Poglavlje   36.

Babađijevo interesovanje  za  Zapad

“Učitelju, da li ste ikada sreli Babađija?” Bila  je  tiha  letnja  noć  u Seramporeu. Velike tropske zvezde bistale su nam nad glavama dok sam sedeo kraj Šri Juktešvara  na  terasi  u ašramu.

“Jesam.” Učitelj  se  nasmešio  mom  direktnom  pitanju.  Oči  su  mu  zasijale s poštovanjem. “Tri puta  sam  blagoslovljen  pogledom  na  besmrtnog  gurua.  Prvi put  sam  ga  sreo  u  Allahabadu  na  jednoj  od  Kumbha-mela.”

Verske svečanosti koje  se  u  Indiji  održavaju  od  prastarih  vremena poznate su pod imenom Kumbha-mela. Zahvaljujući njima narod nikada nije izgubio iz vida spiritualne ciljeve. Svakih šest ili dvanaest  godina  skupljaju  se milioni pobožnih hindusa da bi sreli hiljade sadhua, jogija, svamija i asketa svih vrsta. Mnogi od nih su pustinjaci koji nikada ne  napuštaju  svoja  prebivališta izuzev da bi došli na Mele i blagoslovili narod.

“Kada sam prvi put sreo Babađija, još nisam bio svami”, nastavio je Šri

Juktešvar. “Ali Lahiri Mahasaya me je već uveo u tehniku krija joge. Savetovao me je da odem na  Melu  koja  se  održavala  u  januaru  1894.  godine  u Allahabadu. Tada sam prvi put bio na Kumbha-meli. Imao sam malu vrtoglavicu od vike i guranja gomile. Gledajući naokolo  nisam  opazio  ni  jedno  prosvetljeno lice. Prelazeći preko mosta na Gangu, primetio sam poznanika kako stoji sa ispruženom prosjačkom činijom.

'Ovaj skup nije ništa drugo nego zbrka buke i prosjaka', mislio sam razočaran. 'Pitam se da li su naučnici na Zapadu, koji strpljivo uvećavaju krug praktičnog znanja, Bogu miliji od ovih danguba koji reklamiraju veru, ali su skoncentrisani na milostinju!'

Moje kritičko razmišljanje o društvenoj  reformi  prekinuo  je  glas  sanjasina koji je stao ispred mene.

“Gospodine, zove vas neki svetac”, rekao je. “Ko  je  on?”

“Dođite i pogledajte sami.”

Oklevajući, poslušao sam ovaj savet i  uskoro  sam  se  našao  kraj  drveta koje je  pružalo zaklon guruu i privlačnoj grupi učenika. Učitelj,  neobičnog blistavog lika, sjajnih tamnih očiju ustao je i zagrlio me.

“Dobro  došao,  svamiđi”,  rekao  je  ljubazno.

“Gospodine, ja nisam svami”, odgovorio sam, naglašavajući svaku reč.    “Oni  koje  po  Božijem nalogu obdarim naslovom             svamija, nikada          taj

naslov  ne  odbijaju.”  Svetac  mi  se  obraćao  jednostavno,  ali  iz  njegovih  reči zvučalo je duboko uverenje. Istog trenutka zapljusnuo  me  je  talas  duhovnog blagoslova. Smešeći se svom iznenadnom  unapređenju  u  red  svamija,262  poklonio sam se pred stopalima velikog i  anđeoskog  bića  u  ljudskom  liku,  koje  me  je tako  počastilo.

Babađi - jer to je bio on  -  mi  je  pokazao  da  sednem  kraj  njega  pod drvo. Bio je snažan i mlad i  ličio  na  Lahirija  Mahasayu.  Ali  ta  sličnost  nije  mi toliko upadala u oči iako  sam  često  slušao  kako  o  njoj  govore.  Babađi  poseduje moć  kojom  može  da  spreči  svaku  misao  u   čovekovom   mozgu.   Očigledno   je veliki guru želeo da se u njegovom prisustvu ponašam sasvim  prirodno,  a  ne  da budem  obuzet  strahopoštovanjem.

220      Mahant  (poglavar) Buddh Gaya kasnije je Šri Juktešvara formalno uveo u red svamija.

“Šta misliš o Kumbha-meli?”

