ARHETIPOVI KOLEKTIVNO NESVESNOG
Sada nam preostaje zadatak da povezanosti, shvaćene prvo na stupnju objekta podignemo i do stupnja subjekta. U tu svrhu moramo ih odvojiti od objekta i posmatrati kao simbolični prikaz subjek tivnih kompleksa pacijentkinje. Stoga, ako pokuša mo da obličje gospođe X tumačimo na stupnju sub jekta, tada ga moramo u neku ruku shvatiti kao per sonifikaciju parcijalne duše, odnosno izvesnog as pekta snevačice. Gospođa X je slika onoga što bi pa cijentkinja htela da bude i ipak ne želi. Gospođa X dakle predstavlja jednostranu buduću sliku pacijent- kinjinog karaktera. Neugodni umetnik se, za sada, utoliko neće moći da podigne na stupanj subjekta što je moment nesvesne umetničke sposobnosti, koji tinja u pacijentkinji, već prekriven gospođom X. S pravom bi se moglo reći da je umetnik slika za ono muško u pacijentkinji koje nije svesno zapaženo i zbog toga leži u nesvesnom.1 To je u izvesnom smislu tačno, pošto se ona stvarno u ovom pogledu vara u odnosu na samu sebe. Ona sebe smatra posebno nežnom, ose- ćajnom i ženstvenom, a nikako muškom. Stoga se
ljutito začudila kada sam joj prvi put ukazao na /~) njene muške crte. Ali moment neprijatnog, fascinant- / nog ne može se smesti ti pod njene muške crte. Ovome N
1 Ovo muško u ženi označio sam kao animus a odgo varajuće žensko u muškarcu kao anima.
izgleda da to sasvim nedostaje. A ipak mora negde da se krije, pošto je sama produkovala ovo osećanje.
Ako se ovakav deo ne može naći neposredno u snevaču, onda je ovaj — kako iskustvo uči — uvek projektovan. Ali u koga? Da li je on kod umetnika? On je davno iščezao iz njenog vidnog polja i svakako da projekciju nije poneo sa sobom, pošto ova leži usi drena u nesvesnom pacijentkinje a pored toga ona sa ovim čovekom, uprkos njegovom fascinantnom uti sku, nije imala ličnu vezu. On je za nju bio više figura fantazije. Ne, ovakva projekcija je uvek aktuelna, tj. mora negde postojati neko na koga je projektovan ovaj sadržaj, inače bi ga ona osećala u sebi.
Ovim opet dospevamo na stupanj objekta, pošto drugačije ne možemo pronaći projekciju. Pacijentki nja ne poznaje nijednog čoveka koji joj na bilo koji način znači nešto posebno, osim mene, koji joj kao lekar značim vrlo mnogo. Dakle, možda je ovaj sa držaj projektovala na mene. Nešto slično nikad ni sam primetio. Ali rafinirani elementi nikad nisu pre- zentovani na površini, već se uvek pojavljuju izvan časpva terapijskog postupka. Zbog toga sam oprezno zapitao: »Recite mi, kako vam izgledam onda kada više niste kod mene? Da li sam tada još uvek isti?« Ona: »Kada sam kod vas, tada ste vrlo prijatni, ali kada sam sama ili ako vas duže vremena ne vidim, tada se često čudnovato menja vaša slika. Ponekad mi izgledate sasvim idealizovano, a tada opet druga čije.« Ovde je zastala, pomogao sam joj: »Pa, kako to?« Ona: »Ponekad vrlo opasni, neprijatni, zli ča robnjak ili demon. Ne znam kako mi dolaze ovakve misli. Vi sigurno niste takvi.«
Dakle, sadržaj je ležao kod mene, prenet, i zbog toga je nedostajao u njenom psihičkom inventaru. Na ovaj način prepoznajemo daljni bitan trenutak. Ja sam bio kontaminiran sa umetnikom (identifiko- van), zbog čega pacijentkinja u nesvesnoj fantaziji stoji prema meni kao gospođa X. Na osnovu ranije pronađenog materijala (seksualne fantazije) lako sam mogao da joj dokažem ovu činjenicu. Ali u tom slu čaju ja sam i prepreka, rak koji je sprečava da pređe
7 Jung, Odabrana dela, II 97
na drugu stranu. Ak o bi se u ovom posebnom slučaju ograničili na stupanj objekta, onda bi tu čovek teško mogao biti pametan. Sta bi tu pomoglo moje objašnje nje: »ali ja uopšte nisam taj umetnik, ja uopšte nisam strašan, taj zli čarobnjak itd.«. To bi pacijentkinju ostavilo hladnom, pošto ona to isto tako dobro zna kao i ja. Projekcija postoji posle kao i pre, a ja sam stvarno prepreka njenog daljeg uspona.
