II

ANIMA  I  ANIMUS

Među mogućim duhovima duhovi roditelja su praktički najvažniji, stoga  i  univerzalno  prošireni kult  predaka,   koji   je   prvobitno  služio  umirivanju »revenants«-a,  dok  je  na  višem  stupnju,  međutim, postao  jako  primetna  moralna  i  vaspitna  institucija (Kina!). Roditelji su za dete najbliži i najuticajniji ro­ đaci.  U  odraslom  uzrastu  ovaj  uticaj  se  čepa,  zbog toga se imagines roditelja po mogućstvu još više po­ tiskuju iz svesti i zbog njihovog produženog, čak mo­ žda potlačujućeg uticaj a, lako dobijaju negativno zna­ čenje.' Na  ovaj  način  ostaju  imagines  roditelja  da, kao nešto  strano,  borave u psihičkom  »spolja«.  Ono što na odraslog čoveka deluje  kao  neposredni uticaj okoline  namesto  roditelja  jeste  žena.  Ona  prati  čo­ veka, ona mu je najbliža, ukoliko živi sa njim i uko­ liko je više-manje istog životnog doba; ona nije nad­ ređena  niti  starešinstvom  niti  autoritetom  ili  fizič­ kom snagom. Ona je međutim uticajan faktor koji kao i roditelji proizvodi imago relativno autonomne pri­ rode, ali ne imago koji kao onaj roditeljski treba da se odcepi, već da se održava asociran u svesti. Zena, sa njenom psihologijom tako različitom od psihologije muškarca,  jeste  (i  bila  je  uvek)  izvor  informacija  o stvarima koje muškarac i ne vidi. Ona mu može zna­ čiti  inspiraciju;  njene  mogućnosti  naslućivanja,  če­ sto superiornije od muške, mogu mu dati korisna upo­ zorenja a njena lično orijentisana osećanja mogu mu ukazati na puteve koji su  bili. nedostupni njegovim isuviše malo ličnim osećanjima^Ono što Tacit kaže o germanskim ženama, u ovom pogledu sasvim  je tačno.1

Ovde bez sumnje leži jedan od glavnih izvora femininog kvaliteta duše. Ali izgleda da to nije jedini izvor. Naime, nijedan muškarac nije tako sasvim mu­ ški da u sebi ne bi imao ničega ženskog. Naprotiv či­ njenica je da upravo vrlo muški muškarci poseduju (svakako dobro čuvano i skriveno) vrlo bolećiv (često nepravedno nazivan »ženski«) osećajni život. Smatra se vrlinom da muškarac po mogućstvu potiskuje žen­ ske crte, kao što se bar do sada smatralo nepodesnim da  žena  bude  muškaraca.  Potiskivanje  ženskih  crta i sklonosti naravno da dovodi do nagomila van ja ovih zahteva u nesvesnom. Imago žene (duša) postaje na­ ravno receptaculum ovih zahteva, zbog čega muška­ rac u svom ljubavnom izboru često potpada  iskuše­ nju da osvoji onu ženu koja najbolje odgovara po­ sebnoj vrsti njegove sopstvene nesvesne ženstvenosti, dakle ženu koja po mogućstvu može da bez dvoumlje­ nja primi projekciju njegove duše. Uprkos tome što se ovakav  izbor često smatra idealnim, isto tako to može biti njegova najgora slabost, sa kojom  se  na ovaj način muškarac ženi (ovo začelo objašnjava ne­ ke krajnje čudne brakove).

Izgleda mi da je, pored uticaja žene, i sopstvena ženstvenost muškarca ono što objašnjava činjenicu feminizma kompleksa duše. Pri tom se ne radi samo o lingvističkoj »slučajnosti«, recimo na način kao što je sunce u nemačkom femininum, ali u drugim jezi­ cima masculinum, već za to imamo svedočanstva u- metnosti iz svih vremena — a izvan toga čuveno pi­ tanje: habet mulier animam? Svakako da većina muš­ karaca, koja uopšte ima psihološkog uvida, zna šta Rajder Hagard (Rider Haggard)  misli  kada govori o »She-whomust-be-obeyed«, ili koja struna u njima treperi kada  čitaju Benuaova  (Benoit)  izlaganja An -

1      Up.  Tacitus,  Germania,  Par.  18,  19.

tineje.2 Isto tako obično znaju koja vrsta žena naj­ lakše otelotvorava ovo tajanstveno, ali često isuviše jasno naslućivano činjenično stanje.

Ova dela zaslužuju široka priznanja  zbog  toga što ukazuju na to da u ovoj slici ženske Anime mora ležati nešto  nadindividualno, nešto što za svoju in­ dividualnu jedinstvenost ne zahvaljuje samo efemer­ nom postojanju, već je, naprotiv, nešto tipično, što negde ima dublje korene a ne samo vidljive površne spone, na koje sam upravo ukazao. Hagard kao i Be- noa ovu slutnju nedvosmisleno izražavaju iz istorij- skog aspekta njihovih Anima figura.

Kao što je poznato nema ljudskog iskustva, a i nije moguće bilo kakvo iskustvo bez postojanja odgo­ varajuće subjektivne spremnosti. Ali od Čega se sa­ stoji subjektivna spremnost? U krajnjoj liniji ona se sastoji od urođene psihičke strukture, koja omogućuje čoveku da uopšte i načini ovakvo iskustvo. Tako ce- lokupno biće čoveka pretpostavlja ženu,  telesno kao i duhovno. Njegov sistem je a priori podešen na ženu. kao što je i pripremljen na sasvim određeni svet gde ima vode, svetlosti, vazduha, soli,  ugljenih  hidrata itd. Forma sveta u kome će biti rođen urođena mu je već kao virtualna slika. I tako su mu  roditelji, žena,, deca, rođenje i smrt urođeni kao virtualne slike, kao psihičke spremnosti.. Ove apriorističke kategorije su, naravno, kolektivne prirode, to su slike roditelja, žene i dece uopšte a ne nekakve individualne pred- određenosti. Tako i ove slike treba zamisliti kao besa- držajne i stoga kao nevoljne. One dostižu sadržaj, uti­ caj i konačno svesnost tek onda kada susretnu empi­ rijske činjenice, koje dotiču i oživljavaju nesvesnu spremnost. One su u izvesnom smislu precipitat sveg iskustva niza predaka, ali ne i samo to iskustvo. Na­ ma bar tako izgleda pri našem sadašnjem ograni­ čenom znanju. (Moram priznati da još nikada nisam našao neosporne dokaze nasleđivanja  slika  sećanja, ali ne smatram apsolutno isključenim da se pored kolektivnih  precipitata,  koji  ne  sadrže  ništa  indivi-

a     Up. Rider Haggard, She, 1887, i Pierre Benoit, L'Atlantide   1919.

dualno određeno, mogu sresti i individualno određena nasledna sećanja).

U nesvesnom muškarca postoji nasleđena kolek­ tivna slika žene, način pomoću koje on shvata bivstvo žene. Ova nasleđena slika je treći važan izvor žen­ stvenosti duše.

Kao što će već čitalac razumeti, ni u kom slučaju se ne radi o filozofskom ili pak religioznom pojmu duše, već o psihološkom priznavanju postojanja polu- svesnog psihičkog kompleksa, koji ima delom auto­ nomnu funkciju. Samo po sebi je razumljivo da ova konstatacija ima sa filozofskim ili religijskim pojmom duše upravo onoliko mnogo ili onoliko malo veze ko­ liko i psihologija sa filozofijom i religijom. Ovde u- opšte ne bih želeo da se upuštam u nekakvu »raspru fakulteta«, niti da pokušavam da filozofima ili teo­ lozima dokažem šta je zapravo ono što oni podrazu- mevaju pod reč ju »duša«. Ali obojici moram zabraniti da propisuju psihologu šta treba da podrazumeva pod pojmom »duša«. Kvalitet lične besmrtnosti, koju re­ ligijsko gledište rado pridodaje duši, nauka može da prizna samo kao psihološki indicium koji je već u- ključen u pojmu njene autonomije. Kvalitet lične besmrtnosti niukom slučaju nije uvek vezan za dušu u primitivnom shvatanju, ne  čak ni besmrtnost*po sebi. Sasvim nezavisno od ovog nauci nepristupačnog gledišta, »besmrtnost« znači pre svega psihičku de- latnost koja prevazilazi granice svesti. »S onu stranu groba i smrti« psihološki znači »s onu stranu svesti«, i ne može ništa drugo da znači pošto priče o besmrt­ nosti uvek potiču samo od živog čoveka, koji kao živ i onako nije u stanju da govori iz situacije »s onu stranu groba«.

