IV.           POGLAVLJE

AUTORITET

Videli smo da pre nego što započnemo Traganje za stvarnim Sopstvom - pomoću kojeg ćemo se osloboditi ropstva željama i strahovima - moramo za njega da se pripremimo preispitujući svoje ideje i odbacujući one koje vrlo lako mogu da ometaju Traganje. Ovo preispitivanje naših sadašnjih ideja - kao priprema za Traganje - naziva se filosofija. Jer, filosofija je sredstvo, a ne cilj sam po sebi.

Međutim, postoji filosofija i "filosofija". Ako nije ona prava, ona će, umesto da nas odvede ka Traganju, zapravo odvesti u dublje neznanje koje je uzrok svih naših nevolja. Prava filosofija je nepristrasna kritika svih naših sadašnjih predstava o tri stvari: svetu, duši i Bogu. One filosofije čiji je cilj da potvrde ove predstave su štetne za uspešno traganje. Njih bi trebalo izbegavati. Filosofija, zato, da bi zaista bila od pomoći, mora da počne sa prepoznavanjem osnovnog neznanja na koje je ukazano u prethodnom poglavlju. Ovo znači da su sve naše sadašnje ideje sumnjivog porekla zbog razloga koje je Mudrac izneo, i koji su objašnjeni u istom poglavlju. One moraju da se podvrgnu temeljnoj kritici i da se zamene drugim idejama koje će biti besprekorne i od pomoći Traganju.

Tokom ove kritike, moraćemo da razmotrimo dokaze za ili protiv valjanosti naših ideja. Međutim, dokazi na koje se moramo osloniti treba da budu oni pravi.

Koji su pravi dokazi? Da li je to obično iskustvo čoveka? To iskustvo je ishod osnovnog neznanja! Osloniti se na takav dokaz dovelo bi do toga da ideje koje kritikujemo nazivamo filosofskim istinama. Nama je potreban dokaz drugačije vrste.

Sada možemo da shvatimo zašto je filosofija zaslužila naziv zaludnosti. Ne može da se porekne da filosofije, po pravilu, nisu uspele da nam daju neku stvarnu pomoć u rešavanju zagonetke života. Ovo je slučaj posebno na Zapadu. Do ovog neuspeha je očigledno došlo zbog korišćenja pogrešnih dokaza - običnog iskustva ljudi, koje je, kao što smo videli, nepouzdano, budući da je plod neznanja. Pogrešno su započinjali svoje filosofije ne priznajući

ovo neznanje. Prirodno, došlo se do zaključaka koji su potvrdili to neznanje i tako preprečili put do Oslobođenja.

Neki nam kažu da je telo sopstvo. Drugi kažu da je um sopstvo. I jedni i drugi se slažu u tvrdnji da je svet stvaran, a da je sopstvo individua, jedno od beskrajno velikog broja sopstava. Postoje neki koji prihvataju da sopstvo nije ni telo, ni um kakav poznajemo, već zamišljaju da postoji superiorna vrsta uma koji je pravo Sopstvo. Sva ova gledišta se slažu u tumačenju da je Sopstvo konačno. Međutim, konačnost je uzrok ropstva. Ako je, kao što ovi filosofi kažu, Sopstvo zaista konačno - konačno po samoj svojoj prirodi - tada moramo da kažemo zbogom svim nadama u oslobođenje. Prema tome, ne postoji suštinska razlika u ovim gledištima. Ove filosofije nam uopšte ne mogu pomoći da odbacimo osnovno neznanje.

Da bi neko pravilno filosofirao, mora da izbegava greške ovih filosofa. On mora da bira dokaze na pravi način. Mora da nastoji da nađe dokaz koji nije ishod neznanja.

Pouzdan dokaz, stoga, nije iskustvo neznalice, već iskustvo Mudraca, koji su potpuno oslobođeni ovog neznanja. Samo na osnovu njihovog iskustva možemo da izgradimo filosofiju koja bi opustila stegu u kojoj nas ovo neznanje sada drži, i tako nam omogućila da započnemo Traganje i istrajemo u njemu do samog kraja, da bi zadobili istovetno iskustvo.

