ANALITIČKA PSIHOLOGIJA I POGLED NA SVET

Nemačka reč »Weltanschauung« (pogled na svet, nazor ili nazori ο svetu) jedva da se može prevesti na neki drugi jezik. Iz ovakvog stanja stvari može se izvesti zaključak da ova reč ima posebnu psihološku osobinu; naime, ona ne izražava samo neki pojam ο svetu — takav pojam bi se mogao prevesti bez dvoumljenja — već istovremeno  i  način  kako  neko  sagledava  svet.  U  reči

»filozofija« krije se nešto slično, ali intelektualno ograničeno, dok reč »Weltanschauung« obuhvata sve vrste zauzetih stavova prema svetu, uključujući i filozofski. Tako postoji estetski, religiozni, idealistički, realistički, romantični, praktični pogled na svet — da nabrojimo samo neke od mogućih. U ovom smislu pojam Weltanschauung ima vrlo mnogo zajedničkog sa pojmom Einstellung (zauzimanje stava, podešenost, pripravijenost); stoga bi se Weltanschauung mogao opisati kao pojmovno formulisano zauzimanje stava.

Šta se podrazumeva pod zauzimanjem stava? Stav je psihološki pojam koji označava psihičke sadržaje usmerene određenom cilju ili posebno orijen-tisane pomoću takozvane nadpredstave. Ako bismo naše psihičke sadržaje uporedili sa vojskom i različite oblike zauzetih stavova izrazili posebnim stanjima armije, onda bi se, na primer, pažnja mogla pred

I1] Predavanje održano 1927. u Karlsrueu. U novom obliku izašlo u: Seelenprobleme der Gegenwart, Psychologische Abhandlungen III (1931).

staviti pomoću koncentrisane armije koja se nalazi u pripravnosti, okružena izviđačkim jedinicama. Čim su dovoljno poznati jačina i pozicije neprijatelja, stanje se menja — armija se stavlja u pokret u pravcu određenog cilja napada. Na sasvim sličan način menja se psihičko zauzimanje stava. Dok je u stanju čiste pažnje vodeća ideja bila opažanje, pri čemu su, po mogućstvu, potiskivani sopstveni misaoni rad kao i ostali subjektivni sadržaji, sada se, prilikom prelaska u aktivno zauzimanje stava, javljaju u svesti subjektivni sadržaji, koji se sastoje od ciljne predstave i dejstvenih impulsa. Kao što armija ima glav-nokomandujućeg sa generalštabom, tako i psihički stav ima opštu vodeću ideju koja se oslanja i zasniva na obimnom materijalu,  kao što su iskustvo, načela, afekti i slično.

Čovek, naime, ne postupa jednostavno tako, u neku ruku izolovano reagujući na određenu draž, već se svaka naša reakcija odvija pod uticajem kompli-kovanih psihičkih preduslova. Da bi opet iskoristili vojničko poređenje, ova zbivanja mogli bismo da uporedimo sa onima u velikom glavnom štabu. Običnim vojnicima može izgledati tako kao da se jednostavno odbija napad, ili da se jednostavno napada pošto je primećen neprijatelj. Naša svest je uvek sklona da igra ulogu prostog vojnika i da veruje u jednostavnost njene akcije. U stvarnosti, međutim, na ovom mestu i u ovom trenutku se bori, pošto postoji opšti plan napada, prema kome se ovaj obični vojnik još pre nekoliko dana pomerio na ovu tačku. A ovaj opšti plan opet nije samo reakcija na izveštaje izviđača, već stvaralačka inicijativa glavnokomandu-jućeg, uslovljena akcijom neprijatelja a možda i sasvim nevojničkim, običnom vojniku nepoznatim političkim razlozima. Ovi poslednji faktori su vrlo kompleksne prirode i leže daleko izvan vojnikovog shva-tanja, a izvanredno su jasni samo glavnokomanduju-ćem armije. Ali i njemu su nepoznati izvesni faktori, naime njegovi sopstveni preduslovi sa njihovim kom-plikovanim pretpostavkama. Tako se akcija armije nalazi pod jednim jednostavnim i jedinstvenim naredbodavnim telom koje je, međutim, sa svoje strane rezultat sadejstva nesagledivih komplikovanih faktora.

Tako se i psihička akcija odvija na osnovu slične komplikovane pretpostavke. Pri svoj jednostavnosti impulsa ipak svaka nijansa njegovog posebnog svojstva, njegove jačine i smera, njegov vremenski i mesni tok, njegov nameravani cilj itd., počiva na posebnim psihičkim pretpostavkama, upravo zauzetom stavu, koji se, opet, sa sveje strane sastoji od konstelacije sadržaja, čija raznolikost jedva da je saglediva. Ja je glavnokomandujući vojske; njegova razmišljanja i odluke, njegovi razlozi i sumnje, njegove name-rе i očekivanja su generalštab a njegova zavisnost od spoljnih faktora je zavisnost glavnokomandujućeg od teško sagledivih uticaja glavnog štaba i politike koja operiše s one strane u tami.

Mi nećemo isuviše opteretiti naše poređenje ako odnos čoveka prema svetu stavimo u ove iste okvire — čovekovo Ja kao glavnokomandujući male armije u borbi sa njegovom okolinom, ne retko rat na dva fronta, napred borba za opstanak, pozadi borba protiv sopstvene buntovne nagonske prirode. Čak i kad se nije pesimista, naš opstanak se oseća pre kao borba nego bilo šta drugo. Stanje mira je desideratum, i kada je neko sa svetom i sa samim sobom zaključio mir, onda je to značajan događaj. Shodno više ili manje hroničnom ratnom stanju potreban nam je brižljivo organizovan stav, a ako zbog nekog ispunjenja treba da izbije trajni duševni mir, onda njegov stav mora da poseduje još viši stepen najbrižljivije pripreme i najfinije prorade, čak i ako stanje mira bude skromnog veka. Naime, psihički je mnogo lakše živeti u stanju kretanja, u ustalasavanju i srnirivanju zbivanja, nego u uravnoteženom mirovanju, pošto u ovom stanju

—   bez  obzira  na  njegovu  divljenja  dostojnu  visinu  i

ispunjenje — preti zagušenje u nepodnošljivoj dosadi. Stoga se ne varamo kada pretpostavljamo da duševna stanja mira, to jest raspoloženje bez  konflikta, vedro, promišljeno i urav-

noteženo — ukoliko dovoljno dugo traje — uvek počivaju na posebno razvijenom stavu.

Možda  će  se  neko  čuditi  što  reči  stav  dajem prednost  pred  rečju  »pogled  na  svet«.  Sa  pojmom

»zauzimanje stava« jednostavno sam ostavio otvorenim pitanje da li se radi ο svesnom ili nesvesnom pogledu na svet. Naime, neko može biti komandant sop-stvene vojske i uspešno  izdržati borbu  za opstanak i čak postići relativno sigurni mir a da nema svesno izgrađeni pogled na svet. Ο pogledu na svet, među- tim, smemo govoriti tek kada je neko bar načinio ozbiljan pokušaj da ovaj stav formuliše pojmovno ili očigledno, da samom sebi razjasni zašto tako postupa i tako živi.

