ARHAIČAN COVEK.

Arhaičan znači početan, prvobitan. Reći nešto temeljnije ο današnjim civilizovanim ljudima spada u najteže i naj nezahvalni je zadatke koji se mogu zamisliti, pošto na njih treba da odgovori neko ko je sputan istim pretpostavkama i zaslepljen istim pre-dubeđenjima kao oni ο kojima treba da saopšti svoja razmišljanja. Međutim, u odnosu na arhaičnog čoveka nalazimo se u na izgled povoljnijoj situaciji. Mi smo vremenski daleko od njegovog sveta, nadmoćniji u duhovnoj diferenciranosti, tako da smo u mogućnosti da sa više osmatračnice sagledamo njegovu narav i njegov svet.

Ovom rečenicom istovremeno sam predmetu mog predavanja postavio jedno ograničenje, bez koga ne bi bilo«moguće da se u opštim potezima opiše dovoljno obimna slika duševne pojave arhaičnog čoveka. Naime, žejeo bih da se ograničim na ovu sliku, budući da iz razmatranja isključujem antropologiju primitivnog čoveka. Ako uopšte govorimo ο čoveku, onda ne mislimo upravo na anatomiju, njegov oblik lobanje i njegovu boju kože, već mislimo na njegov ljudski psihički svet, na njegovu svest i njegov način življenja. A sve ovo je predmet psihologije. Stoga ćemo morati da se pozabavimo uglavnom arhaičnom, tj. primitivnom psihologijom. Uprkos ovog ograničenja ovim ćemo proširiti našu temu, jer arhaična psi-

P] Predavanje održano u čitalačkom klubu Hotingen u Cirihu, oktobra 1930. Objavljeno u: Europäische Revue. Berlin, 1931. (Ges. Werke X).

hologija nije samo psihologija primitivnog, već i modernog civilizovanog čoveka; ne možda psihologija pojedinih regresivnih pojava u modernom društvu, već naprotiv, svakog civilizovanog čoveka koji je, bez obzira na visinu svoje svesti, u dubljim slojevima psihe još uvek arhaičan čovek. Kao što je naše telo još uvek telo Sisara, koje u sebi sadrži čitav niz ostataka iz još ranijeg stupnja životinja sa hladnom krvi, tako je i naša duša razvojni produkt, koja, praćena od njenih početaka, obelodanjuje još uvek bezbrojne arhaizme.

Svakako u početku, kada čovek dođe u prvi dodir sa primitivcima ili kada proučava naučna dela ο primitivnoj psihologiji, neće propustiti a da ne stekne duboki utisak stranosü, i čudesnosti arhaičnog čoveka. Upravo Levi-Bril, autoritet u oblasti primitivne psihologije, neumorno ističe ovu vanrednu različnost »etat prelogique« od naše svesti. Njemu, kao civili-zovanom čoveku, izgleda prosto neshvatljivo kako primitivni čovek jednostavno prelazi preko očiglednog iskustva i sa direktnim odricanjem opipljivih uzroka svoje » representations collectives« smatra eo ipso važećim, umesto da ih razjašnjava jednostavnim slučajem ili sa razumnom kauzalnošću. Pod

» representations collectives« Levi-Bril podrazumeva opšte rasprostranjene ideje sa apriorističkim karakterom istine kao što su duhovi, vradžbine, snaga vrača itd. Činjenica da, na primer, ljudi umiru zbog duboke starosti ili zbog poznatih smrtonosnih oboljenja nama je naprosto sama po sebi razumljiva, ali primitivnom čoveku ne. Nijedan čovek ne umire zbog duboke starosti, kao argumenat navešće da ima ljudi koji su do-živeli još dublju starost. Nijedan čovek ne umire zbog neke bolesti, pošto je toliko ljudi ozdravilo ili se uopšte nije ni razbolelo od iste bolesti. Pravo objašnjenje za njega je uvek magija. Ili je čoveka ubio duh ili vradžbina. Mnogi samo smrt u borbi smatraju prirodnom. Drugi, svakako i ovu smrt smatraju ve- štačkom pošto je ili protivnik bio čarobnjak ili je nosio opčinjeno oružje. Ponekad ova groteskna ideja poprima još znatno upečatljiviji oblik. Tako je jedan

Evropejac ustrelio krokodila u čijem je želucu našao dve narukvice. Domoroci su prepoznali ove narukvice, pripadale su dvema različitim ženama koje su neko vreme pre toga bile prožderane. Odmah se razvila bučna diskusija oko vradžbina, budući da je ovaj sasvim prirodni događaj, koji nijednom Evropljaninu ne bi bio sumnjiv, pomoću duhovne predodre-đenosti (Levi-Brilova » representations collectives«) primitivnog čoveka dobio sasvim neočekivano objašnjenje. Krokodila je pozvao nepoznati čarobnjak i naredio mu da uhvati i da mu donese ove dve žene. Krokodil je izvršio ovo naređenje. Ali narukvice u želucu životinje? Krokodili, objasnili su, nikada ne jedu ljude bez naređenja. Krokodil je dobio narukvice od čarobnjaka kao nagradu.

Ovaj dragoceni slučaj je jedan od zanimljivijih primera samo vol jnosti objašnjenja u »etat prélo-gique«, prelogičnog očigledno stoga što nam jedno ovakvo objašnjenje izgleda apsurdno nelogično. Ali to nam izgleda samo zato što polazimo od sasvim drugačijih pretpostavki nego primitivni čovek. Da smo, kao on, ubeđeni u postojanje čarobnjaka i drugih tajanstvenih sila, kao što smo ubeđeni u takozvane prirodne uzroke, njegov zaključak bio bi nam sasvim logičan. U suštini primitivni čovek nije logičniji ili nelogičniji od nas. Samo je njegova pretpostavka drugačija. I u tome leži razlika. Primitivac misli i živi sa sasvim drugačijim pretpostavkama nego mi. Sve što se ne odvija po nekom redosledu, sve što ga zbog #

toga uznemirava, plaši ili čudi, on smatra da počiva na

nečemu što bismo mi označili kao natprirodno. Za njega to svakako nije natprirodno, već spada u njegov iskustveni svet. Nama je prirodno objašnjenje: ova kuća je izgorela jer je u nju udario grom. Za primitivca je isto tako prirodno da kaže: čarobnjak je iskoristio munju zato da zapali upravo ovu kuću. Naprosto u svetu primitivnog čo- veka nema ničega što se ne bi moglo, ako je samo donekle neobično ili upečatljivo, podvrgnuti ovome ili principijelno sličnom objašnjenju. Pri tome on postupa isto kao i mi: on ne razmišlja ο svojim pretpostavkama. Za njega je a priori sigurno da je bolest i si. prouzrokovana pomoću duhova ili vradžbina. isto kao što smo i mi ubeđeni da bolest ima takozvani prirodni uzrok. Mi razmišljamo isto toliko malo ο vradžbinama koliko i on ο prirodnim uzrocima. Njegovo duhovno funkcionisanje po sebi i za sebe principijelno se ne razlikuje od našeg. Razlika je, kao što sam već rekao, isključivo u pretpostavci.