Do Istine se ne može doći svedočanstvom koje nije iskustvo običnog čoveka, smatrao je prof. Džejms iz Amerike. Tu nužnost, koliko god je to bilo u njegovoj moći, nastojao je da zastupa u svojoj knjizi Raznolikosti religioznog iskustva (Varieties of Religious Experience). U njoj se u većoj meri koristio sadržajem druge knjige, naime, Kosmičke svesti (Cosmic Consciousness) dr Baka. U ovoj knjizi su sakupljena svedočanstva izuzetnih ljudi. Međutim, celokupno ovo svedočanstvo tretirano je nekritički, jer autori nisu imali jasnu predstavu o osnovnom neznanju. Postoji najmanje tri tipa izuzetnih ljudi, a nisu svi na istom stepenu svesti. Naime, oni koji su pružili svedočanstvo izuzetnih iskustava pripadaju jednom od tri tipa, Jogijima, Svecima i Mudracima. Moramo da napravimo razliku između njih i da otkrijemo one koji su merodavni svedoci u našem ispitivanju.

Svedočanstvo Jogija je nepouzdano jer nisu transcendirali područje neznanja. Ovo se vidi u činjenici da se među sobom razlikuju. Isti je slučaj sa Svecima. Mudraci se međusobno  ne razlikuju, jer su transcendirali neznanje.

Jedan Mudrac nikada ne protivreči drugom Mudracu. Otkrovenje nam kaže da su svi Mudraci jedno. Tačnost ovog učenja moći ćemo kasnije da potvrdimo.

Iako između Jogija i Svetaca ovi drugi daleko više zaslužuju da ih sledimo, moramo da pravimo razliku među njima, jer se - kao što ćemo videti u poglavlju o Predanosti - njihova gledišta razlikuju u skladu sa stepenom njihove zrelosti. Što su bliži Mudraštvu, to su njihovi iskazi mudriji. Postoje i Sveci čiji iskazi proizilaze iz loših sklonosti. Nalazimo da i Sveci poseduju raspoloženja, ili tačnije, da raspoloženja poseduju njih, što nije slučaj sa Mudracima.

Iskustva Jogija su vrlo složena i zato njihovi opisi za nas imaju neodoljivu privlačnost. Međutim, činjenica je da oni čak nisu ni svesni koliko neznanje njima gospodari. Njihov cilj nije prestanak neznanja, već dosezanje unutar carstva neznanja visokog statusa koji se njima čini vrednim težnje. Oni su ubeđeni da je sam um Sopstvo, a ovo je slučaj čak i kada to poriču. Veruju u neko blaženo postojanje u kojem će um preživeti, beskrajno proslavljen i obdaren čudesnim moćima. Ovo smatraju najvišim mogućim dobitkom. Neki od njih su još ambiciozniji. Nadaju se da će nakon dostizanja ovih moći koje pogrešno nazivaju Oslobođenjem biti u stanju da zadobiju kontrolu nad svetom i da ga onda promene tako da se više neće moći prepoznati: stvorili bi pravi raj na zemlji. Sveci su oslobođeni ovakvih ambicija.

Da ni Jogiji ni Sveci ne mogu imati pravu viziju Istine, jasno je pokazao Mudrac Šankara. U svom Viveka Chudamani (stih 365), kaže da je vizija Istine koju stiču ne-mudraci sklona da bude iskrivljena uplitanjem uma, što nije slučaj sa Mudracima.

Prema rečima Mudraca, ovaj slavljeni um Jogija je samo telo suptilnije vrste. Mišljenje da je to Sopstvo, samo je prvobitno neznanje u opasnijem obliku. Običan čovek je zapravo u mnogo boljem položaju nego Jogi, jer je ovaj drugi samo otišao dublje u neznanje i odložio dan Oslobođenja.

Dakle, pored sveg dužnog poštovanja prema Jogijima, moramo da odbacimo njihovo svedočanstvo. Sveci su vredni dubokog poštovanja. Ipak za sada moramo da ostavimo po strani i njihova svedočanstva i da svoju filosofiju izgradimo jedino na svedočanstvima Mudraca. Tek kada ovo učinimo, možemo uzeti svedočanstvo Svetaca i proučiti ga u svetlu učenja Mudraca. Ovo proučavanje za nas ima veliku vrednost, kao što ćemo blagovremeno uvideti.