“Veoma sam razočaran, gospodine.” Zatim sam  brzo  dodao:  “Bio  sam razočaran sve dok nisam sreo  vas.  Nekako  mi  se  čini  da  sveci  ne  spadaju  u ovu   gužvu.”

“Dete moje,” rekao je učitelj, iako sam ja  očigledno  bio  skoro  dva  puta stariji od njega, “ne osuđuj  sve  zbog  grešaka  mnogih.”  Sve  na  zemlji  je dvostrukog karaktera, kao pomešan pesak i  šećer.  Budi  mudar  kao   mrav  koji odnosi samo šećer,  a  pesak  ostavlja.  Iako  mnogi  sadhui  koji  su  ovde  prisutni još žive u obmani, Mela je blagoslovljena i sa nekoliko  ljudi  koji  su  spoznali Boga.”

S obzirom na to da sam  i  sám  susreo  tako  uzvišenog  učitelja,  odmah sam  se  složio  s  njim.

“Gospodine,  razmišljao  sam  o  naučnicima  na  Zapadu  koji  po  inteligenciji u  mnogome  prevazilaze  većinu ovde  sakupljenih  ljudi,  a  žive  u  udaljenoj  Evropi i Americi, pripadaju različitim verama i ne poznaju vrednost ovakvih Mela.  Tim ljudima bi susret sa učiteljima iz Indije mogao da bude vrlo koristan. Iako intelektualno visoko razvijeni, mnogi ljudi na Zapadu venčali su se sa krajnjim matrijalizmom. Ostali, slavni u  nauci  i  filozofiji,  ne  prepoznaju  suštinsko jedinstvo religije. Njihove vere su nepremostive prepreke koje prete da će  ih zauvek odvojiti od nas.”

“Vidim da te Zapad zanima podjednako kao  i  Istok.”  Babađijevo  lice sijalo je od odobravanja.  “Osetio  sam  da  saosećaš  sa  svim ljudima,  bilo  da  su oni na Istoku ili na Zapadu. Zato sam te i pozvao ovamo.

Istok i Zapad moraju da pronađu zlatni srednji put koji se sastoji od delovanja i duhovnosti,“  nastavio  je.  “Indija  mora  mnogo  da  nauči  od  Zapada na području materijalnog razvoja. Za uzvrat, ona će Zapad da  pouči univerzalnim metodama koje će omogućiti da se religiozna uverenja zasnuju na nerazorivim temeljima jogijske nauke.

Ti  ćeš,  svamiđi,  odigrati  ulogu  u  budućoj  skladnoj  razmeni  između  Istoka i Zapada. Za  nekoliko  godina  poslaću  ti  učenika  koga  ćeš  obučiti  širenju  joge na Zapadu. Titraji mnogobrojnih duša  koje  tamo  traže  istinu,  preplavljuju  me kao bujica. U Americi i u Evropi vidim potencijalne svece koji čekaju da budu probuđeni.”

Tada je Šri Juktešvar prekinuo svoje pripovedanje i značajno me je pogledao.

“Sine moj,” rekao je smešeći se na mesečini, ”ti si  učenik  kojeg  mi  je Babađi  obećao  pre  toliko  godina  da  će  mi  poslati.”

Bio sam srećan što sam saznao da je Babađi usmerio moje korake prema Šri Juktešvaru, ali mi  je  bilo  teško  da  vidim  sebe  na  dalekom  Zapadu,  daleko od mog voljenog gurua i spokojnog života u asramu.

“Babađi je zatim govorio o Bhagavad giti”,  nastavio  je  Šri Juktešvar.  “Na moje iznenađenje, s nekoliko reči pohvale  dao  mi  je  da  naslutim  kako  zna  da sam pisao komentare za Gitu.”

“Molim  te,  svamiđi,  da  preuzmeš  još  jedan  zadatak”,  rekao  je   veliki učitelj. “Napiši kratku knjigu o osnovnom  jedinstvu  koje  leži  u  temeljima hrišćanskih i hinduističkih svetih spisa. Uporednim  citatima  pokaži  da  su nadahnuti sinovi govorili iste istine koje su sada  pomračene  sektaškim razlikama.”

“Maharađi,”263   odgovorio  sam  sumnjičavo,  “kakva  zapovest!  Da  li  ću  moći

da  je  izvršim?”

221      “Veliki  kralj”  -  izraz  poštovanja.

