AVA DOROTEJ PODVIŽNIĈKE POUKE

1.   Po blagosti svojoj, Bog je dao svete zapovesti. Ako poţelimo, ĉuvanjem zapovesti mi opet moţemo da se oĉistimo ne samo od grehova naših, nego i od samih strasti. Jer, jedno su strasti, a drugo gresi. Strasti su: jarost, taština, slastoljublje, mrţnja, zla pohota i tome sliĉno. A gresi su sama dejstva strasti, tj. kada ih neko ĉini na delu, kada telom ĉini dela na koja ga navode strasti. Jer, zaista je moguće da [ĉovek] ima strasti, a da ih ne vrši [na delu].

2.  Namera [Starog] zakona je bila da nas nauĉi da ne ĉinimo ono od ĉega sami ne ţelimo da postradamo. Zaustavljao nas je od ĉinjenja zla strahom da i sami ne bismo postradali. Ono što se sada [u Novom Zavetu] traŽ, kao što sam rekao, jeste da izgonimo samu mrţnju, samo slastoljublje, samo slavoljublje i ostale strasti.

3.  Ĉujte šta govori sam Gospod naš: Nauĉite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim (Mt.11,29). Eto, ovde nam je ukratko, u jednoj reĉi, pokazao koren i uzrok svih zala, i lek od njih, tj. uzrok svih blaga. Pokazao je da nas je uznošenje oborilo i da ćemo biti pomilovani samo zbog onog što je suprotno, tj. zbog smirenoumlja... Jer, zbog ĉega smo upali u svu ovu bedu? Zar ne zbog gordosti naše? Zar ne zbog bezumlja našeg? Zar ne zbog toga što sledimo svoju zlu volju? Zar ne zbog toga što se drŽmo gorke [samo]volje naše? Zbog ĉega drugog? Zar ĉovek nije stvoren za svaku sladost, za svaku radost, za svaki pokoj, za svaku slavu? Zar nije bio u raju? Bilo mu je reĉeno: "Ne ĉini to", a on je [baš] to uĉinio. Vidiš li gordost? Vidiš li tvrdoglavost? Vidiš li nepokornost? I posle toga, videći takvu bestidnost, Bog govori: "On je luda. On ne ume da se raduje. Ako ne okusi rĊave dane, otići će [još] dalje i potpuno će propasti. Jer, ako se ne nauĉi šta je ţalost, neće saznati ni šta je pokoj". Tada mu je dao ono što je zasluŽo i izgnao ga iz  raja. I [ĉovek] je bio  predan svome sopstvenom samoljublju i sopstvenoj volji, da bi mu polomili kosti njegove, da bi se nauĉio da se ne oslanja na samog sebe, nego na zapovesti BoŽje, da bi ga muĉenje neposlušnosti pouĉilo pokoju poslušnosti, kao što je kazano kod proroka: I tvoje će te odmetanje nauĉiti

(Jer.2,19). Ipak, blagost BoŽja, kao što sam mnogo puta rekao, nije previdela svoje sazdanje, nego ga opet podstiĉe, opet ga priziva: Hodite k meni koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt.11.28)

4. Ava Marko je rekao: "Bez skrušenosti srca nije moguće izbaviti se od zla i uopšte steći vrlinu". I tako, kroz skrušenost srca ĉovek prihvata zapovesti, izbavlja se od zla, stiĉe vrline, da bi, najzad, ušao u svoj pokoj.

5.  Bilo je nekih bogoljubivih ljudi koji su, posle svetog krštenja, ne samo presekli delovanje strasti, već zaţeleli da pobede i same strasti i da postanu bestrasni. Takvi su bili sveti Antonije i Pahomije i ostali bogonosni oci. Oni su imali nameru da se oĉiste, kako kaţe apostol, od svake neĉistote tela i duha (2.Kor.7,1)... Oni su shvatili da ne mogu lako da ĉine vrline sve dok se nalaze u svetu. Stoga izmisliše za sebe stran Žvot, neko ĉudno ponašanje - reĉju, monaški Žvot, i poĉeše da beţe od sveta i da Žve u pustinjama, posteći se, leţeći na zemlji, bdijući i zlopateći se na razne naĉine, potpuno se odrekavši otadţbine i srodnika, novca i imanja.

6.  I ne samo da su saĉuvali zapovesti, nego su i darove prineli Bogu. A objasniću vam kako. Zapovesti Hristove su dane svim Hrišćanima, i pred svakim Hrišćaninom je da ih ispunjava. One su, da tako kaţem, danak koji se mora dati caru... Ali, ima u svetu velikih i svetlih ljudi koji ne samo da caru daju danak, nego mu i darove prinose. Takvi se udostojavaju velikih poĉasti, velikih poklona i dostojanstava. Tako i oci ne samo što su oĉuvali zapovesti, nego su i darove prineli Bogu. A darovi su devstvenost i nesticanje. To nisu zapovesti već darovi... On nije rekao: Prodaj sve što imaš kao zapovest, već kao savet. Jer, reĉi ako hoćeš, nisu reĉi onoga koji zapoveda, već onog koji savetuje.

7.  Oci su sebi razapeli svet. A podvizavali su se da i sebe razapnu svetu, kao što kaţe apostol: Meni se razape svet i ja svetu (Gal.6,14)... Svet se razapinje ĉoveku kada se ĉovek odriĉe od sveta - ukoliko monahuje, ostavlja roditelje, novac, imanje, zanimanje, trgovinu. Tada se svet njemu razapinje... A on se razapinje svetu kad se, odrekavši se od spoljašnjih stvari, podvizava i protiv samih naslada, ili protiv same pohote za stvarima, i protiv svojih prohteva, i kada umrtvi svoje strasti. Tada se i on sam razapinje svetu, udostojavajući se da kaţe sa apostolom: Meni se razape svet i ja svetu.

8.  Oci su se, kako smo kazali, razapevši sebi svet, starali da podvizima i sebe razapnu svetu. A mi mislimo da smo razapeli sebi svet ako smo ga ostavili i došli u manastir, i nećemo da se razapnemo svetu. Mi još imamo njegove naslade, još imamo njegova pristrašća, imamo pristrašće prema njegovoj slavi, prema jelima, odeći... Ipak, ne bi trebalo da tako ĉinimo. Naprotiv, kao što smo odbacili svet i njegove stvari, tako smo duţni da odbacimo i samo pristrašće prema stvarima.

