Prvi deo

ANALIZA IGARA

1.    STRUKTURNA ANALIZA

Posmatranje spontane društvene aktivnosti, koja se najproduktivnije odvija u nekim vrstama psihoterapeutskih grupa, otkriva da ljudi s vremena na vreme ispoljavaju primetne promene u držanju tela, stanovištu, glasu, rečniku i drugim stranama ponašanja. Te promene u  ponašanju često su praćene obrtima osećanja. Ako izdvojeno gledamo jedinku, onda kod nje odreñeni skup oblika ponašanja odgovara jednom stanju uma, a drugi skup povezan je sa drukčijim psihičkim stavom, često u neskladu sa prvim. Ove promene i razlike stvorile su ideju o ego-stanjima.

Upotrebljavajući stručnu terminologiju, ego-stanje mogli bismo fenomenološki opisati kao usklañen sistem osećanja, a operacionalno kao skup usklañenih oblika ponašanja. Govoreći praktičnije, to je sistem osećanja praćen odgovarajućim skupom oblika ponašanja. Izgleda da je svakome dostupan ograničen repertoar takvih ego-stanja koja nisu uloge već psihološke realnosti. Ovaj repertoar moguće je svrstati u sledeće kategorije: 1) ego-stanja koja podsećaju na stanja roditeljskih likova, 2) koja su autonomno usmerena na objektivnu pro- cenu realnosti, i 3) koja predstavljaju arhaične ostatke, tj. još uvek aktivna ego-stanja učvršćena već u ranom detinjstvu. Stručno ova ego-stanja nazivamo eksteropsihičkim, neopsihičkim i arheopsihičkim. Svakodnevnim jezikom pokazivanja ovih ego-stanja  nazivamo Roditelj, Odrasli i Dete. Ovi jednostavni izrazi su sasvim upotrebljivi, sem kada je reč  o čisto stručnim raspravama.

Polazi se, dakle, od stanovišta da će u svakom datom momentu svaka jedinka u jednoj društvenoj skupini pokazivati ego-stanje Roditelja, Odraslog ili Deteta, i da razne jedinke sa različitim stepenom spremnosti mogu da preskaču iz jednog ego-stanja u drugo. Ova zapažanja dovela su do odreñenih dijagnostičkih tvrdnji. ?To je Roditelj u tebi" znači: ?Ti si sada u istom duševnom stanju u kakvom je jedan od tvojih roditelja (ili zamena za njih) ima običaj da bude, i ti reaguješ kao i on, istim držanjem tela, gestovima, rečnikom, osećanjima, itd." ?To je Odrasli u tebi" znači: ?Upravo si obavio jednu autonomnu, objektivnu procenu situacije i bez predrasuda si formulisao rezultate svojih misaonih procesa, probleme koje zapažaš ili zaključke do kojih si došao." ?To je Dete u tebi" znači: ?Namera iza tvoje reakcije i način na koji si reagovao isti su kao što su bili kad si bio mali."

Šta to podrazumeva?

1. Da je svaka jedinka imala nekad roditelje (ili zamenu za roditelje) i da nosi u sebi skup ego-stanja koja obnavljaju ego-stanja tih  roditelja (kako ih je ona opažala), a moguće ih je aktivirati pod izvesnim               okolnostima (eksteropsihičko funkcionisanje). Svakodnevnim jezikom: ?Svako nosi u sebi svoje roditelje."

2. Da je svaka jedinka (uključujući decu, umno zaostale i shizofreničare) sposobna za objektivnu obradu podataka ako se može aktivirati odgovarajuće ego-stanje (neopsihičko funkcionisanje). Svakodnevno: ?Svako ima jednog Odraslog u sebi."

3. Da je svaka jedinka nekada bila mlađa nego što je sada i da nosi u sebi učvršćene ostatke Iz ranijih godina koje će aktivirati pod izvesnim uslovima (arheopsihičko funkcionisanje).

Svakodnevno:

"Svako nosi u sebi po jednu devojčicu ili dečaka."

Sada je pravi momenat za sliku 1A nazvanu strukturni dijagram. Ovaj dijagram  predstavlja, sa stanovišta ovde izloženog, celokupnu ličnost bilo koje jedinke. Ličnost se sastoji od roditeljskih, odraslih i dečjih ego-stanja. Ta stanja su jasno razgraničena jedna od drugih, jer su veoma različita i tako često meñusobno neusklañena. Nenaviknutom posmatraču ova razlikovanja možda ne izgledaju jasna na prvi pogled, ali ubrzo se pokazuje da su vrlo upečatljiva i zanimljiva ako čovek uloži malo truda da savlada strukturnu dijagnostiku. Bilo   bi zgodno da nadalje ego-stanja uvek označavamo velikim početnim slovom (Roditelj, Odrasli i Dete), a kada mislimo na stvarne roditelje, odrasle ili decu, da pišemo malo početno slovo.

Slika 1B predstavlja podesnu, uprošćenu formu strukturnog dijagrama. Pre nego što zaključimo ovu temu, treba pomenuti i neke mogućne komplikacije.

1. Izraz "detinjasto" nikad ne koristimo u strukturnoj analizi, jer je stekao jake prizvuke nepoželjnosti, kao da je nešto sa čim treba prekinuti ili čega se treba otarasiti. Izraz

?detinje" koristimo pri opisivanju Deteta (arhaičnog ego-stanja), jer je neutralniji. U stvari, Dete je mnogostruko najvredniji deo ličnosti i može da pruži životu čoveka ono što i stvarno dete donosi porodičnom životu: neodoljivost, užitak i kreativnost. Kad je Dete u  jedinki smušeno i nezdravo, posledice mogu da  budu nezgodne, ali to nikad nije izgubljen slučaj.

