55.  Dešava se, zatim, da [nekog brata] neko oţalosti, ali da meĊusobno uĉine metaniju i pomire se. U odnosu na njega on tada nema nikakvo zlo sećanje u srcu svom. MeĊutim, ako se posle malo dana desi da mu onaj kaţe bilo šta uvredljivo, on poĉinje da se priseća i onog prvog i da se smućuje ne samo zbog drugog, već i zbog prvog. Tako on postaje sliĉan ĉoveku koji ima ranu na koju je stavio zavoj. I prema je za odreĊeno vreme rana zacelila i zarasla, ipak je mesto još osetljivo. Ukoliko ga neko bude gaĊao kamenom, to mesto će se lakše povrediti nego sve ostalo telo, i poĉeće odmah da krvari. To isto je pretrpeo i onaj. Imao je ranu i priloŽo je zavoj na nju (što predstavlja metanija). Time je iscelio ranu, tj. gnev, kao onaj prvi, i poĉeo već da se trudi i protiv zlopamćenja, starajući se da ne zadrŽ ni jedno zlo sećanje u svome srcu. To predstavlja zarašćivanje rane. Ali, ona još nije u potpunosti zacelila. Postoji još jedan ostatak zlopamćenja, tj. korica, od koje se lako otvara ĉitava rana, ukoliko se primi mali udarac.

56. Treba se, dakle, boriti da i kora u potpunosti išĉezne, te mesto potpuno zaceli, kako ne bi ostao nikakav oŽljak i kako se uopšte ne bi pomislilo da je na tom mestu bila rana. Kako to postići? Tako što ćemo se iz sveg srca moliti za onoga koji nas je ogorĉio i govoriti: "Boţe, pomozi bratu mome, a i meni njegovim molitvama". Tako se molimo za brata svoga (što je svedoĉanstvo saosećanja i ljubavi), i ujedno smiravamo, jer traŽmo pomoć od njegovih molitava. I moţe li uspeti jarost, zlopamćenje ili druga koja strast tamo gde su saosećanje, ljubav i smirenje? Kao što je ava Zosima rekao: "Od smirenja [koje se crpi] iz zapovesti Hristovih, uništiće se i srušiti svi Ċavolji pokušaji, pa makar on pokrenuo i sve vradţbine, sa svim svojim demonima". A i drugi starac govori: "Onaj koji se moli za neprijatelje, biće nezlopamtiv".

57.  Ostvarite to i shvatićete dobro ono što slušate. Zaista, ono što ne ispunite na delu, nećete moći usvojiti putem reĉi. Postoji li ĉovek koji ţeli da se nauĉi nekoj umetnosti samo putem reĉi? Ĉovek prvo, [neko vreme] boravi u radu i kvari [delo], i opet ga popravlja i kvari. Tako se, malo po malo, uz trud i strpljenje, uĉi umetnosti, pomagan od Boga, koji gleda na njegovu nameru i trud. A zar ćemo mi umetnost nad umetnostima da usvojimo samo putem reĉi, ne prihvativši se dela? Kako je to moguće? Pazimo dakle, na sebe, bratijo, i delajmo sa marljivošću, dok još imamo vremena.

58.  Potrebno je veliko trezvoumlje kako ne bismo bili pokradeni od strane laŽ. Nijedan laţljivac se ne sjedinjuje sa Bogom, budući da je laţ tuĊa Bogu. Pisano je, naime: "Laţ je od lukavog". I opet: [Đavo] je laţa i otac laŽ (Jn.8.44). Eto, Ċavo se naziva ocem laŽ, a Bog je istina. Sam On govori: Ja sam put, istina i Žvot (Jn.14,6). Vidite li, dakle, od koga se odvajamo i kome se putem laŽ prilepljujemo? Oĉigledno je da se [pribliţavamo] zlome. I tako, ako ţelimo da se uistinu spasemo, svom silom i svakim usrĊem treba da ljubimo istinu i da se ĉuvamo od svake laŽ. Inaĉe, ona će nas odvojiti od istine i Žvota.

59.  Postoje tri razliĉite laŽ. Postoji laţljivac u mislima, postoji laţljivac reĉima i postoji onaj koji laţe samim Žvotom. Laţe u mislima onaj koji prima podozrenja [sumnje na druge]. On vidi nekog da razgovara sa svojim bratom i poĉinje da podozreva, govoreći: "On o meni priĉa"... On je laţljivac u mislima. On nikada ne govori po istini, nego uvek po sumnjiĉenju. Otuda znatiţelja, ogovaranje, prisluškivanje, sukobi, osuĊivanja. Reĉju, pak, laţe onaj koji, olenjivši se da ustane na bdenje, ne kaţe: "Oprosti mi, jer sam bio lenj da ustanem", već: "Imao Sam vatru, nesvesticu, i nisam bio u mogućnosti da ustanem. Bio sam slab". I govori on deset laţnih reĉi umesto da uĉini poklon [pokaje se] i smiri se... Opet, ako ţeli neku stvar, on ne dopušta sebi da kaţe: "Ja ţelim to", nego nastavlja da okoliši svojim reĉima i govori: "Patim od toga i to mi je neophodno", ili: "ZapoveĊeno je [da mi se to da]". I govori tolike laŽ, sve dok ne ispuni svoju ţelju... Takvom ĉoveku se nikada ne veruje. Ĉak ako i istinu kaţe, niko mu ne moţe verovati, jer se sumnja i u [ono] istinito [što kaţe]... Laţe svojim Žvotom onaj koji se pretvara da je uzdrţljiv, iako je razvratnik, ili onaj koji govori o milostinji i hvali saosećajnost, iako je koristoljubiv, ili onaj koji se divi smirenju, iako je gord.

60.  Pobrinimo se o sebi, bratijo, i budimo trezvoumni. Ko će nam [ponovo] dati vreme koje [uzalud] izgubimo? Zaista ćemo traŽti ove dane i nećemo ih naći. Ava Arsenije je uvek sebi govorio: "Arsenije, zašto si izišao [iz sveta]".