9. Ostavili smo svet, ostavimo i njegove pristrasnosti. Jer, pristrašća nas, kako sam rekao, makar i prema neĉem sitnom i ništavnom i nedostojnom bilo kakvog govora, ponovo privezuju za svet, premda mi to i ne shvatamo... Ako hoćemo da se savršeno odreknemo i oslobodimo [sveta], nauĉimo se da odsecamo svoje prohteve. Tako ćemo, malo po malo napredovati uz pomoć BoŽju, i dospeti do bespristrasnosti. Ljudima ništa ne donosi takvu korist kao odsecanje svoje volje. I zaista, od te stvari se napreduje gotovo više negoli od bilo koje [druge] vrline. Ĉovek koji ide putem i naĊe kraći prolaz, uštedeće veći deo puta ukoliko nastavi njime. Tako je i sa onim koji ide putem odsecanja svoje volje. Jer, odsecanjem svoje volje stiĉe se bespristrasnost, od ĉega se, uz pomoć BoŽju dolazi do savršenog bestrašća. Tako se moţe za kratak period odseći deset prohteva. Reći ću vam kako to. Neko iziĊe da malo prošeta. Ukoliko ugleda nešto, pomisao mu kaţe:

"Posmotri tamo". A on odgovara pomisli: "Zaista, neću da pogledam", i odsecajući svoju volju ne gleda. Ili opet, susreće neke koji razgovaraju i pomisao mu govori: "KaŽ i ti tu reĉ", a on odseca svoju volju i ne govori. Ili, opet mu pomisao kaţe: "Idi, pitaj kuvara šta kuva", a on ne ode i odseca svoju volju. On vidi nešto i pomisao mu govori: "Pitaj ko je to doneo", a on odseca svoju volju i ne pita. I tako stalno odsecajući [svoju volju], on stiĉe naviku u odsecanju. Poĉinjući od malog, on dostiţe dotle da je i u velikom odseca, i to sa spokojstvom. Najzad, dolazi do toga da uopšte nema svoje volje. Što god da se desi, on je spokojan, baš kao da je sve po njegovom. Tako se pokazuje da se uvek vrši njegova volja, iako on sam neće da vrši svoju volju. Pošto nema ništa svoje, sve što se dešava biva njegovo. Na taj naĉin ispada, kao što smo rekli, da nema pristrasnosti, a od bespristrasnosti se, kao što sam rekao, dolazi do bestrašća.

10.  Jedan starac je rekao: "Pre svega, potrebno namje smirenoumlje"... Zašto on govori da nam je pre svega potrebno smirenoumlje, a ne pre da nam je iznad svega potrebno uzdrţanje? Jer, apostol kaţe: Svaki koji se bori od svega se uzdrţava (1.Kor.9,25). Ili, zašto ne govori da nam je pre svega potreban strah BoŽji? Jer, Pismo govori: Poĉetak mudrosti je strah Gospodnji (Ps.110,9), i opet: Strahom Gospodnjim svako se uklanja od zla (Priĉ.Sol.15,17). Zašto ne govori da su nam pre svega potrebni milostinja i vera? Jer, kazano je: Milostinjom i verom oĉišćuju se gresi (Priĉ.Sol.17,27), a i apostol govori: Bez vere nije moguće ugoditi Bogu (Jev.11,6)... Kako to da je ostavio sve drugo što je toliko neophodno? Starac ovim hoće da nam pokaţe da ni sam strah BoŽji, ni milostinja, ni vera, ni uzdrţanje, niti bilo koja druga vrlina, ne moţe da se dostigne bez smirenoumlja... Smirenoumljem se, dakle, uništavaju svi [napadi] neprijatelja i protivnika. Zaista je smirenoumlje veliko, i svi sveti su išli njegovim putem. Trudom se, pak, skraćivao taj put, kao što govori Psalmopojac: Pogledaj na smirenje moje i trud moj i oprosti sve grehe moje (Ps.24,18).

11. Dobro je opisao onaj sveti onoga koji ima istinsko smirenje, rekavši: "Smirenje se ne gnevi, niti koga razgnevljuje"... Smirenje je veliko, kao što smo rekli, i privlaĉi blagodat BoŽju u dušu. I ta, dakle, blagodat BoŽja, prišavši, pokriva dušu [i] od one dve druge teške strasti, [tj. od gneva i razgevljivanja drugih]. Jer, šta moţe biti teţe nego gneviti se i razgnevljivati bliţnjega... No, zašto govorim da smirenje pokriva samo od ove dve strasti? Ono pokriva dušu od svake strasti i od svakog iskušenja.

12.  Kada je sveti Antonije video razapete sve mreţe Ċavolje, i uzdahnuvši, upitao: "Pa, ko će ih izbeći", Bog mu je odgovorio: "Izbegava ih smirenje". I što je još ĉudnije, dodao je: "One ga se ĉak ni ne dotiĉu". Vidiš li silu, gospodine? Vidiš li blagodat ove vrline? Zaista nema niĉeg moćnijeg od smirenoumlja, niti ga šta pobeĊuje. Ako mu se desi nešto neprijatno, smireni se istoga ĉasa okreće sebi. On osuĊuje sebe kao da je kriv. I neće sebi dozvoliti da bilo koga ukoreva, da na drugoga svaljuje krivicu. Tako prolazi bez smućivanja, bez ţalosti, sa potpunim spokojstvom. Zbog toga se ne gnevi, niti koga razgnevljuje.

13.  Smirenja ime dve [vrste], kao što postoje i dve [vrste] gordosti. Prva [vrsta] gordosti je kad neko poniţava brata, kad ga potcenjuje kao onoga koji nije ništa, dok sebe smatra višim od njega. Ako se brzo ne otrezni i ne potrudi se, takav će malo po malo, dospeti i u drugu gordost, tako da će se uzgorditi i protiv samoga Boga. On će tada svoja dostignuća pripisivati sebi, a ne Bogu... Razmotrimo sada i dva [vida] smirenja. Prvo smirenje se sastoji u tome da neko brata svoga smatra razumnijim od sebe i da ga u svemu vidi savršenijim. Jednostavno, kao što je rekao onaj sveti: [Smiren je onaj ko sebe

smatra] "niŽm od svih". Drugo se smirenje, pak, sastoji u tome da se Bogu pripisuju svi uspesi. To je savršeno smirenje svetih.

14.  Savršeno smirenje se prirodno raĊa u duši od ispunjavanja zapovesti. Grane drveća se, posedujući mnoštvo plodova, savijaju na dole i povijaju, a grane na kojima nema plodova - streme u visinu i rastu pravo. (A postoji i drveće koje ne daje ploda dok njegove grane rastu uvis. Ako, pak, neko uzme kamen i obesi ga o njih, povivši ih na dole, ono daje plod). Tako i duša donosi plod kada se smirava. I što više roda donosi, više se smirava. I sveti se utoliko više smatraju grešni, ukoliko su bliŽ Bogu... Videvši Gospoda, Avraam je sebe nazvao prahom i pepelom (Post.18,27), a Isaija je rekao: Bedan i neĉist sam ja (Is.6,5).