Pretpostavljalo se da primitivni čovek ima drugačija osećanja i drugačiji moral, to jest da u neku ruku ima »prelogičnu«  narav.  U  svakom  slučaju  primitivni  ljudi

imaju drugačiji moral nego mi. Jedan crnački poglavica, zapitan ο razlici između dobra i zla, rekao je: ako ja mom neprijatelju otmem ženu, onda je to dobro, ali ako mi ih on ukrade, onda je to zlo. U mnogim mestima je užasna uvreda stati nekome na senku, ili je neoprostiv greh kožu morskog psa guliti metalnim nožem umesto kremenom. Ali budimo pravični: zar i kod nas nije greh ribu jesti nožem? Ili pozdraviti damu sa cigaretom u ustima? Ove stvari kod nas isto kao i kod primitivnog čoveka nemaju ničega zajedničkog sa etosom. Postoje čestiti i lojalni lovci na ljudske glave, ima takvih koji pobožno i savesno izvode grozne rituale, ubica iz najsvetijeg ubeđenja; i sve ono čemu se divimo u etičkom stavu, u osnovi ceni isto tako i primitivac. Njegovo dobro je isto tako dobro kao naše, njegovo zlo je isto tako rdavo kao naše. Samo su oblici drugačiji, ali etička funkcija je ista.

Isto tako se smatralo da su njegova čula oštrija ili drugačija od naših. Međutim, on ima samo profesionalnu diferencijaciju prostornog čula ili ćula sluha i vida. Ako se postavi pred stvari koje su izvan njegovog područja, onda je i on začuđujuće spor i nespretan. Domorocima-lovcima, koji su imali vid kao u sokola, pokazao sam ilustrovane novine gde bi kod nas svako dete odmah prepoznalo ljudske figure. Ali moji lovci su okretali i okretali slike dok najzad nije jedan, prstima prateći konture, iznenada uzviknuo: pa to su beli ljudi! što je onda slavljeno kao veliko otkriće.

Cesto neverovatno čulo orijentacije u prostoru mnogih primitivaca je profesionalno i objašnjava se apsolutnom neophodnošću  snalaženja u šumama i sa- vanama. Cak i Evropljanin počinje posle kraćeg vremena

— iz straha da uprkos kompasu fatalno ne zaluta — da

pazi na stvari ο kojima do tada nije ni sanjao.

Ništa ne ukazuje na to da primitivni čovek u principu drugačije misli, oseća ili opaža. Psihičke funkcije su u biti iste. Ali pretpostavke su diugačije. Pored toga relativno malo znači što je opseg njegove svesti manji ili izgleda da je manji od našeg, ili da se on vrlo malo ili uopšte ne može da usredsredi na misaonu delatnost. Ovo poslednje Evropejac zapaža kao nešto strano. Tako moje crnačko veće nisam mogao nikada da zadržim duže od dva časa, jer po isteku ovog intervala ljudi su izjavljivali da su umorni. Isuviše im je bilo teško — a pri tom, u neusiljenorn razgovoru, postavljao sam im vrlo jednostavna pitanja. Međutim, isti ljudi u lovu ili na putovanjima pokazivali su začuđujuću koncentraciju i izdržljivost. Moj pismonoša je, na primer, neprekidno trčao 120 kilometara u jednom pravcu; ili posmatrao sam jednu ženu u šestom mesecu trudnoće, koja je nosila bebu na leđima i pušila dugu lulu, kako je skoro celu dugu noć pri 34° igrala oko razbuktale vatre, a da nije pala od iscrpljenosti. Dakle, ne može im se odreći sposob - nost koncentracije u stvarima za koje su zaintereso-vani. Ako i mi moramo da se skoncentrišemo na neinteresantne stvari, uskoro primećujemo kako je mala sposobnost naše koncentracije. Mi smo isto tako malo nezavisni od emocionalnih impulsa kao i primitivan čovek.

Sigurno da su primitivni ljudi jednostavniji ι detinjastiji od nas, u dobru kao i u zlu. Ali to nam ne deluje strano. A ipak, kada dođemo u dodir sa svetom arhaičnog čoveka, osećamo nešto  čudovišno  strano. Koliko mogu da analizujem ovo osećanje, ono uglavnom pretežno potiče iz toga što se arhaična pretpostavka u bitnim elementima razlikuje od naše, to jest primitivni čovek živi tako reći u jednom drugom svetu nego mi. To od njega stvara teško razumljivu zagonetku sve dotle dok ne upoznamo njegove pretpostavke. Isto tako mogli bismo reći: čim upoznamo naše pretpostavke, primitivni čovek nam više nije zagonetka.

Naša racionalna pretpostavka je da sve ima svoje prirodne, opažajne uzroke. U to smo ubeđeni a priori. Kauzalnost u ovom smislu je jedna od naših najsvetijih dogmi. U našem svetu nema legitimnog prostora za nevidljive, samovoljne, takozvane natprirodne sile, osim ako sa modernim fizičarima ne siđemo u najsi-ćušniji tamni svet unutrašnjosti atoma, gde se. kako izgleda, dešavaju čudnovate stvari. Ali do toga je još daleko. Mi gajimo izrazitu odbojnost prema nevidljivim silama, pošto nije prošlo tako mnogo vremena od onda kada smo se oslobodili onog strašljivog sveta snova i sujeverja i stvorili sliku sveta, dostojnu naše racionalne svesti, najmlađeg i najvećeg čovekovog dela. Nas okružuje svemir koji se povinjava racionalnim zakonima. Doduše, mi ne poznajemo sve uzroke, ali oni će se otkriti, i oni će odgovarati razumnim očekivanjima. To je isto tako naša sama po sebi razumljiva nada. Doduše ima i slučajnosti, ali one su naprosto slučajne, tako da se ne može dirati u njima svojstvenu kauzalnost. Slučajnosti su nemile svesti koja voli red. One na smešan i zbog toga iritirajući način ometaju zakonomerni tok sveta. Sličnu odbojnost kao prema slučajnostima gajimo i prema nevidljivim svojevoljnim silama. One nas isuviše mnogo podsećaju na

đavolčića ili na samovolju nekog deus et machina. One su najgori neprijatelji naših brižnih proračuna i stalna opasnost pri svakom našem poduhvatu. One su uz to nerazumne i zaslužuju svaku osudu, ali ne treba im uskratiti poštovanje. Arapi  u ovom pogledu imaju  više poštovanja. Oni na svakom pismu pišu: Inšalah, ako je Bogu pravo ovo pismo će stići. Jer, uprkos svom ressentimentu i uprkos svoj zakonitosti nepobitno je tačno da smo uvek i svuda izloženi nepredvidivim slučajnostima. A šta je nevid-ljivije i svojevoljnije od slučaja? Sta je neizbežnije i fatalnije?

U osnovi uzev mogli bismo isto tako reći: zakonitost, kauzalni tok je teorija koja se praktički potvrđuje u pedeset procenata, u ostalih pedeset prepuštena je volji demona slučaja. Sigurno da i slučaj ima svoje  sasvim

prirodne  uzroke,  čiju  banalnost  moramo,  na  našu

nevolju, isuviše često da otkrivamo. Rado bismo se odrekli

kauzalnosti,  jer ono  što  ljuti  u  slučajnostima  je  nešto

sasvim drugo: naime, da se mora desiti ovde i to baš sada,

drugim recima da je tako reći namerna. Ona bar tako

deluje, i u datom slučaju proklinje je i krajnji racionalista.