Čemu onda pogled na svet — zapitaće me neko —

ako se može i bez tako nečega? Međutim, može mi se isto tako postaviti pitanje: čemu svest kada se i bez nje isto tako dobro prolazi? Jer, šta je na kraju krajeva pogled na svet? Ipak ništa drugo do proširena ili produbljena svest! Razlog zašto postoji svest, zašto ova teži tome da se proširi i produbi, vrlo je jednostavan: bez svesti nije tako dobro kao sa njom. Očigledno se zbog toga majka priroda rešila da među svim njenim nečuvenim kuriozitetima stvori i najčud- novatiji — svest. Čak i skoro nesvesni primitivni čovek može da se prilagodi i potvrdi, ali samo u svom primitivnom svetu i zbog toga u drugačijim uslovima postaje žrtva bezbrojnih opasnosti, koje mi, na višem stupnju svesti, izbegavamo sa lakoćom. Sigurno u višoj svesti rastu opasnosti ο kojima primitivac i ne sanja, ali ostaje činjenica da je zemlju osvojio svestan a ne nesvestan čovek. Da li je ovo u krajnjoj i nad- ljudskoj nameri povoljno ili nepovoljno, nije naše da odlučujemo.

Viša svest uslovljava pogled na svet, Svaka svest od osnova i namera je klica pogleda na svet. Svaki napredak u iskustvu i saznanju znači korak dalje u razvitku pogleda na svet. I sa slikom koju misleni čovek stvara ο svetu, тепја se i on sam. Onaj čovek čije se sunce još okreće oko zemlje drugačiji je od onoga čija je zemlja sunčev trabant. Ideja ο besko-

načnosti Đordana Bruna predstavlja jedan od najva- žnijih početaka moderne svesti. Čovek čiji kosmos visi u empireumu je drugačiji od onog čiji je duh prosvećen Keplerovom vizijom. Onaj  kome je još problem šta bi mogao biti rezultat od dva puta dva, drugačiji je od onog za koga nema ništa nesumnjivi-ieg od matematičkih apriorističkih istina. Drugim rečima, nije svejedno da li i kakav pogled na svet po-seduje neki čovek, pošto mi ne stvaramo sliku sveta već nas ova menja u svom povratnom dejstvu.

Shvatanje koje stvaramo ο svetu je slika onog što nazivamo svet. I ta slika je ono, prema čijim osobinama orijentišemo naše prilagođavanje. Kao što je rečeno, ovo se ne dešava svesno. Prosti vojnik u rovu nema uvida u poslove generalštaba. Svakako da smo mi generalštab a isto tako i glavnokomandujući armije. Ali skoro uvek je potrebna nasilna odluka da se svest odvoji od trenutne, možda hitne angažova-nosti da bi se stav usmerio opštim problemima. Ako to ne činimo, onda ostajemo nesvesni svog stava i tada nemamo pogled na svet, već samo nesvesno zauzeti stav. Ako se ο tome ne vodi računa, ne obraća pažnja na to, onda vodeći razlozi i namere ostaju nesvesni i izgleda kao da je sve vrlo jednostavno i samo se tako zbiva. U stvarnosti, međutim, dolazi do kom- plikovanih pozadinskih zbivanja, sa razlozima i na- merama, čijoj se suptilnosti ništa ne može zameriti. Tako ima mnogo naučnika koji izbegavaju da oforme pogled na svet, pošto ovo, navodno, nije naučno. Ovim ljudima očigledno nije jasno šta zapravo, time čine. Ono što se stvarno dešava je da oni sami sebi namerno ostavljaju vodeće ideje u tami, drugim rečima sebe drže na stupnju svesti koji je dublji i primitivniji nego što odgovara njihovoj svesnoj sposobnosti. Izvesna kritičnost i skepsa ni u kom slučaju nisu uvek izraz inteligencije, već obrnuto, naročito onda kada se skepsa koristi da se prekrije nedostatak pogleda na svet. Ne retko više nedostaje moralne hrabrosti nego inteligencije. Čovek ne može da sagleda svet a da sebe ne sagleda, onako kako neko vidi svet vidi i sebe, a za to je potrebno mnogo hrabrosti. Stoga je uvek fatalno nemati pogled na svet.

Imati pogled na svet znači: stvoriti sliku ο svetu i ο sebi, znati šta je svet i šta sam ja. Verbalno uzev to bi bilo suviše mnogo. Niko ne može znati šta je svet, isto tako malo šta je on sam. Ali cum grano salis može da glasi: najbolje moguće saznanje.  Najbolje moguće saznanje zahteva znanje a gnuša se od neosnovanih pretpostavki, samovoljnih  tvrđenja, autoritativnih mišljenja. Ono traži dobro obrazložene hipoteze, ne zaboravljajući da je svo znanje ograničeno i podložno zabludama.

Ako slika ο svetu koju smo stvorili nema povratnog dejstva na nas same, onda se čovek može zadovoljiti sa bilo kakvim lepim ili inače ugodnim prividom. Samoobmana, međutim, obratno đeluje na nas, čini nas nestvarnim, budalastim i nesposobnim. Pošto se borimo sa varljivom slikom sveta, podleže-mo nadmoći stvarnosti. Na ovaj način saznajemo kako je važno i bitno imati  brižno  zasnovani  i  izgrađeni  pogled  na  svet.

Pogled na svet je hipoteza a ne verska dogma. Svet menja svoj lik — tempora mutantur et nos in illis — a pošto nam je svet shvatljiv samo kao psihička slika u nama, kada se promeni slika, neće uvek biti lako da se

utvrdi da li se promenio svet, ili mi, ili oboje. Slika ο svetu može se promeniti u svako doba, kao što se i u svako doba može promeniti naše shvatanje ο nama samima. Svako novo otkriće, svaka  nova misao može svetu promeniti izgled. To treba uzeti u obzir, inače ćemo odjednom živeti u zastare-lom svetu, sa  staromodnim relikvijama dubljih stupnjeva  svesti. Svako će jednom dočekati svoj kraj, ali u interesu življenja je da se ovaj trenutak pomeri što je moguće dalje, a to može uspeti samo onda kada se ne dopušta da se slika sveta zaledi i fiksira, već se svaka nova zamisao oprobava da li nešto dodaje našoj slici sveta ili ne.

Kada sam prihvatio diskusiju oko problema veze između analitičke psihologije i pogleda na svet, onda, iz ugla gore pomenutog stanovišta nameće se pitanje: da li saznanja analitičke psihologije dodaju našem pogledu na svet nešto novo ili ne? Da bismo ovo pitanje mogli pozitivno da tretiramo, moramo prvo objasniti suštinu analitičke psihologije. Ono šta obele-žavam ovim nazivom je poseban pravac psihologije, koji se bavi takozvanim kompleksnim psihičkim fenomenima,  nasuprot fiziološkoj ili eksperimentalnoj psihologiji, koja pokušava da kompleksne fenomene po mogućstvu razloži u njihove elemente. Oznaka »analitički« potiče od činjenice što se ovaj  pravac  psihologije  razvio  iz  prvobitne  Frojdove

»psihoanalize«.  Frojd  je  psihoanalizu  identifikovao  sa

svojom seksualnom teorijom i teorijom potiskivanja i time je doktrinarno fiksirao. Stoga izbegavam izraz »psiho- analiza« kada diskutujem ο drugim a ne samo tehničkim stvarima.

