Poglavlje   44.

Bengalska  “Radosna  Majka”

Moja nećakinja, Amijo Bose, pogledavši me ozbilno rekla je: “Molim vas, gospodine, nemojte otići iz Indije a da ne vidite Nirmalu Devi.  Ona  je  velika svetica,  svuda  poznata  kao  Ananda  Moyi  Ma  (Radosna  majka)”.

“Svakako!  Rado  bih  je  sreo.  O  njenom  visokom  stepenu  spoznaje  Boga

čitao  sam  mnoge  članke.”

“Ja  sam je  videla. Nedavno   je                        posetila   gradić       Jamšedpur       u   kome           ja

živim. Na molbu jednog učenika, ona je posetila jednog čoveka  na  umoru. Stajala je  pred njegovom  posteljom  i, kad  mu je  rukom dodirnula  čelo,  prestao je njegov samrtni ropac, a bolest je odmah iščezla. Zaprepašćen, čovek je ozdravio sasvim radostan.”

Posle nekoliko dana čuo sam da je blažena majka gost jednog učenika iz Bhovanipur  četvrti  u  Kalkuti.  Gospodin  Wright  i   ja   smo   se   uputili   tamo.   Dok se  Ford  približavao  kući,  moj  prijatelj  i  ja  smo   na   ulici   ugledali   neobičan prizor. Ananda Moyi  Ma  je  stalaja  u  otvorenom  automobilu  i  blagosiljala  grupu od  stotinak  učenika.  Očigledno  je  odlazila.   Gospodin   Wright   je   parkirao automobil malo dalje, pa me je pešice dopratio do tog tihog  skupa.  Svetica  je gledala  prema  nama,  izašla  iz  kola  i  brzo  nam  je  krenula  u  susret.

Zagrlivši me i položivši mi glavu na rame, rekla je: “Došao si, oče!” Gospodin Wright,  kome  sam  upravo  maločas  rekao  da  je  ne  poznajem,  uživao je u toj neobičnoj dobrodošlici.  Oči  svih  učenika  iznenađeno  su  bile  privučene tom  slikom  izliva  ljubavi.

Odmah sam video  da  je  svetica  u  stanju  dubokog  samadhija.  Zaboravivši na svoje spoljašnje žensko  obličje,  bila  je  svesna  samo  svoje  nepromenljive  duše. Na  tom  nivou,  radosno  je  pozdravila  drugog   božjeg   poslanika.   Uzevši   me   za ruku,  povela  me  je  prema  kolima.

Protestovao sam: “Ananda Moyi Ma, ja vas zadržavam”.

“Oče,  prvi  put  vas  u  ovom  životu  vidim,  i   to   posle   toliko   vremena. Molim  vas,  nemojte  odmah  da  odete.”  Sedeli  smo   na   zadnjem   sedištu automobila. Blažena majka je odmah postala nepokretna i  ušla  u  stanje  ekstaze. Njene lepe oči  gledale  su  prema  nebu  nepomične  i  poluzatvorene,  zureći  u unutrašnji  raj.  Učenici  su  tiho  pevali:  “Pobeda  Božanskoj  Majci!”

U  Indiji  sam  sreo  mnoge  prosvetljene  ljude,  ali  nikad  tako  uzvišenu sveticu. Njeno blago lice zračilo je neizrecivom radošću, pa je zato  dobila  ime Blažene majke. Duge crne pletenice padale su joj sa glave bez marame. Krug sandalove paste na čelu simbolizovao je spiritualno oko, kod nje uvek  otvoreno. Sićušno  lice,  male  ruke,  mala  stopala  -  kakva  suprotnost  njenoj  spiritualnoj veličini!