Autonomija psihičkog kompleksa naravno da pot­ pomaže predstavu nevidljivog, ličnog bića, koje na izgled živi u  svetu različitom od našeg. Ukoliko se, dakle, delatnost duše oseća kao aktivnost nekog sa­ mostalnog bića, koje na izgled nije vezano za našu prolaznu telesnost, lako može nastati predstava  da ovo biće postoji za sebe i po sebi, možda u svetu ne­ vidljivih stvari. Svakako da se bez daljnjega ne može uvideti da nevidljivost ovog samostalnog bića ne mora istovremeno da znači i njegovu besmrtnost. Kvalitet besmrtnosti ima da zahvali jednoj drugoj, već pome- nutoj činjenici njegovog porekla — naime, svojstve­ nom istorijskom aspektu duše. Hagard je dao jedan od najboljih opisa ovog karaktera u  She.  Kada  bu­ disti kažu da sa uznapredovalim usavršavanjem, na- stalim kroz unutrašnju prisnost  sa  životom,  nastu­ pa sećanje na ranije inkarnacije, onda se one odnose na isto psihološko činjenično stanje, svakako sa tom razlikom što se istorijski faktor ne pripisuje duši već Sopstvenosti. Sasvim odgovara dosadašnjem, potpuno ekstravertnom zapadnom duhovnom stavu da se bes­ mrtnost osećajno (i tradicionalno) pripisuje duši, koje se manje ili više razlikuje od čovekovog Ja, a koja se svojim ženskim kvalitetima razlikuje od Ja. Bilo bi sasvim logično kada bi kod nas, kroz produbljiva­ nje do sada zapostavljene introvertne duhovne kultu­ re, došlo do promene koja bi bila bliska istočnjačkom duhu, pošto bi se besmrtnost sa dvosmislene figure duše (Anima) pomerila na Sopstvenost. Bitno prece- njivanje spoljnih, materijalnih objekata je ono što konsteluje duhovnu i nevidljivu figuru u unutraš­ njem svetu čoveka (naravno u svrhu kompenzacije i samoregulacije). U osnovi uzev istorijski faktor nije skopčan samo sa arhetipom ženskog, već sa svim ar­ hetipovima uopšte, tj. svim naslednim jedinicama, duhovnim kao i  telesnim.  Naš  život  je  isti  kao  što je bio od vajkada. On svakako da  u  našem  smislu nije ništa prolazno, pošto isti fiziološki i psihološki procesi, koji su hiljadama godina svojstveni čoveku, traju još uvek i daju unutrašnjem osećanju -duboku slutnju »večnog« kontinuiteta življenja. Naša Sop­ stvenost, kao zajednički pojam našeg živoga sistema, ne sadrži samo precipitat i zbir sveg proživljenog života, već je i ishodna tačka, plodno materinsko tle sveg budućeg života, čije naslućivan je je jasno dato u unutrašnjem osećanju kao istorijski aspekt. Iz ovih psiholoških osnova zakonomerno proističe ideja bes­ mrtnosti.

U  istočnjačkom  gledanju  nedostaje  pojam  Ani- me, onakav kakvim smo ga postavili ovde, isto tako, logično, nedostaje i pojam persone. Ovo ni u kom slu­ čaju nije slučajno, pošto, kako sam već gore naglasio, postoji kompenzatorni odnos između persone i Anime.

Persona je komplikovani sistem odnosa između individualne svesti i zajednice, neka vrsta maske koja je s jedne strane sračunata na to da načini određeni utisak na druge, s druge da prikrije pravu prirodu individue. Da je ovo drugo suvišno može tvrditi samo onaj ko je sa svojom personom identičan u  tolikoj meri da više ne poznaje samog sebe; a da ono prvo nije neophodno može da uobražava samo onaj  ko nije svestan prave prirode njegovih bližnjih. Zajed­ nica očekuje, odnosno mora da očekuje od svake in­ dividue da po mogućstvu što potpunije igra njoj do- deljenu ulogu, dakle, neko ko je sveštenik, ne samo da objektivno vrši svoju službenu funkciju, već i da u svako doba i u svim uslovima bez dvoumljenja igra ulogu sveštenika. Zajednica ovo zahteva kao neku vrstu sigurnosti; svakako mora da ostane na svom mestu, jedan je obućar, drugi pesnik. Ne očekuje se da jedan bude oboje. Nije ni uputno biti oboje, pošto bi to bilo krajnje neprijatno. Jedan takav bi bio »dru­ gačiji« od ostalih ljudi, i  stoga  ne sasvim pouzdan. On bi u  akademskom  svetu bio  »diletant«,  politički »neproračunljiva« veličina, religijski »slobodan duh«, ukratko na njega bi pala sumnja nepouzdanosti i ne- dovoljnosti, pošto je zajednica ubeđena da samo obu­ ćar, koji nije uz to i pesnik, može isporučivati pro­ fesionalno prave  cipele. Jednoznačnost lične  pojave je praktički važna stvar, pošto prosečni čovek, kao ta­ kav  jedino  poznat  zajednici,  mora  svoju  pamet  da angažuje  oko  jedne  stvari,  da  bi  mogao  da  stvori nešto vredno, od čega bi dvoje bilo za njega isuviše mnogo.  Naša  zajednica  je  neosporno  podešena  na ovakve ideale. Stoga nikakvo čudo da svako ko hoće nešto da doprinese  mora uzeti u obzir ova očekiva­ nja.' Kao individualnost, naravno da niko ne može da se bez ostatka utopi u ovim očekivanjima, stoga kon­ strukcija veštačke ličnosti postaje neophodnost koja se ne može odbaciti. Zahtevi pristojnosti i dobrih obi­ čaja čine ostalo za motivaciju sticanja korisne maske, Iza te maske,  onda, nastaje ono što se  naziva »gri- vatni život«. Ovo dovoljno poznato razdvajanje svesti u dve, često smešno različite figure, predstavlja od­ lučujuću psihološku operaciju, koja  ne može ostati bez  posledica  na  nesvesno.

JKonstrukcija kolektivno  pogodne  persone  znači snažni ustupak spoljnjem svetu, pravo samožrtvova- nje,  koje  Ja  upravo  prisiljava  na  identifikaciju  sa personom, tako da stvarno ima ljudi koji veruju da su ono što predstavljaju.  »Bezdušnost«  ovakvog sta­ va je, međutim, samo prividna, pošto nesvesno ni pod kojim  uslovima  ne  podnosi  ovakvo  pomeranje  teži- štaJAko kritički razmotrimo ovakve slučajeve, onda otkrivamo da je izvanredna maska intimno kompen- zovana     »privatnim         životom«.            Pobožni               Drumond (Drummond)  se vajka da je  »ćudljivost teret pobož­ nih«.  Naravno,  onaj  ko  sebi  izgradi  isuviše  dobru personu, žanje razdražljivu ćudljivost. Bizmark je pa­ tio od histeričnih kriza plača, Vagner je vodio prepi­ sku o svilenoj vrpci kućne haljine, Niče je pisao pi­ smo »dragom Lami«, Gete je vodio razgovore sa Eker- manom, itd. Ali ima rafiniranijih stvari nego što su banalni  »lapsusi«  heroja.  Jednom sam se upoznao s jednim poštovanja dostojnim čovekom — čovek bi ga bez teškoća mogao nazvati svecem; tri dana obilazio sam oko njega i nigde nisam mogao da na njemu ot­ krijem neku manu običnog smrtnika.  Moje osećanje niže vrednosti bilo je ugroženo i već sam počeo ozbilj­ no da razmišljam o tome da se popravim.  Četvrtog dana, međutim, konsultovao sam njegovu ženu ..  Od tada mi se više nije ništa slično dešavalo. Ali iz toga sam naučio  da  onaj  ko  se  sjedini  sa  svojom perso­ nom, može sve ono što ometa da prepusti ženi a da ova  to  i  ne  primeti,  ali  da  teškom  neurozom  plaća svoje samožrtvovanje.