Babađi se tiho nasmejao. “Zašto sumnjaš,  sine  moj”,  reče  hrabreći  me. “Čije je zapravo ovo delo i ko je onaj  koji  sve  čini?  Sve  što  je  Gospod  kroz mene izgovorio, mora neizostavno da se ispuni.”

Procenio sam da će mi svečev blagoslov dati snage, pa sam pristao  da napišem  knjigu.  Osećajući  da  se  bliži  trenutak  rastanka,  nerado  sam   ustao   sa svog  sedišta  od  lišća.

“Da li poznaješ Lahirija”, upitao je učitelj.  “On  je  velika  duša,  zar  ne? Reci mu za naš sastanak.” Zatim mi je  dao  poruku  za  Lahirija  Mahasayu. Pošto sam se ponizno poklonio, svatac mi se dobrodušno  nasmejao.  “Kada knjiga  bude  gotova,  posetiću te”,  obećao je. “Za  sada,  doviđenja.”

Sledećeg dana napustio sam Allahabad i  krenuo  vozom  u  Benares.  Kada sam stigao kod svog gurua, ispričao sam  priču  o  čudesnom  svecu  na  Kumbha- meli.

“Zar  ga  nisi  prepoznao?”  Oči  Lahirija  Mahasaye  su  se  smešile.

“Vidim da nisi mogao jer te je  on  u  tome  sprečio.  To  je  moj  jedinstveni guru,   nebeski   Babađi!”

“Babađi”,   ponovio   sam   sa    strahopoštovanjem.    “Jogi-Hrist    Babađi! Nevidljivo  vidljivi  spasitelj  Babađi!  O,  kada  bih  mogao  da  vratim  vreme   i   još jednom da budem u njegovoj  prisutnosti  kako  bih  pred  njegovim  lotosovim stopalima  pokazao  svoju  predanost!”

“Ne mari”, tešio me je Lahiri Mahasaya. “Obećao je da  će  te  opet videti.”

“Gurudeva, božanski učitelj me je zamolio da  vam  predam  ovu  poruku: Reci Lahiriju da je njegova energija za ovaj život skoro iscrpljena.”

Kada sam  izrekao  te  reči  lice  Lahirija  Mahasaye  zadrhtalo  je  kao munjom pogođeno. U  trenu  sve  oko  njega  je  zamrlo.  Osmeh  na  licu  pretvorio se u strogost. Poput drvene  skulpture,  mračno  i  nepokretno  na  svom  sedištu, telo mu je skoro izgubilo boju. Bio sam uzbuđen  i  začuđen.  Nikada  u  životu nisam video da tako radosna duša pokazuje tako svečanu ozbiljnost. Ostali učenici uplašeno su zurili. Prošlo je tri sata u tišini. Zatim je  Lahiri  Mahasaya povratio svoje veselo ponašanje i ljubazno razgovarao sa svakim učenikom. Svi smo odahnuli. Iz učiteljeve reakcije  na  Babađijevu  poruku  shvatio  sam  da  je ona Lahiriyu Mahasayi bila nepogrešiv glas o tome  da  će  njegovo  telo  uskoro ostati bez stanovnika. Njegovo strašno ćutanje pokazalo je da je moj guru istog trenutka sebe preispitao, presekao poslednju nit  koja  ga  je  vezivala  za materijalni svet i sklonio se u svoju besmrtnu duhovnu domovinu. Babađijeva primedba  bila  je  njegov  način da  kaže:  “Uvek  ću biti  sa tobom.”

Iako su Babađi  i  Lahiri  Mahasaya  bili  sveznajući  pa  im  nije  bilo potrebno da saobraćaju preko  mene  ili  bilo  koga  drugog,  velikani često  pristaju na ulogu u ljudskoj drami. S vremena na  vreme  prenose  svoja  proročanstva preko glasnika onako kako je to uobičajeno, da bi ostvarenje njihovih reči nadahnulo verom u Boga  širi  krug  ljudi  koje  će  kasnije  čuti  tu priču.

“Uskoro sam napustio Benares i u Seramporeu sam počeo da radim na zadatku koji  mi  je  dao  Babađi”,  nastavio  je  Šri  Juktešvar.  “No,  tek  što  sam započeo, napisao sam pesmu posvećenu besmrtnom  guruu.  Stihovi  su  bez  napora tekli  iz  mog  pera,  iako  nikada  ranije  nisam  pokušao  da  napišem  pesmu  na sanskrtu.