2.  Isto važi i za izraze "zreo" i "nezreo". U ovom sistemu mišljenja ne postoji ništa nalik na "nezrelu osobu". Postoje jedino ljudi u kojima Dete neadekvatno ili neproduktivno vodi glavnu reč, ali svaki od njih ima kompletnog, dobro grañenog Odraslog u sebi, koga samo treba otkriti i aktivirati.

Nasuprot tome, tzv. ?zreli ljudi" su oni koji su sposobni da drže Odraslog na komandnom položaju veći deo vremena, iako se i njima, kao i svima drugima, dogaña da Dete preuzme vlast, često sa uznemiravajućim ishodima.

Roditeljsko ego-stanje

3. Treba primetiti da se Roditelj pokazuje u dva obličja, direktnom i indirektnom: kao aktivno ego-stanje i kao odreñen uticaj. Kada je direktno aktivno stanje, onda osoba reaguje onako

kako je njen otac (ili majka) stvarno reagovao (?Radi što i ja").

Kada je samo indirektan  uticaj, onda osoba reaguje onako kako su želeli da reaguje (?Ne radi što i ja, nego kako ti kažem"). U prvom slučaju osoba postaje jedno od roditelja, a u drugom samo prilagoñava sebe njihovim zahtevima.

4. Takoñe se i Dete pokazuje u dva obličja: kao prilagoñeno i kao prirodno. Prilagoñeno Dete je ono koje menja svoje ponašanje pod Roditeljskim uticajem. Ono se ponaša onako kako je otac (ili majka) od njega očekivao: poslušno ili drsko, na primer. Ono se prilagoñava povlačenjem u sebe ili cmizdrenjem. Tu je Roditeljski uticaj uzrok, a prilagoñeno                              Dete posledica. Prirodno Dete je spontani izraz: pobuna ili stvaralaštvo,  na primer. Redosled delovanja alkohola govori u prilog strukturne analize. Obično alkohol prvo razvlasti  Roditelja, tako da je prilagoñeno Dete osloboñeno Roditeljskog uticaja, i otkačinjanjem postaje prirodno dete. Retko je neophodno za uspešnu analizu igara ići dalje od onoga što smo dosad rekli o grañi ličnosti.

Ego-stanja spadaju u normalne fiziološke pojave. Ljudski mozak je organ ili organizator psihičkog života, a njegovi proizvodi su ureñeni i smešteni u obliku ego-stanja. U nalazima Penfilda (Penfield) i njegovih saradnika postoje konkretni dokazi za ovu tezu. Postoje i drugačiji sistemi za razvrstavanje na drugim nivoima - na primer, činjeničko pamćenje - ali prirodnu formu samog doživljavanja predstavljaju promenljiva duševna stanja. Svaki tip ego- stanja ima svoju sopstvenu vitalnu vrednost za ljudski organizam.

U Detetu počiva intuicija, kreativnost, nagon spontanosti i uživanje. Odrasli je neophodan da bi se preživelo. On obrañuje podatke i ?kompjuteriše" verovatnoće raznih kombinacija i mogućnosti, što je bitno za uspešno izlaženje na kraj sa spoljašnjim svetom. I on takoñe doživljava svojevrsne uspone i padove. Prelaženje gradske ulice van pešačkog prelaza, na primer, traži obradu složenih nizova podataka o kretanju; akcija se odlaže sve dok unutrašnji kompjuter ne pokaže da postoji velika verovatnoća bezbednog stizanja na suprotnu stranu.

Zadovoljenja koja pružaju uspešna izračunavanja ovog tipa omogućavaju deo ushićenja koja doživljavamo pri skijanju, letenju, jedrenju i drugim brzinskim sportovima. Odrasli ima još i zadatak da usmerava aktivnosti Roditelja i Deteta, i da nepristrasno posreduje meñu njima.

Roditelj ima dve glavne funkcije. Prvo, on omogućuje čoveku da bude uspešan kao stvarni roditelj svojoj deci, čime pospešuje i opstanak ljudske vrste. Njegov, značaj na ovom planu vidljiv je u činjenici da je, po svemu sudeći, onima koji su ostali siročad u detinjstvu teže da podižu decu nego onima koji su i mladost proživeli u neokrnjenim porodicama. Drugo, mnoge reakcije on automatizuje i time štedi čoveku vreme i energiju. Mnoge stvari radimo onako kako radimo samo zato ?što se to tako radi". Time je Odrasli osloboñen obaveze da donosi bezbrojne trivijalne odluke, pa može sebe posvetiti važnijim stvarima, ostavljajući Roditelju rutinske zadatke.

Prema tome, sve tri strane ličnosti imaju visoku vrednost za opstanak i življenje. Tek kada neka od njih poremeti zdravu ravnotežu, potrebna je analiza i reorganizacija. Inače, svaka od njih - Roditelj, Odrasli i Dete - zaslužuje podjednako poštovanje i ravnopravno mesto u punom i produktivnom životu.