Postavio  sam  nekoliko  pitanja  učenici  koja  je  stajala  u  blizini  dok  je Ananda  Moyi  Ma  bila  u  transu.  “Blažena  majka  putuje  celom  Indijom.  U mnogim  delovima  Indije  ima  stotine  učenika”,  rekla  mi  je  učenica.  “Svojim hrabrim nastojanjem omogućila je mnoge društvene  reforme.  Iako  je  iz  kaste brahmana,  svetica  ne  priznaje  kastinske  razlike.  Nekoliko  nas  uvek  putuje   sa njom, starajući se za njenu udobnost. Moramo se starati  o  njoj,  jer  ne  obraća pažnju na telo. Kad je neko ne  bi  hranio,  ne  bi  jela,  niti  bi  išta  pitala.  Čak  i kada  se  jelo  stavi  pred  nju,  ona  ga  ni  ne  takne.  Da  bismo  sprečili   njen nestanak sa ovog sveta mi, učenici, je hranimo sopstvenim rukama. Često  je danima   u  Božanskom  transu,   jedva   diše,   i   ne   trepće   očima.   Jedan   od   njenih

najvećih učenika je njen muž. Pre mnogo godina, ubrzo posle venčanja, položio je  zavet ćutanja.”

Učenica je pokazala na čoveka širokih ramena,  finih  crta  lica,  dugačke kose i guste brade. Mirno  je  stajao  usred  skupa,  sklopivši  s  poštovanjem  ruke kao odani učenik. Osvežena  kupanjem  u  beskonačnom,  Ananda  Moyi  Ma usmerila  je  svoju  svest  na  materijalni  svet.  “Molim  te,  oče,  reci  mi  gde boraviš.” Glas joj je bio jasan i melodičan.

“Sada  sam  u Kalkuti, ali  se uskoro  vraćam u Ameriku.” “Ameriku?”

“Da. Tamo bi tragaoci  za  istinom  oduševljeno  dočekali  sveticu  iz  Indije. Da  li  bi  volela  da  ideš?”

“Ići ću ako otac može da me  povede.”  Taj  odgovor  izazvao  je  uzbunu među učenicima  koji  su stajali u  blizini.

“Dvadesetak ili više nas uvek putuje s Blaženom majkom”, rekao mi je odlučno jedan od njih. “Bez  nje  ne  bismo  mogli  da  živimo!  Kuda  god  da  ona ide,  moramo  i  mi  da  idemo.”

S žaljenjem sam odustao od plana koji se pokazao nepraktičnim jer se spontano   proširivao!

“Molim te, dođi u Ranči sa  svojim  učenicima”,  zamolio  sam  je opraštajući  sa  njom.  “Biće  ti  ugodno  u  mojoj  školi,  jer  si  i  sama  Božje  dete.”

“Ako  me  otac  povede,  rado  ću  poći.”

Ubrzo zatim, Vidyalaya  u  Rančiju  se  svečano  pripremila  za  svetičinu obećanu posetu. Deca su se radovala svakom danu kada se slavilo - nije  bilo nastave, ni časova muzike, a kao vrhunac svega - gozba!

“Pobeda! Ananda Moyi Ma, ki đai”, odjekivalo je  iz  mnoštva  oduševljenih malih grla koja  su  pozdravljala  sveticu  i  njene  pratioce.  Kiša  nevena  padala  je po njima dok su ulazili kroz školska vrata. Radosno su  zvečale  činele,  trubili rogovi od  školjki i  udarali mrdanga  bubnjevi! Blažena Majka  je hodala  po sunčanim dvorištima Vidyalaje smešeći se, uvek u srcu sa sobom noseći raj.

“Lepo  je  ovde”,  izjavila  je  ljubazno  dok  sam  je  vodio  u  glavnu  zgradu.

Sela je kraj mene smešeći se kao dete. Kraj nje se čovek osećao kao  pored najboljeg prijatelja, a ipak ju je obavijala aura nepristupačnosti - paradoksalna usamljenost  sveprisutnosti.

“Molim  te,  reci  mi  nešto  o  svom  životu.”

“Otac sve  zna.  Čemu  ponavljati?”  Očigledno  je  smatrala  da  činjenična prošlost  jedne  inkarnacije  nije  dostojna  pažnje.

Nasmešivši  se,  blago  sam  ponovio  svoju  molbu.

“Oče, nema  se  šta  reći.”  Raširila  je  svoje  graciozne  ruke  kao  da  se izvinjava.