Na ovom mestu nije mali broj terapijskih postu paka zapao u ćorsokak. Jer ovde nema drugačijeg bekstva iz stega nesvesnog, nego da se sam lekar uz digne na stupanj subjekta, tj. da se izjasni za neku od slika. Sliku čega? Ovde leži najveća teškoća. »Pa«, rekao bi lekar, »sliku nečega što se nalazi u nesves- nom pacijentkinje«, — na što bi ona rekla: »Sta, ja treba da budem muškarac, uz to neprijatan, fascinan tan, zli čarobnjak ili demon? Nikada — to ne bih mogla prihvatiti, to je glupost! Radije ću poverovati da ste to vi!« Ona stvarno ima prava da tako govori. Isuviše je besmisleno pokušati da se tako nešto pre vede na njenu ličnost. Ona ne može dozvoliti da se od nje stvara demon, isto tako malo kao i lekar. Nje ne oči postaju svetlije, na licu joj se pojavljuje ljutit izraz, rasplamsavanje do tada nepoznatog, neviđenog otpora. Za trenutak se nalazim pred mogućnošću ne prijatnog nesporazuma. Sta je to? Razočarana ljubav? Uvreda, degradacija? U njenom pogledu se nazire nešto grabljivo, stvarno demonski. Dakle, ona je ipak demon? Ili sam ja grabljivica, demon, a preda mnom se nalazi strahom ispunjena žrtva, koja pokušava da se životinjskom snagom očajnika brani od mene, zlog čarobnjaka? To sve mora biti besmislica, fantastična opsena. Sta sam dodirnuo? Koja to nova struna zvu či? Ipak, to je samo prolazan trenutak. Izraz lica pa cijentkinje ponovo se smiruje, i skoro sa olakšanjem ona kaže: »Čudnovato, sada sam imala utisak da ste dodirnuli onu tačku preko koje nikada nisam prešla u odnosu sa mojom prijateljicom. To je užasno ose- ćanje, tako nešto neljudsko, zlo, grozno. Uopšte ne mogu da opišem kako je neprijatno to osećanje. To osećanje me tera da u takvim trenucima mrzim i pre-
zirem moju prijateljicu, iako se tome opirem svom snagom.«
Ova izjava baca svetio i objašnjava prethodne okolnosti. Ja sam stupio na mesto prijateljice. Prija teljica je prevaziđena. Probijen je led potiskivanja. Pacijentkinja je, ne znajući, stupila u novu fazu po stojanja. Sada znam da će sve ono bolno i negativno što je ležalo u odnosu prema prijateljici pasti na me ne, sigurno i ono dobro, ali u snažnoj oprečnosti sa ta janstvenim X, kojeg se pacijentkinja uopšte nije oslo bodila. Dakle nova faza prenosa, koja, međutim, još ne dozvoljava da se jasno sagleda od čega se sastoji X, koje je projektovano na mene.
