ANTOLOGIJSKE MISLI O MOLITVI

 

1.  Molitva je jedna od najvažnijih i najmoćnijih snaga, i ona čini da onaj ko se moli biva preporoĎen, darujući mu telesno i duhovno blagostanje.

2.   Molitva predstavlja oči i krila duše. Ona nam daje odvažnost i snagu da gledamo Boga.

3.  Brate moj, moli se ustima sve dotle dok te blagodat Božija ne prosvetli da se moliš i srcem. U tebi he se tada na čudesan način pojaviti praznik i slavlje, i više se nećeš moliti ustima, nego pažnjom koja dela u srcu.

4.  Ako uistinu čezneš da udaljiš svaku antihrišćansku pomisao i da očistiš svoj um, to ćeš postići posredstvom molitve, jer ništa nije u toj meri kadro da ustroji naše pomisli kao molitva.

5.  Budi oprezan, jer ako si lenj i nepažljiv u molitvi, nećeš uznapredovati niti u svojoj težnji da budeš predan Bogu, niti u zadobijanju mira u pomislima, niti u spasenju.

6.  Ime Isusa Hrista koje prizivamo u molitvi sadrži u sebi samobitnu i samodelatnu silu vaspostavljanja. Ne brini, dakle, zbog nesavršenstva i suvoće tvoje molitve, nego uporno očekuj plodove učestalog ponavljanja Imena Božijeg.

 

7.   Kada su rukovoĎene molitvom, moralne sile koje su u nama postaju jače od svih iskušenja i pobeĎuju ih.

8.  Učestalost molitve stvara naviku molitve koja ubrzo postaje druga priroda i često dovodi um i srce do višeg duhovnog nivoa.

Učestalost molitve je jedini način da se dosegne visina istinske i čiste molitve. Ona je najbolji način delatne pripreme za molitvu i najsigurniji put kojim će čovek dospeti do krajnjeg odredišta molitve i spasenja.

9.  Svako od nas je sposoban da zadobije unutrašnju molitvu, odnosno, da je učini načinom svog opštenja sa Bogom. To nas ne košta ništa izuzev napora da se pogruzimo u bezmolvije i u dubine svog srca, i da se pobrinemo da, što je češće moguće, prizivamo Ime našeg najslaĎeg Isusa Hrista, koje čoveka ispunjava neizrecivom radošću.

Pogružavanje u sebe i istraživanje sveta naše duše daje nam priliku da spoznamo kakvo je tajinstvo čovek, da osetimo sladost samopoznanja i da izlijemo gorke suze pokajanja zbog naših padova i slabosti naše volje.

10.  Neka se vascela tvoja duša s ljubavlju priveže za smisao molitve, tako da tvoj um (nus), tvoj unutrašnji glas i tvoja volja, tri sastavna elementa tvoje duše, postanu jedno i da jedno postane ovo troje. Na taj način će čovek, koji je obraz Presvete Trojice, stupiti u vezu i sjediniti se s prototipom (praobrazom). Kao veliki poslenik i učitelj umne molitve, Grigorije Palama Solunski je rekao: "Kada jednota uma postane trostruka a ipak ostane jednota, tad se sjedinjuje sa božanskim Trojedinstvom i zatvara vrata za svaku vrstu prelesti i ustaje protiv ploti, sveta i kneza ovoga sveta.

11.  Gde god dejstvuje molitva, tamo je Hristos sa Ocem i Svetim Duhom, Presveta Trojica, jednosuštna i nerazdeljiva. Gde god je Hristos, Svetlost sveta, tamo je i večna svetlost drugog sveta, tamo je mir i radost, tamo su angeli i svetitelji, tamo je veličanstvenost Carstva. Blaženi su oni koji su se još u ovom životu obukli u Svetlost sveta, odnosno u Hrista, jer oni već nose odeždu nepropadljivosti.