Što se tiče Frojdove psihoanalize, ova se sastoji od tehnike koja nam dozvoljava da takozvane potisnute, nesvesno postale sadržaje ponovo privedemo svesti. Ova tehnika je terapijska metoda, određena za tretiranje i lečenje neuroza. U svetlu ove metode izgleda kao da neuroze nastaju tako što se neprijatna sećanja i tendencije, takozvani inkompatibilni sadržaji potiskuju iz svesti i postaju nesvesni pomoću neke vrste moralnog resantimana, koji počiva na va-spitnim uticajima. Tako posmatrano, nesvesna psihička delatnost, takozvano nesvesno, izgleda uglavnom kao  receptaculum svih sadržaja koji su neprijatni svesti kao i svih zaboravljenih utisaka. Ali s druge strane ne mogu se zatvoriti oči pred činjenicom da upravo inkompatibilni sadržaji potiču iz ne-svesnih nagona, dakle da nesvesno nije samo recep- taculum, već upravo majka onih stvari kojih svest želi da se oslobodi. Međutim, mi smemo da pođemo korak dalje: nesvesno stvaralački produkuje nove sadržaje. Sve što je ikada stvorio čovekov duh poteklo je iz sadržaja, koji su u krajnjoj liniji bili nesve-sne klice. Dok Frojd posebno naglašava prvi aspekt, ja ističem ovaj poslednji, a da ne osporavam prvi. Iako nije nebitno da čovek obilazi sve neprijatnosti i trudi se da ih, po mogućstvu izbegne i zbog toga rado zaboravlja sve ono što mu ne odgovara, ipak mi izgleda znatno važnije utvrditi u čemu se zapravo, sastoji pozitivna delatnost nesvesnog. Posmatrano sa ove strane nesvesno se pojavljuje kao celokupnost svih sadržaja koji se nalaze in stetu nascendi. Ova neosporna funkcija nesvesnog uglavnom je ometana jedino potiskivanjima iz područja svesti i ovi poremećaji prirodne delatnosti nesvesnog su svakako osnovni izvor takozvanih psihogenih oboljenja. Nesvesno se možda može najbolje razumeti ako se shvati kao prirodni organ sa njemu specifičnom, produktivnom energijom. Ako zbog potiskivanja njegovi produkti ne naiđu na prijem u svesti, onda nastaje neka vrsta povratnog zastoja, ustave, neprirodna in-hibicija korisne funkcije, isto kao kada je žuč, normalni produkt funkcije jetre, ometena u isticanju u crevo. Zbog potiskivanja nastaju pogrešni psihički odvodi. Kao što žuč prelazi u krv, tako i potisnuti sadržaj iradira u druga psihička i fiziološka područja. U histeriji su naročito ometene fiziološke a u drugim neurozama, kao opsesivnim i prisilnim neurozama, uglavnom psihičke funkcije uključujući i snove. Kao što se u somatskim (telesnim) simptomima histerije i u psihičkim simptomima ostalih neuroza (takođe i psihoza) može dokazati dejstvo potisnutih sadržaja, to se isto može učiniti i za snove. San je, po sebi, normalna funkcija, koju može omesti staza, ustava, isto kao i druge funkcije. Frojdova teorija snova uzima u obzir, pa čak objašnjava snove samo pod ovim uglom, naime kao da oni nisu ništa drugo do simptomi. Kao što je poznato i sa drugim duhovnim područjima psihoanaliza postupa na sličan način, na primer sa umet-ničkim delima, gde međutim na bolan način dolazi na videlo da umetničko delo nije simptom, već genuino stvaralaštvo. Stvaralačko delo može se razumeti samo iz njega samog. Ali ako se shvati kao patološki nesporazum, koji neko želi da objasni kao neurozu, tada iz ovog pokušaja objašnjenja nastaje kuriozum dostojan žaljenja.

Isto važi i za snove. San je svojstveni produkt nesvesnog, koji je pomoću potiskivanja samo izopa-

čen i izobličen. Zbog toga se uvek zabasa na stranputicu ako se pokuša da se san objasni samo kao simp-lom potiskivanja.

Ograničimo se za trenutak na rezultate Frojdove psihoanalize. U njenoj teoriji čovek se pojavljuje kao nagonsko biće. koje se u različitim odnosima sudara sa zakonskim ograničenjima ili moralnim normama kao i sopstvenim uvidom i zbog toga je prinuđen da potiskuje izvesne nagone sasvim ili njihov delimični udeo. Cilj metode je da se ovi nagonski sadržaji privedu svesti i da se otkloni njihovo potiskivanje pomoću svesne korekture. Opasnosti, koja potiče od njihovog oslobađanja, suprotstavlja se objašnjenje da ovi nisu ništa drugo do infantilne maštane želje, koje pristojan čovek jedino može da  potisne.  Takođe  se  pretpostavlja  da  se  one  mogu

»sublimirati«, kako glasi tehnički izraz, pod čim se podrazumeva neka vrsta preokreta u korisni oblik prilagođavanja. Ako neko veruje da se ovo može načiniti voljno, on se svakako vara. Ali tamo gde ne postoji ova nužnost ili neumoljiva potreba, »sublimacija« nije ništa drugo do samoobmana, novo, ovaj put nešto suptilnije potiskivanje.

Da li se u ovoj teoriji i u ovom shvatanju čoveka nalazi nešto što bi bilo korisno za naš pogled na svet? Smatram, jedva da ima nešto. Dobropoznati raciona- listićki materijalizam s kraja devetnaestog veka je ono što kao vodeća ideja stoji iznad psihologije tumačenja Frojdove psihoanalize. Odatle ne proističe nikakva drugačija slika sveta i zbog toga ni neki drugačiji čovekov stav prema svetu. Ali ne sme se zaboraviti da je samo u malom broju slučajeva stav upli-visan teorijom. Daleko efikasniji put ide рreko faktora osećanja. U svakom slučaju nisam u stanju da sagledam kako suvo teorijsko izlaganje treba da dopre do osećanja. Ja bih mogao da iznesem vrlo iscrpnu statistiku kaznenih zavoda a pri tom će moj čitalac zaspati. Ali ako ga provedem kroz zatvor ili duševnu bolnicu, on neće zaspati, već će biti pod dubokim utiskom doživljenog. Da li je Buda proučavao

neku nauku? Ne, susret i viđenje starosti, bolesti i smrti bili su ono što je zažeglo njegovu dušu.