U  noćnoj  tišini  upoređivao  sam  Bibliju  sa  Sanatana  dharmom.264    Citirajući

Hristove reči pokazao sam da je njegovo učenje u suštini jednako otkrovenjima

222       Doslovno,  “večna  religija”,  ime  kojim  se  naziva  celokupno  učenje  Veda.  Sanatana  dharmu počeli  su  da  nazivaju  hinduizmom  u  doba  Grka.  Oni  su  narod  na  obalama  reke  Inda  nazivali

Veda.  Knjigu  sam  brzo  završio.  Shvatio  sam  da  ovaj   brzi   blagoslov   dugujem milosti svog Parama-guru-maharađa.265 Tekst se prvo pojavio  u  časopisu Sadhusambad,  a  kasnije  u  formi  knjige  pod  naslovom  Sveta  nauka.

Onog jutra kada  sam  završio  sa  svojim  književnim  naporima,  otišao  sam na  Rai  gat  da  se  okupam  u  Gangu”,  nastavio   je   učitelj.   ”Gat   je   bio   pust. Jedno  vreme  sam  mirno  stajao  i  uživao  u  sunčanom  miru.  Pošto  sam  se pokvasio u blistavoj  vodi,  krenuo  sam  kući.  Jedini  zvuk  koji  je  remetio  tišinu, bio je zvuk moje pokvašene odeće. Prolazeći pored velikog  banyan  drveta  blizu obale, nešto me je nagnalo da se okrenem. Tamo, u senci banyana,  okružen  s nekoliko  učenika,  sedeo  je  veliki  Babađi!

“Zdravo, svamiđi!” Zvonak učiteljev glas me je uverio da  ne  sanjam. “Vidim da si  uspešno  završio  svoju  knjigu.  Kao  što  sam  obećao,  evo  me  da  ti se zahvalim.”

Srce mi je brzo kucalo dok sam se bacio  pred  njegove  noge.  “Param- guruđi, da li biste vi i vaši učenici počastili svojim  prisustvom  moj  dom  tu  u blizini”,  zamolio  sam  ga  preklinjući.

Vrhunski  guru  odbio  je  smešeći  se.  “Ne,  dete  moje,  mi   smo   ljudi   koji volimo  zaklon  drveća.  Ovo  mesto  je  sasvim  udobno.”

“Molim vas onda da se ovde malo zadržite.” Gledao sam ga  preklinjući. Odmah  ću  se  vratiti  sa  posebnim  slatkišima.”

Kada sam se za nekoliko  minuta  vratio  sa  činijom  slatkiša,  banyan  drvo nije više pružalo zaklon nebeskoj grupi.  Pretražio  sam  sve  oko  gata,  ali  u  srcu sam  znao  da  je  grupa  već  odletela  na  eterskim  krilima.

To me je duboko povredilo. “Ako  se  opet  sretnemo  neću  progovoriti  s njim ni reč”, govorio sam samom  sebi.  “Neljubazno  je  bilo  od  njega  da  me tako  ostavi.”  Moja  ljutnja  rađala  se,  naravno,  iz ljubavi.

Nekoliko meseci kasnije posetio sam Lahirija  Mahasyu  u  Benaresu.  Kada sam  ušao  u  njegov  mali  salon,  moj  guru  me  smešeći  se  upitao:

“Zar  nisi  na  pragu  sreo  Babađija?” “Nisam,” odgovorio sam iznenađen.

“Dođi ovamo.” Lahiri Mahasaya blago mi je dodirnuo čelo. Odmah sam ugledao Babađijev lik kraj vrata, rascvetan poput savršenog lotosa. Setio sam se stare uvrede i nisam se poklonio.

Božanski  guru  gledao  me  je  svojim  bezdanim  očima.  “Ljutiš  se  na  mene.”

Zašto se ne bih ljutio gospodine”, odgovorio sam. “Pali ste s  neba  sa svojom  tajanstvenom  grupom  i  opet  nestali  u  nepoznatom.”

“Rekao  sam  da ću se videti  s  tobom,  ali  ne  i  koliko  ću  dugo ostati.”

Babađi se tiho nasmejao. “Uveravam  te,  da  si  bio  toliko  uzbuđen  da  je tvoj  unutrašnji  nemir  bio  ono  što  me  je  oteralo  nazad  u  eter.”