Jedno je sigurno: ako pacijentkinja ostane u o- vom obliku prenosa, tada prete najteži nesporazumi, pošto bi tada ona morala mene da leci, kao što je tre tirala i njenu prijateljicu, tj. tada će X stalno lebdeti negde u vazduhu i dovoditi do nesporazuma. Tada će ipak doći do toga da u meni vidi demona, pošto ne može prihvatiti da je demon ona. Na ovaj način na staju svi nerešivi konflikti. A nerešivi konflikt u pr vom redu znači zastoj života.
Ili druga mogućnost: pacijentkinja koristi njeno staro sredstvo zaštite protiv nove teškoće i ne prime- ćuje tamnu pegu, tj. ona iznova potiskuje umesto da zadržava u svesti, što je neophodan i samo po sebi ra zumljiv zahtev celokupne metode. Time se nije do bilo ništa, naprotiv, sada X preti iz nesvesnog, što je mnogo neprijatnije.
Uvek kada se pojavi ovakav neprihvatljiv ko mad mora se jasno raščistiti da li je to uopšte lično svojstvo ili ne. »Čarobnjak« i »demon« predstavljaju svojstva koja su zapravo tako nazvana da se može od mah videti da to nisu ljudska, lična svojstva, već mi tološka. »Čarobnjak« i »demon« su mitološke figure, koje izražavaju nepoznata, »neljudska« osećanja, koja su ovladala pacijentkinjom. Ovi atributi se, dakle, u- opšte ne mogu primeniti na ljudsku ličnost, iako se po pravilu, kao intuitivni i kritički neprovereni su dovi, na veliku štetu ljudskih odnosa, ipak projektu- ju na bližnje.
Ovakvi atributi uvek pokazuju da se projektuju sadržaji nadličnog ili kolektivno nesvesnog. Jer »de moni« nisu lične reminiscencije, isto tako malo »zli čarobnjaci«, iako je naravno svako nekad nešto čitao ili čuo o ovim stvarima. Ako je neko i čuo za zve- čarku, ipak neće odmah, sa odgovarajućim afektom pomisliti na zvečarku kada ga uplaši šuškanje guštera. Tako isto neće nekoga od bližnjih označiti kao demona, osim ako sa njim nije stvarno povezana neka vrsta demonskog dejstva. Ali ako je ovo stvar no deo njegovog ličnog karaktera, onda bi moralo da se pokazuje svuda, pošto bi onda taj čovek bio de mon, neka vrsta vukodlaka. To je, međutim, mitolo gija, tj. kolektivna psiha a ne individualna psiha. Uko liko preko našeg nesvesnog imamo udela u istorijskoj kolektivnoj psihi, onda naravno nesvesno živimo u svetu vukodlaka, demona, čarobnjaka itd., pošto su to stvari koje su sva vremena pre nas ispunili naj žešćim afektima. Isto tako imamo udela u bogovima i đavolima, svecima i zločincima. Ali bilo bi besmisle no želeti da se lično prisvoje ove u nesvesnom posto jeće mogućnosti. Zbog toga je bezuslovno potrebno da se sprovede što je moguće oštrije razdvajanje između onoga što se može uračunati u lično i bezličnog. Time se, naravno, uopšte ne osporava eventualno vrlo ak tivno postojanje sadržaja kolektivno nesvesnog. Ali oni su kao sadržaji kolektivne psihe suprotstavljeni individualnoj psihi i razlikuju se od nje. Kod bezazle nih ljudi ove stvari nikada nisu bile odvojene od in dividualne svesti, pošto bogovi, demoni itd. nisu shva- tani kao psihičke projekcije a time i kao sadržaji ne svesnog, već kao same po sebi razumljive realnosti. Tek