Gledano unazad, Mudraca je bilo u svim proteklim epohama. Njihova svedočanstva su do nas dospela sačuvana u srcu određenih knjiga zvanih Upanišade ili Vedante. U njima postoje mnogi odlomci čija nas moć ubeđenja vodi direktno u srce. Zapravo, to Srce svega postojećeg, stvarno Sopstvo, nam govori kroz njih. Učenik je na taj način istovremeno svestan dve stvari - da je učenje istinito, i da je učitelj Mudrac.

Ipak, nema sumnje da su ozbiljnom učeniku od svih knjiga draže reči Mudraca, ukoliko može da ga pronađe. Opravdano se može sumnjati u izvornost izreka drevnog Otkrovenja. Međutim, isto tako ni u kom slučaju ne možemo da sumnjamo u izvornost učenja Mudraca. U još smo boljoj poziciji ako je Mudrac sam zapisao svoja učenja. Nadalje, postoji i ova prednost: ako se dogodi da sumnjamo u naše ispravno razumevanje značenja nekog odlomka, možemo da  se obratimo najboljem mogućem tumaču, naime, onome ko nam pruža Otkrovenje, samom Mudracu.

Učenici Mudraca sa Arunačale se zato nalaze u mnogo boljoj poziciji od onih koji se oslanjaju na stare knjige ili na učenjake koji su ih proučili. Mudrac je zapisao svoja učenja i sam objasnio značenja nekih odlomaka. Davao je i usmene odgovore na mnogobrojna pitanja koja su mu s vremena na vreme postavljana, a ove odgovore su vrlo brižljivo zabeležili učenici. Naravno, nezavisno od ovih razmatranja, veoma je značajno povezati se sa Mudracem, kao što nam kaže staro Otkrovenje. Oni koji u tome ne uspeju, gube veliku priliku. Učitelj koji nije Mudrac - koji je samo jedan učenjak i ništa više - ne može da razume duh drevnog Otkrovenja. Još manje je u stanju da probudi duhovne energije koje su u učeniku pritajene, jer ih ni sam nije pokrenuo. Neophodno je da Guru ili Učitelj koji nas podučava sam bude otelotvorenje Mudrosti koju treba da nam podari.

Učenje našeg Mudraca je zato za nas novo Otkrovenje. Zbog razloga koji su izneti, ovo Otkrovenje je za nas najviši autoritet. Trebalo bi da se uzme kao polazna osnova naše filosofije, a da se koristi i staro Otkrovenje u meri u kojoj bi poslužilo kao objašnjenje ili dopunjavanje učenja.

Postoji, naravno, neizrečeno gledište ortodoksnih učenjaka, naime, da je drevno Otkrovenje glavni autoritet, a da su reči Mudraca autoritativne samo kao odjeci tog Otkrovenja. O ovom gledištu ćemo govoriti kasnije. U ovom trenutku nastojaćemo da dobijemo jednu jasnu i racionalnu sliku o tome šta se krije iza reči autoritet.

Autoritet je samo svedočanstvo Mudraca koje nam daje ideju o tome kakvo je njihovo iskustvo Istinskog Sopstva koje transcendira neznanje. Naziva se autoritet, zato što je jedini pouzdan dokaz o Istinskom Sopstvu i stanju Oslobođenja do kojeg možemo da dođemo, sve dok smo sami podložni neznanju.

Postoji jedan prividan sukob između autoriteta i razuma. Evropski student filosofije, koji je nekoliko godina sedeo kraj stopala Mudraca, jednom mu je napomenuo da je ovo, kako istorija pokazuje, "doba razuma", i da je, prema tome, neophodno da učenje koje slušamo i prihvatamo, bude u skladu sa razumom. Mudrac je odgovorio ovim rečima: "Čiji je intelekt? Ti moraš da odgovoriš 'Moj'. Znači, intelekt je tvoje oruđe. Koristiš ga za procenjivanje razlika. Ti nisi intelekt, niti je on nešto što postoji nezavisno od tebe. Ti si postojeća stvarnost, dok je intelekt samo pojava. Moraš da pronađeš ono što jesi i da se čvrsto držiš toga. U dubokom snu ne postoji intelekt. Ne postoji ni kod deteta. Intelekt se razvija sa godinama. Međutim, kako bi došlo do bilo kakvog razvoja ili pojavljivanja intelekta bez njegove klice u snu ili detinjstvu? Zašto se vraćati u istoriju da bi se otkrila ova osnovna istina? Istorijske činjenice su istinite onoliko koliko su istiniti zapisi istoričara."