Ovo  nimalo  laskavo  objašnjenje  odmah  me  je  umirilo.  Kleknuo  sam  pred

njegovim  nogama.  Vrhunski  guru  ljubazno  me  je  potapšao  po  ramenu.

Induima ili Hinduima. U pravom smislu reči, Hindu se odnosi samo  na  sledbenike  Sanatana dharme ili hinduizma. Naziv Indijci odnosi se i na hinduse i muslimane kao i na ostale stanovnike  na  tlu  Indije.

Staro ime za Indiju je Aryavarta, doslovno “boravište  Arijaca”.  Sanskrtski  koren  arya znači “vredan, svet, plemenit”. Kasnija zloupotreba reči arijski za označavanje telesnih, a ne duhovnih karakteristika,  navela  je velikog orijentalistu Maksa  Milera  da   kaže:  “Etnolog  koji govori o arijskoj rasi, arijskoj krvi, arijskim očima i kosi,  za mene  je grešnik kao i lingvista  koji bi  govorio  dolihocefalnom  rečniku  ili  brahicefalnoj  gramatici.”

223       Parama-guru doslovno znači  “vrhovni  guru”  ili  “guru  svih  gurua”  i  odnosi  se  na  učiteljsko

nasleđe.  Babađi,  kao  guru  Lahirija  Mahasaye,  bio  je  Šri Juktešvarov parama-guru.

“Moraš više da meditiraš, dete  moje”,  rekao  je.  “Pogled  ti  još  nije nepogrešiv  -  nisi  me  opazio  da  se  sakrivam  iza  sunčevog  svetla.”

Tim  rečima,  izrečenim  glasom  nebeske  flaute,  Babađi  je   nestao   u skrivenom  sjaju.

“To je bila jedna od mojih poslednjih poseta mom guruu  u  Benaresu”, završio je Šri Juktešvar. “Kao  što  je  Babađi  prorekao  na  Kumbha-meli približavao se kraj inkarnaciji kućedomaćina Lahiriya Mmahasaye. U leto 1895. godine, na njegovom mišićavom  telu,  na  leđima  stvorio  se  mali  čir.  Nije  želeo da ga operiše. Na svom telu je odrađivao  lošu  karmu  nekih  svojih  učenika. Kada učenici nisu odustajali, učitelj je zagonetno govorio: “Telo mora  naći razlog da ode. Slažem se sa svim što nameravate da učinite.”

Nakon kratkog vremena,  neuporedivi  guru  napustio  je  telo.  Sada  ga  više ne moram tražiti u njegovom  malom  salonu.  Svojim  sveprisutnim  vođstvom  on blagosilja  svaki  dan  mog  života.”

Mnogo godina kasnije, po kazivanju naprednog učenika  svamija Keshabanande,266   čuo  sam  čudesni  izveštaj svedoka  o  odlasku  Lahirija  Mahasaye.

“Nekoliko dana pre nego što je napustio telo, materijalizovao  se  preda mnom dok sam sedeo u svom ašramu u Hardvaru”, rekao mi je Keshabananda.

“Dođi odmah u Benares”, i s tim rečima je nestao.

Odmah sam seo na voz  za  Benares.  U  kući  mog  gurua  našao  sam sakupljene  mnogobrojne  učenike.  Učitelj  je  tog  dana267  satima   tumačio   Gitu. Zatim  nam  se  jednostavno  obratio:  “Sad  idem  kući.”

Uplašeni jecaji navrli su kao neodoljiva bujica.

“Utešite se. Ustaću iz mrtvih.” Pošto  je  to  rekao,  Lahiri  Mahasaya  se  tri puta  okrenuo  u  krugu,  da  bi  se  zaustavio  u  položaju  lotosa  licem  prema  severu, i  slavno  ušao  u  konačni  mahasamadhi.268

“Lepo telo Lahirija Mahasaye, koje  su  njegovi  poklonici  toliko  voleli, spaljeno je na Manakarnika gatu svete Gange, uz svečane obrede za kućedomaćina”, nastavio je Keshabananda. “Sledećeg dana u deset časova ujutro, dok sam još bio u Benaresu, sobu mi je preplavilo snažno svetlo. I gle, ispred mene je stajao Lahiri Mahasaya od krvi i mesa! Izgledao je potpuno isto kao i njegovo staro telo sem što se činilo mlađim i blistavijim. Moj božanski guru je progovorio.