u prosvećenoj epohi došlo se do zaključka da bo govi stvarno ne postoje, već da su to bile projekcije. Na taj način bilo je i svršeno sa njima. Ali uopšte nije bila skinuta s dnevnog reda njima odgovarajuća psi hička funkcija, već je ova potpala nesvesnom, tako da su na ovaj način ljudi otrovani pretekom libida, koji je prethodno pripadao kultu slike božje. Obez vređivanje i potiskivanje jedne ovako jake funkcije kao što je religijska, ima naravno značajne posledice
za psihologiju pojedinca. Naime, nesvesno je ovim unazadnim tokom libida izvanredno pojačano, tako da sa svojim arhaičnim kolektivnim sadržajima počinje da vrši snažan uticaj na svest. Kao što je poznato period prosvećivanja se završio sa grozotama fran cuske revolucije. I danas opet doživljavamo pobunu nesvesnih destruktivnih snaga kolektivne psihe. Efe- kat je bio besprimerno masovno ubistvo.2 To je upra vo ono što je tražilo nesvesno. Njegova pozicija pret hodno je bezmerno ojačala kroz racionalizam moder nog života koji je obezvređivao sve iracionalno i na taj način funkciju iracionalnog potopio u nesvesno. Ali ako se ova funkcija jednom nađe u nesvesnom, onda ona odatle deluje rušilački i nezadrživo, kao neizlečiva bolest čije se žarište ne može iskoreniti, pošto je nevidljivo. Jer tada bi individua kao i narod morali prisilno da žive iracionalno i da svoj najviši idealizam i svoju najbolju šalu upotrebe za to da što je moguće potpunije uobliče bezumlje iracionalnog. U malome vidimo to kod naše pacijentkinje, kojoj je izmakla životna mogućnost koja joj je izgledala ira cionalna (gospođa X), da bi isto doživljavala u pato loškom obliku sa najvećim žrtvovanjima u odnosu sa njenojn prijateljicom.
Uopste nema druge mogućnosti do da se iracio nalno prizna kao neophodna, uvek prisutna psihička funkcija a njeni sadržaji ne smatraju konkretnim (to bi bio korak unazad!) već psihičkim realnostima — realnostima, jer su to dejstvene stvari, tj. stvarnosti. Kolektivno nesvesno je kao talog iskustva a istovre meno i kao apriori istog, slika sveta, koja se formirala tokom eona. U ovoj slici su se tokom vremena uobli čile izvesne crte, takozvani arhetipovi ili dominante. Oni su vladari, bogovi, tj. slike dominirajućih zakona i principa prosečnih pravilnosti u protoku slika, koje duša doživljava stalno iznova.3 Ukoliko su ove slike
2 Ovo je napisano 1916. g. Suvišno je primetiti da važi još i danas.
3 Ka o što je već napomenuto arhetipovi se mogu shva titi kao efekat i precipitat doživljenih događaja, ali oni se isto tako pojavljuju i kao oni faktori koji prouzrokuju te događaje.
relativno veran odraz psihičkih zbivanja, odgovaraju njihovi arhetipovi, tj. njihove osnovne crte nastale gomilanjem istovetnog iskustva izvesnim opštim fi zičkim osnovnim crtama. Zbog toga je moguće arhe- tipske slike kao shvatanja neposredno preneti na fi zička zbivanja: tako na primer etar, prastari dah ili duša, koji je zastupljen u shvatanjima ljudi tako reći na celoj zemaljskoj kugli, zatim energija, magijska snaga — isto tako opšte prošireno shvatanje.