12.  Budući da je Hristos Svetlost sveta, oni koji Ga ne vide i koji u NJega ne veruju moraju biti slepi. Naprotiv, oni koji streme da oživotvore zapovesti Hristove, koračaju u svetlosti. Oni ispovedaju Hrista, poštuju Ga i klanjaju Mu se kao Bogu. Svakoga ko ispoveda Hrista i smatra Ga za Gospoda i Boga, sila prizivanja NJegovog Imena krepi da tvori NJegovu volju. MeĎutim, ako ga ta sila ne krepi, onda je očigledno da Hrista ispoveda samo ustima, dok je njegovo srce daleko od Hrista.

13.  Kao što je nemoguće da se ne spotakne onaj ko korača noću, tako je nemoguće i da ne sagreši onaj ko još uvek nije ugledao božansku svetlost.

14.  Cilj umne molitve je da čoveka sjedini sa Bogom, da uvede Hrista u čovekovo srce, da odatle protera Ďavola i da razori sva dela koja je ovaj posredstvom greha tamo izvršio. Kao što kaže ljubljeni učenik, radi toga se javi Sin Božiji da razori dela Ċavolja (1. Jn. 3,8). Jedino je Ďavolu

 

poznata neizreciva sila koju poseduju reči molitve Isusove, i on se upravo zbog toga s jarosnim gnevom bori protiv nje. Bezbroj puta su demoni kroz usta Ďavoimanih ljudi ispovedili da ih sažiže dejstvo ove molitve.

15.  Ukoliko nas molitva više sjedinjuje sa Hristom, utoliko nas više razdvaja od Ďavola. I ne samo od Ďavola, nego i od duha ovoga sveta, koji uzrokuje i podržava strasti.

16.  Satana (tj. protivnik) molitve je nemar. Satanin satana (tj. protivnik) jeste čežnja za molitvom i plamen srca. Budite duhom vatreni, Gospodu služite, kaže apostol (Rim.12;11). Taj plamen privlači i zadržava blagodat na onome ko se moli, i ona za njega postaje svetlost, radost i neopisiva uteha. MeĎutim, za demone je ona oganj, gorčina i progon. Kad doĎe ova blagodat,  ona sabira um od rasejanosti i naslaĎuje ga razmišljanjem o Bogu, isceljujući ga od svakog zla i nečistih pomisli.

17.  Da li je molitva na tvojim usnama? Onda je tamo i blagodat. MeĎutim, ona sa usta mora  preći u um i spustiti se u srce, a to zahteva mnogo vremena i truda. Jezik se mora mnogo pomučiti da bi se iskupio za svako praznoslovlje i za sve svoje padove, i mora steći naviku molitve. Navika se ne može stvoriti bez truda i delanja. Da bi došla blagodat, mora se projaviti i smirenje. Nakon toga, put će biti čist. Molitva će se prilepiti za naše disanje, a um će se probuditi i slediće je. Vremenom, strasti se utišavaju, pomisli se povlače, a srce postaje mirno.

18.  Nemoj se zamoriti od vraćanja svog uma svaki put kad odluta. Bog će videti tvoju revnost i tvoj trud, i poslaće Svoju blagodat da ga sabere. Kad je prisutna blagodat, sve se čini s radošću i bez napora.

19.  Molitvom prelazimo iz jedne radosti u drugu; bez molitve, prelazimo iz jednog pada u drugi, iz patnje u patnju, i osećamo tešku grižu savesti. Ukratko, uz malo truda i bola u molitvi, zadobićemo mnogo radosne žalosti (plača po Bogu, plača koji donosi radost), umilenja i suza, zajedno sa sladošću prisustva Božijeg i preneporočnog straha NJegovog, koji čisti i očišćuje um i srce.

20.  Srce se mora očistiti da bi i um bio prosvetljen čistim pomislima koje će se odozgo odražavati u njemu.

21.  Oni koji su ušli u Carstvo Božije nisu nepokajani, nego grešnici koji su se preobrazili pokajanjem i suzama. Ništa čoveku toliko ne pomaže da se bori i da pobedi strasti koliko neprestana umna molitva.