“Moja   svest  se   nikada   nije   poistovetila   sa  ovim  privremenim   telom.   Pre

nego što sam došla na  zemlju  bila  sam  ista  kao  i  sad.334  Kao  mala  devojčica bila sam ista kao i sad. Izrasla sam u ženu, ali sam i dalje bila ista. A kad mi je  muž  opijen  strašću  prišao  šapućući  nežne  reči,  u  trenutku  kada  me   je dotakao doživeo je snažan udarac,  kao  da  ga  je  grom  ošinuo,  jer  i  tada  “sam bila ista”. Moj muž kleknuo je preda mnom, sklopio ruke i molio  me  za oproštaj.

“Majko,” rekao mi  je,  “zato  što  sam  oskrnavio  tvoj  telesni  hram  požudno ga  dotaknuvši  -  ne  znajući  da  u  njemu  ne  boravi  moja  žena,  nego  Božanska

220      Ananda Moyi Ma nikad za sebe ne kaže “ja”. Koristi opisne izraze kao  “ovo  telo”,  “ova devojka” ili “tvoja kći”. Njena mudrost je nadlična i ona sve ljude,  nepoznate  kao  i  bliske učenike, obasipa univerzalnom ljubavlju Božanske Majke.

Majka - svečano se zavetujem da ću postati tvoj učenik, da ću živeti u celibatu, brinući se ćutke za tebe kao sluga, i da sve dok živim neću ni sa kim progovoriti. Možda ću tako iskupiti greh koji  sam  danas  počinio  protiv  tebe, svog gurua.”

Dok sam ćutke prihvatala muževljev predlog, bila sam ista. I  sada  pred tobom, oče, ja sam ista. I uvek posle, iako je stvaralački ples u dvorani stvaranja oko mene  uvek  drukčiji,  ja  ću biti  ista.”

Ananda Moyi Ma uronila je  u  duboku  meditaciju.  Telo  joj  je  bilo  mirno kao  kip.  Pobegla  je  u   kraljevstvo  koje  ju  je  bez  prestanka   pozivalo.   Tamna jezera njenih očiju izgledala su  beživotna  i  staklena.  Takav  izgled  često  se  javlja kad sveci odvoje svest od fizičkog tela  koje  tada  postaje  jedva  nešto  više  od gline bez duše. Sedela je sat  vremena  u  ekstatičnom  transu.  Vratila  se  u  ovaj svet  kratko  se  nasmejavši.

“Molim te, Ananda Moyi Ma, pođi sa mnom u baštu”, zamolio sam je. Gospodin  Wright  će  te  fotografisati.”

“Naravno, oče, tvoja volja je i moja.” Njene sjajne oči zadržale su svoj nepromenljivi božanski sjaj  dok  je  pozirala  za  mnogobrojne  fotografije.  Vreme za gozbu! Ananda Moyi Ma čučala je na svojoj prostirci, a pored  nje  je  bila učenica koja  ju  je  hranila.  Kao  detence,  svetica  je  poslušno  gutala  hranu  koju je učenica donosila do usta. Jasno se videlo  da  Blažena  Majka  ne  razlikuje karije od slatkiša. Kada je pao mrak, svetica  i  njeno  društvo  otišli  su  praćeni kišom ružinih latica.  Podigla  je  ruku  blagosiljajući  dečake.  Njihova  lica  blistala su od ljubavi koju je ona tako lako probudila.335

“Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom. Ovo je prva zapovest”,336 obznanio je Hrist.

Odbacivši  svaku  podređenu  vezanost,  Ananda  Moyi  Ma  verna   je   samo Bogu. Detinja svetica  rešila  je  jedini  problem  ljudskog  života  -  postizanje jedinstva  s  Bogom  -  i  to  ne  učenim  cepidlačenjem,  nego  sigurnom  logikom  vere.

221      Pronašao sam još nekoliko činjenica iz  života Anande Moyi Ma, objavljenih u časopisu Istok- Zapad.  Svetica  je  rođena  1893.  godine  u  Daki,  u  centralnom  Bengalu.  Tešila  je  očajne  i  na

čudesan nači lečila je samom svojom prisutnošću. Obrazovani ljudi divili su se njenim stihovima na sanskrtu, iako je ona sama bila nepismena. “Nepismen”  u  Indiji  ne  znači  “nekulturan”,  ili, prema rečima sir Thomasa Munroa (engleskog vaspitača  koji  je  u  XIX  veku  živeo  u  Indiji),  s kojim se potpuno slažem da “su Indijske mase zapravo najkulturnije na svetu.”