BIBLIOGRAFIJA

1. Penfield, W., ?Memory Mechanisms", Archives of Neurology & Psychiatry, 67, 178-198, 1952.

2. Penfield, W., and Jasper, H. Epilepsy and the Functional Anatomy of the Human Brain, Churchill, 1954, Chapter 11.

3.  Berne, E., ?The Psychodynamics of Intuition", Psychiatric Quarterly, 36: 294-300, 1962.

2.    TRANSAKCIONA ANALIZA

Jedinicu društvenog opštenja nazivamo transakcija. Kad se dvoje ili više ljudi nañe na okupu, pre ili kasnije neko od njih progovoriće ili na neki drugi način pokazati da ?prima k znanju" prisustvo drugih. To nazivamo transakciona draž. Neko drugi će zatim reći ili učiniti nešto što je u nekoj vezi sa tom draži, i to ćemo nazvati transakcioni odgovor. Jednostavnom transakcionom analizom odreñujemo koje ego-stanje je izbacilo transakcionu draž a koje je uzvratilo transakcionim odgovorom. Najjednostavnije transakcije su one u kojima i draž i odgovor nastaju iz Odraslih obeju zainteresovanih strana. Inicijator pruža ruku kad na

osnovu podataka koji mu stoje na raspolaganju proceni da je potreban skalpel. Partner pravilno ocenjuje značenje ovog pokreta, zatim procenjuje distancu i odmerava snagu, pa pruža skalpel drškom napred tačno onako kako ga hirurg i očekuje.

Sledeće po jednostavnosti su transakcije Dete-Roditelj. Dete u groznici traži čašu vode i brižna majka mu donosi.

Obe ove transakcije su komplementarne, tj. odgovor je primeren i očekivan, u skladu sa prirodnim redom koji vlada u zdravim ljudskim odnosima. Prva od njih, koju smo razvrstali kao ?Komplementarnu transakciju - tip I", predstavljena je na slici 2A. Druga

?Komplementrana transakcija - tip II", prikazana je na slici 2B. Očigledno je, meñutim, da transakcije imaju sklonost da se vezuju u lance, tako da svaki odgovor postaje draž za

sebe. Prvo pravilo saobraćaja meñu ljudima glasi da će saobraćaj teći glatko sve dok su

transakcije komplementarne, a dopunsko pravilo glasi da je saobraćaj, u principu, moguće nastaviti u beskraj sve dok su transakcije komplementarne. Na ova pravila ne utiču ni priroda ni sadržaj transakcija - ona zavise isključivo od usmerenosti uključenih vektora. Sve dok su transakcije komplementarne, potpuno je irelevantno da li su dvoje ljudi zaneti ogovaranjem (Roditelj-Roditelj), rešavanjem nekog problema (Odrasli-Odrasli) ili igranjem (Dete-Dete

ili Roditelj-Dete).

Obrnuto pravilo nalaže da će saobraćaj biti prekinut čim se dogodi ukrštena transakcija. Najčešća ukrštena transakcija, predstavljena na slici 3A kao ?Ukrštena transakcija -? tip I", oduvek je bila glavni izvor komplikacija meñu ljudima, bilo u braku, u ljubavi, prijateljstvu ili na poslu. Ovaj tip transakcije predstavlja glavnu brigu psihoterapeuta a oličen je u klasičnoj reakciji - transferom u toku psihoanalize. Draž je u ravni Odrasli-Odrasli, kao na primer:

?Možda bi trebalo malo da pročeprkamo zašto ti toliko piješ u poslednje vreme?", ili: ?Znaš li gde su mi ključevi?" U oba slučaja postoje i odgovarajući odgovori Odraslog Odraslome:

?Možda bi trebalo. Sto se mene tiče, svakako bih voleo da saznam!", tj. ?Tamo na stolu."

Ako, meñutim, partner bukne, onda njegovi odgovori mogu da izgledaju i ovako: ?Stalno mi nešto zvocaš, isti si moj otac." Ili: ?Ja sam uvek kriva za sve." U oba slučaja imamo odgovore Deteta Roditelju i, kao što pokazuje transakcioni dijagram, vektori su ukršteni. Kad su stvari tako zapetljane, onda Odrasli problemi, kao što je pojačano odavanje piću ili traženje zaturenih ključeva, moraju da pričekaju dok se vektori ne razmrse. To može potrajati mesecima - u slučaju pića, ili svega nekoliko sekundi - kada je reč o zaturenim ključevima. Ili će inicijator morati da zauzme Roditeljski stav da bi bio komplementaran sa partnerovim iznenada aktiviranim Detetom, ili će ponovo biti aktiviran partnerov Odrasli da bi bio komplementaran sa inicijatorovim Odraslim. Ako se tokom rasprave o pranju sudova pobuni kućna pomoćnica, razgovor Odraslog sa Odraslim o sudovima je završen; ostaje jedino nastavak Dete-Roditelj, ili stvarna rasprava o jednoj drugoj Odrasloj temi, tj. o njenom daljem zadržavanju na tom poslu.

Obrtanje ?Ukrštene transakcije - tip I" ilustrovano je slikom 3B. To je ona situacija kada u psihoanalizi terapeut reaguje kontra-transferom: pacijent iznese neko objektivno, Odraslo zapažanje, a terapeut ukrsti vektore odgovarajući kao roditelj koji se obraća svom detetu.

Ovo je ?Ukrštena transakcija - tip II". U svakodnevnom životu ?Znaš li gde su mi ključevi?" može da izazove: ?Što ne paziš gde ostavljaš stvari? Nisi više dete."

Dijagram odnosa na slici 4, koji prikazuje devet mogućih vektora društvenog delovanja izmeñu inicijatora i partnera, ima izvesna zanimljiva geometrijska (topološka) obeležja.

Komplementarne transakcije meñu ?psihološki ravnopravnim" osobama predstavljene su odnosima (1-I)2, (5-5)2 i (9-9).

Postoje još tri komplementarne transakcije: (2-4) (4-2), (3-7) (7-3) i (6-8) (8-6). Sve ostale kombinacije formiraju ukrštene transakcije a u većini slučajeva to izgleda kao i ukrštanje na dijagramu; na primer, (3-7) (3-7), što" dovodi do situacije u kojoj dve osobe ćutke pilje jedna u drugu. Ako nijedna od njih ne odustane, saobraćaj meñu njima je gotov: preostaje im jedino da krenu svaka na svoju stranu. Uobičajeno rešenje je da jedna od njih popusti i preduzme (7-3), čime otpočinje igra ?Frka", ili (5-5)2, što je bolji potez, jer posle njega oboje prsnu u smeh i rukuju se.