iflve identifikacije sa socijalnom ulogom su uop­ šte izdašni izvori neuroza. Čovek ne može nekažnjeno da se otarasi svoje prirode u korist jedne veštačke ličnosti.JtVeć sam pokušaj u svim običnim slučajevima ćudljivosti, afekti, strahovi, prisilne predstave, slabosti, poroci itd. So­ cijalno »jaki čovek« je u »privatnom životu«  često dete prema svojim sopstvenim osećanjima, njegova javna disciplina (koju posebno zahteva od drugih) privatno tužno propada. Njegovi »profesionalni po­ let« kod kuće ima melanholičan lik; njegov »neupr- ljani« javni moral iza maske izgleda čudnovato: ne­ ćemo da govorimo o delima, već samo o fantazijama: takođe i žene ovakvih ljudi mogle bi štošta da ispri­ čaju; njegov nesebični altruizam — njegova deca ima­ ju drugo mišljenje.

U onoj meri u kojoj svet individue mami na iden­ tifikaciju sa maskom, individua je prepuštena unu­ trašnjem dejstvu. »Visoko stoji na dubokom« kaže Laoce. Iz unutrašnjeg sveta navire suprotnost, pa čak izgleda kao da nesvesno potiskuje Ja sa istom snagom sa kojom Ja privlači personu.' Nedostatak otpora spo- lja prema primamljivosti persone, znači sličnu slabost u unutrašnjem svetu prema uticaju nesvesnog. Spo- Ija se igra aktivna i jaka uloga, unutra se razvija efe- mirana slabost prema svim uticajima nesvesnog; po­ stepeno nadvladavaju neraspoloženja i ćudi, strašlji- vost, pa čak feminizirana seksualnost (sa kulminaci­ jom u impotenciji).

Persona,  idealna  slika  muškarca  kakav  bi  tre­ balo da bude, unutra se kompenzuje pomoću ženske slabosti,  i  kako  individua  prema  spol  ja  igra  ulogu jakog  čoveka,  unutra  postaje  žena,  Anima,3      pošto  i jeste Anima ono što stupa naspram persone. Ali pošto je unutrašnji svet taman i neprovidan za ekstraverti- ranu svest, a kako čovek što je više identičan sa per­ sonom tim manje može misliti o svojim slabostima, suprotnost persone,  Anima,  ostaje potpuno u tami i stoga se pre svega projektuje, zbog čega junak dolazi pod papuču svoje žene, Ako je porast njene moći zna­ tan, ona ga loše podnosi. 2ena postaje manje vredna, a time je muškarcu dat dobrodošao dokaz da nije on, junak, manje vredan u »privatnom životu«, već nje-

3  Radi definicije ovog pojma up. Psychologische Tj/pen, 1950, Ges. Werke, Bd. 6.

gova žena. Zato žena ima za mnoge tako privlačnu iluziju da se bar udala za heroja, ne brinući se za sopstvenu nekorisnost. Ovu igru iluzija često naziva­ ju »životnim sadržajem«.

Kako je za svrhu individuacije, samoostvarenja, neophodno da čovek zna da pravi razliku između onoga kako izgleda sebi a kako drugima, tako je i za istu svrhu potrebno da postane svestan svog nevidlji­ vog sistema odnosa prema nesvesnom, naime Animi, da bi mogao da se diferencira od nje.  Od nečeg ne­ svesnog čovek ne može da se razlikuje, U pitanju persone naravno da je lako nekome  objasniti da su on i njegova služba dve različite  stvari.  Nasuprot tome  čovek  teže  može  da  se  diferencira  od  Anime, i to stoga teže što je nevidljiva. Čovek čak pre svega gaji predrasudu da sve što dolazi iznutra potiče iz najdubljih osnova bića. »Jaki čovek« će nam, možda, priznati da je stvarno u »privatnom životu« sumnjivo nedisciplinovan, ali to je  njegova  slabost,  sa  kojom se on u neku ruku solidariše. U ovoj tendenciji na­ ravno da leži nasleđeni deo kulture, koji nije za pot- cenjivanje. Naime, ako prizna da je njegova idealna persona odgovorna za ništa manje idealnu Animu, tada su uzdrmani njegovi ideali, svet postaje dvo­ smislen, on sam postaje podozriv. Obuzima ga sumnja u dobro, još gore, sumnja u sopstvene dobre namere. Ako čovek  pomisli sa  kojim silnim istorijskim pret­ postavkama su uz naše privatne ideje skopčane dobre namere, onda će shvatiti da je u smislu našeg dosa­ dašnjeg gledanja na svet prijatnije da se optuži za ličnu slabost, nego da uzdrma ideale.

Ali kako su nesvesni faktori isto tako uslovljava- juće činjenice kao i veličine koje regulišu život za­ jednice, pri čemu je prvo isto tako kolektivno kao i ovo drugo, onda sam u stanju da takođe dobro naučim da pravim razliku između onoga što ja želim i onoga šta mi se nameće od strane nesvesnog, kao što mogu da sagledam šta od mene zahteva ustanova u kojoj radim a šta ja želim,.'Pre svega su, uostalom, uočljivi samo inkpmpatibilni zahtevi od spol ja i iznutra, tako se Ja nalazi između ovih kao između čekića i nakovnja. Naspram ovog Ja, koje najčešće nije više ništa drugo do lopta kojom se igraju spoljašnji i unutraš­ nji zahtevi, postoji teško odrediva instancija koju ni pod kojim uslovom ne bih hteo da prekrijem sumnji­ vim  nazivom  »savest«,  iako  bi  uprkos  tome  ta  reč u svom najboljem značenju vrlo pogodno označila tu instanci] u.jOno šta je kod nas postalo iz »savesti« opi­ sao je Spiteler (Spitteler) sa neprevaziđenim humo­ rom.4 Stoga treba po mogućstvu izbegavati susedstvo ovih značenja. Covek je u mnogo boljoj situaciji ako sebi predoči da je ona tragična igra suprotnosti iz­ među unutrašnjeg i spoljnjeg čovekovog sveta (U Hiobu i Faustu prikazana kao božja opklada) u osnovi uzev energetizam životnog procesa, onaj napon su­ protnosti koji je neophodan samoregulaciji. Ma kako bile različite u pojavi i nameri  ove suprotne snage, u osnovi uzev znače i žele život individue; one se za ovo kolebaju kao sredina vage. Upravo stoga što su upućene jedna na drugu, sjedinjuju se u središnom smislu, koji se tako reći nužnim načinom dobrovoljno ili ne rađa iz individue i stoga ga ova naslućuje. Co­ vek ima utisak i oseća ono šta bi trebalo da bude i šta bi moglo da bude. Odstupiti od ovog naslućivan ja znači stranputicu, zabludu i bolest.

Svakako da nije slučaj što od reči »persona« po ­ tiču naši moderni pojmovi »personlich« (lično) i »Per- sonlichkeit«  (ličnost). |Cao što  za  moje Ja  mogu da tvrdim da je ono lično nTličnost, tako isto mogu reći za moju personu da je ona ličnost sa kojom se više ili  manje  identifikujem.  Činjenica  da u tom slučaju zapravo imam dve ličnosti nije čudnovata utoliko što svaki autonomni ili samo relativno autonomni komp­ leks ima svojstvo  da  nastupa  kao  ličnost,  odnosno personificirali. Ovo se najlakše može posmatrati kod takozvanih lipTritističkih  manifestacija,  automatskog pisanja i slično. Produkovane rečenice su uvek lični iskazi, izneti u ličnom Ja obliku, kao kada bi iza sva­ kog iznetog fragmenta rečenice stajala i ličnost. Na-

4  Up. Carl Spitteler, Prometheus und Epimetheus, Jena 1915, i Jung, Psychologische Typen, 1957, S. 227. Ges. Werke, Bd. 6, Par. 261.

ivni razum stoga odmah mora misliti na duhove. Slič­ no se može posmatrati i kod halucinacija duševnih bolesnika, iako su ove često mnogo jasnije od prvih samo misli ili fragmenti misli, čiju vezu sa svesnom ličnošću često svako može bez daljnjega sagledati.