15.  Kakvo je, [pak], samo smirenje i kako se raĊa u duši, niko ne moţe reĉima izraziti. Ĉovek se njemu samo iz iskustva moţe nauĉiti. Pomoću reĉi niko ga ne moţe nauĉiti. Jednom je ava Zosima govorio o smirenju. Ĉuvši šta govori i ţeleći da taĉno shvati, neki sofista, koji se tamo našao, upita: "KaŽ mi kako ti sebe smatraš grešnim. Zar ti ne znaš da si svet? Zar ne znaš da imaš vrline? Pa, ti vidiš da ispunjavaš zapovesti. Kako ti, ispunjavajući ih, sebe smatraš grešnim". Starac nije znao kako da se izrazi i da mu odgovori, nego je samo rekao: "Ne znam šta da ti kaţem, ali tako smatram [tj. da sam grešan]". Sofist je nastojao, ţeleći da sazna kako to moţe biti. Ne nalazeći kako da mu predstavi stvar, starac je u svojoj svetoj prostoti poĉeo da mu govori: "Nemoj se srditi. Ja bar tako smatram"... PribliŽvši se konĉini i upitan od bratije: "Zar se i ti, oĉe, bojiš", ava Agaton je odgovorio: "Do sada sam se [trudio] po silama svojim da ispunjavam zapovesti. MeĊutim, ja sam ĉovek i ne mogu znati da li je moj trud bio ugodan Bogu. Jer, jedno je sud BoŽji, a drugo ljudski".

16. Jedan starac je o smirenju govorio: "Smirenje je veliko i Boţanstveno delo. Put smirenja saĉinjava telesni trud sa razumom, smatranje sebe niŽm od svih i stalna molitva Bogu"... Telesni trud privodi smirenju... Bedna duša kao da sastradava telu i poprima jednako raspoloţenje sa njim u svemu što se sa njim dešava... A smirenom telu sasmirava se i duša... Smatrati sebe niŽm od svih, kako smo gore kazali, protivi se prvoj gordosti. Jer, kako moţe da misli da je veći od svoga brata i da se oholi pred njime ili da ga ukoreva ili poniţava onaj koji sebe smatra niŽm od svih! TakoĊe, i neprestana molitva se oĉigledno protivi drugoj gordosti. Jer, jasno je da smiren i poboţan [ĉovek], znajući da je nemoguće steći bilo kakvo dobro bez pomoći i zaštite BoŽje, ne prestaje da se svagda moli Bogu. Ma šta da se udostoji da izvrši, on zna zašto je uspeo i ne moţe da se uzoholi, niti da nešto pripiše svojoj snazi, već sve uspehe prenosi na Boga. On mu svagda blagodari i svagda ga preklinje, drhteći da ne otpadne od takve pomoći, jer bi se tada pokazala njegova slabost i nemoć. I tako, on se moli sa smirenjem i molitvom se smirava. I što više uspeva, više se smirava. I ukoliko se smirava, utoliko dobija pomoć i napreduje u smirenoumlju.

17.  Stvorivši ĉoveka, Bog je u njega posejao nešto Boţansko, kao neku toplu i svetlu pomisao, koja deluje kao neka iskra, prosvećujući um i pokazujući mu šta je dobro, a šta zlo. To se naziva savešću, koja predstavlja prirodni zakon... Sledeći ovaj zakon, tj. savest, patrijarsi i svi sveti pre napisanog zakona ugodiše Bogu. Kada se prestupom greha zakopala i pogazila savest, postao je neophodan pisani zakon, postali su potrebni sveti proroci. Postao je neizbeţan i sam dolazak Vladike našeg Isusa Hrista kako bi se savest otkrila i uzvisila, kako bi se zatrpana iskra oŽvotvorila kroz ispunjavanje Njegovih svetih zapovesti.

18.  I od tada do nas stoji da li ćemo je opet zatrpati, ili je pustiti da sija i da nas osvetljava, ukoliko joj se povinjavamo. Mi, meĊutim, zatrpavamo svoju savest ukoliko prenebregavamo ono što nam govori. Ukoliko mi i dalje ne izvršavamo ono što nam govori, već produţavamo da gazimo po njoj, ona više ne moţe da govori jasno od tereta koji leŽ na njoj, nego, kao svetiljka koja svetli iza zavese, poĉinje da stvari pokazuje crnjim, nekako tamnijim. Kao što u vodi zamućenoj mnoštvom mulja niko ne moţe da prepozna svoje lice, tako i mi postepeno, posle uĉinjenog prestupa, ne osećamo šta nam naša savest govori. Tada nam se ĉini da je skoro i nemamo.

19.  Suparnikom se ona naziva zato što se stalno suprotstavlja našoj zloj volji i ukoreva nas što ne ĉinimo ono što smo duţni da ĉinimo. I opet ona nas osuĊuje što ĉinimo ono što ne treba da ĉinimo. Stoga je [Gospod] i naziva suparnikom i zapoveda nam govoreći: Miri se sa suparnikom svojim brzo dok si još na putu sa njim. Put je, kako govori sveti Vasilije, ovaj svet.

20.  Tako dakle, postarajmo se, bratijo, da ĉuvamo savest našu dok se nalazimo u ovom svetu i ne dopustimo da nas izobliĉava u bilo kojoj stvari. Ne gazimo je ni u ĉemu, ĉak ni u najmanjem. Jer, znate da od maloga dolazimo do prenebregavanja i velikoga. Jer, neko [moţe] poĉeti da govori: "Šta je [vaţno] ako kaţem tu reĉ? Šta znaĉi ako pojedem malo? Šta, ako pogledam na tu stvar". Od toga, dakle: "Šta je (vaţno) ovo", ili: "Šta je [vaţno] ono", ĉovek prima zlu i gorku ranu i poĉinje da prenebregava i velike i teške stvari, gazeći svoju savest. I tako, postepeno napredujući, dolazi u opasnost da upadne u krajnju neosetljivost.

21.  Ĉovek je duţan da je ĉuva [u odnosu] prema Bogu, prema bliţnjem i prema predetima. [U odnosu] prema Bogu savest ĉuva onaj koji ne prenebregava Njegove zapovesti. On ĉak i u onome pred Bogom u tajnosti... A ĉuvati savest prema bliţnjem znaĉi ne ĉiniti uopšte nikada ono što bi ga moglo oţalostiti ili povrediti, bilo delom, bilo reĉju, bilo izrazom [lica], bilo pogledom... Ĉuvati savest prema predmetima znaĉi ne koristiti ih rĊavo, ne zanemarivati stvari da ne bi postale neupotrebljive ili ne bacati ih... I tako, dakle, neophodno nam je, bratijo, da uvek budemo trezvoumni i da se ĉuvamo od svega toga, da ne bismo upali u opasnost. Jer, i sam Gospod nas je upozorio, kao što smo gore rekli.