22.  U vreme kad te iskušava nemar koji umrtvljuje um, jezik i prste na brojanici, molim te da se ne predaješ. Uloži mali napor, kako bi Bog video tvoju rešenost i ukrepio te. Postoji nešto više što Bog želi od tebe, i On dopušta ovo vreme iskušenja da bi ti to mogao i da daš. On zna, kao što i ti znaš, da možeš da daš više.

Prema tome, prisili se što više možeš u vreme koje ti je odreĎeno za molitvu, i izvrši svoju dužnost da bi Boga učinio svojim dužnikom. Ako ne primiš blagodat, pripremićeš se da je primiš

 

sledeći put ili ubrzo nakon toga. U svakom slučaju, pre ili kasnije primićeš blagodat. Nemoguće je da se to ne dogodi. U stvari, uobičajeno je da Bog više daje onda kada odlaže davanje.

23.  NJiva srca biće onoliko plodonosna koliko dobro bude uzorana molitvom, navodnjena suzama i oplevljena od korova pomisli.

24.  Povremeno se dešava da se blagodat povuče, a da to uopšte nije naša greška. To je kao da ti Bog kaže: "Sva tvoja dela su dobra, ali nemoj misliti da sve zavisi od tebe. Ja ću doći i otići kad budem smatrao da je to potrebno, da bih te naučio da u potpunosti odsečeš samovolju i da budeš trpeljiv, da bi dobro naučio lekciju smirenja."

25.  Oni koji su uznapredovali u molitvi imaju nepokolebivo uverenje da je, uprkos svim čovekovim naporima, molitva delo blagodati.

26.  Sveti Simeon Novi Bogoslov jasno kaže da niko nije u stanju da sam od sebe proslavlja Boga, nego da je to blagodat Hristova, koja se nastanila u njemu, koja proslavlja i slavoslovi Boga i moli se u čoveku.

27.  Kada se čovek moli sa strahom i strahopoštovanjem, stojeći mirno i obraćajući pažnju na ono za šta se moli, onda je to znak da je blagodat Božija posetila njegovo srce.

28.  Pažnja mora biti neraskidivo povezana s molitvom, na isti način na koji je i telo neraskidivo povezano s dušom. Drugim rečima, u vreme molitve um mora stražariti nad srcem i kružiti nad njim, i odatle, iz dubina srca, uznosiće molitve ka Bogu, neprestano izgovarajući: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me." Kad jednom u srcu okusi i iskusi da je Gospod dobar i da je sladak, um više neće želeti da napusti mesto srca nego će zajedno sa apostolom Petrom reći: Dobro nam je ovde biti (Mt. 17,4). On želi da kruži unaokolo, udaljujući i proterujući, da tako kažemo, sve one ideje koje je tamo zasejao Ďavo, ne dopuštajući nijednoj ovozemaljskoj pomisli da tamo ostane i postajući na taj način siromašan (nišči) duhom, odnosno lišen svake ovozemaljske pomisli.

Ovakav zadatak izgleda veoma težak i mučan onima koji ništa ne znaju o njemu. MeĎutim, oni koji su okusili njegovu sladost i u dubini srca osetili njegovu nasladu, uskliknuće zajedno sa božanskim Pavlom: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove (Rim. 8;35)?

29.  Pažljivo slušajući Gospoda koji je rekao da nečiste pomisli, koje skrnave čoveka, dolaze iz srca, kao i da čašu i zdelu najpre moramo očistiti iznutra kako bi i spolja bile čiste (v. Mt. 15:19- 20 i Mt. 23; 26), naši sveti Oci napuštali su svako drugo duhovno delanje i posvećivali se jedino ovom delu, odnosno stražarenju nad srcem, budući sigurni da će na taj način lako steći i svaku drugu vrlinu.

30.  Bogonosni Simeon Novi Bogoslov kaže: "Očistimo svoja srca, da bismo u sebi mogli pronaći svudaprisutnog Gospoda. Očistimo svoja srca ognjem NJegove blagodati, da bismo u samima sebi videli svetlost i slavu NJegovog božanstva."