“Keshabananda,” rekao je, “to sam ja.  Od  raspadnutih  atoma  svog spaljenog tela uskrsnuo sam u isti  oblik  mog  starog  tela.  Obavio  sam  u  svetu svoj posao kućedomaćina. Ipak ne napuštam zemlju potpuno. Od  sada  ću  neko vreme  provoditi  s  Babađijem  na  Himalajima  i  u  svemiru.”

Blagoslovivši me s nekoliko reči, uzvišeni učitelj je nestao. Srce mi se ispunilo  čudesnim  nadahnućem.  Uznesen  sam  u  duhu,  kao  što  su  to   bili Hristovi i Kabirovi269 učenici kad su ugledali svoje gurue žive  nakon  njihove telesne smrti.

224      Moja poseta  Keshabanandinom  ašramu  opisana  je  u  41.  poglavlju.

225      Lahiri Mahasaya je napustio telo 26. septembra, 1895. godine. Za nekoliko dana proslavio bi svoj šezdeset i sedmi rođendan.

226        Tri  puta  se  okrenuti  oko  sebe,  zatim  sesti  prema  severu,  je  deo  vedskog   rituala   koji obavljaju učitelji,  pošto  unapred  znaju  trenutak  svoje  telesne  smrti.  Poslednja  meditacija,  u  kojoj se  učitelj  stapa  s  kosmičkim  aum-om,  zove  se  mahasamadhi,  tj  veliki  samadhi.

227      Veliki svetac  koji  je  živeo  u  XVI  veku,  a  sledbennici  su  mu  bili  i  hindusi  i  muslimani.  Kad

je umro, učenici su se posvađali oko načina  na  koji  treba  da  obave  pogrebne  obrede.  Ogorčeni učitelj ustao je iz mrtvih i dao im  uputstva:  “Polovinu  mojih  smrtnih  ostataka  zakopajte  po muslimanskom  obredu,  a  drugu  polovinu  spalite  u  skladu  s  hinduskim   običajem.”   Zatim   je nestao.   Kada   su   učenici   podigli   pokrov   koji   je   prekrivao   njegovo   telo   našli   su   samo   buket

Kad sam se vratio u svoj usamljeni ašram u Hardvaru,  poneo  sam  sa sobom sveti pepeo  svog  gurua”,  nastavio  je  Keshabananda.  Znam  da  je  on uzmakao  prostorno  vremenskom  kavezu  -  sveprisutna  ptica   je   slobodna.   Ipak, srce  mi  je  nalazilo  utehu  u  tome  da  sačuvam  njegove  svete  ostatke.”

Drugi učenik  koji  je  bio  blagoslovljen  pogledom  na  svog  vaskrslog  gurua, je Panchanon Bhattacharya, osnivač arijskog poslanstva u Kalkuti. Posetio sam Panchanona  u  njegovom  domu  u  Kalkuti  i  sa  uživanjem  slušao  kako  pripoveda o godinama provedenim sa svojim učiteljem. Na kraju  mi  je  ispripovedao najčudesniji  doživljaj  u  svom  životu.

“Ovde, u Kalkuti, u deset sati  ujutro,  dakle  u  vreme  posle  njegovog spaljivanja, Lahiri Mahasya se pojavio preda mnom  sav  u  sjaju”,  rekao  je Panchanon.

Svami Pranabananda, “Svetac sa dva tela”, poverio mi je svoj natprirodni doživljaj.

“Nekoliko  dana  pre  nego  što  je  Lahiri  Mahasaya  napustio   svoje   telo, primio sam od njega pismo u kojem me  moli  da  odmah  dođem  u  Benares”, rekao mi je Pranabananda kada me  je  posetio  u  mojoj  školi  u  Rančiju.  “Bio sam sprečen pa nisam mogao  odmah  da  krenem.  Usred  priprema  za  putovanje, oko deset časova ujutro, iznenada me je  preplavila  radost  što  vidim  sjajni  lik svog  gurua.”

“Zašto da žuriš u  Benares”,  rekao  je  Lahiri  Mahasaya  smešeći  se.  “Tamo me  više  nećeš  naći.”  Kada  sam  shvatio  težinu  njegovih  reči,  sav  slomljen zajecao  sam,  verujući  da  je  to  samo  vizija.

