitoma. Naslediti zemlju znači ovde naslediti zemlju datu čoveku Carstva. To je kao: "Poštuj oca svog i mater svoju, da ti se produže dani na zemlji, koje ti da Gospod Bog". (Izlazak 20: 12) Jevreji su u bukvalnom smislu mislili da je obećana zernlja, zemlja Hanan. Ali, unutrašnje značenje je Carstvo nebesko. Zato reč zemlja znači Carstvo i čovek mora da ide protiv svih svojih prirodnih uvređenosti, strasti i Ijutnji (besova

- prim. prev.), kako bi postao naslednik te zemlje.

Četvrto Blaženstvo:

"Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi..."(Mat. 5: 6)

Odnosi se na  one  koji  žude da  razumeju  kakvo je to

dobro bića i kakvo je to znanje Istine koje vodi ka višem nivou. Postoje oni koji, osećajući svoju ništavnost, svoje neznanje, osećajući da su mrtvi u svom unutrašnjem biću, čeznu da budu naučeni kakvu Istinu "viši" čovek mora da poznaje i prati, i šta znači Dobro na nivou Carstva nebeskog. Oni su gladni Dobra i žedni Istine, jer to jedinstvo stvara u čoveku unutrašnji sklad zvani "jevanđeljska ispravnost".

Peto Blaženstvo je:

„Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani..." (Mat. 5: 7)

Sa jednim od značenja koje objašnjava da sve dok ne oprostimo grehe drugima, ne možemo očekivati bilo kakvu rnilost za sebe u vezi sa našim sopstvenim razvojem. Imati milost, u jednom smislu znači znati i videti da se ono zbog čega čovek krivi druge - nalazi u njemu samom, to jest čovek treba da vidi "brvno" u sopstvenom oku; da gleda sebe u drugima i druge u sebi.

Ovo je na neki način osnova praktičnog milosrđa. Ali, postoje  i  druga značenja -  kao  i  u  svemu što je  rečeno  u

Jevanđeljima, a jedno od tih je i da čovek mora znati za šta u sebi da ima milost, a prema čemu u sebi da bude nemilosrdan.

Šesto Blaženstvo je:

"Blaženičisti srcem, jer će Boga vidjeti..." (fvlat. 5: 8)

Biti čistog srca, bukvalno znači biti očišćen u srcu ili očišćen pročišćenjem. To znači prvenstveno ne biti licemer. Povezano je sa odnosom "spoljašnjeg" i "unutrašnjeg" u čoveku. Ovde se radi o emocionalnom stanju koje može da se dostigne i u kome je realnost postojanja Boga direktno jasna iz čistote emocionalnog razumevanja, pošto mi ne razumevamo samo intelektom. Emocionalna strana čoveka, kada je popunjena sopstvenim osećanjima, a time i lošim, ili čak zlim doživljavanjem nekoga ko mu se ne divi, samosažaljenjem, mržnjom i osvetoljubivošću itd., zatamnjena je i  ne može da ostvari svoju pravu funkciju odraza višeg nivoa. Kada je pročišćeno, srce vidi, to jest razume postojanje višeg nivoa, Boga, realnosti Hristovog učenja. U Jevanđeljima se često barata tzv. pročišćenjem emocija. Možemo da primetimo da kada ne bi bilo višeg nivoa, ne bi bilo ni pročišćenja emocija.

5:9)

Sedmo Blaženstvo je:

"Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvaii..." (Mat.

Postići  mir  u  sebi  znači  biti  oslobođen  unutrašnjeg

nesklada, unutrašnjih nemira i kontradiktornosti. Da bi se postigao sklad sa drugima trebalo bi uvek delovati iz onog što se zove Dobro, a ne insistirati na razlici u mišljenju, ili diskutovati o različitim stanovištima ili teorijama jer to uvek uzrokuje neslaganja. Kad bi Ijudi delovali iz Dobra, a ne iz raskoraka u teorijama, i tačkama gledišta, to jest iz razliatih ideja o Istini, bili bi mirotvorci. Takvi se nazivaju "sinovi Božiji", pošto je ovde Bog uzet kao samo Dobro - tačno u smislu u kome je Hrist definisao Boga u trenutku kad ga je neko nazvao "učitelju blagi", rekavši: "Što me zoveš blagim? Niko nije blag

osim jednoga  Boga".  (Luka  18:  19)  Mržnja  deli  sve;  Dobro ujedinjuje sve i zbog toga postoji Jedan, i to je Bog,

Pogledajmo sada dva naredna Blaženstva koja mogu da se uzmu zajedno, pošto se odnose na ono što označava delovanje izvan samoljublja i svih drugih koristi u vezi sa njim:

"Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko. Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave riječi, zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima..." (Mat. 5: 10- 12)

U Jevanđelju po Luki, ta ideja je izražena ovako:

"Blaženi ste kad  vas Ijudi omrznu i kad  vas odbace  i osramote, i razglase ime vaše kao zlo zbog Sina Čovječijega. Radujte se u onaj dan i igrajte, jer gle, velika je plata vaša na nebu", a odgovarajuće Upozorenje je izraženo ovako: "Teško vama kada stanu svi Ijudi dobro govoriti o vama". (Luka 6: 22, 23, 26)