61. I zaista, kada bismo hteli da se malo podvizavamo, ne bismo se mnogo ţalostili, niti zamarali. Onaj ko sebe na poĉetku prinuĊuje, postepeno napreduje u podvigu, da bi, zatim, već sa spokojstvom delao. I Bog pruţa pomoć kada vidi da se [ĉovek] prinuĊuje [na vrlinu]. Prinudimo i mi sebe, zapoĉnimo, zaţelimo najzad dobro. Premda nismo savršeni, ipak sama ţelja predstavlja poĉetak našeg spasenja. Jer, sa ţeljom stupamo u podvig, pomagani od Boga i, podvizavajući se, dobijamo pomoć da steknemo vrline. Zbog toga neko od otaca kaţe: "Daj krv i primi duh", tj. podvizavaj se, pa ćeš se naviknuti na vrline.

62. Kao što onaj ko ţeli da se nauĉi stolarskom zanatu, ne obraća paţnju na drugi zanat, tako i oni koji hoće da steknu duhovno delanje, ne treba da paze ni na kakvu drugu stvar, nego da se danju i noću pouĉavaju u njemu, kako bi ga mogli steći... Ko nije trezvouman i ne podvizava se, lako otpada od vrlina. Vrline predstavljaju sredinu i carski put o kome je onaj sveti starac rekao: "Idite carskim putem i brojite milje". Vrline su sredina, kao što rekoh, izmeĊu prekomernosti i nedostatka. Zbog toga je pisano: Ne skreći ni na desno ni na levo (Knj.Broj.20,17), nego hodi carskim putem (Pon.Zak.5,32).

63. Zlo samo po sebi nije ništa. Ono nije niti suštastvo, niti ima neko [samostalno] biće. Ne bilo toga. Odvojivši se od vrline, meĊutim, duša postaje strasna i vrši zlo. Zbog toga se i muĉi, ne nalazeći u njemu prirodni pokoj. I drvo, na primer, nema u sebi crvi, ali se u njemu naĉini neka gnjilost, iz koje postaje crv koji ga izjeda. Isto tako i bakar proizvodi rĊu i sam od nje biva izjedan. I odeća sama stvara moljca, koji je zatim kvari. Tako, dakle, i duša sama ĉini zlo koje pre nje nije postojalo, niti je imalo, kao što smo rekli,

ikakvo biće. I ona sama se, [opet], muĉi zbog zla. Lepo je rekao sveti Grigorije: "Vatra je porod tvari i izjeda tvar, kao i zle zlo".

64.  Isto se moţe sresti i kod bolesnih tela. Kod onoga ko Žvi neuredno i ne ĉuva zdravlje, nastaje suvišak ili nedostatak [sokova], od ĉega se [javlja] poremećaj. Pre toga uopšte nije bilo bolesti, niti je ona bila nešto [postojeće]. I opet, bolest se nigde ne moţe naći kada telo ozdravi. Isto tako je i zlo bolest duše, lišene njenog vlastitog i prirodnog zdravlja, tj. vrline.

65.  U ĉoveku [mogu] da postoje tri stanja. Postoji onaj koji dejstvuje po strasti, [zatim] onaj koji zadrţava strast i onaj koji je iskorenjuje. Dejstvuje po strasti onaj koji je ispunjava, koji je zadovoljava. Onaj koji zadrţava strast, doduše ne dejstvuje po njoj, ali je i ne odseca, već mudruje o njoj i obilazi oko nje, zadrţavajući je u sebi. Onaj, pak, ko iskorenjuje strast, podvizava se i ĉini suprotno strasti.

66. Kazaću vam primer da biste [videli] kome je sliĉan onaj koji dejstvuje po strasti i podrţava je. Sliĉan je ĉoveku koji, ustreljen od svoga neprijatelja, uzima strele svojim rukama i sam ih zabada u svoje srce. Onaj koji zadrţava strast sliĉan je onome koga neprijatelj osipa strelama, ali ih on ne prima u sebe, jer je obuĉen u oklop. A onaj ko iskorenjuje strasti, sliĉan je onome koji uzima strele, koje na njega odašilje neprijatelj, lomi ih ili ih vraća u njegovo srce, kao što se govori u Psalmu: Oruţje njihovo neka uĊe u srca njihova i lukovi njihovi neka se slome(Ps.36,15).

67.  Posetio sam nedavno jednog brata i našao ga iznemoglog od bolesti.  Iz razgovora sam saznao da je imao vatru samo sedam dana, ali evo već 40 drugih dana nikako da se podigne... Sedam dana je imao vatru onaj smireni, i eto koliko dana ne moţe da se pridigne. Isto je i sa dušom. [Ĉovek] sagreši malo, a [posle] [mnogo] vremena provodi prolivajući svoju krv pre nego što se ispravi.

68. Vidimo kako bratija odlaze od nas i nismo trezvoumni, premda znamo da će se za malo vremena i nama pribliŽti smrt. Eto, od kada smo seli da porazgovaramo, pa do sada, proveli smo dva ili tri ĉasa svog vremena i smrt nam se pribliŽla. I premda vidimo da gubimo vreme, ne bojimo se. Kako se ne sećamo reĉi onog starca koji je rekao: "Ko izgubi zlato ili srebro, moţe da naĊe drugo umesto njih, a ko izgubi vreme, drugoga ne moţe naći". Zaista, traŽćemo [makar] jedan ĉas ovog vremena, i nećemo ga naći.

69. Jedan veliki starac se sa svojim uĉenicima [jednom] našao na mestu gde su bili kiparisi razliĉite veliĉine, mali i veliki. I reĉe starac jednom od uĉenika: "Išĉupaj ovaj kiparis". Beše taj kiparis vrlo mali, te ga brat sa jednom rukom odmah išĉupa. Potom mu starac ukaza na drugi, veći od prvog, i reĉe: "Išĉupaj i ovaj". Brat je i njega išĉupao, vukući ga sa dve ruke. Starac je opet pokazao na još veći kiparis, koji je on [tek] sa velikim trudom uspeo da išĉupa. MeĊutim, starac mu ukaţe na još veći. Brat ga je dugo savijao, da bi ga tek posle velikog zamora i znojenja najzad oborio. MeĊutim, sledeći kiparis na koji mu je starac ukazao on ni posle mnogo napora i znoja nije bio u stanju da ga izvadi. Videvši da on to ne moţe uĉiniti, starac je naloŽo drugom bratu da ustane i pomogne mu. I tek su obojica uspeli da ga išĉupaju. Tada je starac rekao bratiji: "Eto kakve su strasti. Dok su male, ako hoćemo, moţemo ih sa lakoćom preseći. MeĊutim, zanemarene, one postaju snaţne. I što više jaĉaju, zahtevaju veći napor [da bi se savladale]. Ukoliko, pak, suviše porastu, mi ih ni sa naporom nećemo moći odseći, ukoliko ne dobijemo pomoć od nekih svetih koji se zauzimaju za nas po Bogu".