Sklonost relativno autonomnih kompleksa da se neposredno personifikuju je takođe razlog zašto per­ sona nastupa »lično« u tolikoj meri, da Ja bez isuviše velikih teškoća može zapasti u sumnju koja je nje­ gova »prava« ličnost.

Isto ono što važi za personu i uopšte za sve auto­ nomne komplekse, važi i za Animu — ona  je  isto tako ličnost, i iz tog razloga lako se može projekto- vati na ženu, tj . ona je, dok je nesvesna, uvek pro­ jektovana, pošto je sve nesvesno projektovana. Prvi nosilac slike duše  svakako  da  je  majka,  kasnije  su to one žene koje pobuđuju čovekova osećanja, sve­ jedno da li u pozitivnom ili negativnom smislu. Po­ što je majka prvi nosilac slike duše, razdvajanje od nje je koliko delikatan toliko i važan moment od najvećeg vaspitnog značaja. Stoga već kod primitiv­ nih naroda srećemo veliki broj običaja koji organi- zuju odvajanje. Nije dovoljno to što je jedinka od­ rasla, niti samo spoljnje odvajanje, potrebne su po­ sebno upečatljive ceremonije obrezivanja muškaraca i ponovnog rađanja, da bi se sprovelo efikasno odva­ janje od majke (a time i od detinjstva).

Kao što otac deluje kao zaštita od opasnosti spoljnjeg sveta i na taj način za sina postaje uzor persone, tako mu je i majka zaštita od opasnosti koje prete iz tame njegove duše. Inicijacijom muškarac saznaje i upoznaje do tada neslućene stvari, tako da je u stanju da se liši majčine zaštite.

Moderni čovek mora da se liši ovih, uprkos sveg primitivizma u osnovi uzev izvanrednih vaspitnih me- ra. Posledica toga je da se Anima u obliku imaga maj­ ke prenosi na ženu sa ishodom da muškarac, čim se o- ženi, postaje detinjast, sentimentalan, zavistan i poko­ ran, ili u drugom slučaju svadljiv, tiranin i osetljiv, stalno usredsređen na svoju superiornu muškost. Ovo drugo je naravno samo preokret prvog. Zaštita protiv nesvesnog, što mu je značila majka, modernom čo- veku nije ničim zamenjena, zbog čega je njegov brač­ ni ideal nesvesno uobličen tako da njegova žena ako je ikako moguće mora preuzeti magičnu ulogu majke. Ispod paravana idealnog braka on zapravo traži za­ štitu kod majke i tako zavodnički izlazi u susret po- sedničkom instinktu žene. Njegov strah od tamnih neočekivanosti nesvesnog posuđuje ženi ilegitimnu moć i brak uobličava u »intimnu zajednicu«, koja stalno preti da se rasprsne zbog unutrašnje napeto­ sti — ili on iz protesta čini suprotno od ovoga sa istim uspehom.

Mišljenja sam da je izvesnim modernim ljudima neophodno da sagledaju ne samo svoju različitost od persone, već i od Anime. Kako naša svest uglavnom

—     shodno zapadnjačkom stilu — gleda prema spol ja, unutrašnje stvari ostaju  u  mraku.  Ali  ova  teškoća se može lako prevazići, naime na taj način što će se jednom pokušati da se sa istom koncentracijom i kri­ tikom razmotri onaj psihički materijal koji izlazi na videlo ne spol ja, već samo u privatnom životu. Kako je čovek naviknut da stidljivo prećutkuje ovu drugu stranu (možda čak drhti pred rođenom ženom da bi ova mogla da ga izda) i da, ako je otkriven, pokajnički prizna svoju »slabost«, to obično kao jedina vaspitna metoda ostaje da čovek po mogućstvu potiskuje sla­ bosti ili da ih bar skriva pred drugima. Ali time se ne postiže ništa.

Ono što zapravo treba činiti najbolje sam obja­ snio na primeru persone. Tamo je sve vidljivo i jasno, dok je kod Anime za nas zapadnjake sve tamno. (Ako Anima u velikoj meri osujećuje dobre namere svesti time što organizuje privatan život koji je u neugod­ nom kontrastu u  odnosu  na blistavu  personuj onda je to isto kao kada se naivni čovek, koji nema pojma o personi, u životu sudara sa najneugodnijim teško­ ćama. Ima takvih ljudi koji nemaju razvijenu personu

—       »Kanađani, koji ne poznaju prikrivenu učtivost Evropljana«  —,  koji  upadaju  iz  jednog  društvenog

»gafa«  u drugi,  bezazlenih i nevinih duševnih gnja-

vatora ili dirljiva deca ili — ako su žene — Kasandre zbog njihove netaktičnosti, večito pogrešno shvaćene, koje ne znaju šta da čine i stoga uvek pretpostavljaju praštanje; koje svet ne vide već ga samo sanjaju. To su slučajevi na kojima možemo videti kako deluje zapuštena persona i šta čovek treba da radi u ovakvoj nevolji. Takvi ljudi mogu  da  izbegnu  razočaranja  i na j različiti je patnje, scene i nasilja samo na taj način što će naučiti kako čovek treba da se ponaša. Oni moraju da shvate šta zajednica očekuje od njih; njima mora da bude jasno da u svetu ima faktora i lica koji su daleko iznad njih; oni moraju da znaju šta znači za druge ono što oni rade itd. To je naravno nastavni plan osnovne škole za onog ko je na prikladan način izobrazio svoju personu. Ali ako sada obrnemo koplje i onog ko poseduje blistavu personu suprotstavimo Animi, a za poređenje uzmemo čoveka bez persone, onda ćemo videti da je ovaj u odnosu na Animu i nje­ ne prilike isto tako dobro obavešten kao onaj u od­ nosu na svet. Upotreba ovog iskustva kod obojice naravno da može biti i zloupotreba, što je vrlo ve- rovatno i slučaj.

Čoveku sa personom naravno da neće ni najma­ nje biti jasno gledište postojanja unutrašnjih real­ nosti, isto onoliko malo koliko i onom drugom real­ nost sveta, koja za njega ima samo vrednost privlač­ ne ili fantastične pozornice. Ali činjenica unutrašnjih realnosti i njihovo bezuslovno priznavanje je, na­ ravno, conditio sine qua non za ozbiljnost prihvatanja problema Anime. Ako mi je spoljni svet  samo fan­ tazma, kako onda  mogu da se  ozbiljno pomučim  da za to izgradim komplikovani sistem odnosa i prila- gođavanja? Na isti način gledište »ništa do fantazija« nikada mi neće dati povoda da moje Anima manife­ stacije smatram nečim drugim do budalastim slabo­ stima. lATTako stojim na stanovištu da svet postoji spolja'i unutra, da realnost pripada spoljnom kao i unutrašnjem svetu, onda moram, dosledno tome, da smetnje i nepodnošljivosti, sa kojima se sukobljavam unutra, shvatim kao simptom nedovoljnog prilago- đavanja na uslove unutrašnjeg sveta. Kao što se udarci koje naivko dobija u ovom svetu ne mogu izlečiti moralnim potiskivanjem, isto tako ne pomaže da se njegove »slabosti« rezignirano knjiže  kao  takve. Ovde postoje razlozi, namere i posledice, u koje volja i razumevanje mogu da zadru. Uzmimo na primer onog »neokaljanog« poštenjačinu i javnog dobročini­ telja, čija se žena i deca plaše njegovog besa i njegove eksplozivne ćudljivosti. Šta čini Anima u ovom slu­ čaju?