Jednostavne komplementarne transakcije najčešće se odigravaju u površnim odnosima na poslu ili u društvu, i mogu lako biti poremećene jednostavnim ukrštenim transakcijama. U stvari, površan odnos bismo mogli definisati i kao onaj koji zastaje na nivou prostih komplementarnih transakcija. Takvi odnosi nastaju tokom aktivnosti, rituala i razonoda.

Složenije su skrivene transakcije - one u kojima su aktivirana više od dva ego-stanja istovremeno ? i to je vrsta transakcija koja je u podlozi igara. Trgovački putnici su posebno vesti u izvoñenju ugaonih transakcija u kojima su aktivirana po tri ego-stanja.

Grub ali dramatičan primer prodavačke igre možemo naći u ovakvom razgovoru: Prodavac: ?Ovo je bolje, ali je preskupo za Vas."

Mušterija: ?Uzeću baš to."

Analiza ove reakcije prikazana je na slici 5A. Prodavac, kao Odrasli, konstatuje dve objektivne činjenice: ?ovo je bolje" i ?preskupo je za Vas". Na ravni tobožnjeg ili društvenog saobraćaja, ovo je namenjeno Odraslom mušterije, čiji bi Odrasli odgovor trebalo da glasi: ?I jedno i drugo je tačno."

Meñutim, na skrivenom ili psihološkom planu vektor je upućen od Odraslog jednog prevejanog prodavca ka Detetu mušterije. To najbolje potvrñuje odgovor koji daje Dete mušterije, a u podtekstu glasi: ?Bez obzira na finansijsku stranu stvari, pokazaću tom uobraženom tipu da nisam ništa gora od drugih njegovih mušterija." Takva transakcija je komplementarna sa obe tačke gledišta, jer njen odgovor biva prihvaćen onako kako je prikazan - kao izraz Odrasle namere da nešto bude kupljeno.

Dvostruko skrivena transakcija aktivira četiri ego-stanja i često je srećemo u igrama flertovanja.

Seljak:  ?Hajde da Vi pokažem štalu."

Gošća:  ?Sanjam o štalama još od malih nogu."

Kao što pokazuje slika 5B, ovo na društvenom nivou ostavlja utisak Odraslog razgovora o štalama, a na psihološkom planu je Dečji razgovor o seksualnom začikavanju. Na površini deluje kao da Odrasli vodi glavnu reč ali - kao i u većini igara - ishod odreñuje Dete i učesnici uvek mogu da dožive iznenañenje.

Transakcije je, dakle, moguće podeliti na komplementarne ili ukrštene, jednostavne ili skrivene, a skrivene dalje možemo deliti na ugaone i dvostruke.

3.   VEŠTINE I RITUALI

Transakcije se obično odvijaju u serijama. Ove serije nisu slučajne već programirane. Programiranje dolazi iz nekog od sledeća tri izvora: od Roditelja, Odraslog ili Deteta, a ako

hoćemo to isto da kažemo malo opštije, onda: od društva, iz materijala ili iz ličnih

idiosinkrazija. Pošto potrebe prilagoñavanja nalažu da Dete bude zaštićeno od Roditelja ili Odraslog dok se društvena situacija ne proveri, najverovatnije je da će Dečje programiranje postojati samo u situacijama strogo privatnim i intimnim, u kojima je već obavljeno prethodno proveravanje.

Najjednostavniji oblici društvenog delanja jesu veštine i rituali. Nešto od toga je univerzalno, nešto lokalno, ali sve mora da se uči. Veština je serija jednostavnih komplementarnih Odraslih transakcija usmerenih ka ovladavanju stvarnošću. Stvarnost treba posmatrati sa dve strane: statičke i dinamičke.

Statička stvarnost obuhvata sve moguće kombinacije materije u univerzumu. Aritmetiku, na primer, sačinjavaju iskazi o statičkoj stvarnosti. Dinamičku stvarnost možemo definisati kao one potencijale za interakciju koji postoje u svim energetskim sistemima u univerzumu. Herniju, na primer, odreñuju iskazi o dinamičkoj stvarnosti. Veštine su zasnovane na obradi podataka i proceni verovatnoća pojedinih ishoda koji se odnose na materijal od koga je sačinjena stvarnost, i dostižu soj najviši stupanj u stručnim metodama rada. Pilotiranje avionom ili operisanje slepog creva su veštine. Psihoterapija je veština u onoj meri u kojoj je pod kontrolom terapeutovog Odraslog, a nije veština ukoliko Roditelj ili Dete preuzme kormilo. Programiranje veštine odreñeno je samim materijalom, a izvodljivo je na osnovu procena  koje vrši inicijatorov  Odrasli.

Dva kriterijuma su korisna za ocenjivanje veština. Za jednu veštinu kažemo da je elegantno izvedena ako je inicijator na najbolji mogućan način iskoristio podatke i iskustvo koji su mu bili dostupni, bez obzira na mogućne praznine u njegovoj obaveštenosti. Ako su Roditelj ili Dete umešani u Odraslu obradu podataka, veština biva zaprljana i deluje manje elegantno. Uspešnost neke veštine cenimo prema njenim stvarnim rezultatima. Tako ispada da je elegancija psihološki, a uspešnost materijalni kriterijum. Na jednom tropskom ostrvu lokalni bolničar je postao prilično vest u uklanjanju katarakta.