70. [Prorok govori ćerki Vavilonskoj]: Blaţen je ko uhvati i razbije mladence tvoje o kamen. (Ps.136,8-9)... [Kći vavilonska je slika svega grehovnog i bogoprotivnog. Njen

porod su strasne pomisli i dela]. Blaţen je onaj ko od samog poĉetka ne dozvoljava da se u njemu razraste ono što se raĊa od nje, tj. zle misli, niti da podejstvuje zlo, već ih odmah, dok su mlade, i pre nego što se ukrepe i podignu na njega, uzima i baca o kamen, koji je Hristos, pogubljujući ih pribegavanjem Hristu.

71.  Oci su rekli da treba da se malo po malo ĉistimo, ispitujući svako veĉe kako smo proveli dan, i izjutra kako smo proveli noć, te da [treba] da se kajemo pred Bogom zbog onog što smo [po slabosti] zgrešili. Uistinu, potrebno je da, zbog mnoštva grehova i zbog zaboravnosti naše, i po isteku šest ĉasova ispitujemo kako smo proveli [vreme] i u ĉemu smo sagrešili.

72. Onaj, dakle, ko sebe svakodnevno ispituje, starajući se o pokajanju za ono što je sagrešio, i ispravljajući se, poĉinje da umanjuje zlo. Ako je [ranije] ĉinio devet [prestupa, sada] će ĉiniti osam, te će sa Bogom po malo napredovati, ne dopuštajući da strasti jaĉaju u njemu. A velika je opasnost kada strast preĊe u naviku.

73.   Ne naziva se razdraţljivcem onaj ko se jednom razdraŽo, niti se naziva bludnikom onaj ko je jednom uĉinio blud. Isto tako se ne naziva milostivim onaj ko je jednom uĉinio milostinju. Kako u vrlini, tako i u poroku, duša od ĉestog upraţnjavanja stiĉe nekakvu naviku, koja je [zatim] ili uspokojava ili muĉi. A o tome da vrlina uspokojava dušu, i da je porok muĉi, mi smo govorili u raznim [prilikama]. Vrlinu imamo po prirodi i ona se nalazi u nama, budući da su semena vrline neuništiva. Rekoh, dakle, da po meri ĉinjenja dobra stiĉemo naviku u vrlini, tj. ponovo stiĉemo nama svojstvenu naviku. Mi se vraćamo ka sopstvenom zdravlju, kao što se bolesnim oĉima (vraća) njima svojstveno svetlo, ili kao što od bilo kakve bolesti prelazimo u svojstveno nam i prirodno zdravlje. Sa porokom nije tako: kroz ĉinjenje zla mi stiĉemo neku stranu i protivprirodnu naviku, tj. stiĉemo naviku u nekoj zaraznoj bolesti.

74.  Uzalud je orlu, koji je jednom kandţom priklješten, što je ĉitavim ostalim [telom] van zamke, budući da se zbog te sitnice ruši sva njegova snaga. On je zarobljen ukoliko mu je vezana samo jedna kandţa, pa makar mu i ĉitavo [telo] bilo izvan zamke. Zar lovac ne moţe da ga uhvati kad god zaţeli? Tako je i sa dušom. Neprijatelj je obara kad god ushte, ukoliko u njoj postoji navika makar na jednu strast. Naime, ona mu je potĉinjena zbog te strasti. Zbog toga vam ja uvek govorim: ne dozvoljavajte da strast u vama postane navika, nego se podvizavajte, umoljavajući Boga dan i noć da ne upadnete u iskušenje. A ako i budemo pobeĊeni kao ljudi, i spotaknemo se u sagrešenje, postarajmo se da odmah ustanemo, da se pokajemo, da zaplaĉemo pred blagošću BoŽjom, i da straŽmo boreći se. Videći naše nastrojenje, smirenje i skrušenost, Bog će nam pruŽti ruku i na nama pokazati milost svoju.

75.  Dobro je, bratijo, kao što vam uvek govorim, svaku stvar uzvoditi do Boga6. Treba govoriti da bez Boga ništa ne biva... Jer, ne postoji nešto od onog što je Bog stvorio da nije dobro, nego je sve dobro i veoma dobro (up. Post.1,31). Ni zbog ĉega što se dešava ne treba biti potišten, nego sve, kao što rekoh, treba svoditi na promisao BoŽji i [time] se umirivati. Ima ljudi koji se toliko obremenjuju ţalošću od onog što se dešava, da se odriĉu i ovog Žvota. Oni bi radije [pristali] da umru, samo da se izbave. Od toga [ĉovek] strada usled malodušnosti i velikog neznanja, jer ne zna za strašne nevolje duše po izlasku iz tela.

3 Tj. kao krajnji uzrok svake stvari videti promisao BoŽji,- Prim. prev.

76. Jedan veoma marljiv brat upita nekog starca, govoreći: "Duša moja ţeli smrt". Starac mu je odgovorio: "To je stoga što [ţeliš] da pobegneš od nevolja, i što ne znaš da su buduće muke mnogo gore od ovdašnjih". I drugi je sliĉno upitao starca: "Zbog ĉega [postajem] utuĉen kad sam u keliji". Starac mu je rekao: "Ti još nisi video ni oĉekivani pokoj, niti buduće muke. Kad bi ih taĉno video, ti bi bez potištenosti podnosio ĉak i da ti je kelija puna crva, i da si u njima zagnjuren do guše". Ali, mi hoćemo da se spasemo spavajući i zbog toga negodujemo u nevoljama. [MeĊutim], pre smo duţni da blagodarimo Boga i da se smatramo blaţenim, jer smo se udostojili da malo tugujemo ovde, kako bismo tamo našli mali pokoj.