Odmah možemo videti, ako stvari prepustimo njihovom prirodnom toku, da će se žena i deca otu­ điti i da će se oko njega stvoriti vakuum. On će pre svega lamentirati o bezdušnosti njegove porodice i ponašati se još gore nego ranije. To će otuđenje uči­ niti apsolutnim. Ako nije napušten od svih dobrih duhova, on će posle izvesnog vremena primetiti svoju izolaciju, i u svojoj usamljenosti počeće da shvata či­ me je uzrokovano razdvajanje. On će se, možda, za­ čuđeno zapitati: »Kakav je to demon ušao u mene?« naravno ne primećujući smisao ove metafore. Ovome slede kajanje, pomirivanje, zaborav, potiskivanje a posle toga nova eksplozija.'Očigledno da Anima po­ kušava da iznudi razdvajanje. Ova tendencija narav­ no da nije ni u čijem interesu. Anima se gura između svega kao ljubomorna ljubavnica, koja želi da čoveka odvrati od njegove porodice. Služba ili inače kakav drugi socijalni položaj koji pruža prednosti mogu uči­ niti isto; ali tu razumemo u čemu se sastoji snaga na- mamljivanja. Ali odakle Anima crpi ovu privlačnu snagu? Prema analogiji sa personom mora da u poza­ dini kao zavodljiva obećanja stoje vrednosti ili nekak­ ve važne i uticajne stvari. U ovim  trenucima čovek mora da se čuva racionalizacija. Vrlo je lako pomisliti na to da se onaj pošten jačina zagledao u neku drugu ženu. To može biti, čak može biti aranžirano od strane Anime kao najefikasnije sredstvo za postizanje cilja. Ovakav aranžman ne treba pogrešno shvatiti kao svr­ hu samoj sebi, pošto se neukaljani pošten jačina isto tako, shodno zakonima, može i razvesti, što u njego­ vom osnovnom stavu ne menja ama baš ništa. Stara slika samo dobija novi okvir.

Stvarno je ovaj aranžman vrlo česta metoda da se sprovedu rastave — i otežaju konačna rešenja. Zbog toga je probitačnije ne smatrati da je ovoj tako bliskoj mogućnosti konačna namera rastava. Napro­ tiv, izgledtfj>reporučTjivo da se ispitaju pozadine ten­ dencije Anime. Prvi korak za ovo je ono što bih želeo da nazovem objektivacija AnimeJ naime striktno od­ bijanje tendencije razvoda kao sopstvene slabosti. Tek kada se to desilo,  može se donekle postaviti pitanje Animi: »Zašto hoćeš ovaj razvod?« Postaviti u ovo­ likoj meri  lično ovo pitanje ima veliku prednost — naime, na ovaj način se upoznaje ličnost Anime,  i veza sa njom postaje moguća^Što se smatra ličnijom, tim bolje.'

Ovo može svakom onom ko je navikao da postu­ pa intelektualno i racionalistički da izgleda upravo smešno. Sigurno da bi bilo više nego apsurdno kada bi neko sa svojom personom, koju priznaje samo kao čisto psihološko sredstvo veze, zaželeo da stupi u di­ jalog. Ali to je apsurdno samo za nekoga ko ima per- sonu. Ali ko je nema, on je u ovoj tački ništa drugo do primitivac, koji, kao što je poznato, stoji samo sa jednom nogom na onome što mi obično nazivamo re­ alnost; sa drugom, međutim, stoji u  svetu  duhova, koji je njemu stvarno realan. Naš primer je u svetu moderni Evropljanin, u duhovnom svetu, međutim, dete paleolitskog čoveka. Zbog toga on mora da do­ zvoli neku vrstu preistorijske škole za  malu  decu. Sve dotle dok ne stekne prave pojmove o silama i fak­ torima jednog drugog sveta. Stoga je rjgdino ispravno što čini, kada Figuru Anime shvata kao jedinu auto­ nomnu ličnost i njoj upućuje lična pitanja.

Ovo zamišljam kao stvarnu tehniku. Kao što je poznato svako ima ne samo osobinu, već i sposobnost da vodi dijaloge sa samim sobom. U svim slučajevima velikih dilema upućujemo sebi pitanje (ili kome dru­ gom?): »Šta da radim?« glasno ili tiho i mi (ili ko inače?) na to čak i dajemo odgovor. U našoj nameri da upoznamo dubine našeg bića, malo može da nas brine ako donekle živimo u nekoj vrsti metafore. Mi prihvatamo kao simbol naše sopstvene primitivne zaostalosti (ili, hvala bogu, još prisutne prirodnosti) što, kao i  crnci,  lično  razgovaramo  sa našom  »zmijom«. Kako  psiha  ni  u  kom  slučaju  nije  jedinstvena,  već protivurečno mnoštvo kompleksa, neophodna disocija- cija u raspravi sa Animom ne pada nam isuviše te­ ško. »Veština se sastoji samo u tome da se da reč ne­ vidljivoj prisutnosti, da se njoj  u određenim trenu­ cima  stavi  na  raspolaganje  izražajni  mehanizam,  a da čoveka pri tom ne savlada gađenje,  koje se, pri­ rodno,  može  osetiti  pri  takvoj  na  izgled  apsurdnoj igri sa samim sobom,  ili sumnja u  »istinitost«  glasa onog drugog. Upravo je taj moment tehnički neopho­ dan. Naime, mi smo navikli da se identifikujemo sa našim mislima u tolikoj meri, da uvek pretpostavlja­ mo da smo ih i stvorili. Za čudo, često su upravo naj- nemogućije misli  one za koje osećamo najveću sub­ jektivnu odgovornost. Kada bi čovek bio više svestan toga kakvim je strogim univerzalnim zakonima pod­ ređena i najdivljija i svojevoljna fantazija,  onda bi, možda, pre bio u stanju da upravo ovakve misli po- smatra kao objektivna zbivanja, isto onako kao snove za koje ipak ne pretpostavlja da su namerni i hoti­ mični izumi.  Sigurno da je potrebna najveća objek­ tivnost i odsustvo predrasuda ako čovek želi da »dru­ goj strani« pruži priliku za opažajnu psihičku aktiv­ nost. Zbog svesnog stava koji potiskuje druga strana je bila prisiljena samo na indirektne, simptomatske ma­ nifestacije najčešće emocionalne vrste, a samo u tre­ nucima prevalentnog afekta dolazile su krhotine mi­ saonih ili slikovnih sadržaja na površinu, svakako sa neminovnim  propratnim  pojavama,  tako  da  se  Ja trenutno  identifikovalo  sa  tim  ispoljavanjima,  samo po  sebi razumljivo  da  bi ih  neposredno  potom  opo- zvalo. Stvarno, ponekad čoveku izgleda kao avantura kada  doživi šta se sve može  reći  u afe^Ju^ Ali,  kao što  je  poznato,  to  se  lako  zaboravlja  ili čak  poriče. Naravno da  treba   računati  sa  ovim   mehanizmima obezvređivanja i poricanja, ako čovek želi da se po­ stavi  objektivno.  Navika da čovek  gura nos  u  tuđe poslove,  da  koriguje  i  kritikuje  već  je  po  tradiciji vrlo  jaka  i  po  pravilu  se  pojačava  kroz  strah,  koji čovek ne može da prizna ni drugom, ni sebi, strah od podrivajućih istina, opasnih spoznaja, neprijatnih konstatacija, in summa od svih stvari koje tako veli­ kom broju ljudi daju povoda da od samovanja sa samim sobom beže kao od kuge. Kaže se da je ego­ centrično ili »nezdravo« baviti se samim sobom: »sop- stveno društvo je najgore; to vodi u melanholiju« — to su sjajne ocene našihjljudskih svojstava. Ali one tačno odgovaraju zapadnjačkom duhu. Onaj ko tako misli, očigledno ne misli na to kakvo zadovoljstvo moraju imati drugi ljudi u društvu takvih plašiji- vaca.JPolazeći od činjenice da se čovek u afektu če­ sto nevoljno prepušta istinama druge strane, savetno je upravo koristiti afekat da bi se drugoj strani omo­ gućilo da dođe do izražaja. Stoga bi se isto tako mo­ glo reći da čovek treba da se uči veštini da sebi sa­ mom govori iz afekta i u okvirima ovog, onako kao kada afekat govori bez obzira na našu razumnu kri­ tiku. Dok afekat govori, kritika mora da ćuti.  Ali kada je afekat izneo svoj slučaj, onda treba da bude kritikovan isto onako savesno kao kada bi ona druga strana bila nama bliski čovek. Ali to nije dovoljno; međusobna rasprava treba da traje toliko dok diskusi­ ja ne dospe do zadovoljavajućeg kraja. Da li je rezul­ tat zadovoljavajući ili ne, o tome odlučuje samo sub­ jektivno osećanje. Naravno da ništa ne koristi uobra- žavati bilo šta. Mučno poštenje prema samom sebi i nikakvo prebrzo zaključivanje onoga što bi eventual­ no mogla reći druga strana, su neophodni uslovi ove tehnike vaspitanja Anime|