On je znanje kojim je raspolagao koristio sa visokim stepenom elegancije, ali pošto je znao manje od evropskog lekara sa kojim je radio, on je bio i manje uspešan. Evropljanin je počeo da pije, te je njegova elegancija opala, ali u početku ne i njegova uspešnost. A kad su ruke počele da mu drhte, njegov asistent ga je prevazišao, ne više tek u eleganciji nego i u uspešnosti. Iz ovog primera moguće je videti da veštinu po oba kriterijuma najbolje može da proceni neko ko je stručan za tu veštinu - eleganciju ličnim kontaktom sa inicijatorom, a uspešnost pregledom njegovih stvarnih rezultata.

Sa našeg stanovišta, ritual je klišeirana serija jednostavnih komplementarnih transakcija koje su programirale društvene snage izvan uključenih jedinki. Nezvanični rituali, kao što je opraštanje od društva, mogu biti predmet širokih lokalnih varijacija u pojedinostima, ali su u svojoj osnovnoj formi uvek isti. Zvanični rituali, kao što je katolička misa, pružaju mnogo uži izbor. Oblik rituala je Roditeljski utvrñen tradicijom, a skoriji ?roditeljski" uticaji mogu imati slične ali manje stabilne efekt" u običnom životu. Neki zvanični rituali od posebnog značaja za istoriju ili etnologiju odvijaju se u dve faze: 1) faza u kojoj se transakcije odigravaju pod krutim Roditeljskim ograničenjima, i 2) faza označena dozvolom Roditelja, u kojoj Dete ima manje-više potpunu transakcionu slobodu, što dovodi do pravog orgijanja.

Mnogi zvanični rituali bili su u početku teško zaprljane, ali prilično elegantno izvoñene veštine. Tokom vremena gubili su svaku vrednost kao veštine, mada su i dalje zadržavali

izvesnu korisnost kao činovi vere. Govoreći transakciono, oni predstavljaju pokoravanje tradicionalnim Roditeljskim zahtevima sa ciljem oslobañanja od krivice ili zasluživanja nagrade. Oni pružaju relativno bezbedan ohrabrujući (apotropičan) i često prijatan metod za strukturisanje vremena.

Za uvod u analizu igara značajniji su nezvanični rituali, meñu kojima su svakako vrlo poučni američki rituali pri susretu.

1A:  ?Haj!" (Zdravo,  dobro jutro.)

1B:  ?Haj!" (Zdravo, dobro jutro.)

2A:  ?Lepo vreme danas?"   (Kako  ste?)

2B:  ?Jeste, mada miriše na kišu." (Dobro, a vi?) 3A:  ?Pa, sve najbolje." (Okej.)

3B:  ?Videćemo se." 4A:  ?Doviñenja".

4B:  ?Doviñenja."

Jasno je da ovakav razgovor nije namenjen prenošenju informacija. Čak ako je i bilo nečega što je trebalo reći, to je pažljivo zadržano za sebe. Moglo bi mister A-u biti potrebno petnaest

minuta da opiše kako mu je, ali mister B, koji mu je samo slučajni poznanik, nema nameru da posveti toliko vremena slušanju njegove priče. Ovu seriju transakcija možemo dosta tačno da

označimo kao ?ritual od osam potvrda". Kad su A i B u žurbi, oni su zadovoljni razmenom svega dve potvrde (Haj-Haj). A da su oni, kojim slučajem, dvojica staromodnih istočnjačkih

velmoža, terali bi možda i do čitavih dvesta potvrda ritualnog pozdravljanja pre nego što preñu na stvar zbog koje su se našli. Meñutim, čak i ovako kratkim ritualom A i B su, jedan drugome, u smislu transakcione analize, doprineli boljem zdravlju, jer se, bar za trenutak,

nijednome ?kičma neće osušiti", pa su zbog toga jedan drugome zahvalni.

Ovaj ritual počiva na pažljivim intuitivnim proračunima sa obe strane. Na tom stupnju njihovog poznanstva, zaključili su da duguju jedan drugome tačno po četiri potvrde postojanja pr svakom susretu pod uslovom da susreti nisu češći od jedanput dnevno. Ako opet uskoro nalete jedan na drugog - recimo, kroz pola sata - a nemaju nikakvog drugog zajedničkog, posla, proći će jedan pored drugog ne dajući znaka od sebe, ili možda samo uz jedva primetno klimanje glavom u znak prepoznavanja, ili u najbolju ruku sa vrlo traljavim Haj-Haj. Ova izračunavanja ne važe samo u kratkim intervalima, nego traju i po nekoliko meseci. Uzmimo sada primer mister C-a i mister D-a, koji prolaze jedar, pored drugog bar jedanput dnevno, razmene svaki po jednu potvrdu. (Haj-Haj i nastavljaju svojim putem. Mister C odlazi na godišnji odmor. Onog dana kad se vratio, sreće mister D-a, kao i obično.