Može i ovako da se kaže: korišćenje intelekta je ograničeno onim iz čega potiče, naime, prvobitnim neznanjem. Za one koji su nesvesni svoje podložnosti ovom neznanju, kao i za sve one koji su zadovoljni dok mu ostaju podložni, intelekt je sasvim  pogodno oruđe za ostvarivanje svih namera. On je, takoreći, izuzetno oruđe u službi tog neznanja. Međutim, da bi se neznanje transcendiralo,

nema smisla koristiti intelekt. Najviše što intelekt može za nas da učini je da prepozna sopstvena ograničenja i da prestane da koči naše Traganje za Istinom. Ovo može da uradi čim počne da uviđa činjenicu o svom okaljanom poreklu i o neophodnosti da se osloni na dokaze Mudraca, što bi predstavljalo pomoć u Traganju za zadobijanje verodostojnog Otkrovenja Istinskog Sopstva. Tako sukob između razuma i Otkrovenja ostaje samo prividan.

Naše poverenje u svedočanstvo Mudraca nije neopravdano, samim tim što se ono samo stavlja na proveru. Mudraci nam govore o stvarnom Sopstvu i o putu zadobijanja direktnog iskustva tog Sopstva ne da bi slepo verovali svemu što nam kažu, već da bi potvrdili njihovo učenje sopstvenim Iskustvom Sopstva. Suštinski deo njihovog učenja nisu njihove priče o Stanju Oslobođenja ili o istinskoj prirodi Sopstva, već ono što kažu o metodu kojim ćemo da zadobijemo to Stanje. Zato ovaj Mudrac prvo kaže učeniku da mora da pronađe Sopstvo kroz Traganje koje on podučava. Sve ostalo (čemu podučava) služi samo kao pomoć Traganju. Trebalo bi da prihvatimo ovo učenje samo da bismo ga isprobali, kako bi mogli da započnemo Traganje i uspešno ga završimo.

Sva mišljenja da su razum i vera u Gurua međusobno suprotstavljeni, nestaće u toku našeg proučavanja ovog učenja. Mudraci se po pravilu pozivaju na iskustva nas samih, kao svetovnih ljudi - u tome ni Mudrac sa Arunačale nije izuzetak. Istina je, kao što smo već videli, da je naše iskustvo obezvređeno, budući da je potomak prvobitnog neznanja. Ali Mudraci su u stanju da čak i iz njega izvuku činjenice koje nam pomažu da lakše prihvatimo njihovo učenje, koje izgleda revolucionarno u skoro svakom pogledu. Svetlo koje bacaju na naša prošla iskustva omogućuje nam da vidimo da zaista ne postoji stvarni sukob između vere i razuma.

Budući da je ovo istinska priroda onoga što se naziva autoritet, sledi da je u krajnjoj meri svako svoj autoritet. Pre nego što prihvati učenje Mudraca kao autoritativno, čovek mora sam da odluči da li to zaista jeste Mudrac - neko ko ima lično Iskustvo Stvarnog Sopstva, i ko je na osnovu tog iskustva utemeljen u Stanju Oslobođenja, a koje on sam želi da dostigne. On mora da dođe do zaključka da osoba o kojoj je ovde reč uživa čistu i neprekidnu sreću, zahvaljujući tome što je oslobođena želja i straha, ta dva

neprijatelja sreće. Od učenika se ne traži da preda svoj razum sve dok ne pronađe onoga kome će moći da ga preda, uz zagarantovanu neprocenjivu dobit. Mudrac kome predaje svoj razum, postaje njegov Guru ili Učitelj.

Nemoguće je navesti čvrtsa pravila koja će pomoći početniku u složenom zadatku prepoznavanja Mudraca. Takođe se može reći da nikakva pravila i nisu zapravo potrebna. Onome kome je suđeno da pronađe Mudraca i da postane njegov učenik, neće praktično biti nimalo teško da ga prepozna kada ga pronađe. Onima kojima nije tako suđeno, pravila će malo koristiti. Božanska Milost igra odlučujuću ulogu u procesu u kojem Mudraca prepoznaju kao takvog i prihvataju za svog Gurua. Međutim, kada se izbor donese, učenik može da iskoristi raspoložive testove kojima se dokazuje mudraštvo, ne bi li potvrdio svoj izbor. Najvažniji dokaz je da Mudrac poseduje iskrenost i neuznemirenu sreću, (što je isto kao i) savršeni mir. Drugi je nepostojanje ega, a to se uglavnom potvrđuje ravnodušnošću prema hvali i prekoru, kao što smo primetili ranije. Drugi testovi će se dati u toku ovog izlaganja.