22.  Sveti Jovan u svojim Sabornim [poslanicama] govori: Savršena ljubav izgoni strah napolje (1.Jn.4,18)... Prorok [David] govori u Psalmu: Bojte se Gospoda svi sveti Njegovi (Ps.33,10)... Sveti time hoće da nam kaţe da postoje dva straha: jedan uvodni, a drugi savršeni. Jedan je svojstven, da tako kaţem, poĉetnicima u bogopoštovanju, dok drugi pripada svetima i savršenima koji su  dostigli meru  savršene ljubavi...  Onaj ko ispunjava volju BoŽju radi straha od muka, jeste, kao što smo rekli, poĉetnik, jer ono što ĉini, ne ĉini radi samog dobra, već radi straha od batina. Drugi ispunjava volju BoŽju iz ljubavi prema Bogu: ljubi ga i time mu ugaĊa. Poznavši šta znaĉi biti sa Bogom, on zna šta je dobro. On ima istinsku ljubav koju sveti naziva savršenom i koja ga privodi u savršeni strah. On se boji Boga i ispunjava volju BoŽju ne zbog batina, ne da izbegne muke, već stoga što se, kao što smo rekli, boji da ne otpadne i da se ne liši okušane sladosti prebivanja sa Bogom. Savršeni strah, koji se raĊa iz ljubavi, izgoni uvodni strah.

23.  Nije moguće da doĊe savršeni strah, ako se pre toga ne stekne uvodni. Jer, reĉeno je: Poĉetak mudrosti je strah BoŽji (Priĉ.1,7), i još: "Strah BoŽji je poĉetak i kraj". Poĉetkom je nazvan uvodni strah za kojim sledi savršeni [strah] svetih. Poĉetni strah je

naše stanje. On sliĉno kalaisanju4 ĉuva dušu od svakoga zla, jer je reĉeno: Strahom BoŽjim se svako uklanja od zla (Priĉ.Sol.15,27). I tako, ko se uklanja od zla zbog straha od muka, kao rob koji se boji gospodara, postepeno dolazi do toga da ĉini dobro. Ĉineći dobro, malo po malo, on poĉinje da se nada i na nagradu za ĉinjenje dobra, kao što je [sluĉaj] kod najamnika. Postojano izbegavajući zlo iz straha, kao što smo rekli, sliĉno robu, i ĉineći dobro radi nade, sliĉno najamniku, te prebivajući uz pomoć BoŽju u dobru, i srazmerno se sjedinjujući sa Bogom, on će steći ukus [dobra] i doći do nekog osećanja suštinskog dobra, već nikako ne ţeleći da se odvoji od njega... Tada on dostiţe do mere sina i voli radi samog dobra, i boji se zato što voli. To je onaj veliki i savršeni strah.

24.  Ovu postepenost sveti prorok David izobraţava sledećim reĉima: Ukloni se od zla i uĉini dobro; potraŽ mir i stremi ka njemu (Ps.33,15). Prvo je govorio o nekim gresima

-  o ogovaranju, o lukavstvu, a zatim dodaje uopšte o svakom zlu: Ukloni se od zla, tj. beŽ jednostavno od svakog zla, uklanjaj se od svake stvari koja moţe dovesti do greha.

Rekavši to, on nije zaćutao, nego je dodao: I uĉini dobro. Jer, dešava se da neko i ne ĉini zlo, ali ne ĉini ni dobro; drugi opet ne ĉini nepravdu, ali ne ĉini ni milost; drugi opet ne

mrzi, ali i ne voli.... Rekavši o tome tako dobro i dosledno, on produţuje: PotraŽ mir i stremi ka njemu. Nije rekao samo: PotraŽ, nego i uporno stremi ka njemu, da bi ga

dostigao... Dobro pratite umom svojim ovu reĉ i primetite taĉnost svetog. Na onog ko se udostoji da se udalji od zla i postara se da, zajedno sa Bogom, dela dobro, odmah ustaje

rat od [strane] neprijatelja. [Tada] se on podvizava, trudi, skrušava, ne samo bojeći se da se opet ne vrati na zlo, kao što smo rekli o robu, nego i, sliĉno najamniku, nadajući se

nagradi za dobro. Takvim naĉinom, trpeći napade od vraga, boreći se sa njim i suprotstavljajući mu se, on ĉini dobro sa mnogom ţalošću i uz mnogu skrušenost. Kada,

pak, dobije pomoć od Boga i poĉne da stiĉe naviku u dobru, on vidi pokoj, postepeno

okušava mir i oseća šta znaĉi ţalost borbe, a šta radost i veselje mira. [Tada] traŽ [mir], trudi se i teŽ ka njemu kako bi ga dostigao, kako bi ga savršeno stekao i uselio ga u sebe. Šta moţe biti blaţenije od duše koja se udostojila da postigne takvu meru? Takav se, kao što smo više puta rekli, nalazi u meri [visini] sina. I zaista su blaţeni mirotvorci jer će se sinovi BoŽji nazvati (Mt.5,9). Ko tada moţe pobuditi takvu dušu da ĉini dobro radi bilo ĉega drugog osim radi sladosti samog dobra? Ko moţe znati za takvu radost osim onoga koji ju je sam iskusio? Tada on, kao što smo već mnogo puta rekli, poznaje savršeni strah.

25.  Oci su rekli da ĉovek stiĉe strah BoŽji ukoliko ima sećanje na smrt i na muke, ukoliko svako veĉe ispituje sebe kako je proveo dan, i svako jutro kako je prošla noć, ukoliko nije drzak, i najzad, ukoliko se prilepljuje, [tj. prisno vezuje] uz ĉoveka koji se boji Boga. Jer, govore da je jedan brat upitao nekog starca: "Šta treba, oĉe, da radim kako bih se bojao Boga". Starac mu je odgovorio: "Idi, pribij se uz ĉoveka koji se boji Boga i njegov strah BoŽji će i tebe nauĉiti da se bojiš Boga". Strah BoŽji, pak, odgonimo od sebe time što ĉinimo suprotno: ako nemamo sećanje na smrt i na muke; kada ne pazimo na sebe i ne ispitujemo kako smo prošli [u toku dana]; ako Žvimo ravnodušno i krećemo se meĊu onima koji Žve [ravnodušno]; i ako smo drski. I ovo [poslednje] je gore od svega. Ono je savršena pogibao. Jer, ništa tako ne odgoni od duše strah BoŽji kao drskost. Na pitanje o drskosti, ava Agaton je rekao da je sliĉna velikoj jari pred kojom svi beţe i koja kvari sve plodove na drveću... Neka bi Bog izbavio duše naše od svepogubne strasti drskosti.