Ako i tom prilikom mister D kaže samo ?Haj!" i ništa više, Mister C će se uvrediti, ?njegova kičma će malkice da se sasuši". Po njegovim računima, njih dvojica sada duguju jedan drugome nešto oko trideset potvrda. Moguće ih je sabiti u nekoliko transakcija ako su one dovoljno ispunjene oduševljenjem. Onda bi odgovarajući tekst mister D-a izgledao otprilike ovako (pri čemu svaku jedinicu ?intenziteta" ili ?interesovanja" računamo kao jednu potvrdu:

1   D: ?Haj!" (1 jedinica)

2   D: ?Ne viñam vas nešto u poslednje vreme." (2)

3   D: ?O, stvarno? Kuda ste išli?" (5)

4   D: ?Ma nemojte, to je zanimljivo. Kako ste se proveli?" (7)

5   D: ?Pa, bogami, i vidi vam se. Odlično izgledate." (4) ?Da li su i vaši išli sa vama?" (4)

6   D: ?Pa, raduje me što Vas opet vidim." (4)

7   D: ?Doviñenja." (1)

Tako je mister D odužio ukupno 28 jedinica. I on i mister C znaju da će preostale jedinice lako nadoknaditi sledećeg dana, te je račun praktično time izmiren. Kroz dva dana vratiće se na svoju razmenu od dve potvrde (Haj-Haj). Ali, tada će ?bolje poznavati jedan drugoga", tj.

svaki od njih znaće da se može osloniti na onog drugog, što nije nekorisno ako nekad počnu da se ?druže".

Obrnuti slučaj je, takoñe, vredan naše pažnje. Mister E i mister F su uspostavili ritual od dve potvrde (Haj-Haj). Jednog dana mister E, umesto da posle toga poñe svojim putem, zastaje i pita: ?Kako ste?" Evo kako dalje teče razgovor:

1 E: ?Haj!"

1   F: ?Haj!"

2   E: ?Kako ste?"

2   F: (Zbunjeno). ?Dobro, a Vi?"

3   E: ?Odlično, Lepo vreme danas?"

3   F: ?Aha." (Oprezno.) ?Mada miriše na kišu."

4   E: ?Lepo je što smo se opet sreli."

4   F: ?Baš lepo. Žao mi je, ali žurim u biblioteku, uskoro se zatvara. Doviñenja."

5   E: ?Doviñenja."

Dok mister F žurno odlazi, on misli u sebi: ?Šta mu bi odjedanput? Mora da se sprema da iskamči nešto od mene." Govoreći transakciono, to znači: ?Kad mi duguje samo jednu potvrdu da postojim, zašto mi daje pet?"

Još jednostavniju demonstraciju istinski transakcione, poslovne prirode ovih prostih rituala krije situacija kada mister G kaže ?Haj!", a mister H proñe bez reci .Mister G će pomisliti:

?Šta mu je danas?", što znači: ?Dao sam mu jednu potvrdu, a on mi nije ničim uzvratio." Ako mister H nastavi ovako, te proširi to i na druge poznanike, njegovi sugrañani imaće sigurno o

čemu da pričaju.

U graničnim slučajevima ponekad je teško razlikovati veštinu od rituala. Kod laika postoji sklonost da stručne veštine nazivaju ritualima, iako stvarno sve transakcije mogu biti zasnovane na solidnom iskustvu koje laik ne ume da ceni. Ali i obrnuto može biti tačno - da stručnjaci pravdaju ritualne elemente koji se lepe na njihove veštine, pod izgovorom da laici nemaju neophodna predznanja da ih razumeju.

A jedan od načina koji ustoličeni stručnjaci koriste u odbrani od prihvatenja uspešnijih novih veština jeste da im se podsmevaju kao ritualima. Zato mnogi pronalazači i novatori postaju predmet sprdnje.

Suštinsko svojstvo koje je slično kod veština i rituala je to što su klišetirani. Cim se pojavi prva transakcija, moguće je predvideti i sve ostale u datoj seriji, koje vode ka unapred poznatom zaključku, sem kada iskrsne nešto specijalno. Razlika meñu njima leži u izvoru predodreñenja: veštine programira Odrasli, a rituale Roditelj.

Ljudi koji se ne snalaze u ritualima uspevaju ponekad da ih izbegnu i zamene veštinama. Njih ćete sresti, na primer, meñu onima koji vole kad doñu u goste da pomažu domaćici u pripremanju ili serviranju hrane i pića.

4.    RAZONODE

Razonode se odvijaju u društvenim i vremenskim okvirima različitog stepena složenosti, pa stoga i bivaju manje ili više složene. Meñutim, ako koristimo transakciju kao jedinicu društvenog opštenja, onda možemo iz odgovarajućih situacija izdvojiti celinu koju ćemo nazvati jednostavnom razonodom. Tu celinu možemo definisati kao niz poluritualnih, jednostavnih, komplementarnih transakcija koje su rasporeñene oko istog tematskog područja, a njihov glavni cilj je da strukturišu odreñeni vremenski interval.

Početak i kraj tog intervala obično su najavljeni nekom veštinom ili ritualom. Transakcije su elastično programirane, tako da svako od učesnika postiže maksimalni dobitak ili prednost tokom tog intervala. Ukoliko je bolje prilagoñen, utoliko će više izvući iz razonode.

Razonode se obično upražnjavaju na zabavama (?kad se društvo skupi") ili dok očekujemo početak nekog zvaničnog skupa. To ?čekanje" da sastanak počne ima istu strukturu i dinamiku kao i ?zabave". Razonode mogu uzeti formu koju bismo najtačnije označili kao ?pričam ti priču", ali ne tako retko zalaze i u ozbiljnije vode, tj. dobijaju oblik rasprave.

Masovne koktel-partije funkcionišu često kao galerije za demonstriranje raznih vrsta razonoda. U jednom uglu prostorije zvanice drže ?Roditeljski sastanak", ' u drugom su se posvetili ?Psihijatriji", treći je slušaonica za ?Jesi bio" ili, ?Sta ispade", četvrti je zanet nadmetanjem oko ?Četiri točka", a bife je rezervisan za žene spremne za igre ?Kuhinje" ili

?Garderobe". ?Dnevni red" ovakvih okupljanja može biti u dlaku isti, sa izmenjenim imenima aktera, na desetak sličnih zabava u okolini u isto vreme. Na drugih desetak, u drugoj

društvenoj sredini, odvijaće se drukčiji repertoar razonoda.