Sa nama zapadnjacima svojstvenim  strahom  od druge strane, povezano je nešto specifično. Ovaj strah, naime, nije sasvim neopravdan, nezavisno od toga što je realan.  Mi bez daljnjega shvatamo  strah deteta  i primitivca od dalekog, nepoznatog sveta. Isti strah po­ stoji i kod nas na našoj detinjastoj unutrašnjoj strani, gde isto tako dodirujemo daleki, nepoznat svet.  Me­ đutim,  mi  imamo  samo  afekat,  ne  znajući  da  je  to strah od sveta, pošto je onaj  svet nevidljiv." O tome imamo ili samo teorijske pretpostavke ili praznoverne predstave.  Ni  pred  nekim  obrazovanim  ljudima  ne može se govoriti o nesvesnom a da se ne dotakne mi­ sticizam. Strah je opravdan utoliko što je naše ra­ cionalno gledanje na svet, sa njegovim tako čvrstim (zbog sumnjičavosti) verovanjem u naučne i moralne postavke, iz korena potreseno podacima poreklom sa druge strane. Kada bi čovek mogao sve to da izbegne, onda  jedino  preporučljiva  istina  bila  bi  emfatično »quieta non movere« filistra,  čime  bih  izričito  hteo da podvučem da gore izloženu tehniku nikome ne bih preporučio kao nešto neophodno ili pak korisno, sva­ kako nikome ko iz nevolje ne potrže za nečim takvim. Kao što je rečeno postoje različiti stupnjevi, i ima sta­ raca koji umiru kao odojčad, a još godine gospodnje 1927. rađali su se pećinski ljudi. Ima istina koje su istinite tek prekosutra i takvih koje su još juče bile tačne — i takvih koje ni u jedno vreme nisu tačne.

Mogu da zamislim da bi neko tako reći iz svete radoznalosti korio ovakvu tehniku, možda neki mladić koji ne bi želeo da ima krila zbog sakatosti  svojih nogu, već zbog toga što stremi suncu. Ali odrastao, koji je izgubio tako mnogo iluzija, samo će se na silu povinovati ovom unutrašnjem ponižavanju i preda­ vanju i još jednom se prepustiti dečjim strahovima. fNije mala stvar stajati između dnevnog sveta polju­ ljanih ideala i odbačenih vrednosti i noćnog sveta na izgled besmislene fantastike^ Neugodnost ovog stano­ višta je stvarno tako velika da svakako nema nikoga ko ne bi potrgao za svojom sigurnošću, pa čak kada bi to bilo »mašanje unazad« — npr. ponovno vraćanje majci koja je štitila detinjstvo od noćnih strahova. Onome ko se plaši potrebna je zavisnost, kao slabosti oslonac. Zbog toga je već primitivni duh iz duboke psihološke nužnosti stvorio religiozno učenje, otelot- vorenu u vračevima i sveštenicima. Extra ecclesiam nulla salus — i danas je još važeća istina, za one koji mogu da se ponovo nje maše. Za mali broj onih koji to ne mogu postoji samo zavisnost od čoveka — izgle­ da mi skrušeni ja i ponosnija, slabija i jača nego bilo koja druga. Sta treba reći o protestantima? Oni ne­ maju ni crkve ni sveštenika, oni imaju samo Boga — pa čak se sumnja i u samog Boga.

Čitalac će se sigurno začuđeno zapitati: »Ali šta produkuje  Anima  da su  potrebna  takva  osiguranja, kako bi se sprovela rasprava sa njom?« Zeleo bih da preporučim mome čitaocu da prouči uporednu istoriju religije tako da za nas mrtve izveštaje popuni sa emo­ cionalnim životom, koji su osećali oni koji su doživ­ ljavali ove religije. Na taj način može se steći pojam  o onome šta živi na drugoj  strani.  Stare religije sa svojim uzvišenim i smešnim,  dobrim i surovim sim­ bolima nisu pale s neba već su nastale iz čovekove duše,  iste  onakve  kakva  i  u  ovom  trenutku  živi  u nama. Sye.ove stvari, njihovi praoblici, žive u nama i mogu se u svakom trenutku sručiti na nas sa svojom rušilačkom  snagom,  naime  u  obliku  masovne  suge­ stije protiv koje je pojedinac bespomoćan/ Naši stra­ šni bogovi samo su promenili imena, oftTse sada za­ vršavaju sa »-izam«. Ili bi, možda, neko imao obraza da tvrdi da su svetski rat ili ma koji »-izam« bili du­ hoviti izumi? Isto onako kao što spol ja živimo u svetu gde  u  svako  doba  neki  kontinent  može  da  potone, polovi da se pomere i  u svakom trenutku da izbije neka nova pošast, tako i unutra živimo u svetu gde  u svako doba može nastati nešto slično, svakako samo u„ obliku  ideje,  ali  ne  manje  opasno  i  nepouzdano. "Neprilagođavanje na ovaj unutrašnji svet je isto tako propust sa  teškim  posledicama  kao  ignoracija  i  ne­ sposobnost  u  spoljnom  svetu,  Samo  najminimalniji deo čovečanstva, koji  uglavnom živi  na ovom polu- ostrvu Azije, koje, gusto naseljeno, strci u Atlantski okean, deo  čovečanstva koji sebe naziva  »obrazova­ nim«,  je  zbog  oskudnog  kontakta  sa  prirodom  pod­ legao ideji da je religija neka vrsta posebnog dušev­ nog  poremećaja,  čija  svrha  još  nije  pronađena.  Iz dovoljne udaljenosti gledano, recimo iz centralne Afrike ili Tibeta svakako da izgleda kao da je ovaj delić čovečanstva njemu nesvesni »derangement men- tal«  projektovao na još instinktivno  zdrave narode.

Pošto nas stvari unutrašnjeg sveta subjektivno utoliko više uplivišu što su nesvesnije, tako je i za onog ko želi da načini dalji napredak u svojoj sop- stvenoj kulturi (a zar sve kulture ne počinju kod pojedinca?) neophodno da'objektivira dejstva Anime a zatim da pokuša da sazna koji su sadržaji u osnovi ovih dejstava.l Time će steći prilagodljivost i zaštitu od nevidljivog. Ovo prilagođavanje naravno da ne može uslediti bez ustupaka uslovima oba sveta, flž uzimanja u obzir zahteva unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, bolje rečeno iz njihovog konflikta, proističe ono što je moguće i neophodno.' Na žalost naš zapadnjački duh, zbog svog nedostatka kulture u ovom odnosu sjedinjavanja suprotnosti na središnom putu, ovom fundamentalnom glavnom delu unutrašnjeg iskustva još nije pronašao pojam, a da ne govorimo naziv koji bi se pristojno mogao postaviti pored kineskog Tao-a. To je istovremeno najindividualnija činjenica i naj- univerzalnije, najzakonomernije smisaono ispunjenje živog bića.