Tako nam zapravo ništa ne kazuju delom  jedno- strana, delom pogrešna shvatanja Frojdove psihoanalize. Ali, ako bacimo pogled u psihoanalizu stvarnih slučajeva neuroza i tamo sagledamo kakva pustošenja mogu da načine takozvana potiskivanja, kakva razaranja donosi neobraćanje pažnje na elementarna nagonska zbivanja, tada stičemo — blago rečeno — snažan utisak. Nema oblika ljudske tragedije koja u danom slučaju ne proističe iz ove borbe čovekovog Ja protiv nesvesnog. Ko je ikada video užase tamnica, azila za duševne bolesti i bolnica, taj će, zahvaljujući utisku koji će načiniti ove stvari, znatno obogatiti svoj pogled na svet. Sa istim će se sudariti kada baci pogled u ponor ljudskih patnji koje se otvaraju iza neuroze. Koliko puta sam čuo uzvik: »Pa to je užasno! Ko bi tako nešto pomislio!« Čovek stvarno ne može osporiti da je to snažan utisak koji se prima sadejstvom nesvesnog kada se pokuša da se, sa neop- hodnom savesnošću i temeljno istraži struktura neuroze. Takođe je zasluga nekome pokazati sirotinjske četvrti Londona, a ko je video slums, više je sagledao nego onaj ko ih nije video. Ali to je samo pod-sticaj, a još ostaje neodgovoreno pitanje: šta treba time da se postigne?

Psihoanaliza je zderala odoru sa činjenica koje su bile vrlo malo poznate i čak načinila pokušaj da se njima pozabavi. Ali kakav stav ima za tako nešto? Da li je njen zauzeti stav nov, drugim rečima da li je veliki utisak bio plodonosan? Da li je on promenio sliku sveta a time i unapredio naš pogled na svet? Pogled na svet psihoanalize je racionalistički materijalizam, pogled na svet u suštini praktične prirodne nauke. A ovakav pogled osećamo nedovoljnim. Kada za jednu Geteovu pesmu smatramo da je produkt njegovog kompleksa prema majci, kada se Napoleon objašnjava kao slučaj protesta muškarca a Franjo Asiški potisnutom seksualnošću, onda nas obuzima duboko nezadovoljstvo. Nedovoljan je ovakav pogled i nije pogodan u odnosu na najznačajniju stvarnost

stvari. Gde ostaju lepota, veličina i svetost? Ove su ipak žive stvarnosti bez kojih bi ljudski život bio tu-poglav preko svake mere. Gde ostaje pravi odgovor-na pitanje nečuvenih patnji i konflikata? U ovom odgovoru moralo bi da zazvuči bar nešto što bi podse-ćalo na veličinu patnji. Ali ma koliko da je poželjan čisto razumni stav racionalizma, toliko ovaj prelazi preko smisla patnje. Ova se gura u stranu i oglašava nevažnom. Bila je velika larma ni oko čega. Mnogo štošta spada u ovu kategoriju, ali ne sve.

Greška leži, kao što je pomenuto, u činjenici da takozvana psihoanaliza ima, doduše, naučno ali samo racionalno shvatanje nesvesnog. Kada se govori ο na- gonima, tada se misli da se time izražava nešto poznato.

U stvarnosti govori se ο nečem nepoznatom. U stvarnosti znamo jedino da nam iz tamnih sfera psihe pridolaze uticaji koji nekako moraju biti primijeni u svest da bi se otklonili štetni poremećaji drugih funkcija. Potpuno je nemoguće bez daljnjega reći koje su prirode ova dejstva, da li počivaju na seksualnosti, na nagonu za moći ili drugim nagonima. Ona su naprosto dvoznačna ili čak mnogoznačna kao i samo nesvesno.

Već sam prethodno naglasio da je nesvesno re- zervoar za sve zaboravljeno, proteklo i potisnuto, ali ono je isto tako ona sfera u kojoj se sreću sva subli-minalna zbivanja, na primer, čulni opažaji koji su isuviše slabi da bi mogli da dopru do svesti i najzad to je plodno tle iz koga raste sva psihička budućnost. Kao što znamo da neko potiskuje nepodesnu želju i da na taj način može da prisili njenu energiju da se pridruži nekoj drugoj funkciji, znamo isto tako da neko ne može privesti u svest njemu daleko doseća-nje, zbog čega njegova energija ometajući otiče u drugu funkciju. Često sam video slučajeve kod kojih nenormalne seksualne fantazije iznenada potpuno nestaju υ trenutku kada se u svesti pojavi nova misao ili sadržaj, ili gde migrena trenutno prestaje kada neka nesvesna pesma postane svesna. Kao što se seksualnost može nesvojstveno izraziti u fantaziji, tako se isto stvaralačka fantazija može nesvojstveno

izrazili u seksualnosti. Kao što je jednom rekao Vol-ter:

»En etimologie n'importe quoi pent designeu n'importe quoi«, to isto moramo reći i za nesvesno U svakom slučaju nikada ne znamo unapred šta je šta. U odnosu na nesvesno imamo samo dar naknadnog znanja, a izvan ovoga je a priori nemoguće da se bilo šta sazna ο stanju stvari u nesvesnom. Svaki zaključak u ovom pogledu je priznato i prihvaćeno »kao da«.

Pri ovakvom stanju stvari nesvesno nam izgleda kao

veliko X, od koga, što je jedino nesumnjivo, potiču znatni uticaji. Jedan pogled na religiju i svetsku istoriju može nam pokazati kako su istorijski značajna ova dejstva. Jedan pogled na patnje današnjeg čoveka pokazuje to isto. Mi  se izražavamo samo nešto drugačije. Pre pet stotina godina se govorilo »nju je opseo davo«, sada ona ima histeriju; ranije se govorilo on je omađijan, sada se to naziva neuroza želuca. Činjenice su iste, samo je ranije objašnjenje, psihološki uzev, skoro egzaktno. Danas imamo racio-nalističke oznake simptoma, koje su, zapravo, besadržajne. Jer kada kažem da je nekoga opseo zao duh time opisujem činjenicu da opsednuti zapravo nije legitimno bolestan, već da pati zbog nevidljivog du- hovnog uticaja, kojeg se ne može osloboditi ni na koji način. Ovo nevidljivo nešto je takozvani autonomni kompleks, nesvesni sadržaj koji je izmakao dohvatu svesne volje. Naime, kada se  analizira  psihologija ne- uroze, otkriva se takozvani kompleks koji se ne ponaša kao sadržaji svesti, naime da odlaze i nestaju po našoj želji, već on prati sopstvene zakone; drugim rečima je nezavistan, autonoman, kako glasi tehnički izraz. On se ponaša kao đavolak koji se ne može uhvatiti. A kada se

—   što odgovara namerama psihoanalize — kompleks privede u svest, onda se uzvikne sa olakšanjem: »Ah, to je bilo ono što mi je tako smetalo!« I na izgled time je nešto dobijeno — naime simptomi se gube; kompleks je, kako se to kaže, ra-zrešen. Možemo se pridružiti Geteovom uzviku: »Razjasnili smo!«. Ali sa Geteom moramo nastaviti: »Ipak se pojavljuju sablasti u Tegelu!«. Tek sada se razot

kriva pravo stanje stvari; naime, postaje nam jasno da do ovog kompleksa uopšte nije moglo doći da mu naša priroda nije dodelila tajnu nagonsku snagu. Šta pod time mislim, objasniću na jednom primeru.