Kako god da se slučaj tumačio, to ništa ne menja na činjenici  njegove  moći.  Sto su  bolje  regulisani  uslovi

postojanja, tim je više isključen slučaj i tim manje je po- trebno čuvati se od njega. Ipak, praktički se svako čuva od slučaja ili se nada i veruje u slučaj, iako zvanično prihvaćeno uverenje nema klauzulu slučajnosti.

To je naša pretpostavka: pozitivno ubeđenje da sve bar teorijski opažljivo ima takozvane prirodne uzroke. Međutim, pretpostavka primitivnog čoveka je: sve izmiče nevidljivoj samovoljnoj sili, drugim recima sve je slučaj, samo on to ne naziva slučaj nego namera. Prirodna kauzalnost samo je privid i zbog toga nije vredna pomena. Kada tri žene odu po vodu na reku, pa krokodil dograbi srednju i odvuče je pod vodu, onda naše shvatanje kaže: čista je slučajnost da je od tri žene stradala srednja. Da je krokodil uopšte dograbio ženu sasvim je prirodno, pošto krokodili pokatkad žderu ljude.

Ovim objašnjenjem  situacija je sasvim nejasna. U

čitavoj uzbudljivoj priči nije ništa objašnjeno. S pravom arhaični čovek ovakvo objašnjenje smatra površnim ili čak apsurdnim, jer prema ovom shva-tanju isto tako je moglo i da se ne desi ništa i tome bi odgovaralo isto objašnjenje. Evropejac uopšte ne uviđa kako je malo rekao ovim objašnjenjem. To je njegovo predubeđenje.

Nasuprot tome primitivni čovek ima daleko veće zahteve. Za njega je ono što mi nazivamo slučajem, samovolja. Zbog toga je bila očigledna namera kro-

Rodila da dograbi srednju od tri žene, što je svako mogao da vidi. Ali otkud krokodilu ova namera? Krokodili obično ne žderu ljude. To je tačno kao i činjenica da u Sahari obično ne pada kiša. Krokodili su nedruževne životinje koje je lako zaplašiti. U роге-denju sa bezbroj krokodila broj ljudi koje su ubili je krajnje mali. Dakle, neočekivano je i neprirodno kada čoveka pojede krokodil. To mora biti objašnjeno. Od koga je krokodil dobio naređenje da ubije? Jer po pravilu on to ne čini zbog svoje sopstvene prirode.

Primitivni čovek se u najvećoj meri zasniva na činjenicama sredine koja ga okružuje i s pravom se čudi i pita se ο specifičnim uzrocima kada se desi nešto neočekivano. Dovde se ponaša upravo kao i mi. Ali on ide dalje od nas. On ima jednu ili više teorija ο samovoljnoj sili slučaja. Mi kažemo: ništa drugo do slučaj. On kaže, sračunata samovolja. On baca glavno težište na onih drugih pedeset procenata svetskog zbivanja, dakle ne na čiste kauzalne povezanosti prirodnih nauka, već na zamršena i zapletena ukrštanja kauzalnog lanca koja nazivamo slučajnostima. On je odavno prilagođen zakonitostima prirode, zbog toga se plaši od sile nepredvidivog slučaja kao od samovoljnog, nepoznatog agensa. 1 u tome ima pravo. Zbog toga je razumljivo što mu sve neobično tera strah u kosti. U predelima južno od Elgona, gde sam boravio duže vremena, ima prilično mnogo mravo-jeda. Mravojed je noćna, vrlo plašljiva životinja i zbog toga se vrlo retko vida. Ali ako se desi da se mravojed vidi danju, onda je to tako krajnje neprirodno i deluje tako zapanjujuće kao kada bismo otkrili potok u kome voda teče uzbrdo. Kada bi stvarno bili poznati slučajevi gde voda razvija negativnu siiu teže, onda bi to bilo krajnje zabrinjavajuće otkriće. Naime, poznato nam je kolike nemerljive količine vode nas okružuju, tako da bismo lako mogli zamisliti šta bi se desilo kada bi se voda ponašala suprotni) zakonima. U otprilike ovakvoj situaciji nalazi se primitivni čovek. On tačno poznaje životne navike mra-vojeda. ali on ne zna njegov dejstveni donni kada mravojed iznenada probije svetski poredak. Primi- tivni čovek je u tolikoj meri pod utiskom postojećeg, da kršenje njegovog svetskog poretka ima nesagle-dive mogućnosti.  To  je  portentum,  omen,  kao  kometa  ili

140

eklipsa. Kako ova neprirodnost za primitivnog čoveka ne može imati prirodne uzroke, onda to mora biti nevidljiva samovoljna sila, koja je naterala mra-vojeda da se pojavi po danu. Zastrašujuća manifestacija samovolje koja može razbiti svetski poredak, naravno da zahteva vanredne mere odbrane ili ublažavanja. Susedna sela se pozivaju i mravojed se s velikom mukom iskopava i ubija. Posle toga najstariji ujak (po majčinoj liniji) čoveka koji je prvi ugledao mravojeda mora da žrtvuje bika. Taj čovek silazi u jamu i dobija prvi komad mesa žrtvovane životinje. Potom jedu i ujak i ostali učesnici ceremonije. Na ovaj način okajana je opasna samovolja prirode.

Mi ćemo se uzbuditi ako iz nepoznatih razloga voda iznenada počne da teče uzbrdo, ali ne ako danju ugledamo mravojeda, ili ako se rodi albino, ili ako dođe do pomračenja sunca. Mi poznajemo značaj ovih događaja i njihov opseg dejstva, ali primitivni čovek ne. Ono što se obično dešava za njega je čvrsto sklopljena celina u koju je i on uključen svim svojim bićem. Zbog toga je on krajnje konzervativan i čini stvari koje su oduvek činjene. Ako se bilo gde desi nešto što probija ovu celinu. onda je za primitivca nastala rupa u poretku sveta. Tada je bogzna šta sve moguće. Odmah se sa tim dovode u vezu svi, na bilo koji način značajniji događaji. Jedan misionar je pred svojom kućom učvrstio motku na kojoj je hteo da istakne zastavu svoje zemlje. Ovo nevino zadovoljstvo skupo ga je stajalo, pošto je neko vreme posle njegovog buntovnog postupka usledila razorna oluja, koja je, naravno, dovedena u vezu sa motkom za zastavu. To je bilo dovoljno da se podigne opšli ustanak protiv misionara.

Za primitivnog čoveka sigurnost sveta se sastoji u pravilnosti običnih zbivanja. Svaki i/.uzetak od ovog izgleda mu kao opasni akt samovolje, koji se na odgovarajući način mora okajati, jer to nije samo trenutni prekršaj običnog, već istovremeno predznak daljih vanrednih događaja. To nam izgleda apsurdno ali potpuno zaboravljamo kako su ovakve pojave tumačili naši dedovi i pradedovi: na svet je došlo tele sa dve glave i pet nogu; u susednom selu petao je sneo jaje; jedna stara žena usnila je neki san; na nebu se pojavila kometa; u susednom gradu izbio je požar; godinu dana posle ovih događaja izbio je rat. To je stari način pisanja istorije, počev od starog veka sve do u XVIII vek. Ovo nama besmisleno gru- pisanje za primitivca je naprosto smisleno i uver-ljivo. I u tome je on, naime, neočekivano u pravu. Njegovo posmatranje je pouzdano. Iz najstarijeg iskustva on zna da su ovakve povezanosti stvarne. Ono što je za nas, koji jedino pazimo na smisao i kauzalnost svojstvenu pojedinom događaju, samo besmisleno gomilanje pojedinih slučajnosti, za primitivnog čoveka je logični niz omina i time najavljenih događaja, fatalna, ali potpuno konsekventna provala demonske samovolje.