U dosadašnjem toku izlaganja uzimao sam u ob­ zir isključivo mušku psihologiju. Anima kao femini- num je figura koja kompenzuje mušku svest. Kod žene je,  međutim, kompenzujuća figura muškog ka­ raktera, i zbog toga se može označiti  kao  Animus. Ako i nije baš jednostavan zadatak opisati šta se pod- razumeva pod Anima, kada treba da se izloži psiho­ logija Animusa, onda se gomilaju teškoće koje se skoro graniče  sa  nemogućim.

Činjenica da muškarac svoju reakciju Anime na­ ivno pripisuje samom sebi, ne uviđajući da ne može da se identifikuje  sa autonomnim kompleksom, po­ novo se pojavljuje u ženskoj psihologiji, ali u još ve­ ćoj meri. Činjenica identifikacije sa autonomnim kompleksom je glavni razlog teškoće shvatanja i predstavljanja,' nezavisno od neizbežne ne jasnoće i ne- poznatosti problema. Bezazleno mi vazda polazimo od pretpostavke da smo u sopstvenoj kući samo mi go- spodari.Stoga naše shvatanje mora najpre da se pri- vikne na* misao da mi i u našem najintimnijem du­ ševnom životu živimo u nekoj vrsti kuće, čiji su pro­ zori i vrata usmereni u spoljni svet, čiji predmeti i sadržaji doduše delu ju na nas ali nam ne pripadaju. Mnogima nije lako zamisliti ovu pretpostavku,  isto kao što im bez daljnjega ne uspeva da stvarno uvide i prihvate da njihovi bližnji ne moraju da neophodno imaju istu psihologiju kao onij Moj čitalac možda mi­ sli da je poslednja primedba preterana, pošto je čo­ vek uglavnom svestan individualnih razlika. Ali mora se uzeti u obzir činjenica da naša individualna psi­ hologija svesti potiče iz prvobitnog stanja nesvesno- sti,   pa   stoga  i   nerazlikovanja  (Levi-Bril  — Levy-

-Briihl — to označava kao »participation mystique«). Zbog toga je svest o različitosti relativno kasna teko­ vina čovečanstva i po svoj prilici relativno mali ise- čak iz neodređeno velikog polja prvobitnog identite­ ta. Razlikovanje je suština i conditio sine qua non svesti. Stoga je sve nesvesno nerazlikovano i sve ono što se zbiva nesvesno potiče iz osnove nerazlikovanja, dakle pre svega je sasvim neodređeno u svojoj pri­ padnosti  ili  nepripadnosti  Sopstvenosti.  Ne može se a priori utvrditi da li se to nalazi kod mene ili kod drugog ili kod obojice. Takođe ni osećanja u ovom pogledu ne daju neki čvrst oslonac.

Ženama se ne  može eo ipso pripisati inferiorna svest; ona je samo drugačija nego što je muška svest. Ali kao što je žena često jasno svesna stvari koje muškarac još pipa u mraku, tako ima, shodno prirodi stvari, i iskustvenih područja kod muškaraca koja kod žene još leže u  senci neizdifirenciranosti, uglavnom stvari za koje se žena, pre svega, malo interesuje. Lič­ ne veze su joj po pravilu važnije i interesantnije od objektivnih činjenica i njihove povezanosti. Široko područje trgovine, politike, tehnike i nauke, čitavo carstvo primenjenog muškog duha kod žene pada u senku svesti, nasuprot tome ona razvija dalekosežnu svesnost ličnih veza, čije beskrajno nijansiran je po pravilu izmiče muškarcu.

Stoga od nesvesnog žene možemo očekivati sa­ svim drugačije aspekte od onih koje srećemo kod muškaraca. Ako bi trebalo da označim jednom rečju šta u ovom odnosu čini razliku između muškarca i žene, šta, dakle, karakteriše Animus naspram Anime, onda bih mogao reći samo ovo: kao što {Anima rađa ćudi, tako i Animus stvara mišljenja, i kao što ćudi muškarca izbijaju iz tamnih pozadina, tako se i  mi-šljenja žene zasnivaju na isto tako nesvesnim, apri- orističkim pretpostavkama. Animus-mišljenja često imaju karakter čvrstih ubeđenja, koja se ne  mogu iako uzdrmati, ili principa koji su na izgled nepo- vredljivo važeći. Ako analiziramo ova mišljenja, onda se pre svega sudaramo sa nesvesnim pretpostavkama čije postojanje, međutim, treba tek otkriti, tj. mišlje­ nja su naizgled tako smišljena kao da ovakve pret­ postavke postoje. U stvarnosti se mišljenja uopšte ne smišljaju već postoje gotova i to u tolikoj meri stvar­ na i neposredno ubedljiva da žena i ne pomišlja na mogućnost sumnje.

Covek je sklon da pretpostavi da se Animus, slič­ no Animi, personifikuje u obličju jednog muškarca. Ovo je, kako uči iskustvo, samo uslovno tačno pošto se neočekivano ovome pridružuje okolnost koja uslov- ljava u suštini drugačije stanje stvari nego kod muš­ karca. Naime, Animus se ne pojavljuje kao jedna ličnost, već naprotiv kao množina. U Velsovoj noveli Christina Alberta's Father junakinja je u  čitavom svom radu i delanju potčinjena nadređenoj moralnoj instanci, koja joj sa neumoljivom oštrinom i odsus­ tvom mašte, suvo i tačno s vremena na vreme govori šta čini i iz kakvih pobuda. Vels naziva ovu instancu

»Court of Conscience«.  Ova množina razložnih sudi- ja, dakle neka vrsta kolegijuma, odgovara personifi­ kaciji Animusa. 'Animus je nešto kao skup očeva i drugih autoriteta, koji ex cathedra donose nepobitne,

»razumne« sudove.^Tačnije sagledano ovi sudovi, koji; tako mnogo polažu'na sebe, su uglavnom reči i miš­ ljenja, možda nesvesno napabirčena još od detinjstva i nagomilana u kanon prosečnih istina, tačnosti i ra­ zumnosti; riznica pretpostavki, koja odmah bilo gde da nedostaje svestan i kompetentan sud (što je obično slučaj)  ispomaže  sa  mišljenjem.   Ova  mišljenja  se pojavljuju čas u obliku takozvanog zdravog ljudskog razuma, čas u obliku duhovno skučenih predrasuda, čas u obliku principa koji travestuju vaspitanje. »Od- uvek se to tako radi«, ili »pa svi kažu da je to tako«.

Samo po sebi je razumljivo da će se Animus pro- jektovati isto onoliko često kao Anima. Ljudi pogodni

za projekciju su ili žive kopije dragoga Boga, koji za sve imaju odgovor, ili su nepriznati novatori, koji raspolažu valjanim rečnikom u kome su svakakve opšte ljudske istine prevedene u terminologiju »plo­ donosnog doživljavanja«. Animus bi bio nedovoljno okarakterisan ako bi se predstavio samo kao konzer- visana kolektivna savest; on je novator koji, sasvim suprotno njegovim ispravnim  mišljenjima,' pokazuje neobičnu slabost za teško razumljive, nepoznate reči, koje na najprijatniji način zamenjuju neprijatno raz­ mišljanje.

Kao i'Anima tako je i Animus ljubomorni ljubav­ nik, kome uvek uspeva  da umesto  stvarnog čoveka u prvi plan stavi mišljenje o njemu, mišljenje čije se bezuslovno sporne osnove nikada ne podvrgavaju kri­ tici. Animus-mišl jenja su vazda kolektivna i gube iz vida individue i individualnu ocenu, isto onako kao što se Anima sa svojom anticipacijom i projekcijom osećanja postavlja između muškarca i žene. Ova miš­ ljenja imaju za muškarca — ukoliko je žena lepa — nešto dirljivo detinjasto, što mu pomaže da dođe do njemu prijatne, očinske poučnosti; ukoliko, međutim, žena ne dodiruje sentimentalnu stranu zbog čega se onda od nje očekuje kompetentnost a ne dirljiva bes­ pomoćnost i glupost, tada njena Animus-mišljenja imaju za muškarca nešto razdražujuće, uglavnom zbog njihovog lošeg obrazloženja — isuviše mišljenja samo radi mišljenja — samo kako bi bar imali jedno mišljenje, itd. Muškarci ovde obično postaju otrovni, pošto je (neoboriva činjenica da Animus uvek mami Animu, zbog čega svaka dalja diskusija postaje bez­ izgledna' (a naravno isto tako i viceversa).