Razonode je moguće svrstati na razne načine. Spoljašnji kriterijumi podele su sociološki (pol, starost, bračno stanje, kulturni nivo, rasa, ekonomski status).

I ?Četiri točka" (uporeñivanje kola) i ?Ko je pobedio" (sport) spadaju u ?muške razgovore".

?Samoposluga", ?Kuhinja" i ?Garderoba" pripadaju ?ženskim razgovorima". ?Jel? si zbario nešto" je mladalačka, dok je primicanje srednjih godina obeleženo sve češćim prebacivanjem

na ?Šta si postigao u životu". U primerke ove vrste, koji su svi varijante ?lake konverzacije", spadaju i: ?Kako treba" (uraditi nešto), što zgodno popunjava vreme na kraćim putovanjima

avionom; ?Koliko" (nešto košta) je omiljena razonoda po bifeima u koje zalazi sitna buržoazija; ?Jel? si bio" (na nekom nostalgičnom mestu), buržoaska igra za ?prekaljene

vukove" kao što su trgovački putnici;

?Poznaješ li" (toga i toga) za usamljene duše; ?Šta ispade" (od starog dobrog Džoa) često igraju oni kojima ekonomski dobro ide i oni kojima ništa ne polazi za rukom; ?Sutradan ujutro" (puca glava) i ?Martini" (ima bolji način) su karakteristične razonode jedne posebne vrste mladih, ambicioznih ljudi.

Strukturno-transakciona podela je ličnija. Tako je ?Roditeljski sastanak" moguće igrati na tri nivoa. Na nivou od Deteta Detetu on ima oblik ?Kako izlaziš na kraj sa nedokazanim roditeljima", oblik od Odraslog Odraslom, čisti ?Roditeljski sastanak", omiljen je meñu načitanim mladim mamicama; kod starijih ljudi ima tendenciju da se pretvori u dogmatski oblik (od Roditelja Roditelju) ?Maloletničke delikvencije". Neki bračni parovi igraju ?Pokaži ti njima, dragi", pri čemu se žena drži Roditeljski, a muž je starmalo dete. ?Mogu bez ruku" je, slično tome, razonoda od Deteta Roditelju, podesna za ljude svih uzrasta, ponekad sramežljivo preureñena u  ?Nisam ja, majke mi".

Još učevnija je psihološka podela razonoda. I ?Roditeljski sastanak" i ?Psihijatriju", na primer, moguće je igrati u njihovim projektivnim ili introjektivnim oblicima. Analiza ?Roditeljskog sastanka" u projektivnoj formi, prikazana na slici 6A, zasnovana je na sledećoj formuli od Roditelja Roditelju:

A: ?Ne bi bilo toliko prestupnika da nije toliko razvedenih brakova."

B: ?Da je samo to. Cak ni u dobrim kućama deca više ne dobijaju domaće vaspitanje kao pre."

?Roditeljski sastanak" introjektivnog tipa odlikuju ovakve replike (Odrasli Odraslom): C: ?Izgleda da meni nedostaje ono nešto što majku čini majkom."

D: ?Nema veze koliko se trudiš, nikad ne izrastu onakvi kako bi ti volela, pa ti ne gine da lupaš glavu o tome gde si pogrešila."

?Psihijatrija" projektivnog tipa ima formu od Odraslog Odraslom:

E: ?Mislim da je u pitanju neka nesvesna oralna frustracija koja ga tera da se ponaša kako se ponaša."

F: ?Ti si tako dobro sublimirao svoje agresivne tendencije."

Slika 6B prikazuje ?Psihijatriju" introjektivnog tipa, koja je takoñe jedna razonoda od Odraslog Odraslom.

G: ?Ta slika za mene predstavlja samo jednu mrlju."

H: ?Što se mene tiče, slikom pokušavam da odobrovoljim svog oca."

Za učesnike, osim strukturisanja vremena i obezbeñivanja obostrano prihvatljivog tapšanja po ramenu, razonode vrše još i dodatni posao društvene selekcije. Dok razonoda traje, Dete u svakom igraču pažljivo motri na potencijalne mogućnosti svih ostalih. Posle završetka partije, svako za sebe bira igrače sa kojima bi volio još da se igra, dok druge otpisuje, nezavisno od toga koliko su veštine ili predusretljivosti ispoljili tokom razonode. Odabrani su oni koji su najverovatniji kandidati za složenije odnose, tj, za igre. Ovaj sistem klasifikacije, ma koliko bio opravdan, ipak je dobrim delom nesvestan i intuitivan.

U posebnim slučajevima Odrasli istiskuju Dete iz procesa odbira. To je najjasnije vidljivo kod prodavca osiguranja koji pomno proučava kako se odvijaju razonode u društvu. Dok on učestvuje, njegov Odrasli izoštrava njuh za mogućne mušterije meñu učesnicima koje bi voleo da sretne ponovo. Njihova spretnost ili dovitljivost uopšte nisu važne za ovaj selektivni proces, nego se kotira, kao i u većini slučajeva, nešto sasvim sporedno - slučajno, ovoga puta, to je novac, odn. kupovna moć.

Treba imati u vidu da razonode karakteriše svojevrsna ekskluzivnost. Na primer, ?muški razgovori" i ?ženski razgovori" nikad se ne mešaju. Kad ljude zanese ?Jesi bio" (tamo), onda će ih nervirati došljak koji bi hteo da otpočne ?Pošto" (lubenice) ili ?Sutradan ujutro". Oni koji su otvorili ?Roditeljski sastanak" projektivnog tipa opiraće se uvoñenju introjektivnog stila voñenja ?Roditeljskog sastanka", mada ne toliko energično kao što se opiru promeni u obratnom pravcu.