Tele sa dve glave i rat su jedno te isto, pošto je tele bilo samo anticipacija rata. Ova veza primitivnom čoveku izgleda tako sigurna i očigledna zbog toga što je za njega samovolja slučaja nesravnjivo značajniji faktor nego zakonomerno i pravilno odvijanje svetskih zbivanja i zbog toga što je on, brižljivo prateći vanredne događaje, daleko ranije otkrio zakonomernost grupe ili serije slučajnosti. Kod nas svaka klinika poznaje zakon duplicitas casuum. Jedan stari vircburški psihijatar običavao je redovno da kaže, kada bi na klinici prikazivao neki posebno redak slučaj: »Gospodo! Ovo je jedinstven slučaj. Sutra ćemo primiti još jedan.« Lično sam bio u situaciji da načinim slična posmatranja. Za vreme mog osmogodišnjeg rada u duševnoj bolnici upućen nam je jednom naročito redak slučaj sumračnog stanja, prvi koji sam video. U roku od dva dana došao je drugi, a potom više nijedan. »Duplicitas casuum« je s jedne strane klinička šala, s druge pak prapredmet primitivne nauke. Jedan noviji istraživač čak je oformio zaključak: »Magic is the science of the jungle.«

Sigurno da su astrolozi i druge divinatorne metode bili nauka starog veka.

Ono što se redovno dešava, vidi se tako i tako. Covek je pripremljen na to. Znanje i vestina isplate se samo tamo gde mračna samovolja ometa ono što je dato. Cesto je najpametnijem i najlukavijem čoveku plemena, vraču, poveren zadatak da tumači me-tereologiju događaja. Svojim znanjem on mora da objasni sve ono što je nečuveno i da ga pobedi svojom veštinom. On je učenjak, stručnjak, ekspert slučaja, a istovremeno arhivar naučne tradicije plemena. Okružen poštovanjem i strahom on uživa najveći autoritet, a ipak ne tako veliki da njegovo pleme potajno ne bi smatralo kako susedno pleme ima boljeg vrača. Najbolji lek nikada nije blizu, već se može do- biti samo iz najveće moguće udaljenosti. Uprkos iz- vanrednom strahu koji je pleme, kod koga sam jedno vreme stanovao, osećalo pred starim vračom, ipak su ga zvali samo za lakše bolesti životinja i ljudi; u svim ozbiljnijim slučajevima konsultovan je izvanredni autoritet, m'ganga (čarobnjak), koga bi uz visoku naknadu dovodili iz Ugande — partout comme chez nous.

Slučajnosti se dešavaju prvenstveno u manjim i većim serijama ili grupama. Staro oprobano pravilo vremenske prognoze je da će, ako je više dana padala kiša

i sutra biti kišovito. Poslovica kaže: »Nesreća nikada ne dolazi sama.« Ova mudrost poslovice je primitivna nauka

—  u narodu u nju veruju i plaše je se, dok je obrazovani

ismejavaju, uz preduslov da se njima nije desilo nešto izvanredno. Ovde moram da iznesem jednu neprijatnu priču. Meni poznata dama probudila se izjutra u sedam sati zbog čudnovatog zveckanja na noćnom stočiću. Posle kraćeg istraživanja otkrila je uzrok — gornji rub njene čaše, kružno u komadu širine oko 1 santimetar, prsnuo je i odvalio se. To joj je izgledalo čudno. Zvonila je po drugu čašu. Posle oko pet minuta istovetno zveckanje i ponova se odlomio gornji rub čaše. Ovaj put uznemirena zatražila je treću čašu. Dvadeset minuta kasnije isto zveckanje i ponova se odlomio gornji rub

čaše. Tri slučajnosti uzastopno bilo je isuviše i za njeno obrazovanje. Odbacila je na licu mesta vero-vanje u prirodne uzroke i ponovo preuzela primitivnu representation collective, ubeđeni«1 η stojanju samovoljne sile. To je slučaj sa mnogim modernim ljudima koji nisu tvrdoglavi, kada se suoče sa događajima kod kojih je otkazala prirodna kauzalnost. Zbog toga se i osporavaju ovakvi događaji. Oni su neprijatni pošto oni — i u tome se krije naš još živahan primitivizam — probijaju naš svetski poredak, a šta onda više n i j e moguče?

Sa svojim verovanjem u samovoljne sile primitivni čovek ne stoji, kako se do sada verovalo, sasvim u vazduhu. več se oslanja na iskustvo. Grupacija slučajnosti opravdava ono što mi nazivamo suje-verjem, pošto je stvarno verovatno da se neobične stvari podudaraju po vremenu i mestu. Ne zaboravimo da nas ovde naše iskustvo ostavlja na cedilu. Mi nedovoljno posmatramo pošto smo drugačije nastrojeni. Nama, na primer, nikada neče ozbiljno pasti na pamet da sledeći niz činjenica posmatramo kao povezane jednu s drugom: izjutra jednom čoveku ule-tela je ptica u sobu, sat kasnije svedok je saobraćajnog udesa na ulici, po podne umire bliski rođak, uve-če kuvarica ispušta činiju sa čorbom, a noću, kasno došavši kući. on otkriva da je izgubio ključeve. Me- đutim, primitivnom čoveku ne bi promakao ni najsitniji detalj na ovom lancu događaja. Svaka nova karika lanca potvrdila bi njegova očekivanja, i on zbog toga ima prava, čak mnogo više prava nego što mu priznajemo. Njegovo strašljivo iščekivanje je potpuno opravdano, čak korisno. To je koban dan, i tog dana ne treba ništa preduzimati. U našem svetu ovo sujeverje bi bilo za osudu, u primitivnom svetu, međutim, najsvrsishodnija mudrost, pošto je tamo čovek izložen slučajnostima u mnogo većoj meri nego mi u našem zaštićenom i regulisanom životu. Covek ne može da nzikuje isuviše slučajnosti ako se nalazi u divljini. I Evropljanin mora to da oseti.

Лко se Pueblo-indijanac ne oseća u skladu sa samim sobom, on neće otići na skup muškaraca. Ako bi

se stari Rimljanin pri izlasku iz kuće spotakao ο prag, odustajao bi od svoje namere. To nam izgleda besmisleno, ali u primitivnim uslovima ovakav omen upućuje bar na opreznost. Ako nisam u skladu sa samim sobom, onda su moji pokreti sputani, pažnja ometena, rasejan sam, zbog toga se negde sudaram sa nečim, saplićem, ispuštam nešto, zaboravljam. U civilizovanim prilikama sve same ništavnosti, u prašumi pogibeljna opasnost! Saplesti se tamo znači — čovek se oklizne sa brvna klizavog od kiše koje, kao most pet metara visok, vodi preko reke pune krokodila. U visokoj travi gubim kompas, zaboravljam da napunim pušku i u džungli nailazim na trag nosoro-ga. Zamišljen sam i gazim na zmiju otrovnicu. Uve-če zaboravljam da blagovremeno obučem zaštitnu odeću od moskita i jedanaest dana kasnije umirem u prvom napadu tropske malarije.  Da, dovoljno je  čak prilikom kupanja zaboraviti da se drže zatvorena usta pa da se čovek razboli od smrtonosne dizente-rije. Sigurno da slučajnosti ove vrste za nas imaju svoje poznate prirodne uzroke u nešto rastresenom psihološkom stanju, ali za primitivnog čoveka to su objektivno uslovljena omina ili vradžbine.