Kod intelektualnih žena Animus daje povoda in­ telektualnom i kako bi trebalo kritičkom argumen- tovanju i rezonovanju, koje se uglavnom sastoji u tome da se sporedna slaba tačka pretvori u besmisle­ nu glavnu stvar. Ili po sebi jasna diskusija zapetljava se do očajanja uvođenjem sasvim drugačijeg, po mo­ gućstvu krivog stanovišta. Ne  znajući  ovakve  žene su usmerene samo na to da nasekiraju muškarca, či­ me još potpunije potpadaju pod vlast Animusa.'»Nažalost, uvek imam prava«, priznala mi je jedna takva žena.

Sve ove kako poznate tako i nepoželjne pojave potiču jedino i samo od ekstraverzije Animusa. On ne spada u svesne funkcije odnosa, već treba da omogući vezu sa nesvesnim. Umesto da žena dopusti da joj za određenu spoljnu situaciju mišljenja padaju na pamet

—      za situacije o kojima bi trebalo svesno  razmisliti

—     trebala bi da okrene Animusa, kao funkciju prise- ćanja, ka unutra,  gde bi on omogućio prisećanje na sadržaje nesvesnog. Tehnika razračunavanja sa Ani- musom, u principu je ista kao u slučaju Anime, samo što ovde mišljenja, predstavljaju ono od čega bi žena kritički trebalo da se distancira, ne da bi mišljenja potisla, već da bi, pomoću istraživanja njihovog po­ rekla, prodrla u njihovu tamnu pozadinu, gde se onda sudara  sa  iskonskim  slikama  isto  kao  muškarac  u svom  obračunu  sa  AnimomA Animus  je  neka  vrsta precipitata  sveg iskustva "lenskih  predaka  u  odnosu na muškarce — i ne samo to: on je plodno, stvaralač­ ko biće, svakako ne u obliku muškog stvaranja, već on nešto rađa, nešto što se može nazvati 6yoc; oTcep- U-CCTUCOS-, plodna reč. Kao što muškarcu njegovo delo, kao celokupno biće potiče iz njegove unutrašnje žen­ stvenosti, tako i unutrašnja muškost žene rađa stva­ ralačke klice, koje oplođavaju ženstvenost muškarca. To bi bila »femme inspiratrice« koja ima i mogućnost

—     ako je pogrešno usmerena — da postane najgora svađalica i principijelna cepidlaka — »animus ho- und«, kako je to pogodno nazvala jedna od mojih pa­ cijentkinja.

_2ena opsednuta Animusom uvek je u  opasnosti da izgubi svoju podesnu žensku personuO isto kao što muškarac u istim uslovima rizikuje efeminizaciju. Ovakvi psihički spolni preobražaji potiču  jedino i samo iz toga što se jedna funkcija, koja pripada unu­ tra, okreće put spolja. Razlog perverzije je, naravno, nedovoljno ili čak odsutno priznavanje unutrašnjeg sveta, koji autonomno postoji naspram spoljnjeg sve­ ta, koji isto tako postavlja važne zahteve in puncto prilagođavanja, kao i spoljni svet.

Sto se tiče pluraliteta Animusa nasuprot mono- ličnosti Aniine, izgleda mi da je ova posebna činje­ nica korelat svesnog stava. Svesni stav žene je uop­ šte mnogo ekskluzivnije ličan nego muškarčev.Njen svet se sastoji od očeva i majki, braće i sestara, muža i dece. Ostali Svet se sastoji od sličnih porodica koje se međusobno pozdravljaju, izvan ovoga svaka je zainteresovana samo za sebe. Svet muškarca je narod,

»država«,  koncerni  itd.  Porodica  je  samo  sredstvo određenog cilja, jedan od temelja države, _a njegova žena nije neophodno ta žena (svakako ne onako kao što  žena  misli  kada  kaže  »moj  muž«).[Opšte  mu je bliže nego lično, stoga se njegov svet sastoji od mno­ štva  paralelnih  faktora,  dok  njen  svet s one  strane supruga dostiže svoj kraj u nekoj vrsti kosmičke ma- gline. Stoga je strašna isključivost muškarca vezana za Animu, nasuprot tome neodređeno mnoštvo žene za Animus.fDok pred muškarcem lebdi oštro ocrtano značajno obličje Kirke ili Kalipse, Animus je pre iz­ ražen u obliku Letećeg Holanđanina i inače nepozna­ tih akeanskih gostiju, nikada sasvim određeno uhvat­ ljivih, promenljivih i pokretnih. Ovi se izrazi javlja-

! ju  naročito  u  snovima,  u  konkretnoj  stvarnosti  to mogu biti viteški tenori,  bokserski  šampioni,  veliki

1 ljudi u dalekim, nepoznatim gradovima.

Oba ova sutonska obličja tamne pozadine (stvar­ ni, polugroteskni »čuvari praga« — da upotrebimo pompezni teozofski mamac) imaju neiscrpno mnogo aspekata, sa kojima bi se mogle popuniti čitave knji­ ge. Njihove komplikacije i 'zapleti su- bogati kao svet, isto tako opsežni kao nepregledna raznolikost njiho­ vog svesnog korelata, persone. Oni još stoje u sferi sutona, tako da još upravo možemo sagledati da je autonomni kompleks Anime, kao i Animusa, u osnovi uzev psihološka funkcija, koja je samo zahvaljujući njenoj autonomiji i nerazvijenosti uzurpirala ili, bolje rečeno, do sada još zadržala ličnost. Ali već sagleda­ vamo mogućnost da razorimo njihovu personifika­ ciju, budući da njihovim privođenjem u svest pra­ vimo mostove koji treba da vode u nesvesno. Pošto ih namerno ne koristimo kao funkcije,  oboje su još

personifikovanl kompleksi i ne mogu biti integrisani svesti sve dok su im nepoznati sadržaji. Rasprava sa njima treba da osvetli njihove sadržaje i tek kada je ispunjen ovaj zadatak i kada je svest dovoljno upo­ znala nesvesna zbivanja koja se ogledaju u Animi, Anima će se stvarno oseća ti kao čista funkcija.

Ja, naravno, ne očekujem da svaki čitalac bez daljnjega shvati šta se mislilo pod Animus i Anima. Ali se nadam da je bar stekao utisak da se ovde ni u kom slučaju ne radi o nečem »metafizičkom«, već o empirijskim činjenicama koje se mogu isto tako iz­ raziti racionalnim i apstraktnim jezikom. Namerno sam izbegavao isuviše apstraktan jezik, pošto se u tim stvarima, koje su do sada bile tako nepristupačne na­ šem iskustvu, uopšte ne radi o tome da se čitaocu izlože intelektualne formulacije, već je mnogo pre ne­ ophodno da mu se predoče stvarne iskustvene mo­ gućnosti. Niko ne može stvarno razumeti ove stvari, ako ih sam nije iskusio. Stoga mi je mnogo više stalo do toga da pokažem puteve i mogućnosti takvog is­ kustva nego da postavljam intelektualne formule koje, zbog nedostatka iskustva, neminovno ostaju prazne reči. Na žalost, ima isuviše mnogo onih koji uče napamet reči i izmišljaju iskustva da bi se, u za­ visnosti od temperamenta, verno ili kritički tome pre­ pustili. Ovde se radi o novom pitanju jednog novog (a ipak tako starog!) psihološkog iskustvenog područ­ ja, o kome teorijski možemo reći nešto relativno va­ žeće tek onda kada dovoljnom broju ljudi budu poz­ nate odgovarajuće psihičke pojave. Ćovek uvek naj- pre otkriva samo činjenice a nikakve teorije. Formi­ ranje teorija proističe iz diskusije velikog broja uče­ snika.