77.  I Evagrije je govorio da [ĉovek] koji se moli Bogu da se ubrza njegov odlazak (iako je još obuzet strastima), liĉi na ĉoveka bolesnika koji umoljava stolara da mu slomi krevet.7 Jer, pomoću ovog tela, [tj. dok je u njemu] duša skreće paţnju sa strasti i nalazi utehu u jelu, piću, spavanju, razgovoru, hoĊenju ka prijateljima. A kada izaĊe iz tela, ona ostaje sama sa svojim strastima. Zauzeta njima i stradajući od njihovog meteţa, ona se trza i ne moţe ni da se seti Boga. Samo, pak, sećanje na Boga teši dušu, kao što se govori u Psalmu: Setih se Boga i razveselih se (Ps.76,4). MeĊutim, ni to joj strasti ne dozvoljavaju.

78.  Moţe se od ovog sadašnjeg pojmiti o onoj nevolji. Šta je ono što gori, kada neko dobije vatru? Kakav oganj i kakva drva ĉine to gorenje? Zar nisu upravo rĊavi sokovi oni koji pale i stalno smućuju i zagorĉavaju Žvot [ĉoveka] koji ima telo [sklono] crnoj ţuĉi? Tako se i kukavna strasna duša uvek muĉi svojom vlastitom zlom navikom, imajući gorko sećanje i muĉno prepiranje sa strastima, koje je stalno ţeţu i pale.

79.  Osim toga, bratijo, ko moţe da opiše ona uţasna mesta i ona tela u mukama koja sluţe dušama za takva i tolika stradanja (koja se, opet, sama ne raspadaju); ili onaj neopisivi oganj, ili tamu, grube muĉilaĉke sile i hiljade drugih muĉenja koja se ĉesto pominju u Boţanstvenom Pismu, koja su srazmerna sa rĊavim dejstvovanjem duše i sa njenim zlim mislima?... I još je strašnije ono što govori sveti Jovan Zlatoust: "Ĉak i kad ne bi tekla ognjena reka, i kad strašni anĊeli ne bi bili prisutni, nego bi samo ljudi bili pozvani [na Sud] i jedni bili pohvaljeni i proslavljeni, a drugi odbijeni sa bešĉašćem da ne vide slavu BoŽju - zar onaj stid i bešĉašće i bol odvajanja od tolikih blaga ne bi bili gorĉi od svake geene i muke".

80.  Potrudimo se da bismo bili pomilovani. Zanemareno [neobraĊeno] polje će se puniti ĉiĉkom i trnjem sve dok je napušteno. Zar neće [vlasniku] polja, kada ushte da ga oĉisti i kada bude ţeleo da išĉupa korov kome je dozvolio da naraste za vreme njegovog nemara, utoliko više krvariti ruke, ukoliko je ono punije?... Ko ţeli da oĉisti svoje polje, prvo treba da dobro iskoreni sav korov. Jer, korov će opet da naraste ako se samo s vrha sreţe i ako se dobro ne išĉupa sve njegovo korenje. Kao što smo rekli, on treba da išĉupa samo korenje. Pošto dobro oĉisti polje od korova, i ĉiĉka i sliĉnog, treba da ga izdrobi i izravnja i obradi. I kada ga uredi, dakle, treba da ga poseje dobrim semenjem. Jer, ako ga posle takvog ureĊenja ostavi praznim, opet će narasti korov, našavši meku i pogodnu zemlju. On će pustiti korenje dole u dubinu, te će se još više osnaŽti i umnoŽti. Tako je i sa dušom. Prvo je potrebno da se odseku sve stare pristrasnosti i sve navike koje duša ima. Jer, ništa nije gore od zlog obiĉaja. I sveti Vasilije govori: "Nije mali podvig pobediti svoju naviku. Jer, obiĉaj, utvrdivši se kroz dugo vreme, poprima silu prirode".

4 Na kome on još ipak ima neku utehu u svome stradanju,- Prim. prev.

81. Dakle, ne treba odsecati samo strasti, već i njihove uzroke. Treba dobro urediti svoju narav putem pokajanja i plaĉa.  Tada se već  moţe poĉeti sa sejanjem dobrog semena, tj. dobrih dela. Jer, ono što smo rekli za polje, tj. da će posle njegovog oĉišćenja i ureĊenja opet naići korov i naći dobru i meku zemlju, ukoliko se ne baci dobro seme - vaŽ i za ĉoveka. Ako posle ispravljenja svoje naravi u [odnosu] na ranija dela kroz pokajanje, zapostavi dobra dela i sticanje vrlina, sa njim će se desiti ono o ĉemu se govori u JevanĊelju: Kad neĉisti duh iziĊe iz ĉoveka, ide kroz bezvodna mesta traţeći pokoja, i ne nalazi. Onda kaţe: da se vratim u dom svoj otkuda sam izišao; i došavši naĊe dom prazan [oĉigledno, od svake vrline], pometen i ukrašen. Tada otide i uzme sa sobom sedam drugih duhova gorih od sebe, i ušavši boravi onde; i bude potonje gore ĉoveku onome od prvoga (Mt. 12,43-45).

82. Zbog toga svako ko ţeli da se spase treba ne samo da ne ĉini zlo, već i da dela dobro, kao što se kaţe u Psalmu: Ukloni se od zla i uĉini dobro (Ps.33,14). Nije reĉeno jednostavno: Ukloni se od zla, nego i: Uĉini dobro. Na primer, neko je navikao da ĉini nepravdu. On je, dakle, duţan ne samo da više ne ĉini nepravdu, već i da ĉini pravdu. Ako je bio razvratan, treba ne samo da se ne predaje razvratu, nego i da se uzdrţava. Ako je bio gnevljiv, treba ne samo da se ne gnevi, nego i da stekne krotost. Ako je bio prkosan, treba ne samo da ne prkosi nikome, nego i da se smirava. I to znaĉi: Ukloni se od zla, i uĉini dobro. Jer, svaka strast ima sebi suprotnu vrlinu. Gordost ima smirenje, srebroljublje milostinju, razvrat uzdrţljivost, negodovanje trpljenje, gnev krotost, mrţnja ljubav.