Jedan pacijent pati od neurotskih simptoma želuca

koji se sastoje od bolnog zatezanja, slično stanje gladi. Analiza je otkrila infantilnu čežnju za majkom, takozvani kompleks majke. Sa ovim novostečenm uvidom simptomi su se izgubili, ali zato je ostala čežnja, koja se, uz konstataciju da to nije ništa drugo do infantilni kompleks majke, nikada nije mogla uto-liti. Ono što je prethodno quasi bilo fizička glad i fizički bol, postalo je psihička glad i psihički bol. Čovek čezne za nečim i zna da samo pogrešno misli na majku. Postoji činjenica zasad neutoljive čežnje, a odgovor na ovo pitanje je znatno teži nego svodenje neuroze na kompleks majke. Čežnja je stalni zahlev, mučna, aktivna praznina, koja se samo privremeno zaboravlja ali se nikada ne može prevazići snagom volje. Ona se uvek iznova javlja. Pre svega se ne zna odakle potiče ova čežnja, čovek možda čak i ne zna za čim zapravo čezne.  Ο tome se može mnogo štošta nagađati, ali jedino šta se sigurno može reći ο tome jeste da nesvesno nešto koje se nalazi s onu stranu kompleksa majke izražava ovaj zahtev i nezavisno od naše svesti, nepristupačno našoj kritici, uvek iznova podiže svoj glas.

Ovo nešto je ono što označavam kao autonomni kompleks. Iz ovog izvora potiče nagonska snaga, koja prvobitno održava infantilno zahteve u odnosu na majku i time prouzrokuje neurozu, pošto će odrasla svest odbaciti i potisnuti kao nespojiv jedan ovakav dečji zahtev.

Svi infantilni kompleksi u krajnjoj liniji se svode na autonomne sadržaje nesvesnog. Primitivni duh je ove strane i nerazumljive sadržaje personifikovao kao duhove, demone i bogove i pokušao sakralnim i magijskim ritualima da udovolji njihovim zahtevima. U pravom priznavanju činjenica, da se ova glad ili žeđ ne mogu utoliti ni jelom ni pićem niti vraćanjem u majčino krilo, primitivni duh je stvorio slike nevidljivih, surevnjivih i ambicioznih  biča.  koja  su

uticajnija, jača i opasnija od čoveka, pripadnici ne- vidljivog sveta koji je ipak stopljen sa vidljivim, tako sjedinjen da duhovi čak stanuju u loncima. Duhovi i vradžbine su uzroci oboljenja kod primitivaca. Kod njega su se autonomni sadržaji projektovali u ove natprirodne figure. Nasuprot tome naš svet je oslobođen od demona

—   sve do značajnih ostataka. Ali ostali su autonomni sadržaji i njihovi zahtevi. Oni se delimično mogu izraziti u religijama, ali što se religije više racionalizuju i razvodnjavaju — skoro ne-izbežna sudbina — tim zamršeniji i tajanstveniji postaju putevi na kojima nas ipak stižu sadržaji nesvesnog. Jedan od najuobičajenijih puteva je neuroza, šta bi čovek najmanje naslućivao. Pod neurozom obično se zamišlja nešto manje vredno, medicinsko »quantité négligeable«. Neopravdano, kako smo vi-deli! Iza neuroze se kriju oni snažni psihički uticaji, koji leže u osnovi našeg duhovnog stava i njegovih najuticajnijih, vodećih ideja. Racionalistički materi- jalizam, ovaj na izgled nepodozriv duhovni stav, je psihološki pokret protiv misticizma. Ovaj je potajni antagonist koga treba suzbiti. Materijalizam i misticizam nisu ništa drugo do psihološki par suprotnosti, isto kao ateizam i teizam. To su dva zavađena brata, dve različite metode kojima se pokušava da se nekako izađe na kraj sa dominantnim nesvesnim utica-jima, jedna pomoću odricanja, druga pomoću priznavanja.

Stoga, ako treba da obeležim ono najbitnije što je analitička psihologija mogla da doprinese našem pogledu na svet, onda je to saznanje da postoje ne-svesni sadržaji koji ističu neporecive zahteve ili zrače uticaje sa kojima se svest nolens volens mora uhvatiti ukoštac.

Moje dosadašnje izlaganje moglo bi se smatrati nezadovoljavajućim kada bih ono nešto, koje sam označio kao autonomni sadržaj nesvesnog, ostavio u ovom neodređenom obliku bez pokušaja da opišem ono do čega je, ο ovim sadržajima, empirijskim putem doprla naša psihologija.

Da je, kako pretpostavlja psihoanaliza, time dat definitivan i zadovoljavajući odgovor, da je npr. prvobitna, infantilna zavisnost od majke uzrok čežnje, sa ovim saznanjem moralo bi i da naiđe razre-šenje. Postoje ovakve infantilne zavisnosti, koje stvarno nestaju kada se podrobno sagledaju. Međutim, ova činjenica ne treba da zavede ka uverenju da je u svim slučajevima tako. U svim slučajevima nešto zaostaje, ponekad na izgled tako malo da je slučaj praktički završen, ponekad, međutim, tako mnogo da ni pacijent ni lekar nisu zadovoljni sa re- zultatom, često čak tako mnogo da se ima utisak kao da se uopšte ništa nije ni desilo. Osim toga tretirao sam veliki broj pacijenata koji su bili svesni svog prvobitnog kompleksa do u najsitnije pojedinosti, a da im ovaj uvid ništa bitnije nije pomogao.

Uzročno objašnjenje može naučno biti relativno zadovoljavajuće, ali ono ipak u sebi ima nešto psihološki nezadovoljavajuće, ukoliko čovek sa ovim objašnjenjem još ne zna i isto tako ne vidi šta da čini sa osnovnom nagonskom energijom. Ako znam da epidemija tifusa potiče od inficirane pijaće vode, time još nije otklonjeno zagađivanje izvora. Stoga je zadovoljavajući odgovor dat tek onda kada se zna šta je ono nešto, koje je održalo infantilnu zavisnost do u odraslo doba i na šta cilja ovo nešto.

Kada bi se čovekov duh rađao kao potpuna tabula rasa, ne bi bilo ništa od ovih problema, pošto tada u duhu ne bi bilo ničega što ovaj nije stekao ili što nije u njega presađeno. Ali u individualnoj čove-kovoj duši ima mnogih stvari koje ovaj nikada nije stekao, pošto se čovekov duh ne rađa kao tabula rasa, isto tako kao što svaki čovek nema sasvim nov i jedinstven mozak. Čoveku je mozak urođen, što je rezultat razvitka — beskrajno dugog niza predaka. Ovaj mozak se stvara u svakom embriju u svoj svojoj izdiferenciranoj potpunosti, i kada započne sa funkcionisanjem, nepogrešivo daje rezultate

koji su već bezbroj puta pre toga produkovani u nizu pre- daka. Cela anatomija čoveka je nasleđen sistem, identičan sa ancestralnom konstitucijom, koji će ne-

6

5

pogrešivo funkcionisati na isti način kao pre. Usled toga je mogućnost da se produkuje nešto novo, suštinski različito od ranijeg, neznatno mala. Dakle, svi oni faktori koji su bili bitni našim bližim i daljim precima, biće i nama bitni, pošto ovi odgovaraju na-sleđenom organskom sistemu. Oni su čak neophodnosti koje se manifestuju kao potrebe.