jZbog svoje srodnosti sa fizičkim stvarima4 arhe tipovi se najčešće javljaju projektovani i te se pro jekcije, ako *$u nesvesne, pojavljuju na ličnostima svagdašnje okoline, po pravilu kao nenormalno pot- cenjivanje ili precenjivanje, kao uzročnik nesporazu ma, svađa, sanjarenja i najrazličitijih ludosti. Zbog toga se kaže »on od njega stvara boga« ili »taj i taj je 'bete noir' od X-a«. Iz toga takođe nastaju moderne mitske tvorevine, tj. fantastične glasine, nepoverenje i predrasude. Zbog toga su arhetipovi krajnje važne stvari značajnog dejstva, kojima se mora pokloniti pažnja. Njih ne treba jednostavno potiskivati, već su oni, zbog svoje opasne psihičke infekcioznosti, vredni pažljivog razmatranja. Kako se najčešće javljaju kao projekcije, i kako se ove zadržavaju samo tamo gde za to postoji povod, njihova procena nije baš laka. Dakle, kada neko đavola projektuje na svoje bližnje, onda je to stoga što taj čovek ima na sebi nešto što omogućava prianjanje ove slike.!, Time uopšte nije rečeno da je on zbog toga tako reći đavo; naprotiv, on može biti naročito dobar čovek koji je, međutim, nespojiv sa »projektantom« i zbog toga između obo jice dolazi do »đavolskog« (odnosno razdvajajućeg) dejstva. I projektant ne mora biti đavo, iako je pri znao da đavolsko isto tako ima u sebi i da je tek potom upao u to, ukoliko ga projektuje. Zbog toga on ipak još nije »đavolski«, već_isto tako može biti pristojan čovek kao i onaj drugiJ Pojava đavola u jednom ovak vom slučaju znači: oba čoveka su nespojiva (za sada i bližu budućnost), zbog čega ih nesvesno razbija i
1 V. Die Struktur der Seele u: Seelenprobleine der Gegenwart, 1950, S. 149, Ges. Werke, Bd. 8. Par. 331.
razdvaja jednog od drugog. Davo je varijanta arheti pa Senkc, tj . opasnog aspekta nepriznate tamne čo- vekove polovine,?
Drugi arhetip, koji se skoro redovno sreće u pro jekcijama kolektivno nesvesnih sadržaja, je »čarob- njački demon« pretežno neobičnog dejstva. Dobar primer je Mejrinkov (Mevrink) Golem, isto tako ti betanski čarobnjak u Mejrinkovim Slepim miševima, koji magijski razbuktava svetski rat. Naravno da to Mejrink nije saznao od mene, već slobodno stvarao crpeći slike iz nesvesnog, tako da je osećanju, sličnom onom koje je pacijentkinja projektovala na mene, po zajmio sliku i reč. Tip čarobnjaka se pojavljuje i u Zaratustri, u Faustu je to glavni junak.
Slika ovog demona je svakako jedan od najdub ljih i najstarijih stupnjeva pojma boga. On je tip primitivnog plemenskog čarobnjaka ili vrača, posebno obdarenoj ličnosti, koja je puna magijske snage." Ova figura se često javlja kao tamnoputa ili mongoloidnog tipa, ako predstavlja negativan ili, možda, opasan as pekt. Ponekad se ova samo teško ili jedva može raz likovati od Senke; što više pretežu magijske note, tim se lakše može odvojiti od Senke, što nije bez zna čaja, utoliko što ova figura može imati vrlo pozitivan aspekt mudrog starca."
Sa spoznajom arhetipova načinjen je značajan korak napred. S tim iščezava magijsko ili demonsko dejstvo bližnjih, pošto je neprijatno osećanje vraćeno na definitivnu veličinu kolektivno nesvesnog. Ali zbog toga se pred nas postavlja sasvim nov zadatak, na ime pitanje, na koji način treba da se Ja raspravi sa ovim psihološkim ne-Ja. Da li se čovek može za dovoljiti konstatacijom delotvornog postojanja arheti pova i stvar potom prepustiti samoj sebi?
"' Predstava vrača, koji saobraća sa duhovima i raspo laže magijskom snagom, kod mnogih primitivaca je ukore- njena toliko duboko da oni pretpostavljaju da se i kod ži votinja isto tako susreće »doctors«. Tako seveinokalifornijski Ahumavisi govore o običnim kojotima i »doktor-kojotima«. " Up. Vber die Archetypen des koUektiven Unbeivus- sten, 1934, Ges. Werke, Bd. 9, I. V. C. G. Jung, Bewuxstex
und Unbeivu.istes (Fischer Bucherei, 1957).