26.  Ĉovek moţe biti drzak na mnogo naĉina. On je drzak ili reĉju, ili dodirom, ili pogledom. Iz drskosti jedan pada u praznoslovlje, govori o svetskom, pravi šale i pobuĊuje

1 Tj. kao što kalaisanje ĉuva posudu od rĊanja,- Prim. prev.

na nepristojan smeh. Drskost je u [pitanju] i kad neko dirne drugog bez potrebe, kada podigne ruku prema nekome iz šale, kad gura nekog, otima od nekoga nešto, bestidno gleda u drugoga. Sve to ĉini drskost. Sve to proizilazi od toga što u duši nema straha BoŽjeg. Zbog toga ĉovek malo po malo dolazi do potpune zapuštenosti. Zbog toga je, dajući zapovest zakona, Bog rekao: Uĉinite poboţnim sinove Izrailjeve (Knj.Lev.15,31). Jer, bez straha BoŽjeg i stida ĉovek ne poštuje ni samog Boga, i ne obraća paţnju ni na jednu zapovest. Zbog toga nema ništa štetnije od drskosti. Jer, ona je roditeljka svih strasti, ona odbacuje poboţnost, ona izgoni strah BoŽji, ona raĊa prenebregavanje [zapovesti].

27.  [Ava Jovan, uĉenik ave Varsanufija je imao obiĉaj da ponavlja sledeće ĉetiri izreke]: "Od ĉuvanja [nepovreĊivanja] savesti bliţnjega raĊa se smirenoumlje; nikada nisam stavljao svoju volju ispred [volje] brata svoga; beŽ od [svega] ljudskog i spašćeš se; nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov" (Gal.6,2). [Pre svake od izreka on bi govorio]: "Reĉeno je jednom, brate, Bog da saĉuva ljubav. Oci su rekli"...

28. Ni jedan posao koji se ukaţe, makar bio i krajnje nuţan i vaţan, neću da radite iz pobedoljubivosti [samoljublja] ili sa smućivanjem. Budite uvereni da je svako delo koje obavljate, bilo veliko, kao što smo kazali, bilo malo, samo jedna osmina onog što se traŽ, dok ĉuvanje svog ustrojstvo, pa makar se i ne ispunilo poslušanje, predstavlja polovinu ili ĉetiri osmine... I tako, kada radite bilo koju stvar i hoćete da je savršeno i u potpunosti ispunite, postarajte se da izvršite i samu stvar (što je, kao što sam rekao, jedna osmina traţenog), i ujedno da saĉuvate svoje stanje nepovreĊenim (što predstavlja polovinu ili ĉetiri osmine). Ukoliko je radi toga da bi se izvršilo poslušanje neophodno skrenuti ili udaljiti se od zapovesti i povrediti sebe ili drugoga, nije dobro da gubimo polovinu ili ĉetiri osmine da bismo saĉuvali jednu osminu.

29. U Priĉama se kaţe: Koji nemaju voĊstva, padaju kao lišće. Spasenje je, pak, u mnogim savetima (Priĉ.Sol.11,14). Vidite li, bratijo, silu ove izreke? Vidite li ĉemu nas uĉi Pismo? Ono nas upućuje na to da se ne oslanjamo na same sebe, da nemamo svoj razum, da ne smatramo da moţemo sami sobom upravljati. Nama je potrebna pomoć, potrebni su oni koji će nas po Bogu voditi. Niko nije nesrećniji i bliŽ pogibiji od ljudi koji nemaju nastavnika na putu BoŽjem. Jer, šta znaĉi reĉeno: Koji nemaju voĊstva, padaju kao lišće! List najpre uvek biva zelen, sveţ, naoĉit; zatim postepeno vene, otpada i najzad ga prenebregavaju i gaze. Tako i ĉovek kojim niko ne upravlja, najpre uvek ima revnost za post, za bdenje, za bezmolvije, za poslušanje i za druga dobra. Zatim, to usrĊe postepeno slabi i on, nemajući nikog ko bi ga pouĉio, podrţao i u njemu razgoreo usrĊe, neosetno vene, pada i najzad postaje rob neprijatelja, koji sa njime ĉine šta hoće.

30. O onima koji otkrivaju svoje pomisli i postupke i sve ĉine sa savetovanjem kaţe se: Spasenje je u mnogim savetima. Ne kaţe se: "U savetima mnogih", tj. da bi trebalo da se sa svakim savetujemo, nego da je potrebno savetovati se o svemu sa onim u koga se ima poverenje. Pri tome, treba otkrivati sve i u svemu pitati za savet, a ne jedno govoriti, a drugo prećutkivati. Za takvog vaŽ reĉ: Spasenje je u mnogim savetima.

31. U ĉoveku koji ne otkriva sve što se njega tiĉe i naroĉito, koji ima rĊavu naviku ili vaspitanje, Ċavo nalazi ili neku [samo]volju, ili neko zahtevanje [svoga] prava, i time ga obara... Jer, kada se drŽmo svoje volje i sledimo za [preganjanjem svoga] prava, ĉineći navodno dobro, mi sami sebi pletemo zamke i pri tome ne znamo kako ginemo. Jer, kako mi moţemo razumeti volju BoŽju, kad verujemo sami sebi i drŽmo se svoje volje... Zbog toga je ava Pimen govorio da je naša volja stena izmeĊu ĉoveka i Boga.

32.  [Onome ko veruje svom umu i predaje se svojoj volji neprijatelj kako hoće priprema pad. Onome, pak, ko sve ĉini sa savetovanjem, on ne moţe prići]... Kaţe se da vrag mrzi glas utvrĊenja, stoga što ne samo što mrzi utvrĊenje, već što i sam zvuk njegov ne moţe da ĉuje. On mrzi i sam glas kojim se izgovara ono što sluŽ na pouku... Zbog ĉega? On zna da će se njegovo zlo obelodaniti ĉim se samo poĉne pitati ili govoriti o neĉem korisnom. A on se najviše plaši od toga da bude prepoznat. Jer, tada on već više ne moţe da spletkari kako hoće. Jer, ako se duša utvrĊuje time što ĉovek pita i otkriva sve i sluša od iskusnog: "Ovo radi, a to ne ĉini; to je dobro, a to nije; to je [samo]opravdanje, a to [samo]volja", i takoĊe: "Sada nije vreme za tu stvar", i drugi put: "Sada je vreme", Ċavo ne nalazi naĉin da šteti ĉoveku ili da ga sruši. Ĉovek je tada, kao što sam već rekao, usmeren i sa svih strana utvrĊen. Na njemu se ispunjava [izreka] da je spasenje u mnogim savetima.