Moj čitalac ne mora da se plaši da ću govoriti ο nasleđenim predstavama. To mi je strano. Autonomni sadržaji nesvesnog ili dominante nesvesnog, kako sam ih nazvao, nisu nasleđene predstave, već nasle-đene mogućnosti, čak neophodnosti da se ponovo stvaraju one predstave koje su dominante nesvesnog od davnina izražavale. Sigurno da svaka religija ove zemlje i svako vreme imaju svoj jezik, koji može beskrajno da varira. Ali od malog je značaja da li u mitologiji junak savladava čas aždaju, čas ribu ili neko drugo čudovište; fundamentalni motiv ostaje isti i to je zajedničko dobro čovečanstva, a ne prolazno uobličavanje različitih područja i epoha.

Tako se čovek rađa sa svojom komplikovanom duhovnom podlogom, koja ni iz daleka nije tabula rasa. I najsmelijoj mašti pomoću duhovne nasledne mase povučene su određene granice, a i kroz veo naj-divljije fantastike svetlucaju one dominante, koje su od davnina inherentne čovekovom duhu. Izgleda nam vrlo čudnovato kada otkrijemo da duševni bolesnik razvija fantazije koje se skoro identično mogu sresti kod primitivnog čoveka. Međutim, bilo bi čudnovato kada ne bi bilo tako.

Sferu psihičke nasledne mase nazvao sam kolektivno

nesvesno. Svi sadržaji naše svesti su stečeni in- dividualno. Kada bi se čovekova psiha sastojala jedino i samo iz svesti, onda ne bi postojalo ničeg psihičkog što ne bi tek nastalo tokom individualnog života. U tom slučaju uzalud bismo tražili bilo kakve uslove ili uticaje iza prostog kompleksa vezanog za roditelje. Dovođenjem u vezu sa ocem i majkom iskazala bi se i poslednja reč, pošto su oni figure koje su najpre i isključivo uplivisale na našu svesnu psihu. U stvarnosti, međutim, sadržaji naše svesti nisu na-

stali samo preko dejstva individualne okoline, već su ovi uplivisani i raspoređeni pomoću psihičke nasled-ne mase, pomoću kolektivno nesvesnog. Sigurno da je upečatljiva slika individualne majke, ali je još upe- čatljivija činjenica da je ova slika stopljena sa nesve- snom spremnošću, naime sa urođenim sistemom ili slikom, koji svoje postojanje ima da zahvali stanju da se majka i dete odvajkada nalaze u simbiotskom odnosu. Tamo gde u ovom ili onom smislu nedostaje individualna majka, nastaje gubitak, tj. zahtev za ispunjenjem kolektivne slike majke. Instinkt je tako reći nezadovoljen. Iz toga često nastaju neurotski poremećaji, ili bar karakterološke svojstvenosti. Kada ne bi postojalo kolektivno nesvesno, tada bismo naprosto mogli sve učiniti vaspitanjem, bez štete ljudi bi mogli da se obogalje do psihičke mašine ili  da se odgajaju do zamišljenog ideala. Ali svim ovim nastojanjima povučene su uske granice, koje zahtevaju ispunjenje skoro nesavladljivih zahteva.

Kada bi na primeru pacijenta sa neurozom želuca trebalo tačno da označim šta je ono nešto u nesve-snom, koje s onu stranu ličnog kompleksa majke podržava kako neodređenu tako i mučnu čežnju, onda odgovor glasi: to je kolektivna slika majke, ne ove lične majke, već naprosto majke.

Ali zašto, sigurno će se postaviti pitanje, ova kolektivna slika izaziva ovakvu čežnju? Odgovoriti na ovo pitanje nije sasvim lako. Kada bismo mogli neposredno da predstavimo šta je kolektivna slika, koju sam tehnički označio i kao arhetip, tada bi bilo jednostavno razumeti njeno dejstvo.

Da bih ovo objasnio, razviću sledeću misao: veza

majka—dete je svakako najdublja i najupečatljivija od svih koje poznajemo; dete je tokom čitavog vremenskog perioda tako reći deo majčinog tela! Kasnije je godinama deo psihičke atmosfere majke i na taj način je sve prvobitno u detetu tako reći nerazdvojivo stopljeno sa slikom majke. Ovo nije tačno samo za pojedinačne slučajeve, već se potvrđuje i istorijski. To je apsolutni doživljaj  niza  predaka,  naprosto  organska  istina,  kao

međusobna veza polova. Naravno

tako se i u arhetipu, u kolektivno nasleđenoj slici majke, nalazi onaj izvanredni intenzitet veze, koji pre svega instinktivno navodi dete da se grčevito vezuje za majku. Sa godinama prirodno da čovek prerasta majku, ali ne isto tako prirodni arhetip, pod pretpostavkom da se on više ne nalazi u stadijumu skoro životinjskog primitivizma, već da je dostigao izvesnu svesnost a time i izvesni stupanj kulture. Ako je samo instinktivan, njegov život protiče bez samovolje, koja uvek pretpostavlja svest. On protiče prema nesvesnim  zakonima, i nigde ne nastaje od- stupanje od arhetipa. Ali ako bar donekle postoji de- lotvorna svest, onda se svesni sadržaj uvek precenju-je u korist nesvesnog, odakle proističe iluzija da se prilikom razdvajanja od majke ne dešava ništa drugo do da je neko prestao da bude dete te individualne žene. Svest poznaje samo individualno stečene sadr- žaje, i zbog toga poznaje samo individualnu majku i ne zna ništa ο tome da je ova istovremeno nosilac i reprezentant arhetipa, da je tako reći »večita« majka. Odvajanje od majke je, međutim, zadovoljavajuće samo onda, kada je obuhvaćen i arhetip. Isto, naravno, važi i za odvajanje od oca.

Nastajanje svesti a time i relativne slobode vo- lje uslovljava mogućnost odstupanja od arhetipa a time i od instinkta. Ako dođe do odstupanja, onda dolazi do disocijacije između svesti i nesvesnog, a time i do opažljive, obično vrlo neprijatne aktivnosti nesvesnog, i to u obliku unutrašnje, nesvesne vezanosti, koja se ispoljava simptomatski, to jest indirektno. Tada nastaju situacije u kojima izgleda kao da čovek još uvek nije slobodan od majke.

Primitivni duh ove dileme doduše nije shvatio ali ih je stoga tim jasnije osetio, pa je stoga uključio vrlo važne rituale između detinjstva i odraslog doba, rituali zrelosti za ženidbu i udadbu i  osveštavanje muškaraca, čija je, sasvim nedvosmisleno, svrha da magijski prouzrokuju odvajanje od roditelja. Ove pripreme bile bi sasvim izlišne, kada se veza sa rodi- teljima ne bi osećala isto tako magijski. Ali magijsko je sve gde su upleteni nesvesni uticaji. Ovi rituali ne smeraju samo odvajanje od roditelja, već i prevođenje u odraslo stanje. Tome se pridružuje potreba da ne sme preostati nijedna čežnja za detinjstvom, to jest da se prekriju zahtevi ozleđenog arhetipa. Ovo se dešava na taj način što se intimnoj povezanosti sa roditeljima suprotstavlja druga veza, naime ona sa klanom ili plemenom. U ovu svrhu služe različita te-lesna obeležja, kao obrezivanja i ožiljci, kao i mistične pouke koje mladi čovek stiče prilikom posvećenja. Rituali posvećivanja su često izrazito surovi.