Ovde, a i u svim ostalim Blaženstvima, Hrist govori o čoveku koji nakon dugog unutrašnjeg psihološkog rada na sebi počinje da želi ono što je izvan njegovog samoljublja, On govori o čoveku koji ne želi da mu oslonac bude u samoljublju, koji traga za izlaskom iz tog stanja. Upravo tu leži najteža psihološka barijera. Ali, iako nismo u stanju da je pređemo, čak i samo bljesak toga je od neprocenjive važnosti. Jer ko je sposoban, ako vodi primeran i poštovanja vredan život i postupa sa nivoa učenja Jovana Krstitelja, da pobegne od osećanja zaslužnosti i da se raduje kad neko rđavo priča o njemu? Čovek koji je dobar u životu, a to je ono o čemu je Jovan Krstitelj govorio i što i jeste polazna tačka za sve drugo, može vrlo dobro osetiti da daje sve od sebe kako bi se ponašao ispravno, da poklanja svoju suvišnu odeću, da daje hranu onome ko nema, da ne traži više nego što mu pripada, da ne čini nasilje, ne traži ništa nepravedno i da je zadovoljan svojom platom. Međutim, pitanje je kako da izbegne osećanje zaslužnosti za sve ovo? Jer, ma kako dobar čovek bio,  kada

postoji samoljublje, na tom nivou, a to je prvi nivo kod svakoga, postoji veliki psihološki problem o kome je Hrist govorio i zbog koga su se oni kojima je  to  bilo upućeno osećali pogođeni. Samoljublje, koje pripisuje sebi sve, ne može da dostigne nivo Carstva, i u Blaženstvima možemo videti šta čovek mora prvo da postane, šta prvo mora u sebi da bude u odnosu na samoljubivog, koristoljubivog i čoveka od moći, pre nego što dođe nadomak Carstva.

Sad sledi sumiranje celokupnog značenja Blaženstava putem neobičnih izraza kao što su so i imanje soli i kao što je so koja je obljutavila. Hrist nastavlja sledeeim rečima (još uvek se obraća svojim učenicima):

"Vi ste so zemlji: ako so obljutavi (doslovno, "postanete ludi"), čime će se osoliti? Ona već neće biti ni za šta osim da se prospe napolje i da je Ijudi pogaze". (Mat. 5: 13)

So u ovom slučaju (kao i inače) funkcionalno predstavlja povezanost dve stvari, dva posebna elementa. Ona označava jedinstvo. Već smo videli da svo znanje Istine, sama Istina, ima za cilj Dobro i primenu tog Dobra. Svaka Istina traži zajedništvo sa  svojim   Dobrom.   Istina,  sama  po  sebi,  beskorisna  je. Blaženstva govore o dostizanju određenog unutrašnjeg stanja želje  koje može da dovede do jedinstva, jer sve želje traže jedinstvo kao svoje ispunjenje. Istina Hristovog učenja ili znanje Reči Božije, odnosno Istina o čovekovoj unutrašnjoj evoluciji, nije ništa ako se praktikuje samo po sebi, bez realizovanja svog cilja, a to je Dobro kome vodi; zajedništvo dva je blaženstvo, a ne uobičajena sreća koju poznajemo u životu, koja može i da se premetne  u  svoju  suprotnost;  to  je  stanje  koje  je  puno  i kompletno  u  sebi  i  time  osposobljeno  za  stvaranje  sebe sopstvenom snagom zato što ima dva elementa  u jedinstvu, Istinu  i   Dobro.  Ovo  je  svadbena  gozba  u  Jevanđeljima, venčanje  dve  stvari  u  čoveku  koji  konstituiše  celinu  svog unutrašnjeg  života. To je pretvaranje vode  Istine  u vino,  na svadbenom veselju u Kani galilejskoj. Jer čovek, viđen iznutra, nezavisno od spoljnog tela i izgleda, prvo je sopstveno znanje Istine i sopstveni nivo Dobra - a onda, evolucijom, on postaje

jedinstvo ta dva. Ta veza tada ima (samo u određenom smislu) ono što se u Jevanđeljima zove "život u sebi", jer iz tog zajedništva ona prima snagu sa višeg nivoa. Možda je moguće razumeti da je čovek u stanju da praktikuje onu stranu Istine koja je bez ikakve želje da vodi bilo gde osim u samopoštovanje. Tada on nema nikakvu želju da Istinu koju sledi odvede njenom Dobru. Nema želju za tim zajedništvom, za tom unutrašnjom misterijom povezanosti. Ne želi da ono što zna transformiše u ono što jeste i konačno se ujedini sa svojim sopstvenim ciljem, nalazeći u sebi Dobro koje mu pripada. U tom slučaju, kaže se da on nema soli. Deluje bez prave želje. Čini so besmislenom. I nemajući pravo razumevanje za to što radi, lako će pobrkati ono što zna iz učenja sa svojim uobičajenim životom i sa reakcijama iz svog svakodnevnog života. Pošto ne vidi gde Istina vodi ili šta je njen cilj, on će je primiti na sopstvenom nivou, kao cilj sam po sebi, i učiniti je čak svežim izvorom osećanja nesviđanja, rivalstva, Ijubomore i superiornosti nad drugima, čak i grubosti. Biće slep da vidi Dobro učenja, koje je primio kao stvarni cilj. Zbog ovoga je Hrist, kada su se njegovi učenici prepirali ko je najveći, rekao:

"Dobra je so; ali ako so postane neslana, čime će se osoliti? Imajte soli u sebi, i mir imajte među sobom". (Marko 9: 50)

Učenici su se prepirali iz samoljublja i zaboravili na cilj. A to je upravo zato što Ijudi zaboravljaju zbog čega pokušavaju da slede učenje o Istini i, ne želeći stvamo da budu drugačiji, ostvaruju neko drugo Dobro, te na taj način pomešaju sve, i staro i novo, što Hrist objašnjava rečima: "Nego ištite najprije Carstvo Božije I pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati". (Mat. 6: 33)