Razonode stvaraju osnovu za sklapanje poznanstava koja mogu da se razviju i u prijateljstva. Grupa žena koje svraćaju svako jutro jedna kod druge na kafu, uz razonodu ?Kriminalni muž", biće hladne prema novoj komšinici koja bi više volela ?Nije sve baš tako crno". Ako one taman slatko pričaju kako su im nevaljali muževi, prirodno je što će ih iritirati neka nova koja odmah s vrata proglasi svog supruga za divnog (u stvari, pravo savršenstvo), i što se ona neće dugo svrteti u tom društvu. Tako na koktelima, ako čovek hoće da se muva od grupice do grupice, on mora sebe da uključuje u razonodu koja je u toku tamo gde dolazi, ili da proba da ih obrlati za nešto sasvim novo. Dobra domaćica izbegava konfliktne situacije tako što preuzima stvar u svoje ruke i nudi alternative: ?Mi smo se baš zabavljali ,Roditeljskim sastankom' projektivnog tipa. Imate li neki drugi predlog?" Ili: ?Hajde da vidimo. Dosad ste vi

devojke igrale ,Garderobu', ali sada je meñu nama i jedan pisac/političar/hirurg, i ja sam sigurna da bi njemu više prijalo, ,Mogu bez ruku' (da vozim bicikl). Zar nije tako?"

Još jedna važna prednost koju donose razonode je potvrñivanje uloge i učvršćivanje tačke gledišta. Uloga je nešto poput Jungove ?persone", samo što je manje oportunistička i što je dublje ukorenjena u čovekove maštarije. Tako u ?Roditeljskom sastanku" projektivnog tipa jedan učesnik može da preuzme ulogu strogog Roditelja, drugi pravednog, treći popustljivog a četvrti upotrebljivog. Svi, dakle, doživljavaju i demonstriraju Roditeljsko ego-stanje, ali

se svako prikazuje u drukčijoj svetlosti. Uloga svakog učesnika biće potvrñena ako opstane, odn. ako ne naiñe ni na kakvo suprotstavljanje, ako ojača kroz suprotstavljanje ili ako naiñe na odobravanje odreñenih vrsta ljudi (izraženo potvrñivanjem da postoji).

Potvrñivanje uloge pojedinca učvršćuje njegovo stanovište, a to nazivamo egzistencijalnom prednošću od razonode. Stanovište je jednostavna predikativna tvrdnja koja utiče na sve transakcije jedinke, a na dužu stazu odreñuje i njenu sudbinu, pa i sudbinu njenih potomaka isto tako. Stanovišta umeju da budu prilično kategorična. Uobičajena stanovišta sa kojih pojedinac polazi na ?Roditeljski sastanak" projektivnog tipa mogu biti: ?Sva deca su nemoguća", ?Sva ostala deca su nemoguća", ?Jadna deca", ?Svu decu gnjave". To su stanovišta iz kojih se razvijaju uloge strogog, pravednog, popustljivog i upotrebljivog roditelja. U stvari, stanovište je prvenstveno izraženo duhovnim stavom koji iz njega izrasta, a taj stav obeležava sve transakcije koje preduzima odreñena jedinka u okviru svoje uloge.

Stanovišta jedinka zauzima i učvršćuje iznenañujuće rano u životu, negde od druge, ako ne i prve, pa do sedme godine - u svakom slučaju mnogo pre nego što je čovek dovoljno sposoban i iskusan za tako ozbiljna opredeljenja. Nije teško iz nečijih stanovišta izvesti zaključak o tome kakvo detinjstvo mora da je imao. Ako mu se niko i ništa ne umeša, čovek provodi ostatak života učvršćujući svoje stanovište i kubureći sa situacijama koje ugrožavaju to stanovište - bilo tako što ih izbegava, što ih otpisuje ili, pak, što ih tako obrće da od opasnosti za stanovište postaju potvrda njegove opravdanosti. Jedan od razloga zbog kojih su razonode tako klišetirane je i taj što služe veoma klišetiranim svrhama.

Ali dobici koje pružaju pokazuju zašto im se ljudi ipak tako svojski prepuštaju, i zašto bivaju tako prijatne kad u njima učestvuju ljudi sa konstruktivnim ili dobronamernim stanovištima koja žele da učvrste.

Razonodu nije uvek lako razgraničiti od delatnosti, a živa je istina da su i njihove kombinacije vrlo česte. Mnoge razonode koje je moguće svugde upražnjavati, kao što je ?Četiri točka", sačinjava razmena onoga što bi psiholozi mogli da nazovu ?nedovršenim rečenicama sa višestrukim izborom".

A: ?Ja više volim ,Ford/,Mercedes'/,Pežo', nego ,Ford/,Mercedes'/Pežo' zato što. .." B: ?Aha,. Pa, dobro, ali ja bih više voleo da imam ,Ford'/,Mercedes/,Pežo', nego

,Ford,/'Mercedes,/Pežo' zbog toga što ..."

Očigledno je da u ovakvom razgovoru, uz svu stereotipnost, može da promakne i neka korisna informacija o kolima.

Možemo da pomenemo još nekoliko uobičajenih razonoda. ?A tek ja" često predstavlja jednu varijantu ?Zar nije strašno". ?Što oni nešto ne" (učine u vezi sa tim) je omiljena razonoda domaćica koje se ustežu da budu emancipovane. ?Onda ćemo mi" je razonoda od Deteta Detetu. ?Ajd' nañemo" (nešto da radimo) je omiljeno meñu maloletnim prestupnicima i odraslim ?sumnjivim tipovima".