To bi dovelo do stalno disociranog stanja, naime rascepa između individualne psihe i kolektivne psihe. Tada bi na jednoj strani imali izdiferencirano i mo derno Ja, nasuprot tome na drugoj neku vrstu crnač ke kulture, drugim recima primitivno stanje. jNa taj način bismo imali ono što je stvarno prisutno, naime kora civilizacije preko tamnopute zveri, jasno raščla njena i stavljena nam na uvid. Ali ovakva disocijacija odmah zahteva sintezu i razvitak nerazvijenog. Mora doći do sjedinjavanja ova dva dela, jer je inače jasno kako se mora odlučiti: primitivac će neminovno opet morati da bude potiskivan.'Ali to je moguće samo tamo gde postoji još važe"e"a""f stoga živa religija, koja kroz bogato razvijenu simboliku primitivnim ljudima omogućava dovoljno izraza, tj . ona mora u svojim dogmama i ritualima posedovati predstavu i akciju, koje se vraćaju na prastaro. To je slučaj u katoličan stvu, što je posebna prednost ovog kao i njegova naj veća opasnost.
Pre nego što naiđemo na novo pitanje mogućeg sjedinjavanja»j3rvo ćemo se vratiti našoj temi od koje smo i počeli.Dosadašnjim izlaganjem stekli smo pro šireno razumevanje sna i to naročito jednog njego vog bitnog dela: naime straha. Ovaj strah je primi tivni strah od sadržaja kolektivno nesvesnogj Vi dimo da se pacijentkinja identifikovala sa gospo đom X i time izrazila da i ona ima određeni odnos prema neprijatnom umetniku. Pokazalo se da je lekar identifikovan sa umetnikom, i dalje videli smo da sam ja, uzeto na stupnju subjekta, bio slika za čarob- njačku figuru nesvesnog.
Treba izričito podvući da se pri tom ne radi samo o spoznajnim sadržajima, već o transsubjektivnim. u znatnoj meri autonomnim psihičkim sistemima, ko ji su samo uslovno podređeni svesnoj kontroli a, ve- rovatno, čak najvećim delom izmiču ovoj kontroli.
? Sve dok je kolektivno nesvesno neizdiferencira- no spojeno sa individualnom psihom, ne može doći do napretka, granica ne može biti prekoračena — go voreći jezikom sna. Ali ako se snevačica potrudi da ipak pređe graničnu liniju, tada će oživeti prethodno nesvesno, obuhvatiće je svu i čvrsto zadržati u svo jim vodama. San i njegov materijal jednim delom karakteriše kolektivno nesvesno kao nižu životinju skrivenu u vodi, drugim delom kao opasnu bolest, koja se može izlečiti ako se blagovremeno operiše. Već smo videli koliko je tačna ova karakteristika. Simbol životinje posebno ukazuje, kao što je već re čeno, na izvan-ljudsko, tj. nadlično, jer sadržaji ko lektivno nesvesnog nisu samo rezidue arhaičnih, spe cifično ljudskih načina funkcionisanja, već i rezidue funkcija životinjskih predaka čoveka, čije je trajanje bilo beskrajno veće od relativno kratke epohe speci fično ljudskog postojanja.f Ovakve rezidue, ili kako ih naziva Semon engrami, ako su aktivni, skloni su da progres razvitka ne samo zaustave već da ga pret vore u korak unazad toliko dugo dok se ne utroši količina energije koju je aktiviralo kolektivno ne svesno. Ali energija može da postane na taj način po novo upotrebljiva što se uključuje u svesnu konfron taciju sa kolektivno nesvesnim/Religije su ovo ener getsko kružno kretanje pomoću kultskog odnosa sa bogovima uspostavile na konkretistički način. Ovaj način je za nas u gruboj protivurečnosti sa intelek-
7 Hans Ganz je u svojoj filozofskoj disertaciji o nesve snom kod Lajbnica (Das Unbewusste bei Leibniz in Beziehung zu modernen Theorien, Zurich, 1917) koristio Semonovu teo riju engrama za objašnjenje kolektivno nesvesnog. Pojam koji sam ja postavio o kolektivno nesvesnom samo se u iz- vesnom smislu poklapa sa Semonovim pojmom plemenske mneme. (Up. Semon, Die Mneme als erhaltendes Prinzip im Wechsel des organischen Geschehens, Leipzig, 1904).