Sanskrtski izraz za obrazovanog čoveka je Bahusruta, “onaj koji je čuo mnogo mudrosti”. Ljudska narav prijemčivija je na uticaj okoline nego na uticaj knjiga.

Na   Zapadu   je   pismenost   rasprostranjena,   ali   prosečan   čovek,   na   žalost,   ne   poznaje Bibliju,    a    ni    svoju    kulturnu    baštinu    -    Hommera,    Platona,    Dantea,    Miltona,    Shakespearea

…Indijski seljak, iako nepismen, dobro poznaje svoja epska dela. Iz ustiju roditelja i starijih, od putujućih pevača koji na  verskim  sajmovima  i  svečanostima  recituju  moralne  balade,  te obavljajući obrede godišnjih doba kojima s izražava zahvalnost za darove prirode,  slušajući svakodnevne savete seoskog sveštenika i učitelja, gledajući simbole i umetnost u hramovima kao i brojne predstave na jednostavnim seoskim pozornicama gde su glavna tema obično događaji iz

života proroka, i najsiromašnije hindusko dete rano upija  moralna,  društvena  i  religiozna  učenja svetih spisa.

Trajna  veličina  naroda  zavisi  od  shvatanja  osnovnog  spiritualnog  tkiva  života.  B.  K.

Chatterjee s pravom kaže (u Kalyana-Kalpataru): “Te istine - da je ludost na  ovom  svetu očekivati potpunu  sreću; da čovek mora  da  snosi posledice  svojih dela; da  kroz ljude,  životinje, pa čak i drveće teče ista univerzalna duševna suština; da se duša razlikuje od tela  i  da  je besmrtna; da u životu  ispunjenje  nije  u  bogatstvu  i  čulnim  užicima  nego  u  pronalaženju  Boga koji je jedan, svemoguć i večan, i da za pronalaženje Boga  nije  najvažnije bogatstvo ili učenost nego spoznaja njegove volje i predavanje toj volji - te pojmove u Indiji razumeju i  panditi  i nepismeni seljaci.”

222      Marko 12,  30

Čovek je zaboravio tu krajnju jednostavnost, jer je sada zamagljena milionima spornih pitanja. Odbijajući monoteističku ljubav prema Bogu, narodi svoje neverovanje maskiraju u strogo propisana klanjanja pred spoljašnjim oltarima milosrđa. Ti humanitarni gestovi su moralni, jer na trenutak  odvraćaju  čovekovu pažnju od njega samog, ali ga  ne  oslobađaju  glavne  dužnosti  u  životu,  dužnosti koju Isus navodi kao prvu zapovest. Obaveza ljubavi prema Bogu preuzima se prvim udisajem vazduha koji nam besplatno daje jedini Dobročinitelj.337

Još  jednom  sam  imao  priliku  da  vidim  Ananda  Moyi  Ma.  Nekoliko meseci  nakon  posete  Rančiju,  stajala  je  sa  učenicima  na  peronu  željezničke stanice  u  Seramporeu,  čekajući  voz.

“Idem na Himalaje,  oče”,  rekla  mi  je.  ”Velikodušni  učenici  sagradili  su mi  ašram  u  Dehra  Dunu.”

Dok se penjala u voz, zadivljeno sam posmatrao  kako  joj  oči  -  usred mase  ljudi,  u  vozu,  na  gozbi  ili  u  tišini  -  uvek  gledaju  samo  Boga.  U  sebi  još

čujem  njen  glas,  odjek  neizmerne  slatkoće:

“Gle,  sada  i  uvek  sjedinjena  s  večnim,  uvek  sam  ista.”

Ananda  Moyi  Ma

223       “Mnogi osećaju potrebu da stvore novi i bolji svet. Umesto da vam se misli time bave, koncentrišite se na ono što pruža nadu u savršeni  mir.  Čovekova  dužnost  je  da  traži  Boga  ili Istinu”  -  Ananda  Moyi  Ma.

 

Ananada Moji Ma i ja