83.  Kao što smo izagnali vrline i uneli strasti umesto njih, tako treba da se potrudimo ne samo da izagnamo strasti, nego i da unesemo vrline i da ih postavimo na njihovo vlastito mesto. Jer, mi po prirodi imamo vrline dane nam od Boga. Stvorivši ĉoveka, Bog je u njega posejao vrline, kao što je reĉeno: Stvorimo ĉoveka po obrazu i po podobiju (Post.1,26). Po obrazu, jer je Bog stvorio dušu netruleţnom i samovlasnom [slobodnom], dok se po podobiju odnosi na vrline. Jer, reĉeno je: Budite milostivi kao i Otac vaš što je milostpiv (Lk.6,36). Budite sveti, jer sam ja svet (Knj.Lev.11,44)... Znaĉi, Bog je našoj prirodi podario vrline, dok strasti nemamo po prirodi... Uklonivši se od vrlina usled slastoljublja, duša je u sebi obrazovala strasti i ukrepila ih protiv sebe.

84. Dobro je rekao ava Pimen da se osobine monaha vide u iskušenju. Jer, monah koji je istinski pristupio da sluŽ Bogu duţan je, prema Mudrosti [Sirahovoj], da pripremi dušu svoju na iskušenje (up. Mud.Is.s.Sir.2,1), kako se nikad ne bi ĉudio ili smućivao zbog onog što se dešava, verujući da ništa ne biva bez promisla BoŽjeg. A gde je promisao BoŽji, tamo je sve dobro i sve biva na korist duše. Sve što za nas ĉini, Bog dela radi naše dobrobiti, ljubeći nas i štedeći nas. I mi smo duţni, kao što je rekao apostol, da u svemu zahvaljujemo (up. 1.Sol.5,18) Njegovoj blagosti, i da nikada da ne padamo u rastrojstvo ili malodušnost zbog onoga što nam se dešava. Ono što nam dolazi treba da primamo bez smućenja, sa smirenoumljem i sa nadom u Boga, uvereni, kao što sam rekao, da On za nas sve dobro ĉini po blagosti svojoj, ljubeći nas.

85. Onaj ko ima prijatelja i ko je uveren je da ga prijatelj voli, ma šta da pretrpi od njega, ĉak i [nešto] bolno, misliće da je bio pokretan ljubavlju, i nikad neće poverovati da je hteo da ga povredi. Koliko pre treba da smo uvereni da Bog, koji nas je sazdao i priveo iz nebića u biće, radi nas se oĉoveĉio i za nas umro - sve [u vezi] sa nama ĉini po blagosti svojoj i ljubeći nas. O prijatelju je [ĉovek] duţan da misli: "On sve ĉini iz ljubavi i štedeći me, ali nema uvek i dovoljno razuma da ustroji [ono što je korisno] u [odnosu] na mene. Zbog toga se moţe desiti da me, i ne ţaleći, povredi". Ali, za Boga tako nešto ne moţemo

reći. Jer, On je izvor mudrosti i zna sve što je na dobrobit našu. On ustrojava ono što se nas tiĉe, ĉak i do najsitnijih [stvari]. [Drugi neko] moţe reći o prijatelju: "On me voli i štedi i ima [dovoljno] razuma da ustroji [ono što je korisno u odnosu] na mene, ali nema i silu da mi pomogne u onome što smatra da je korisno za mene". MeĊutim, ni to ne moţemo reći o Bogu. Jer, Njemu je sve moguće i ništa za Njega nije nemoguće... Stoga sve treba da primamo sa zahvalnošću, kao što smo ranije rekli, kao od dobroĉinog i blagog Vladike, makar se radilo i o neĉem bolnom.

86.  Ko sa trpljenjem i smirenjem podnosi iskušenje, proći će bez štete, a ko se ogorĉava, smućuje se i svakoga okrivljuje - imaće muku. Time on protiv sebe samo osnaţuje iskušenje, ne nalazeći korist i škodeći sebi. Ko, pak, iskušenje trpi bezmeteţno, imaće veliku korist.

87. Jer, zbog ĉega se strastan [ĉovek] ĉudi kada ga ometaju strasti? Zbog ĉega se smućuje, kad ih ĉini? Imaš strast i smućuješ se? Imaš njene zaloge, a govoriš: "Zašto mi smeta". Bolje pretrpi, podvizavajući se i moleći Boga. Jer, nemoguće je da strasti ne stvaraju nevolju onome ko ih izvršava. "Njihove posude, [tj. zaloţene stvari] su u tebi", rekao je ava Sisoje. "Daj im njihove zaloge i one će otići". Posudama je nazvao uzroke. Pošto smo ih, dakle, zavoleli i ispunjavali, nije moguće da ne budemo zaplenjeni strasnim pomislima. One nas, naime, i bez naše ţelje prinuĊavaju da ispunjavamo strasti. Mi smo se, naime, svojevoljno predali u njihove ruke.

88.  [Ĉovek] je slobodan pre nego što uĉini nešto po strasti, ĉak i ako se na njega podignu pomisli. On je još u svom gradu8 imajući i Boga za pomoćnika. Ako se smiri pred Bogom i podnese breme ţalosti iskušenja sa blagodarnošću, i ako se lati makar i neznatnog podviga, pomoć BoŽja će ga podići. A ako  pobegne od truda i padne u sladostrašće tela, biće nasilno i prinudno [naveden] da protiv volje sluŽ [strastima].

89.  Pisano je, opet, da je uĉenik velikog starca jednom imao borbu protiv bludnih [pomisli]. Videći ga kako se napreţe, starac mu je rekao: "Ţeliš li da umolim Boga da ti olakša borbu". On je rekao: "[Istina] je da se napreţem, avo, ali vidim i plodove truda u sebi. Radije umoli Boga da mi da trpljenje". Eto kakvi su oni koji zaista hoće da se spasu. To znaĉi sa smirenjem podnositi breme.

90.  Bog je poslao Mojsija da ih izvede iz Egipta i faraonovog ropstva, a faraon ih obremenjuje još teŽm radom... Sliĉno postupa i Ċavo: kad vidi da se Bog sklonio da pomiluje dušu i da je reĉju svojom ili preko nekog od slugu svojih olakša od strasti, on je još više opterećuje strastima i još snaţnije napada. Znajući to, oci ukrepljuju ĉoveka svojim poukama i ne daju mu da se uplaši. [Hrabrite se i neka se krepi srce svih koji se uzdaju u Gospoda - Ps.30,25].