Sada ćemo razmotriti mišljenje o autoritetu ortodoksnog učenjaka koji nije sedeo kraj stopala Mudraca. Ovo mišljenje izgleda ovako: postoje određene knjige koje su nesumnjivo autoritativne u celosti, jer imaju božansko poreklo. Svaka rečenica ili njen deo je božanski, i nije nam dozvoljeno da sumnjamo u njihovu istinitost i autoritet. Kaže se da te knjige "same sebe dokazuju" - da su "svatahpramanam". U ovom smislu autoritet je vrsta duhovnog diktatorstva koje je nametnuto spolja. Podložnost tragaoca za Istinom ide još i dalje od toga. Ne samo da mora da prihvati sveto nasleđe kao autoritativno, već mora i da se unapred obaveže da će prihvatiti interpretacije protumačenih odlomaka koje ovi panditi nude.

Ovo mišljenje je jedno od mnogih neželjenih posledica organizovanja religija u crkve ili hijerarhije. Mora se reći da je ovo mišljenje sasvim dobro za čoveka koji se zadovoljava da živi i umre u neznanju. Onome ko želi da se uzdigne iznad toga, potreban je drugačiji autoritet.

Čak je i sveto nasleđe od relativne vrednosti (Guru Vachaka Kovai,  stih  147)  i  potrebni  su  određeni  dokazi  za  potvrđivanje

njihove vrednosti. Postoji samo jedno što je samo sebi dokaz, naime Sopstvo.

Zastupnici ortodoksnog gledišta ne priznaju da svedočanstvo Mudraca ima bilo kakav sopstveni autoritet. Veruju da je za drevno nasleđe vezana posebna svetost, i da njemu ništa ne može da se dodaje.

Međutim, istina je suprotna tome. Razlog zbog kojeg je drevno nasleđe autoritativne prirode je činjenica da ono sadrži odlomke koji su više ili manje verni zapisi svedočanstva Mudraca koji su živeli u prošlosti. A Mudraci su uvek isti. Kao što nam samo drevno nasleđe govori, oni nisu u vremenu, već ga transcendiraju. Nadalje, u svetom nasleđu nam se nalaže da treba da primamo uputstva od Mudraca. Istina je ta da Mudrac nije osoba, već otelotvorenje Božanstva, kao što govore reči Gite (7.18): "Ja sam Mudrac". Izgleda da ovo, koje je jedno od osnovnih učenja drevnog nasleđa, učenjaci nisu dovoljno dobro razumeli.

Pored toga, najprirodnije je da započnemo sa učenjem Mudraca, zato što smo svojim intuitivnim opažanjem sposobni da sagledamo da li je učitelj Mudrac. Na ovakav način ne možemo da sudimo o Mudracima iz prošlosti.

Pored toga, ne možemo da budemo sasvim sigurni da su knjige, kakve ih sada nalazimo - verodostojan zapis onoga što su Mudraci rekli. Moguće je da su one sastavljene od stvarnih izreka Mudraca, ali i drugih odlomaka koje su napisali filosofi koji nisu Mudraci. Izgleda da ove izvorne izreke nisu bile zapisivane dugo vremena pre nego što su uključene u knjige. Dotle su se izreke sigurno čuvale usmenom tradicijom, što može da potvrdi činjenica da se isti odlomci, uz neke varijacije, javljaju u različitim knjigama.

Zahtev da se sve svede na drevno nasleđe, temelji se na činjenici da je ono bilo prioritetno dugo vremena. Međutim, prioritet tokom vremena ne igra nimalo značajnu ulogu u bilo kom ispitivanju u kojem je neospornost samog vremena kao objektivne stvarnosti u pitanju, kao što ćemo blagovremeno videti.

Iz tog razloga, prvo u čega ćemo se pouzdati, biće svedočanstvo Mudraca sa Arunačale. Drevno nasleđe je iskorišćeno tako što će upotpuniti ili protumačiti neko značenje.