33.  Neprijatelj voli one koji se oslanjaju na sebe? Jer, oni mu pomaţu i sami sebi pletu zamke. Koliko ja znam, jedini pad za monaha je da veruje svom srcu. Neki govore: "Ĉovek pada zbog toga, ili zbog toga", a ja, kao što sam već rekao, ne znam za drugi pad. Ako si video onoga koji je pao, znaj da se oslanjao na samog sebe. Nema ništa teţe i pogubnije od toga.

34.  Ja vam uvek govorim da se od onoga što je lako i od toga što govorimo: "Šta [znaĉi] ovo ili ono", u duši obrazuje rĊava navika kojom se već prenebregava i ono veliko. Znate li koliko je teţak greh osuĊivanja bliţnjeg? Šta ima teţe od toga? Šta je toliko mrsko Bogu i od ĉega se On toliko odvraća?... I baš od onog navodno malog, dolazi se do tako velikog zla. Jer, zbog toga što se dozvoljava malo podozrenje na bliţnjeg... um poĉinje da zanemaruje svoje grehe i da se zanima [gresima] bliţnjega. I od toga posle dolazi do osuĊivanja, ogovaranja, preziranja... Ništa toliko ne ljuti Boga, ništa toliko ne ogoljuje ĉoveka [od blagodati] i ništa toliko ne izaziva napuštanje [od strane Boga], kao ogovaranje, osuĊivanje i omalovaţavanje bliţnjeg.

35.  Drugo je ogovaranje, drugo osuĊivanje, a drugo omalovaţavanje. Ogovaranje je kada se o nekome kaţe: "Onaj je slagao, ili se razgnevio, ili pao u blud", ili nešto sliĉno. Takav ogovara brata ili pristrasno govori o grehu brata. OsuĊivati znaĉi reći: "Taj i taj je laţov, gnevljivac, bludnik". Onaj ko tako govori postaje sudija samog nastrojenja njegove duše. On je presudio o ĉitavom njegovom Žvotu, govoreći da je takav i osudivši ga kao takvog. To je teška stvar.

36.  Onaj farisej koji se molio i blagodario Boga za svoje vrline nije slagao. On je govorio istinu, i nije zbog toga bio osuĊen. Jer, mi smo duţni da blagodarimo Bogu kada se udostojimo da uĉinimo bilo šta dobro, budući da nam je On pomogao i saraĊivao nam na tome. On nije bio osuĊen stoga što je rekao: Nisam kao ostali ljudi, već što se okrenuo ka mitaru i rekao: Ili kao ovaj carinik. On se podvrgao osudi stoga što je osudio samu liĉnost, samo raspoloţenje njegove duše, ukratko reĉeno, sav njegov Žvot. Zbog toga mitar otide opravdan, a ne onaj (Lk.18,11).

37.  Jedinome Bogu pripada da opravdava ili osuĊuje, jer On zna svaĉije stanje i silu, i vaspitanje, i darove, i telesni sastav i sposobnosti. Saglasno sa time On i sudi svakoga kako jedini zna... I ko moţe znati sve sudove osim Jedinoga koji je sve stvorio, sve sazdao i sve zna?

38.  Ponekad mi ne samo da osuĊujemo, već i omalovaţavamo [grešnika]. Jer, drugo je, kao što rekoh, osuĊivati, a drugo prezirati. Preziranje je prisutno tamo gde ne

samo osuĊujemo bliţnjeg, već se i odvraćamo od njega, gnušajući ga se kao gadosti. I to je gore od osuĊivanja i mnogo pogubnije.

39.  Oni koji hoće da se spasu ne obraćaju paţnju na nedostatke bliţnjeg, nego uvek gledaju na svoje sopstvene i [tako] napreduju. Takav je bio onaj koji je, videći brata kako je sagrešio, rekao: "Teško meni! Kao što je on danas sagrešio, svakako ću i ja sagrešiti sutra". Vidiš li nepokolebivost? Vidiš li spremnost duše? Kako je on odmah uspeo da pobegne od osuĊivanja brata svoga! Jer, on je rekavši: "Svakako ću i ja sagrešiti sutra", zastrašio sebe i podsetio se da i on moţe ubuduće sagrešiti. I na tome se nije zadovoljio, nego se stavio i ispod njega, govoreći: "I on će se pokajati za svoj greh, a ja se nasigurno neću pokajati i svakako neću dospeti do pokajanja, svakako neću imati snage da pokajem".

40.  [Dešava se da otrov osuĊivanja, napunivši našu dušu, stremi da se izlije i na druge]. Srevši drugog brata, mi odmah govorimo: "To i to se desilo", i štetimo i njemu, stavljajući u njegovo srce greh. I ne bojimo se Onoga koji je rekao: Teško onome koji bliţnjeg svog napaja mutnom [teĉnošću] koja obara (Av.2,15), nego ĉinimo Ċavolsko delo i ne brinemo se zbog toga. Jer, šta drugo ĉini Ċavo osim što smućuje i šteti? A mi se pokazujemo kao saradnici Ċavola na pogibao i svoju i bliţnjega... Zbog ĉega mi padamo u tako nešto ako ne zbog nedostatka ljubavi?... Jer, ljubav pokriva mnoštvo grehova (1.Pt.4,8).

41. Sveti ne mrze onoga koji greši, ne osuĊuju ga, ne odvraćaju se od njega, nego sastradavaju sa njim, urazumljuju ga, umoljavaju i leĉe kao slabi ud i ĉine sve kako bi ga spasli... Šta je uĉinio sveti Amon kada su mu jednom došla bratija i sa smućenjem rekla: "DoĊi i vidi, oĉe. Kod tog brata je ţena u keliji". Kakvo milosrĊe je pokazala, kakvu ljubav je imala ona sveta duša! Shvativši da je brat ţenu sakrio pod bure, on je pošao i seo na njega, naredivši da pretraţe svu keliju. Pošto nisu ništa našli, on im je rekao: "Bog neka vam oprosti". I tako ih je postideo i pomogao im [nauĉivši ih] da ne veruju lako [klevetama] protiv bliţnjega. A onog brataje ucelomudrio ne samo pokrivši ga Boga radi, nego i ispravivši ga kada je našao pogodno vreme. Jer, poslavši sve napolje, on ga je uzeo za ruku i rekao mu: "Pobrini se za sebe, brate". Taj brat se odmah zastideo i došao u umilenje. Toga trenutka je na njegovu dušu podejstvovalo ĉovekoljublje i saosećanje starca.