Ovo je način za koji, iz njemu nepoznatih razloga, primitivni čovek smatra da je neophodan da udovolji zahtevima arhetipa. Jednostavno odvajanje od roditelja nije mu dovoljno, već mu je potrebna drastična ceremonija koja izgleda kao žrtva onoj sili koja bi mogla da zadrži mladog čoveka. Iz ovoga se bez daljnjega može prepoznati snaga arhetipa: on prisiljava primitivnog čoveka da postupa protiv prirode, da joj ne bi potpao. To je, zapravo, početak svih kultura, neizbežna posledica svesnosti sa njenim mogućnostima da odstupi od nesvesnih zakona.

Našem svetu su odavno postale strane ove stvari, ali time priroda u nama nije ništa izgubila u svojoj snazi. Naučili smo samo da je potcenjujemo. Međutim, u nedoumici smo kada se suočimo sa pitanjem, kako treba da se ponašamo u susretu sa dejstvom nesvesnih sadržaja. Za nas više ne vrede primitivni rituali. To bi bio veštački i nadasve neuspešan korak unazad. Za to smo već isuviše kritični i psihološki odmakli. Ako bi mi se postavilo ovo pitanje, ja bih bio u nedoumici. Mogao bih reći samo toliko da već godinama kod velikog broja mojih pacijenata po-smatram na koje će puteve instinktivno zakoračiti da bi udovoljili zahtevima nesvesnih sadržaja. Naravno da bismo daleko prevazišli okvire jednog predavanja izveštajem ο ovakvim posmatranjima. U vezi sa ovim uputio bih na stručnu literaturu, gde je podrobno razrađeno ovo pitanje.

Ako mi je uspelo da u današnjem predavanju prenesem saznanje da su u našoj sopstvenoj nesve-snoj duši aktivne one snage koje je čovek odvajkada u prostoru projektovao kao bogove i tu ih počastvo-vao žrtvama, onda sam potpuno zadovoljan. Sa ovim saznanjem možemo uspeti da dokažemo da svi ovi raznoliki religijski obredi i ubeđenja, koji su odvajkada imali tako veliku ulogu u ljudskoj istoriji, ne potiču od voljnih pronalazaka i mišljenja pojedinaca, već da mnogo pre za svoje poreklo ima da zahvale postojanju uticajnih nesvesnih sila, koje čovek ne sme da zapusti bez poremećaja duševne ravnoteže. Ono što sam pomenuo u vezi primera kompleksa majke, naravno da je samo jedan od mnogih slučajeva. Arhetip majke je jedan jedini slučaj kome se lako može dodati niz drugih arhetipova. Ovo

mnoštvo  nesvesnih  dominanti  objašnjava  raznolikost religijskih predstava.

Svi ovi faktori su još uvek aktivni u našoj duši, samo su prevaziđeni njihovi izrazi i njihova procena, ali ne i njihovo stvarno postojanje i dejstvo. Činjenica da ih sada možemo razumeti kao psihičke veličine, je nova formulacija, nov izraz koji će možda omogućiti da se otkriju novi putevi, na kojima se mogu uspostaviti nove veze sa njima. Ovu mogućnost smatram vrlo značajnom, pošto kolektivno nesvesno ni u kom slučaju nije neka vrsta opskurnog ugla, već svemoćna  naslaga iskustva predaka od pre bezbroj miliona godina, eho preistorijskih svetskih zbivanja, kome je svako stoleće dodavalo nemerljivo mali iznos varijacija i diferencijacija. Pošto je kolektivno nesvesno u krajnjoj liniji naslaga svetskih zbi- vanja koja se izražava u strukturi mozga i simpati-kusa, onda ono u svojoj celovitosti znači neku vrstu bezvremene, u neku ruku večite slike sveta koja je suprotstavljena našoj trenutnoj svesnoj slici sveta. To znači, izraženo drugačije, ništa manje do drugi svet, ogledalo sveta, ako se tako hoće. Ali za razliku od slike u ogledalu, nesvesna slika ima njoj  svojstvenu energiju, nezavisnu od svesti, zahvaljujući kojoj može razviti snažna dejstva na psihu, dejstva koja se ne šire na površini sveta, već utoliko jače utiču na nas iznutra, iz mračnih dubina, nevidljiva za svakog onog ko nije podvrgao dovoljnoj kritici trenutnu sliku sveta i na taj način i samom sebi ostao skriven. Da svet ima ne samo jedno spolja već i jedno unutra, koje ne samo da spolja nije vidljivo, već u bezvremenoj prisutnosti nadmoćno deluje na nas iz najdublje i na izgled najsubjektivnije pozadine duše, smatrani saznanjem koje nezavisno od činjenice da je ono stara mudrost, u ovom obliku zaslužuje da se smatra novim faktorom koji formira pogled na svet.

Analitička psihologija nije pogled na svet, već nauka, i kao takva liferuje građu ili oruđa, čime čovek može izgraditi, razoriti ili poboljšati svoj pogled na svet. Danas ima veliki broj  onih koji  u analitičkoj psihologiji vide pogled na svet. Želeo bih da je to, jer onda bih bio oslobođen napora istraživanja i sumnji a izvan toga mogao bih jasno i jednostavno da pokažem koji put vodi u raj. Na žalost, dotle još nismo došli. Ja eksperimentišem samo u okviru pogleda na svet, pokušavajući da razjasnim sebi koji je značaj i opseg novih zbivanja. A ovo eksperimentisanje je u izvesnom smislu put, pošto je, najzad, i naše sopstve-no postojanje eksperimenat prirode, pokušaj sa jednom novom kombinacijom.

Nauka nije nikada pogled na svet, već samo oruđe za tako nešto. Da li će neko prihvatiti ovo oruđe ili ne, to pitanje zavisi od protupitanja, koje dotičnom već služi kao pogled na svet. Jer niko nije bez pogleda na svet. U krajnjem slučaju on ima bar taj pogled na svet, koji mu je nametnulo vaspitanje i okolina. Ako mu taj pogled na svet, na primer, kaže da je »najveća sreća dece ovog sveta biti ličnost«, onda će on bez ustezanja dobrovoljno prihvatiti nauku i njene rezultate, da bi time kao oruđem izgradio pogled na svet a samim tim i samog sebe. Ali ako mu njegovo hereditarno shvatanje govori da nauka nije oruđe, već sama po sebi cilj i svrha, onda će on slediti parolu, koja se od pre oko sto pedeset godina sve više i više ispoljava kao punovažna, praktički presudna. Pojedinci su se, doduše, očajnički ovome opirali, pošto se njihova ideja ο savršenstvu i smislu uzdizala iz usavršavanja čovekove ličnosti a ne iz diferenciranja tehničkih sredstava koje neminovno vodi u krajnje jednostranu diferencijaciju jednog nagona, na primer, nagona za saznanjem. Ako je nauka svrha samoj sebi, onda čovek ima svoj raison d'etre samo kao intelekt. Ako je umetnost svrha samoj sebi, onda kreativna sposobnost znači jedinu čo-vekovu vrednost, a intelekt dopada  u sobu za starež. Ako je sticanje novca svrha samom sebi, onda nauka i umetnost mirno mogu da spakuju svoje prnje. Niko ne može osporiti da je moderna svest skoro bezna-dežno razbijena u ove svrhe po sebi. Na taj način se ljudi odgajaju samo kao pojedinačni kvaliteti, tako da i sami postaju oruđa.