Ali može biti i drugačije. U području Kitošija južno od Elgona pošao sam na izlet u Kabras prašumu. Tamo sam u gustoj travi natrapao na otrovnu /.miju. U poslednjem trenutku uspelo mi je da je preskočim. Po podne moj prijatelj se vratio iz lova bled kao smrt drhteći celim telom

—  skoro ga je ujela preko sedam stopa duga mamba. koja je naletela na njega sa jednog termitnjaka. Njen ujed bi bio smrtonosan. Uspelo mu je da u poslednjem trenutku, sa udaljenosti od nekoliko koraka, ubije zmiju. Uvede u devet sati naš logor je napao čopor izgladnelih hijena, koje su prethodnog dana već napale jednog usnulog čoveka i rastrgle ga. Uprkos vatri prodrle su u kolibu našeg kuvara. koji je, uz veliku  dreku, po-begao preko zida. Zatim se na čitavom putu nije desilo ništa. Ovakav dan bio je pun materijala za moje Crnce. Za nas jednostavno

142

redanje slučajnosti, za njih prirodno ispunjenje omena. koji se odigrao prvog

dana našeg izleta u divljinu. Tamo smo, naime, sa našim kolima, zajedno sa mostom preko koga smo prelazili, pali u potok. Moji pratioci crnci su se pogledali kao da su hteli reći: »Baš je lepo počelo.« Na to je naišla tropska nepogoda koja nas je sasvim promočila tako da sam više dana bio u groznici. Uveče ovog dana mi beici smo se zgledali i nisam imao kud do da kažem mom prijatelju lovcu: »Skoro mi izgleda da je ovo počelo znatno ranije. Sećaš li se sna koji si mi ispričao još u Cirihu, neposredno pre našeg puta?« Naime, tada je on sanjao vrlo upečatljiv san. Sanjao je kao da je u Africi u lovu i da ga je iznenada napala džinovska mamba. Probudio se glasno vičući od straha. San je načinio na njega veliki utisak tako da mi je priznao da je mislio da to znači smrt nekoga od nas. Prirodno da je pretpostavljao moju smrt, jer dobar drug je, kako se nadamo, uvek neko drugi. Ali on je bio taj koji je kasnije oboleo od teške malarije koja ga je bila dovela skoro do ivice groba.

Ovaj razgovor, naveden ovde gde nema zmija ni anopheles-komaraca, zvuči prazno. Ali treba zamisliti somotski plavu tropsku noć, džinovsko crno pra-šumsko drveće, zagonetne glasove noćne daljine, usamljenu vatru, napunjeno oružje oslonjeno pored vatre, mreže protiv komaraca, prokuvanu vodu za piće uzetu iz močvare i uz sve to ubeđenje, koje je pretočio u reči stari iskusni Afrikanac: »You know, this isn't men's — it's God's country. « Tamo nije čovek kralj već priroda, životinje, biljke i mikrobi. Ovo raspoloženje" spada k tome i čovek shvata da se najavljuju povezanosti koje smo ranije ismejavali. To je svet bezgraničnih sila, sa kojima se svakodnevno sreće primitivni čovek. Neobično  za njega nije nikakva šala. On odatle izvlači zaključke — »To nije dobro mesto«, »dan nije povoljan« i ko zna koliko puta je izbegao opasnosti zahvaljujući ovom upozorenju!

»Magic is the science of the jungle.« Portentum prouzrokuje trenutnu promenu dosadašnje delatnosti, izostavljanje planiranog poduhvata, promenu psihološkog stava. Sigurno sve same svrsishodne mere

sa aspekta grupacije slučajnosti, uzimajući u obzir potpunu nesvesnost psihičkih kauzalnosti primitivnog čoveka. Mi smo naučili, zahvaljujući jednostranom davanju prevage takozvanim prirodnim uzrocima, da razdvajamo subjektivno psihičko od objektivno prirodnog. Nasuprot tome primitivni čovek ima svoju psihu napolju u objektima. Nije on taj koji se čudi, već je to objekt, koji je mana, obdaren čarobnom snagom, zbog čega sva nevidljiva dejstva, koja bi mi shvatili kao sugestiju ili snagu uobrazilje, za njega dolaze od spolja. Njegov predeo nije ni geografski ni geološki ni politički. On sadrži njegovu mitologiju i njegovu religiju-, sve njegovo mišljenje i osećanje, ukoliko mu je' ovo nesvesno. Njegov strah je loka-lizovan na izvesna mesta, koja »nisu dobra«. U svakoj šumi borave duhovi umrlih predaka. U svakoj pećini nalazi se đavo, koji davi svakoga ko kroči unutra. U svakom brdu boravi velika zmija, u svakom brežuljku je grob nekog kralja iz priča, na određenom izvoru, litici ili drvetu sve žene zatrudne, u špilji vreba zmijski demon, veliko drvo obdareno je glasom kojim zove izvesne ljude. Primitivni čovek nema psihologije. Psihičko je objektivno i zbiva se napolju. Cak su i njegovi snovi realnosti, ili ih uopšte ne zapaža. Moji ljudi iz Elgonija, na primer, sasvim su ozbiljno tvrdili da uopšte ne sanjaju, samo vrač katkad sanja. Kada sam ovog zapitao, odgovorio mi je da više ne sanja od kada su Englezi u zemlji. Da, još njegov otac je sanjao velike snove, on je znao kuda je odlutalo stado, gde su krave sa teladima, kada će izbiti rat ili naići pošast. Sada District Commissioner zna sve, a oni ne znaju ništa. On je bio rezigniran slično izvesnim Papuancima koji su vero-vali da je veliki deo krokodila prešao na stranu engle- ske administracije. Naime, jedan kažnjenik urođenik pobegao je iz zatvora i pri pokušaju da prepliva reku teško ga je osakatio krokodil. Zbog toga su smatrali da je to morao biti policijski krokodil. Sada u snu Bog razgovara sa Englezima a ne sa vračem Elgonija, pošto oni imaju silu. Funkcija snevanja je odlutala. Tako ponekad odlutaju i njihove duše i vrač ih

potom hvata u kaveze kao ptice. Ili dolutaju strane duše i prouzrokuju bolesti.

Ova projekcija psihičkog prirodno da stvara veze između ljudi, između ljudi i životinja i stvari, koje izgledaju neshvatljive. Jedan beli lovac ubija krokodila. Neposredno posle toga iz susednog sela dojuri mnoštvo ljudi i u najvećem uzbuđenju traži odštetu. Krokodil je, naime, bio izvesna žena u selu, koja je umrla u istom trenutku kada je ispaljen metak. Njena šumska duša očigledno je bio ovaj krokodil. Jedan drugi je ubio leoparda koji je napadao njegovu stoku. U isto vreme umrla je jedna žena u susednom selu. Ona je bila istovetna sa ovim leopardom.