42.   Zamislite jedan krug na zemlji, jedan okrugli presek [koji je napravljen] obrtanjem šestara. Centar se naziva samo središte kruga, [koji se nalazi] kod igle [šestara]. Razumite dobro šta vam govorim. Pretpostavite da je ovaj krug - svet, a samo središte kruga - Bog. Linije, pak, koje vode od kruga ka središtu su putevi ili Žvoti ljudski. I tako, ukoliko sveti ulaze u unutrašnjost kruga, ţeleći da se pribliţe Bogu, utoliko, srazmerno ulaţenju, postaju bliŽ i Bogu i jedni drugima. I koliko se pribliţavaju Bogu, toliko su bliŽ i meĊusobno, i koliko su bliŽ meĊusobno, toliko su bliŽ i Bogu. Isto razumite i za udaljavanje. Ko se udaljava od Boga i vraća ka spoljašnjosti, oĉigledno je da se, srazmerno sa udaljavanjem od središta, udaljava i od drugih. I [obratno], koliko se udaljava od drugih, toliko se udaljava i od Boga. Takva je priroda ljubavi. Koliko smo izvan i ne ljubimo Boga, toliko je svaki od nas udaljen i od bliţnjeg. Isto tako, koliko ljubimo Boga, i koliko mu se pribliţavamo ljubavlju, toliko se sjedinjavamo sa bliţnjim. I [opet], koliko se sjedinjavamo sa bliţnjim, toliko se sjedinjujemo i sa Bogom.

43.   Ispitajmo, bratijo, zbog ĉega neko ponekad uvredljivu reĉ podnosi bez smućivanja, kao da je gotovo i nije ĉuo, a ponekad se smućuje ĉim je ĉuje. Šta je uzrok

ove razlike? I da li je jedan uzrok te razlike ili su mnogi? Ja nalazim da postoje mnogi uzroci, pri ĉemu jedan, moglo bi se reći, raĊa sve druge. I reći ću vam kako. Dešava se najpre, da se neko, posle molitve i dobrog upraţnjavanja [u ĉitanju i razmišljanju], nalazi u, da tako kaţem, dobrom stanju i zbog toga podnosi svoga brata i ne smućuje se. Dešava se, opet, da neko ima pristrasnost prema drugome i zbog toga bez ogorĉenja podnosi sve što mu ĉini. Biva takoĊe, da neko prezire onoga koji ţeli da ga oţalosti. Gledajući kao na niskost na ono što je od njega, i uopšte, ne gledajući ga kao ĉoveka, on njegove reĉi i dela ne raĉuna ni u šta... A ukoliko se neko smućuje zbog brata koji ga ţalosti, znaĉi da u tom trenutku nije bio u dobrom stanju, ili da ima odbojnost prema njemu... Uzrok svakog smućenja, pak, ukoliko taĉno ispitamo, jeste odsustvo samoukorevanja.

44. Kakvu radost, kakvo spokojstvo ima onaj koji sebe ukoreva, ma gde pošao, kao što je rekao ava Pimen. Ma šta da mu se desi, bilo šteta, bilo bešĉašće, ili bilo kakva druga ţalost, on ih se već unapred smatra dostojnim i nikada se ne smućuje. Ima li nešto bezbriţnije od toga?

45. MeĊutim, šta ako neko kaţe: "[Recimo] da me brat oţalosti i ja, ispitavši sebe, naĊem da mu nisam dao nikakvog povoda. Kako ja [u tom sluĉaju] mogu sebe da ukoravam". Zaista, ako neko sebe ispita sa strahom BoŽjim, naći će da je svakako dao povod, bilo delom, bilo reĉju, bilo izrazom [lica]. Moţe biti, kao što kaţe, da mu u tom trenutku nije dao nikakvog povoda, ali ga je stoga svakako nekad ranije oţalostio ili u toj ili u drugoj stvari, ili je, pak, oţalostio drugog brata, i sada je duţan da zbog toga postrada, a ĉesto i za neki drugi greh. Zbog toga, ako neko, kao što sam rekao, taĉno ispita svoju savest, uvek će sebe videti krivim.

46.  Opet, ĉesto se nekom ĉini da sedi u miru i tišini. MeĊutim, ako mu brat kaţe uvredljivu reĉ, on se smućuje i pri tome misli da se opravdano ogorĉuje na njega, govoreći: "Da nije došao i govorio mi i smutio me, ja ne bih sagrešio". Ali, to je smešno i nerazumno. Zar je onaj koji mu je to rekao u njega uneo strast? On mu je samo ukazao na strast [koja postoji] u njemu kako bi se pokajao, ukoliko hoće. Takav je sliĉan pokvarenom hlebu koji je spolja ĉist. MeĊutim, njegova buĊavost se pokazuje kada ga neko preseĉe. Tako je i taj sedeo u miru, kako mu se ĉinilo, ali je u sebi imao strast, premda nije ni znao. Brat mu je rekao jednu reĉ i u njemu pokazao sakrivenu gnjilost. I ako ţeli da bude pomilovan, neka se pokaje, oĉisti, napreduje i neka vidi da je još duţan da zahvali bratu koji je bio uzrok takve njegove koristi.

47.  U meri u kojoj ĉini greh, duša posustaje (jer greh muĉi dušu i dovodi do iznemoglosti onoga koji ga ĉini). Stoga sve što se desi, nju samo opterećuje. Ono, pak, što je ĉoveku koji napreduje (ranije) bilo teško, postepeno postaje sve lakše.

48. Tako smo duţni da uvek gledamo na gore. Ma šta trpeli od drugoga, bilo dobro, bilo zlo, pazimo na ono gore i zahvaljujmo za ono što se dešava, drţeći se uvek samoukorevanja, i govoreći kao što su govorili oci: "Dobro nam se dešava po promislu [domostroju] BoŽjem5 a zlo zbog grehova naših".

49. Mi okajani svakodnevno grešimo i projavljujemo naše strasti. Ostavili smo pravi put ukazan ocima, [tj.] samoukorevanje, te idemo krivim putem ukorevajući bliţnjega. Svako se od nas stara da u svakoj stvari krivicu svali na svoga brata i da na njega baci sav

2 Tj. dobro nismo zasluŽli, ali ga je Bog kao blag blagovoleo. Mi smo se svojim silama potrudili da do njega doĊe, ali je na Bogu da ga ostvari. U našim rukama je namera i trud, a ne uspeh dela,- Prim. prev.

teret?  Svako  je  nemaran  i  ništa  ne  ispunjava,  a  od  bliţnjega  zahteva  [ispunjenje] zapovesti.