91.  Pismo nas uĉi da strah BoŽji pobuĊuje dušu da ĉuva zapovesti, te da se dom duše gradi zapovestima. Pazimo i mi na sebe, bratijo. Bojmo se i mi Boga i izgradimo sebi domove, da bismo našli sebi krov u zimsko vreme, u vreme kiše, munje i gromova, budući da veliku nevolju zimi ima onaj koji je bez doma.

92. Kako se, pak, gradi dom duše? Od ĉulne kuće mi se u taĉnosti moţemo nauĉiti toj stvari. Da bi se sagradila ova kuća, potrebno ju je odasvud utvrditi. GraĊevinu treba podizati sa [sve] ĉetiri strane. [Ĉovek] ne moţe da brine samo o jednom delu, zapostavljajući drugi. U suprotnom, neće imati koristi, nego će mu biti uzaludan trud i izdatak. Tako je i sa dušom. Potrebno je da ĉovek ne zanemari ni jedan deo graĊevine, već

5 tj. unutar gradskih zidina, koje oznaĉavaju sigurnost od neprijatelja,- Prim. prev.

da je ravno i skladno podiţe. O tome govori ava Jovan: "Ţeleo bih da ĉovek stiĉe pomalo od svake vrline, a ne, kao što neki ĉine, da se drŽ jedne vrline i da ostaje pri njoj, vršeći nju jedinu, i zanemarujući druge".

93.  On treba da je sa svih strana sazida i da je odasvud utvrdi... Prvo treba postaviti temelj, koji je vera, jer bez vere, kao što govori apostol, nije moguće ugoditi Bogu (Jev.11,6). Zatim, na tom temelju treba srazmerno podizati graĊevinu. Ako se javi prilika da se [pokaţe] poslušnost, potrebno je poloŽti jedan kamen poslušnosti. U [sluĉaju] ogorĉenja na brata, treba poloŽti jedan kamen dugotrpeljivosti. Ako se javi prilika za uzdrţanje, treba postaviti jedan kamen uzdrţanja. Tako je od svake vrline koja se javi, potrebno postaviti po jedan kamen u graĊevinu. Treba je unaokolo podizati i to ĉas sa kamenom saosećanja, ĉas sa kamenom odsecanja [svoje] volje, ĉas sa kamenom krotosti, i sliĉno. Posebno se treba u svemu tome postarati oko trpljenja i odvaţnosti, koji su ugaono kamenje kojima se veţe graĊevina i sjedinjuje zid sa zidom, da se zidovi ne bi naginjali i odvajali jedan od drugog. U duši u kojoj nema odvaţnosti, neće biti ni trpljenja. A ako nema trpljenja, nemoguće je da se bilo u ĉemu uspe. Zbog toga se kaţe: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21,19).

94. Na isti naĉin, onaj koji zida treba svaki kamen da stavi na glinu. Jer, bez gline će se polomiti kamenje i kuća će pasti. Glina predstavlja smirenje, stoga što je od zemlje i što je pod nogama svima. Nijedna vrlina koja nastaje bez smirenja - nije vrlina, kao što se kaţe u Otaĉniku: "Kao što je nemoguće napraviti brod bez eksera, tako je nemoguće spasti se bez smirenoumlja"... Krov je ljubav. Kao što je krov [završetak] kuće, tako je i ljubav savršenstvo vrlina. Posle toga [treba staviti] ogradu oko krova. Šta je ograda? I u zakonu je napisano: Kad gradite svoju kuću i napravite krov, naĉinite i ogradu oko krova, da vaša deca ne bi pala (Pon.Zak.22,8)... [Ograda u duševnom domu predstavlja trezvoumlje, paţnju i molitvu, a deca - pomisli u duši koju ĉuvaju trezvoumlje i molitva].

95. TakoĊe, i graĊevinar treba da bude vešt. Nevešt graĊevinar će graĊevinu malo nakriviti, zbog ĉega će kuća svakako pasti. Vešt je onaj koji [sve] ĉini za znanjem. Dešava se, naime, da neko preduzme napor oko vrline, ali nema poznanja. Zbog toga on [sav napor] poništava, ostaje bez uspeha i ne moţe da ostvari delo: on stavlja kamen, pa ga [opet] skida.

96.  [Ima ljudi] koji se podvizavaju iz taštine ili, smatrajući da vrše vrlinu. I oni se podvizavaju bez razuma. Smatrajući sebe neĉim [velikim] zbog podviga, oni poĉinju da poniţavaju brata svog. Stoga ne samo da se pokazuju kao oni koji stavljaju jedan kamen, a skidaju dva, već su u opasnosti da, zbog osuĊivanja bliţnjeg, i ĉitav zid obore. Onaj, pak, ko se sa razumevanjem uzdrţava, ne smatra da ĉini vrlinu, niti ţeli da ga hvale kao podviţnika, već se nada da će kroz uzdrţanje steći celomudrenost i, posredstvom nje, doći do smirenja, kao što govore oci: "Put do smirenja se sastoji u telesnom trudu sa razumom", i tako dalje. I prosto [reĉeno], svaku vrlinu treba ĉiniti sa namerom da se usvoji i da se u njoj stekne navika. Tako se graĊevinar pokazuje kao dobar i vešt, sposoban da ĉvrsto izgradi dom.

97. Ne zavodi se takvim mislima i ne misli da je vrlina nešto preveliko i neizvodljivo. Samo postavi poĉetak, verujući Bogu. PokaŽ mu svoju nameru i staranje i videćeš pomoć koja će ti se dati za njeno izvršenje. Na primer, predstavi [sebi] dve lestvice. Jedna vodi naviše na nebo, a druga se spušta u ad. Ti stojiš na zemlji, izmeĊu dve lestvice. Nemoj da pomisliš i da kaţeš: "Kako ja mogu da se bacim sa zemlje i da se odjednom naĊem gore na vrhu lestvice". Niti ti to moţeš, niti Bog to zahteva. Ali, barem se ĉuvaj da se ne spuštaš

dole: ne ĉini zla svome bliţnjem, ne povreĊuj ga, ne ogovaraj ga, ne ruŽ ga, ne poniţavaj ga. Zatim poĉni po malo da bratu svome ĉiniš dobro, tešeći ga reĉima, ili saosećajući mu, ili mu nudeći stvar koja mu je potrebna. I tako, penjući se jednu po jednu stepenicu, uz pomoć BoŽju, ti ćeš doći do vrha.