lom i njegovim spoznajnim moralom, a osim i r*a :>n je istorijski kroz hrišćanstvo tako temeljno savladan, da ovako rešenje problema nama ne može služiti kao uzor ili mogućnost.;Ako nasuprot tome figure nesves nog shvatimo kao kolektivno-psihičke fenomene ili funkcije, onda ova pretpostavka ni na koji način ne protivureči intelektualnoj savesti. Ovo rešenje je ra cionalno prihvatljivo. Time smo takođe i stekli mo gućnost da se razračunavamo sa aktivnim reziduama naše plemenske istorije. Razračunavanje omogućava prekoračenje dosadašnje granične linije i zbog toga ga nazivam transcendentnom funkcijom, što je iden tično uznapredovalom razvitku ka zauzimanju novog slava.
Upadljiva je paralela sa herojskim mitom. Cesto se tipična junačka borba sa nemani (nesvesnim sa držajem) vodi na obali neke vode, ali pored nekog plićaka, broda, što je naročito slučaj u indijanskim mitovima, koji su nam poznati iz Longfelouvog (Long- fellow) Hijavate. Junaka (kao biblijskog Jona) u od lučnoj borbi redovno proguta neman, kako je to po kazao Frobenius na opsežnom materijalu. U unutra šnjosti nemani počinje junak da se na svoj način raz računava sa životinjom, dok ova zajedno sa njim pliva na istok ka izlasku sunca; on naime odseca va žan komad utrobe, na primer srce nemani, pomoću koga je živela (naime dragocenu energiju, pomoću koje je aktivirano nesvesno). Tako on ubija neman, koju onda izgoni na kopno gde (on) izlazi, novorođen posle takozvanog noćnog putovanja po moru* (trans- cendentna funkcija) često zajedno sa svima onima koje je prethodno progutala neman. Time se ponovo uspo stavlja ranije normalno stanje, pošto nesvesno, zbog oduzimanja njegove energije, više nema pretežnu po ziciju. Tako mit na očigledan način ilustruje problem kojim se bavi i naša pacijentkinja.''
" Kako to formuliše Frobenius. Up. Das Zeitalter des Sonneagottes, 1904.
" One čitaoce koje dublje interesuje problem suprotnosti i njegovo rešavanje kao i mitološka aktivnost nesvesnog upućujem na moju knjigu Wandlungen und Stjmbole der
Moram istaći važnu činjenicu, koja je čitaocu pa la u oči, da se u ovom snu kolektivno nesvesno pojav ljuje pod negativnim aspektom, kao nešto opasno i štetno. Ovo je stoga što pacijentkinja ima ne samo bogato razvijenu, već zapravo prebujnu maštu, što bi moglo da bude u vezi sa njenom spisateljskom na darenošću. Njena maštanja su svakako simptom obo ljenja, pošto pliva u fantazijama, dok pored nje pro lazi stvarni svakodnevni život. Za nju bi nešto više mitologije bilo upravo opasno, pošto pred njom stoji još veliki komad spoljašnjeg, do sada nedoživljenog života. Ona je još isuviše malo u realnom životu da bi mogla rizikovati promenu stanovišta. Njom je o- vladalo kolektivno nesvesno i pretilo da je odvoji od još nedovoljno popunjene stvarnosti. Shodno smislu sna moralo bi stoga da joj kolektivno nesvesno izgleda kao nešto opasno, pošto bi inače suviše spremno iz toga mogla da načini refugium protiv životnih zah- teva.
bglavac
edin.kecanovic