Levi-Bril je za ove čudnovate odnose skovao izraz » participation mystique«. Meni izgleda da reč »mističan« nije srećno izabrana, jer kod primitivnih ljudi se ne radi ni

ο čemu mističnom, već ο nečemu sasvim prirodnom. Samo nama to izgleda čudnovato, pošto su nam na izgled nepoznata ova psihička otcep-Ijenja. U stvarnosti se ovo, međutim, sreće i kod nas, samo ne u ovom naivnom, već nešto civilizovanom obliku. Tako je praktički samo po sebi razumljivo da čovek kod drugog pretpostavlja svoju sopstvenu psihologiju, da se drugom moraju sviđati iste stvari ili da će izazvati divljenje ono čemu se i mi divimo; ono što smatramo lošim, mora i za druge biti loše. Naše pravosuđe, na primer, tek je u najnovije vreme dostiglo stepen psihološke relativizacije presude. Izreka »Quod licet Jovi non licet bovi« još uvek izaziva otpor kod ljudi jednostavnije naravi. Jednakost pred zakonom znači još uvek skupocenu tekovinu. I sve loše i manje vredno, sve ono što čovek ne može da sagleda kod sebe, sasvim sigurno ima ovaj drugi, i zbog toga čovek mora da ga kritikuje, da se bori protiv njega, dok se pri tom nije desilo ništa drugo do što je jedna manje vredna duša iz jedne odlutala u drugu. Svet je još uvek pun »betes noires« i onih na kojima se kola lome, kao što je nekad sve vrvelo od veštica i vukodlaka.

Psihološka projekcija, dakle Levi Brilova "par- ticipation mystique«, koja se zasluženo ističe kao po-rebno karakteristično svojstvo primitivnog čoveka, je jedna od najobičnijih psihičkih pojava koju mi samo obeležavamo drugim recima i po pravilu nećemo da je prihvatimo. Sve što je na nama nesvesno, otkrivamo kod suseda i shodno tome ophodimo se prema njemu. Danas ga čovek više ne primorava na probu otrovom, ne peče ga usijanim gvožđem i ne stavlja na muke. ali mu nanosi moralnu patnju tonom najdubljeg ubeđenja. Ono u njemu protiv čega se borimo po pravilu je naša sopstvena manja vrednost.

Zbog svoje neizdiferencirane svesti i s tim povezanog potpunog nedostatka samokritičnosti primitivni čovek jednostavno projektuje nešto više od nas. A pošto mu sve izgleda apsolutno objektivno, to je njegov jezik odgovarajuće drastičan. Čovek sebi kao šalu može predstaviti ženu-leoparda, isto kao gusku, kravu, kokošku, zmiju, vola, magarca, kamilu itd. koji su svakome poznati kao ephitheta ornantia. Samo je pojam primitivne »šumske duše« lišen moralnog prizvuka sa prop ratnom uvredljivom notom; uz to je arhaični čovek isuviše naturalističan i suviše pod utiskom događaja, tako da je znatno manje od nas sklon za donošenje sudova. Pueblo domoroci su mi krajnje ubedljivo rastumačili da pripadam totemu medveda, dakle da sam medved, pošto se ne spuštam slobodno kao čovek niz lestve, već natraške, sa sve četiri kao medved. Ako bi me neko u Evropi oglasio pećinskim medvedom, onda bi to bilo isto sa nešto drugačijom nijansom. Motiv »šumske duše«, koji nam izgleda tako čudnovat kod primitivnog čoveka, kod nas je postao govorna figura kao mnogo šta drugo. Prevedimo metaforu u konkretno, pa ćemo dobiti primitivno gledište. Uzmimo na  primer — »rukovoditi lečenjem«. Primitivno izraženo to je »rukopola-ganje«, »obraditi rukama«, upravo ono što vrač čini sa svojim pacijentima.

Nama je teško razumljiv pojam ο »šumskoj duši« samo zbog toga što smo zapanjeni zbog konkretne predstave otcepljivanja duše i njenog boravka u

nekoj divljoj životinji. Ali ako nekoga nazovemo kamilom, onda time ne mislimo da je on i u svakom pogledu poznati sisar kamila, već smatramo da je kamila samo u određenom smislu. Na taj način od dotičnog otcepljujemo komad ličnosti ili duše i odlom-ljeni komad personifikujemo kao kamilu. Tako je i žena-leopard čovek, samo njena »šumska duša« je leopard. Pošto je za primitivnog čoveka sve nesvesno psihičko u njemu i konkretno, onda- onaj koga je označio kao leoparda ima i dušu leoparda ili, pri još dubljem cepanju, duša leoparda živi kao stvarni leopard u šumarku.

Projekcijom prouzrokovano označivanje nečega identičnim sa nečim drugim stvara svet u kome čovek nije samo fizički već je i psihički potpuno prisutan, na neki način on se stapa sa njim. On nigde nije njegov gospodar, već njegov deo. Tako su primitivci još daleko od ljudskog partikularizma. Oni ne sanjaju ο tome da budu gospodari stvaranja. Njihova zoološka klasifikacija se ne kruniše sa homo sapien-som, već najveće biće je slon, zatim dolazi lav, onda džinovska zmija ili krokodil, zatim čovek i onda niža bića. Covek je još podređen prirodi. On ne misli na to da bi mogao ovladati prirodom, zbog toga se njegova najveća težnja sastoji u  tonie da se sačuva  od njenih opasnih slučajnosti. Civilizovani čovek, međutim, pokušava da zagospodari prirodom i zbog toga je njegova najveća težnja usmerena Па prirodne uzroke, koji  mu daju ključeve rešenja skrivenih dela prirode. Zbog toga mu je krajnje neprijatna i pomisao na samovoljne sile i mogućnost njihovog postojanja, jer s pravom on u njima naslućuje dokaz da bi na kraju bila uzaludna težnja da se ovlada prirodom.

Sažeto hteo bih da konstatujem: principijelno svojstvo arhaičnog čoveka je njegov stav u odnosu na samovoljnost slučaja, pošto je ovaj faktor svetskog zbivanja  za  njega  od  nesravnjivo  većeg  značaja  nego

144

prirodni uzroci. Samovolja slučaja sastoji se s jedne strane od stvarne grupacije slučajnosti, s druge pak u projekciji nesvesne psihe, u takozvanoj participation mystique. Za arhaičnog čoveka ova razlika sva-

kako da ne postoji, pošto je kod njega psihičko рго- jektovano toliko potpuno da se ne razlikuje od objektivnih, fizičkih zbivanja. Zbog toga su za njega slučajnosti intervencije duhova, to jest namerni akt samovolje, pošto on ne oseća da ga neobičnost potresa samo zbog toga što mu on pozajmljuje snagu sopstvenog čuđenja ili straha. Ovde se svakako nalazimo na opasnom tlu. Da li je neka stvar lepa zato što joj ja dajem lepotu? Ili me objektivno lepota stvari prisiljava da je priznam? Poznato je da su se veliki duhovi oprobavali sa problemom da li sveto sunce obasjava svetove, ili blistavo ljudsko oko. Arhaični čovek veruje u sunce, civilizovani u oči — ukoliko ne pati od pesničke bolesti, ili ukoliko uopšte razmišlja. On mora da prirodi oduzme dušu da bi mogao da ovlada njome, to znači da mora da joj oduzme sve arhaične projekcije, bar tamo gde teži da bude objektivan.