50.   Gde je onaj starac koji je, kada su ga pitali: "Šta si veliko našao na [monaškom] putu, oĉe", odgovorio i rekao: "Da u svemu ukorevamo sami sebe". To je pohvalio i onaj koji je postavio pitanje, rekavši: "Zaista, nema drugog puta". Tako je i ava Pimen rekao sa uzdahom: "U ovaj dom su ušle sve vrline, osim jedne, premda bez nje ĉovek teško moţe da opstane". I kad su ga pitali o kojoj se [vrlini] radi, onje rekao: "Da ĉovek ukoreva sam sebe". I sveti Antonije je rekao da je veliko delo za ĉoveka kada svoja sagrešenja uzima na sebe pred Bogom i oĉekuje iskušenja do poslednjeg daha. I svagde nalazimo da su oci, ispunjavajući navedeno, sve, pa ĉak i ono najmanje, prepuštali Bogu i nalazili spokojstvo.

51.  Oci su rekli da je monasima strano da se gneve, kao uostalom, i da rastuţuju bilo koga. I opet [je reĉeno]: "Ko obuzdava jarost, savlaĊuje demone. Ko, pak, biva savladan ovom strašću, potpuno je tuĊ monaškom Žvotu", i sliĉno. A šta mi treba da kaţemo o sebi kada ne samo da ne prestajemo sa jarošću i gnevom, već se ponekad predajemo i zlopamćenju? Šta drugo, ako ne da oplakujemo svoje jadno i neĉoveĉno stanje? Pazimo na sebe, bratijo, kako bismo se, uz pomoć BoŽju, izbavili od ove gorke i pogubne strasti.

52.   Biva, tako da neko napravi metaniju pred bratom svojim kada doĊe do smućenja ili ogorĉenja meĊu njima, pa [ipak] i posle metanije [tj. oproštaja] ostaje tuţan i ima pomisli protiv njega. On ne treba da zanemari te [pomisli], već da se potrudi da ih brzo preseĉe, jer se [radi o] zlopamćenju. Ono zahteva, kao što rekoh, veliku budnost, pokajanje i borbu, kako bi se savladalo i kako se [duša] ne bi dovela u opasnost. Ko je napravio metaniju, napravio ju je radi zapovesti, iscelivši u tom trenutku gnev. MeĊutim, protiv zlopamćenja se još nije borio, i zbog toga u njemu ostaje tuga na brata. Jer, drugo je zlopamćenje, drugo gnev, drugo jarost, a drugo smućenje. I dajem vam primer da [to] shvatite. Ko zaŽţe oganj, najpre uzima mali ţar, tj. reĉ brata koji [nas] ţalosti. To je još mali ţar. Jer, šta je [jedna] reĉ brata tvoga? Ako je podneseš, ugasio si iskru. Ako, pak, staneš da misliš: "Zašto mi je on to rekao? I ja treba njemu da uzvratim", ili: "Da nije hteo da me oţalosti, ne bi mi ni rekao. I ja njega [treba] da oţalostim"... dodaješ mala drvca ili nešto drugo što razgoreva vatru te praviš dim, tj. smućenje. Smućenje je kretanje i pobuĊivanje pomisli koja uzbuĊuje i razdraţuje srce. Razdraţenje je osvetniĉko ustajanje na onoga koji nas ţalosti. Ono se pretvara u drskost, kao što je rekao ava Marko: "Hranjena pomislima, zloba razdraţuje srce. [Naprotiv], srce se skrušava kada se [zloba] istrebljuje molitvom i nadom". Da si podneo, kao što rekoh, malu reĉ svoga brata, ugasio bi malu iskru pre nego što preĊe u smućenje. Ali i nju, ako hoćeš, moţeš lako da ugasiš, dok je još vreme, i to putem ćutanja, molitve i poklona od srca. Nastaviš li, pak, sa dimljenjem, tj. sa razdraŽvanjem i uzbuĊivanjem srca kroz prisećanje: "Zašto mi je to rekao? I ja ću njemu reći", tj. kroz susret, ili, da tako kaţemo, sukob pomisli, raspirićeš, tj. zagrejaćeš srce, usled ĉega će doći do rasplamsavanja jarosti... Ako, pak, hoćeš, i nju moţeš da ugasiš, pre nego što postane gnev. A ako produŽš da se smućuješ i [druge] da smućuješ, bićeš sliĉan onome koji baca drva u oganj i još više razgoreva vatru. Tako postaje [uţareni] ugalj, tj. gnev... Gnev, pak, koji se ustali, postaje zlopamćenje. I ĉovek se već od njega ne moţe izbaviti, ukoliko ne prolije krv.

53. Eto, ĉuli ste šta je poĉetno smućenje, a šta jarost, šta gnev, a šta zlopamćenje. Vidite li kako je od jedne reĉi došlo do takvog zla? A da je od poĉetka na sebe svalio

prekor, [tj. sebe ukoreo] i podneo reĉ brata svoga, da nije hteo da se osveti i da nije umesto jedne reĉi rekao dve ili pet, i zlom uzvratio za zlo, [brat] bi se od svih tih zala izbavio. Zbog toga vam i govorim svagda: secite strasti dok su još mlade, da se ne bi uĉvrstile u vama. Jer, tada ćete se namuĉiti. Jer, drugo je izvaditi malu biljku, a drugo iz korena išĉupati veliko drvo.

54.  Zlom za zlo moguće je vratiti ne samo delom, nego i reĉju i izrazom. Neko delom prividno ne vraća zlom za zlo, ali se pokazuje da ga vraća, kao što rekoh, reĉju ili izrazom. Tako, biva da [ĉovek] pokretom ili pogledom smućuje brata svoga. Jer, moguće je i pogledom ili pokretom oţalosti brata. I to, takoĊe, predstavlja vraćanje zlom za zlo. Drugi se, [opet] stara da ni delom ni reĉju ni izrazom ni pokretom ne vrati zlom za zlo, ali u srcu svome je tuţan zbog brata svog i ogorĉava se na njega. Vidite li koliko samo ima razliĉitih stanja! Drugi opet, nije niti rastuţen zbog brata svoga, ali se raduje kad ĉuje da se oţalostio, ili da se neko ţali na njega ili ga uniţava, te se pokazuje, opet, kao onaj koji vraća zlom za zlo u srcu svome. Drugi opet, nema ni zlobe, niti se raduje ĉuvši o uniţenju onoga koji ga je oţalostio, već se i sam ţalosti kad je on oţalošćen, ali mu nije drago kada doŽvi nešto lepo. On se sekira ako ga vidi proslavljenog ili uspokojenog. I to je vid zlopamćenja, premda lakši.