98. Jer, ako budemo traŽli, naći ćemo. Ako budemo iskali od Boga, prosvetiće nas. Jer, u JevanĊelju se govori: Ištite i daće vam se; traŽte i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se (Mt.7,7). "Ištite" govori da bismo prosili u molitvi, a "traŽti" znaĉi ispitivati kako se dolazi do same vrline, šta je to što je donosi i šta treba da ĉinimo da bismo je stekli. "TraŽte i naći ćete" znaĉi da tako svakodnevno ispitujemo. "Kucati" znaĉi izvršavati zapovesti. Jer, ko kuca, kuca sa rukama, a ruke, pak, oznaĉavaju delatnost. I tako, treba ne samo da ištemo, nego i da traŽmo i da ĉinimo, starajući se da, kao što je rekao apostol, budemo spremni za svako dobro delo (2.Tim.Z,17)... Tako, dakle, budimo i mi spremni za svako dobro delo, imajući svaku gotovost za ispunjenje volje BoŽje sa razumom, onako kako On hoće i kako mu je ugodno.

99.  A šta znaĉi ono što govori apostol: Dobra i ugodna i savršena volja BoŽja (Rim.12,2)? Dobra volja BoŽja je da volimo jedni druge, da saosećamo, da ĉinimo milostinju, i sve takvo... A šta znaĉi ugodna [volja BoŽja]? Neko, naime, moţe da ĉini dobro, ali na naĉin koji nije ugodan Bogu. Reći ću vam kako. Dešava se da neko naĊe neku lepu ubogu siroticu. Ona mu se dopadne zbog svoje krasote i on je uzima i odgaja je, navodno kao siroticu. I eto, volja je BoŽja i dobro je [da se pomaţe siromašnima], ali nije Bogu ugodno [dobro ĉiniti na taj naĉin]. [Bogu] je ugodno da se milostinja ĉini radi samog dobra, radi samog saosećanja, a ne radi neke ljudske pomisli. To je ugodno Bogu. A savršena [volja BoŽja] je da [ĉovek] ĉini milostinju bez tvrdiĉluka, sa usrdnošću, bez negodovanja, iz sve snage i svom voljom, da pri davanju [oseća] kao da sam prima, i pri ĉinjenju dobra [drugima] kao da se njemu ĉini dobro. To je savršena volja BoŽja.

100. Postoje dve vrste ugaĊanja stomaku. [Tako] se jedan bori sa slašću: ne ţeli da jede mnogo, ali ţeli ukusnu [hranu]... Drugi se iskušava mnoštvom hrane: ne traŽ dobru hranu, niti mari za njenu slast već, bila dobra ili loša, samo ţeli da jede. On ne pravi razliku u jelu, nego samo traŽ da napuni svoj stomak. [Prvo] se naziva sladokuštvo, a [drugo] stomakougaĊanje... Od ovog, dakle, treba da se sa svakim trezvoumljem udaljava onaj ko ţeli da se oĉisti od svojih grehova. Jer, [takvo besnilo nije uzrokovano] potrebama tela, nego strašću. Onaj ko mu se prepušta, upada u greh.

101. MeĊutim, treba ne samo da ĉuvamo dijetu, već i da se udaljavamo od svakog drugog greha. Kao što postimo utrobom, tako treba da postimo i jezikom, udaljavajući se od ogovaranja, od laŽ, od praznoslovlja, od vreĊanja, od gneva i svakog drugog greha koji nastaje preko jezika. TakoĊe, treba da postimo oĉima, da ne gledamo sujetne [stvari], da nismo drski oĉima i da ne gledamo bez stida. Osim toga, i ruke i noge treba da uklanjamo od svake zle stvari.

102.  Kakav, dakle, cilj mi treba da imamo kada idemo jedni drugima? Najpre, ljubav... Drugo, da ĉujemo Reĉ BoŽju. Jer, uvek se u mnoštvu više razmatra Reĉ [BoŽja]. Ĉesto ono što jedan ne zna pita drugog. Zatim, da se shvati sopstveno stanje,... [da se pozajme primeri Žvota od drugih. Tako je postupao] ava Antonije koji je, obilazeći druge, gledao šta je dobro kod svakog od njih, primajući i zadrţavajući od jednog krotost, od drugog smirenje, od trećeg bezmolvije, sakupljajući za sebe od svega toga.

103. Jer, moţemo, kao što vam uvek govorim, iz svake stvari, ako hoćemo, [izvući] i korist i štetu. Kazaću vam primer da shvatite da je tako. Recimo da neko stoji noću na

jednom mestu - ne kaţem monah, nego bilo ko u gradu - i da pored njega prolaze tri ĉoveka. I jedan o njemu misli da ĉeka neku [ţenu] da bi pošao na blud. Drugi misli da je lopov, a treći da je pozvao svoga prijatelja iz obliţnje kuće i da ga ĉeka da siĊe da bi nekud pošli na molitvu. Eto, trojica su videli jednog istog ĉoveka na jednom istom mestu, pa ipak nisu pomislili jednu istu misao. Naprotiv, jedan je smatrao jedno, drugi drugo, a treći, opet, treće - svako, dakle, prema svom sopstvenom stanju. Postoje tela koja imaju crnu ţuĉ i rĊave sokove, te svaku hranu koju uzimaju pretvaraju u rĊave sokove, premda je sama hrana korisna (i uzrok tome, kao što rekoh, nije u hrani, nego u telu koje je rĊavog sastava i koje po nuţdi svog sastava deluje i menja hranu). Tako i duša koja ima rĊavu naviku trpi štetu od svake stvari, škodeći sebi ĉak i ako je sama stvar korisna... A oni koji imaju dobru naviku, sliĉni su onima koji imaju telo sa dobrim sokovima koje, makar se i što štetno pojelo, hranu pretvara u dobre sokove saglasno svom sastavu... Tako i mi, ukoliko imamo dobru naviku i dobro stanje, moţemo, kao što sam ranije rekao, svakom stvari da se okoristimo, makar sama stvar i ne bila korisna.