U arhaičnom svetu sve ima dušu: duša čoveka, ili

bolje rečeno, duša čovečanstva, kolektivno nesvesno; pošto pojedinac još nema dušu. Ne zaboravimo da hrišćanske svete tajne krštenja predstavljaju vrlo značajan kamen međaš u psihičkom razvitku čove- čanstva. Krštenje daruje suštastvenu dušu; to ne čini pojedinačni, magijski ritual pokrštavanja, već ideja krštenja, koja čoveka izdiže iz arhaičnog identiteta sa svetom i preobražava ga u biće nadmoćnije od tog sveta. Sto je čovečanstvo dospelo do visina ove ideje, to je u najdubljem smislu krštenje i rađanje duhovnog, ne prirodnog čoveka.

U psihologiji nesvesnog važi osnovno pravilo da svaki relativno samostalni deo duše ima karakter ličnosti, to jest on se odmah personificira čim mu se ukaže prilika za samostalno ispoljavanje. Najlepši primeri ovoga sreću se u halucinacijama duševnih bolesnika i u medijumističkom kontaktu. Tamo gde se projektuje samostalni psihički deo, nastaje nevidljiva osoba. U spiritizmu tako nastaju duhovi, kod primitivnog čoveka isto. Ako se bitniji deo duše projektuje na nekog čoveka, onda ovaj postaje mana, to jest neobično moćan, dakle čarobnjak, veštica, vu- kodlak itd. Primitivna ideja da vrač odlutale delove

22 Jung, Odabrana dela. III

duša hvata i stavlja u kaveze kao ptice najjasnije ilustruje prethodno rečeno. Ove projekcije čine da vrač poseduje manu, one čine da govore životinje, drveće i kamenje i iznuđavaju, pošto su zapravo de-lovi duše, bezuslovnu poslušnost individue. Iz ovog razloga je duševni bolesnik nepovratno prepušten njegovim glasovima, pošto su projekcije njegova sop-stvena psihička delatnost, čiji svesni subjekt je on isto tako kao što je i sve ono što čuje, vidi i čemu se pokorava.

Psihološki posmatrano primitivna teorija, po kojoj je samovolja slučaja izliv namera duhova i čarobnjaka, predstavlja nešto najprirodnije, pošto ona predstavlja neizbežno zaključivanje. Ali ne varajmo se u ovom pogledu! Naime, ako bi jednom pametnom primitivcu izložili naše potpuno naučno objašnjenje, on bi nas okrivio da patimo od smešnog sujeverja i upravo odvratnog nedostatka logike, pošto on veruje da sunce osveti java svet a ne oko. Tako sam jednom od mog prijatelja, koji se zvao »Planinsko Jezero« i bio Pueblo-poglavica, doživeo postidan poziv na red kada sam pokušao da vesto nametnem argumenat sv. Augustina: »Non est hic sol dominus noster, sed qui ilium fecit.« Srdito je uzviknuo:

»Ono, što tamo ide-pokazujući na sunce »naš je otac. Ti

možeš da ga vidiš. Od njega dolazi sva svetlost, sav život nema ničega što ono nije stvorilo.« Uzbudivši se tražio je odgovarajuće reči i konačno uzviknuo: »Ćak i čovek u planini, koji luta sam, ne može bez njega čak ni vatru da užegne.« Jedva da se lepše može karakterisati ovo arhaično stanovište do ovim recima. Sva snaga je napolju, i samo pomoću nje umemo da živimo. Bez daljnjega se vidi kako religiozno mišljenje i u ove bezbožne dane održava u životu arhaično stanje duha. Bezbrojni milioni još uvek misle ovako.

Kada smo prethodno govorili ο primitivnom osnovnom stavu prema samovolji slučaja, zauzeo sam gledište da je ovakav stav nešto svrsishodno a samim tim i pametno. Hoćemo li bar za trenutak da odvagnemo hipotezu da li primitivna teorija samovoljnih sila nema samo psihološkog već i stvarnog

opravdanja? Ja ne bih s neba pa u rebra mog čitaoca

ubeđivao u činiehičnost postojanja vradžbina. Ja bih hteo samo sà njim da razmotrim do kakvog bi zaključka došao čovek ako bi kao i primitivac prihvatio da iz sunca dolazi sva svetlost, da su stvari lepe a da je komad čovekove duše leopard, jednom rečju da prihvati primitivnu mana- teoriju. Po ovoj teoriji le-pota pokreće nas, i nismo mi ti koji stvaramo lepotu. Neko jeste đavo, mi nismo naše zlo projektovali u njega i na taj način načinili ga đavolom. Ima upečatljivih ljudi, takozvanih mana-lično'sti, koji su ličnost sami po sebi i za svoje postojanje ne treba da zahvale našoj uobrazilji. Naime, mana-teorija kazuje da postoji nešto kao opšte rasprostranjena sila koja objektivno stvara izvanredno dejstvo. Sve što jeste, deluje, stvara, inače nije stvarno. A to može biti samo zahvaljujući njegovoj energiji. Postojanje je polje sile. Kao što se vidi, primitivna mana-ideja je nešto kao dodatak energétici.

Dovde se lako može pratiti primitivno shvatanje. Ali ako ovo gledište, konsekventno samom sebi. ide dalje i psihičke projekcije, ο kojima smo prethodno govorili, preobraća u njihovu suprotnost tvrdeći: ne pretvara moja uobrazilja niti moje emocije vrača u čarobnjaka, već on jeste čarobnjak i na mene projektuje magičko dejstvo. ja ne haluciniram duhove već mi se oni javljaju zbog toga što oni tako žele — ako se postave ovakva tvrđenja, koja su doduše logični derivat mana-teorije, onda počinjemo da oklevamo i da se osvrćemo za našim lepim psihološkim projekcionim teorijama. Naime, ne radi se ni ο čemu manjem do ο pitanju: nastaje li psihička funkcija, duša ili duh ili nesvesno u meni, ili je psiha u počecima stvaranja stvarno napolju u obliku hoti-mičnosti i samovoljnih sila i postepeno urasta u čoveka tokom psihičkog razvitka? Da li su takozvani otcepljeni delovi duše bili stvarno nekada delovi cele duše neke individue, ili su 4iaprotiv bili po sebi postojeće psihičke jedinke, primitivno izraženo: duhovi, duše predaka ili slično, koji su se tokom razvitka

зз д

inkarnirali u ljudima, postepeno stvarajući u njemu onaj svet koji sada nazivamo psihom?

Ovaj zaključak svakako da zvuči zabrinjujući paradoksno. Ali, u osnovi uzev, on nije sasvim neshvatljiv. Ne samo da je religijsko shvatanje, već je delom i pedagoško da možemo u ljudima zasaditi nešto psihičko, čega prethodno nije bilo u njemu. Postoje sugestije i uticaji, pa čak i najmoderniji biha-viorizam u ovom pogledu gaji ekstravagantna očekivanja. Ideja kompleksnog srašćenja psihe, samo po sebi razumljiva, izražava se u primitivnom shvatanju u različitim oblicima, na primer u opšte proširenom verovanju u opsednutost duhovima, inkarnaciji duše predaka, doseljavanju duša, na primer prilikom kija-nja, kada još i danas kažemo »na zdravlje«, čime se misli: »Nadamo se da ti nova duša neće štetiti.« To je nešto kao kompleksno šrašćenje, ujedinjenje, kada osećamo kako tokom našeg sopstvenog razvitka iz protivurečnog mnoštva postepeno dospevamo do jedinstva ličnosti. Naše telo se sastavlja od mnoštva Mendelovih naslednih jedinica; stoga ne izgleda sasvim nemoguće da psiha možda ima sličnu sudbinu.