Učitelj mi je prišao, tešeći  me.  “Evo,  dodirni  me”,  rekao  je.  “Živ  sam kao i uvek. Nemoj da tuguješ. Zar nisam uvek sa tobom?”

Sa usana ova tri velika učenika  sišla  je  čudesna  istina:  Ujutro,  u  deset sati,  jedan  dan  nakon  spaljivanja  tela  Lahirija  Mahasaye  kraj  svetog  Ganga,270

cveća. Polovinu cveća muslimani su poslušno zakopali u Magharu, i to svetilište poštuju do današnjeg dana. Druga polovina spaljena je u skladu s hinduskim običajem.

Kabiru  su  u  mladosti  došla  dva  učenika  koji  su  želeli  da  im  on  detaljno  intelektualno

objasni mistični put. Učitelj  im  je  jednostavno  odgovorio:  “Put  pretpostavlja  udaljenost.  Ako  je On blizu, put nije potreban.  Moram da se smejem kad čujem da je  riba u vodi žedna!”

228       Zašto Indijci “majku  Gangu”  zovu  “svetom  rekom”?  Razlozi  su  mnogobrojni,  a  nisu   svi

mitološki. Vode Gange izviru u ledenoj pećini u Himalajima,  usred  večnog  snega  i  tišine. Najviši  planinski  vrhovi  na  svetu,  u  mitologiji  se  smatraju boravištem  Boga  Šive.

Kaže se da je boginja Ganga sišla  s  neba,  da  bude  vrhovno  božanstvo  te  himalajske reke. Poetska slika te činjenice jeste Gang, koji s neba na zemlju teče kroz kosu Gospoda Šive. Zapadnjak “možda teško razume kako indijski pesnik gleda na svet  prirode  koja  nije  samo priroda ili nešto što je Bog stvorio, nego je  i  polje  delovanja  mnogobrojnih  božanskih  sila kojima se čovek može približiti ako s njima saoseća, i koje su prepune asocijacija, i to ne samo mitoloških”, piše F. V. Thomas u svom delu The Legacy of India. “Kad  Kalidasa  opisuje Himalaje kao “opredmećen Šivin smeh”, čitalac možda uspeva  da  zamisli  dva  reda  velikih  belih zuba. Ipak mu izmiče zamisao celine, ukoliko ne vidi lik  velikog  Askete  na  večnom  prestolu visokih planina, gde Gang, pri svom silasku s neba,  prolazi  kroz  njegove  kuštrave  uvojke  na kojima je mesec krunski dragulj.

Neobična,  a možda i jedinstvena  karakteristika vode u Gangu jeste da  se ona ne može

zagaditi. U njenoj nepromenljivoj sterilnosti bakterije  ne  mogu  da  žive.  Nije  zabeleženo  da  se ikad razboleo ijedan od miliona Indijaca koji je piju i u njoj  se  kupaju.  Ta  činjenica  čudi  i zbunjuje savremene naučnike.  Dr  John  Hovard  Northorp,  jedan  od  dobitnika  Nobelove  nagrade za hemiju 1946. godine, nedavno je izjavio: “Znamo da je reka Gang veoma zagađena. Pa ipak, Indijci je piju i u njoj plivaju, i to očigledno  na  njih  ne  deluje.”  Zatim  je,  nadajući  se,  dodao: ”Možda  bakteriofagi  (virusi  koji  uništavaju  bakterije)  održavaju  reku  sterilnom.”

Dolina Ganga, koju natapa njenih pet velikih pritoka, pokriva 300.000 izuzetno plodnih kvadratnih  milja   zemlje.   Tri  najveća   središta   hodočašća   -   Hardvar,   Allahabad,   i  Benares  -

vaskrsli  učitelj  u  svom  pravom  ali  preobraženom  telu,  pojavio  se  pred  trojicom učenika od kojih je svaki bio u drugom gradu.

“A  kad  se  ovo  raspadljivo  obuče  u  neraspadljivost,  i  ovo  se  smrtno  obuče u besmrtnost, onda će se zbiti  ona  reč  što  je  napisana:  pobeda  proždre  smrt. Gde  ti  je,  smrti,  žalac?  Gde  ti  je,  dakle,  pobeda?271