 

31.  Srećni su oni koji su pristupili božanskoj svetlosti i stupili u nju, koji su se sjedinili sa njom i tako i sami u celini postali svetlost. Oni su sa sebe u potpunosti svukli uprljanu odeždu svojih grehova i više ne izlivaju gorke suze. Srećni su oni koji su još u ovom životu spoznali svetlost Gospodnju kao Samog Gospoda jer će u budućem životu odvažno stajati pred NJim. Blaženi su oni koji su primili Hrista, jer je došao kao svetlost onima koji su prethodno bili u tami, a sada su postali sinovi svetlosti i nezalaznog dana.

32.  Sveti Grigorije Palama kaže da molitva, koja se sjedinjuje s udisanjem i izdisanjem, vremenom uzrokuje da slatki dah blagodati, miomiris duhovnog blagouhanja, izlazi iz nozdrva čoveka koji se moli, miris života za život (2. Kor. 2;12), prema rečima velikog Pavla. I zaista, ne postoji ništa slično dahu molitve, neprestane umne molitve. Molitva ne izliva blagodat samo na onoga ko se moli, nego preplavljuje blagodaću i ostalu tvorevinu, koja se posredstvom njega rasipa i širi i na nju. Dok udiše, čovek se očišćuje, oživotvorava i osveštava. Kada pak izdiše, on očišćuje, oživotvorava i osveštava tvorevinu, ali to ne čini on, nego božanska blagodat.

33.  U ovim poslednjim danima, kada je dah antihrista zagadio zemlju, more i sve što diše, Bog u krilu i srcu Crkve razvejava dejstvovanje umne molitve kao osvežavajuću rosu blagodati, kao vetar koji je osetio prorok Ilija (v. 1.Car. 19;12), kao protivotrov za zdravlje i spasenje duše i tela u danima u kojima živimo, kao i u onima koji će tek doći.

34.  Poznajem hiljade duša u svetu, bolje rečeno širom celog sveta, koje se prisiljavaju na molitvu i u tome postižu zadivljujuće rezultate. Molitva ih krepi u njihovoj duhovnoj borbi, prosvetljuje  ih iznutra, i oni se ispovedaju otvoreno i iskreno. Mučeni pomislima i iskušenjima koje demoni podstiču protiv onih koji izgovaraju molitvu, oni čežnjivo pritiču preneporočnim Tajinstvima. Zatim se ponovo upuštaju u borbu sa pomislima i strastima, i ponovo se vraćaju Tajinstvima, jer više ne mogu da žive bez molitve.

35.  Molitva je disanje. Kad čovek diše on je i živ, i o tome se brine čitavog života. Ko god započne da izgovara molitvu, on započinje i da popravlja vasceli svoj život, imajući duhovnog oca kao rukovoditelja. Kao što izlazeće sunce budi, obasjava i oživotvorava tvorevinu, tako i Hristos, Sunce Pravde, projavivši Se posredstvom molitve u čovekovom umu i srcu, budi čoveka da tvori dela svetlosti i nezalaznog dana.

36.  Prema tome, braćo, "neprestano udišite Hrista", kao što je imao običaj da kaže sveti Antonije Veliki, začetnik podvižništva. Apostol neznabožaca savetuje, opominje i zapoveda hrišćanima na svakom mestu i u svakom vremenu: Molite se bez prestanka (1. Sol. 5;17). Sveti Oci objašnjavaju da "bez prestanka" znači da molitva nema niti kraj niti meru.

U vreme mira ne budite nemarni nego se molite. Popravljajte se i pripremajte se za rat. Budite hrabri. Ne strahujte od iskušenja. Svi su iskusili promene; meĎutim borba zahteva strpljenje i istrajnost. Čak i ako padne hiljadu puta na dan, pravednik će se uspraviti i to će mu se računati kao pobeda. Molitva upravo to i znači: neprestano pokajanje i neumorno prizivanje božanske milosti.

Hristu Bogu našem, koji daje molitvu moliteljima (1. Car. 2;9)[1], neka je slava i blagodarnost u vekove. Amin.

 

NAPOMENE:

1.      Prema Septuaginti - ne odgovara Daničićevom prevodu Starog Zaveta. (Prim. prev.)