Materijalistička shvatanja našeg doba imaju slično uverenje, koje zajedno sa arhaičnim ima istu tendenciju, to jest vodi do istog konačnog rešenja — naime, da je individua samo rezultat, koji se u jednom slučaju slio iz prirodnih uzroka, u drugom, primitivnom, nastao iz samovoljnih slučajnosti. U oba slučaja čovekova individualnost izgleda kao nebitni slučajni produkt neke dejstvene supstancije iz spolj-njeg sveta. Ovo gledište je sasvim konsekventno u svetlu arhaične slike sveta,  u kojoj običan, pojedinačni čovek nikada nije suštinski, već neograničeno promenljiv i krajnje prolazan. Materijalizam se zaobilaznim putem preko najstrožijeg kauzalizma pono- vo vratio primitivnom shvatanju. Ali materialista je radikalniji, pošto je sistematičniji od primitivca. Primitivan čovek ima prednosti nekonsekventnosti — on izdvaja mana-ličnost. Ova se tokom istorijskog razvitka vinula do počasnog mesta božjih figura, do heroja i božanskih kraljeva, koji, jedući večno postojeću hranu bogova, imaju udela u besmrtnosti. Ova ideja besmrtnosti individue, a time njene nesmanjene vrednosti, susreće se još na ranom arhaičnom stupnju, pre svega u verovanju u duhove; za- tim u mitovima ο vremenu u kom još nije bilo smrti, koja je jednom došla na ovaj svet zbog nekog glupog nesporazuma ili zbog nečijeg nemara.

Primitivni čovek nije svestan ove protivurečno-sti u njegovim shvatanjima. Moji crnci su mi tvrdili da oni ne znaju ništa ο tome šta se sa njima dešava posle smrti. Covek je tada mrtav, više ne diše, leš se odnosi u šumu gde će ga pojesti hijene. Tako oni misle danju, međutim noću vrvi od duhova mrtvih, koji donose bolest ljudima i životinjama, napadaju i dave noćne putnike itd. Zbog ovih i sličnih protivu-rečnosti, od kojih prosto vrvi primitivni duh, Evro-pejac bi skoro iskočio iz sopstvene kože. On, naime, ne misli na to da i naš kulturni svet to isto čini. Ima univerziteta koji ideju ο božijoj intervenciji smatraju indiskutabilnom,  a  pored  toga  imaju  i  svoj  teološki

146

fakultet. Jedan materijalistički naučnik koji smatra skarednim da čak i najmanju varijaciju neke životinjske vrste dovede u vezu sa aktom božje samovolje, u drugoj fioci ima potpuno oformljenu hri-šćansku religiju, koja se možda svake nedelje očevidno potvrđuje. Zašto bi se onda uzbuđivali zbog primitivne nekonsekventnosti?

Iz pramisli čovečanstva je upravo nemoguće izvesti ikakav filozofski sistem, već same antinomije, koje, međutim, u svim vremenima i u svim kulturama formiraju neiscrpnu osnovu celokupne duhovne problematike. Da li su representations collectives arhaičnog čoveka duboke, ili one samo tako izgledaju? Da li je smisao postojao već u početku, ili ga je tek kasnije stvorio čovek? Na ovo najteže pitanje ne mogu da odgovorim, ali zbog toga bih, na kraju, hteo da iznesem jedho zapažanje koje sam načinio kod brdskog plemena Elgonija. Raspitivao sam se i tragao levo i desno, uzduž i popreko za bilo kakvim tragom religijskih ideja i ceremonija i tokom više nedelja nisam našao ništa. Ljudi su mi omogućili da sve vidim i spremno su mi davali obaveštenja ο svemu. Bio sam u stanju da neposredno razgovaram sa njima, bez prepreke tumača-urođenika, pošto je veliki broj starijih ljudi govorio narečje suaheli. U početku su, doduše, bili uzdržani, ali kada je probijen led, naišao sam na prijateljski prijem. Oni nisu znali ništa ο religijskim običajima. Ali ja nisam popuštao. Jednom, pri kraju jednog od mnogih bezuspešnih razgovora, iznenada je uzviknuo jedan starac: »Izjutra, kada izlazi sunce, izlazimo iz koliba, pljujemo u šake i pružamo ih prema suncu.« Zamolio sam da mi pokažu i tačno opišu tu ceremoniju. Oni pljuju ili duvaju jako u šake koje drže pred ustima i zatim ih okreću sa dlanovima prema suncu. Zapitao sam ih šta to znači, zašto to čine, zašto duvaju ili pljuju u šake. Uzalud — »oduvek se tako činilo«, rekli su mi. Bilo je nemoguće dobiti bilo kakvo objašnjenje, tako da mi je postalo sasvim jasno da oni stvarno znaju samo da to čine ali ne i šta čine. U toj radnji oni ne vide nikakvog smisla. Istim gestovima oni pozdravljaju i mladi mesec.

Pretpostavimo da sam apsolutni stranac i da sam došao u ovaj grad da bih istraživao vladajuće običaje. Prvo bih se uselio blizu nekoliko vila na Cirih-bergu, i tako bih uspostavio susedske odnose sa stanovnicima ovih kuća. Onda bih zapitao gospodu Mi-lera i Majera: »Ispričajte mi, molim vas, nešto ο vašim religijskim običajima.« Oba gospodina su zabezeknuta. Oni nikada ne idu u crkvu, ne znaju ništa i emfatično odriču da uopšte sprovode ikakve običaje. Proleće je i dolazi Uskrs. Jednog jutra zatičem go- spodina Milera na neobičnom poslu — on revnosno hoda po vrtu i skriva obojena jaja dodajući im svojstvene idole zeca. On je uhvaćen in flagranti. »Zašto ste mi prećutali ovu krajnje interesantnu ceremoniju?« pitam ga. »Kakva ceremonija? To nije ništa. To se uvek čini za Uskrs.« »Ali šta znače ova jaja. idoli, skrivanje?« Gospodin Miler se lupa po glavi. On ne zna ni sam, isto tako ne zna šta znači božićna jelka, a ipak to čini, isto onako kao i primitivni čo- vek. Da li su. možda, daleki preci primitivnog čove-

ka bolje znali šta su činili? To je krajnje neverovat-no. Arhaični čovek samo čini, a tek civilizovani zna šta čini.

Sta znači prethodno opisana ceremonija Elgoni-ja? Očigledno se radi ο žrtvovanju suncu, koje je za ljude u trenutku njegovog izlaska i samo tada »mun-gu«, to jest mana, božansko. Ako je pljuvačka, onda je to supstancija koja prema primitivnom shvatanju sadrži ličnu manu — lekovitu, magijsku i životnu snagu. Ako je dah, onda je to coho, arapski ruh, hebrejski ruah, grčki pneuma, vetar i duh. Radnja dakle kazuje: ja nudim bogu moju živu dušu. To je nema molitva, koja se izvodi pokretima i koja bi isto tako mogla da glasi: »Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj.«

Da li se ovo dešava samo tako ili je ova misao bila mišljena i naumljena još pre čoveka? Sa ovim nerešenim problemom završio bih moje predavanje.