104.  Ĉuo sam o nekom bratu koji je, kada bi došao kod nekog od bratije i video njegovu nesreĊenu i neurednu keliju, govorio u sebi: "Blaţen je ovaj brat, jer je zanemario sve zemaljsko i toliko sav um uzneo gore da ni svoju keliju ne stiţe da dovede u red". I opet, kada bi odlazio drugome i video da je njegova kelija uredna, ĉista i pospremljena, on bi nanovo u sebi govorio: "Kao što je duša ovog brata ĉista, tako je i kelija njegova ĉista: stanju njegove duše odgovara i stanje njegove kelije". I nikada on nije rekao o nekome: "Taj je neuredan", ili "Onaj je tašt", nego je po svom dobrom stanju sticao korist od svakoga. Neka bi blagi Bog i nama dao dobro stanje da bismo i mi mogli da se svime koristimo i da nikada ne mislimo o zlu bliţnjeg.

105. [Pouke onima koji se uĉe monaštvu]. Ako se nalaziš u potĉinjavanju, nikada nemoj verovati svome srcu, jer se ono oslepljuje starim pristrasnostima. Ni u ĉemu nemoj slediti za vlastitim sudom i ne rešavaj se na nešto bez pitanja i znanja [starešine]. Nemoj misliti niti smatrati da si umniji i pravedniji od upravitelja svoga,  niti budi istraŽvaĉ njegovih dela, niti proverilac koji se mnogo puta vara... Potĉinjavajući se [tako], sa spokojstvom ćeš ići bezopasno i nepogrešivo putem otaca.

PrinuĊuj sebe u svemu i odsecaj svoju volju, i uz blagodat Hristovu kroz obiĉaj ćeš doći do navike odsecanja [svoje volje]. Ubuduće ćeš to ĉiniti bez prinuĊivanja i bez ţalosti, tj. kao da [sve] uvek biva po tvome.

"Ne ţeli da stvari budu onakve kakvima ih hoćeš, nego ţeli ono što biva", pa ćeš biti miran sa svima. Veruj da po promislu BoŽjem biva i ono najbeznaĉajnije u [vezi] sa nama. Tako ćeš bez smućenja podneti ono što nailazi.

Veruj da su bešĉašća i grdnje lekovi koji zaceljuju gordost tvoje duše i moli se za tvoje prekorevaĉe kao za istinske lekare. Budi uveren da onaj ko mrzi bešĉašća mrzi smirenje, i da onaj ko beŽ od onih koji ga razdraţuju, beŽ od krotosti.

Ne ţeli da znaš o zlu bliţnjega svoga, niti primaj podozrenja protiv njega. A ako se ona i seju [u nas] usled naše rĊavosti, postaraj se da ih pretvoriš u dobre misli.

Za sve blagodari [Bogu] i steći ćeš blagost i svetu ljubav.

Pre svega ĉuvajmo savest našu u svemu, [u odnosu] prema Bogu, prema bliţnjem i prema predmetima. I pre nego što kaţemo ili uĉinimo nešto, istraţujmo da li je [stvar] po volji BoŽjoj. I tako, pomolivši se recimo ili uĉinimo, poloŽvši nemoć našu pred Bogom.

106. Ako hoćeš da u [potrebno] vreme imaš [svete pomisli], svagda se pouĉavaj i istrajavaj u njima, i verujem Bogu da ćeš napredovati. Molitvu spoji sa pouĉavanjem...

Staraj se da napreduješ da bi bio u stanju da bez tuge, bez osećanja pritešnjenosti i sa trpljenjem podneseš telesnu ili duhovnu nevolju.

107. Ako ĉuješ da si uĉinio stvar koju nisi uĉinio, ne smućuj se uopšte, niti se ţesti, nego odmah naĉini poklon onome koji ti je rekao i sa smirenjem mu reci: "Oprosti mi i moli se za mene", i zatim ućuti, kao što su i oci rekli. A ako te on pita da li je ta stvar istinita ili ne, uĉini poklon sa smirenjem i reci istinu o stvari koja se desila. A pošto kaţeš, opet uĉini poklon sa smirenjem, isto govoreći: "Oprosti mi i pomoli se za mene".

108. [Ako] još ne moţeš da budeš u jednom istom stanju pri susretu sa bratijom, bar se postaraj da se niĉim ne sablaţnjavaš, niti da osuĊuješ, niti da ogovaraš, niti da pratiš reĉi, dela ili pokrete brata koji ti nije od koristi. Pre se postaraj da se u svemu naziĊuješ.

109. Znaj da se strast usiljava protiv onoga ko biva napadan ili ţalošćen od neke strasne pomisli, a [naroĉito] ako je ostvari. On je, naime, osnaţuje protiv sebe, tj. dodaje joj silu da ga više napada i ţalosti. A kod onoga ko se podvizava i suprotstavlja pomisli svojoj i ĉini ono što joj je protivno, kao što sam mnogo puta rekao, strast slabi i nema snage da ga napada i ţalosti. I tako on, malo po malo, podvizavajući se i pomagan od Boga, pobeĊuje i samu strast.

110. Ava Pimen je rekao da su glavne tri [stvari]: Bojati se Gospoda, moliti se Bogu i ĉiniti dobro bliţnjemu? Bojati se Gospoda - starac je rekao zbog toga što strah BoŽji prethodi svakoj vrlini. Jer, strah BoŽji je poĉetak mudrosti (Ps.110,10), i bez straha BoŽjeg niko ne moţe da postigne vrlinu, niti bilo šta dobro: Jer strahom BoŽjim se svako uklanja od zla (Priĉ.Sol.16,6). Moliti se Bogu - on je rekao budući da ĉovek ne moţe steći vrlinu, niti šta drugo dobro uĉiniti, kao što sam rekao, ĉak i da zbog straha BoŽjeg ima ţelju, ukoliko nema pomoći BoŽje... A - ĉiniti dobro bliţnjemu - jeste ljubav, koja je savršenstvo vrlina.

111.  Protiv neosetljivosti duše, brate, spoji ĉesto ĉitanje Boţanstvenog Pisma sa ĉitanjem umilnih reĉi bogonosnih otaca. [Tome dodaj] sećanje na Strašni sud BoŽji, na izlazak duše iz tela, i na strašne sile zajedno sa kojima je duša ĉinila zlo u ovom kratkovremenom i okajanom Žvotu.