Tokom poslednjih sto pedeset godina doživeli smo mnogobrojne poglede na svet — dokaz da je pogled na svet diskreditovan, jer što je bolest teže lečiti, tim više za nju ima lekova, a što više ima sredstava, tim je svako pojedinačno  ozloglašenije.  Izgleda  kao  da  je  fenomen

»pogled na svet« kao zastareo postao neupotrebljiv.

Teško se može predstaviti da je ovaj razvitak čist slučaj, žalosna i besmislena nastranost, pošto nešto po sebi pogodno i valjano obično ne iščezava sa vidika tako žalostivo i podozrivo. Taj pogled mora da je imao u sebi nešto nekorisno i loše. Stoga moramo postaviti pitanje: u čemu je greška pogleda na svet uopšte?

Izgleda mi kao da se fatalna greška  dosadašnjeg pogleda na svet sastoji u tome što ovaj polaže pravo da je objektivno punovažna istina, u krajnjoj liniji čak neka vrsta    naučne    očevidnosti,    što    onda    dovodi    do

nepodnošljivih posledica da, na primer, isti dragi Bog mora da pomogne Nemcima, Francuzima, Englezima, Turcima i mnogobošcima, i najzad svima protiv svih. Moderna svest u svom daljem shvatanju svetskih zbivanja sa grozom je odbacila ovakvu mon-struoznost, da bi potom pokušala pre svega sa filozofskim surogatima. Ali se ispostavilo da su i ova polagala pravo na punovažnu istinu. To ih je diskre-ditovalo tako da smo konačno dospeli do izdiferenci-ranih rascepa sa njihovim ništa manje nego preporučljivim posledicama.

Osnovna greška svakog pogleda na svet je njegova čudnovata sklonost da važi za istinu samih stvari, dok je on u stvarnosti samo ime koje dajemo stvarima. Da li ćemo se u nauci svađati oko toga da li ime planete Neptun odgovara suštini ovog nebeskog tela i da je samim tim jedino »pravo« ime? Nipošto — i to je razlog zašto se nauka nalazi na višem stupnju, pošto ona poznaje samo radne hipoteze. Samo primitivan duh veruje u »prava imena«. U bajci se patuljak Rumpelštilhen razbija u komade kada se pozove pravim imenom. Poglavica krije svoje pravo ime i za svakodnevnu upotrebu dodaje prosto ime, da ga niko ne bi omađijao pomoću poznavanja njegovog pravog imena. Egipatskim faraonima u reči i slici davana su u grobnici prava imena bogova da bi mogao da ih savlada pomoću poznavanja pravog imena. Posedovanje pravog imena Boga kabalisti (poznavaocu predan ja, tajanstvenog tumačenja Starog zaveta) znači apsolutnu magijsku moć. Ukratko: za primitivni duh pomoću imena postavljena je sama stvar.

»Ono što kaže, biće«, glasi stara izreka Ptaha.

Pogled na svet pati od ovog dela nesvesne pri- mitivnosti. Kao što je astronomiji nepoznato da su stanovnici Marsa ovdašnjima uložili reklamaciju zbog pogrešnog nazivanja njihove planete, isto tako možemo mirno pretpostaviti da je svetu strahovito svejedno što mislimo ο njemu. Ali zbog toga ne treba da prestanemo da mislimo ο njemu. Mi to i ne činimo, već nauka živi dalje kao ćerka i naslednica starih, propalih pogleda na svet. Čovek je onaj ko je osiromašio pri ovom preokretu. U pogledu na svet starog stila on je svoj duh naivno unosio u stvari, svoj lik je smatrao licem sveta, sebe video kao sliku i priliku Boga, čiju divotu nije bilo isuviše teško platiti kaznama pakla. U nauci, međutim, čovek ne misli na sebe, već samo na svet, na objekat — on se odvojio i svoju ličnost žrtvovao objektivnom duhu. Zbog toga je naučni duh etički viši od pogleda na svet starog stila.

Ali mi počinjemo da osećamo posledice ovog propadanja čovekove ličnosti. Svuda se postavlja pi

tanje pogleda na svet, pitanje smisla života i sveta. U naše vreme su brojni i pokušaji vraćanja na poglede na svet starog stila, naime na teozofiju, odnosno za izgovor lakše — antropozofiju. Mi imamo potrebu za pogledom na svet, u svakom slučaju ima ga mlađa generacija. Ako ne želimo da se razvijamo unazad, onda novi pogled na svet mora da svako su-jeverje svede na njegovu objektivnu važnost, on mora da prihvati da je samo slika koju mi bojimo i crtamo za ljubav naše duše, a ne magijsko ime kojim postavljamo objektivne stvari, Pogled na svet nemamo za svet, već za nas. Naime, ako ne stvorimo sliku sveta kao celine, onda nećemo videti ni nas, pošto smo mi ipak verni odraz upravo tog sveta. A samo u ogledalu naše slike sveta možemo se potpuno sagledati. Mi se pojavljujemo samo u slici koju smo mi stvorili. Samo u našem stvaralačkom delu potpuno izlazimo na svetio dana i upoznajemo same sebe kao celinu. Nikada svetu ne stavljamo lice drugačije od našeg sopstvenog, i upravo zbog toga moramo to da činimo da bismo našli sami sebe. Čovek se nalazi iznad samosvrhe nauke i umetnosti, čovek je tvorac svojih oruđa. Nigde ne stojimo bliže najvećoj tajni porekla svega nego u spoznaji sopstvenog bivstva, koje stalno uobražavamo da poznajemo. Ali dubine svemira su nam poznatije od naših sopstvenih dubina, gde možemo skoro neposredno da oslušnemo stvaralačko postojanje i postajanje a da ih uopšte ne shvatimo.

U ovom smislu analitička psihologija nam daje nove mogućnosti svojim upućivanjem na postojanje maštanih slika, koje izrastaju iz tamne psihičke pozadine i tako nas obaveštavaju ο zbivanjima u nesve-snom. Sadržaji kolektivno nesvesnog su rezultat psihičkog funkcionisanja niza predaka, dakle u svojoj celovitosti prirodna slika sveta, stopljena i sažeta iz iskustva miliona godina. Ove slike su mitske i stoga simbolične, pošto izražavaju sklad doživljavajućeg subjekta sa doživljenim objektom. Samo po sebi je razumljivo da su sva mitologija i sva otkrovenja proistekli iz ovog iskustvenog izvora i zbog toga će i

sve buduće ideje ο svetu i ljudima poteći iz njega. Svakako bi bilo pogrešno pretpostaviti da se ove maštane slike nesvesnog mogu neposredno upotrebiti, tako reći kao otkrovenje. One su samo sirovina kojoj je, da bi dobila smisao, potrebno da se prevede na jezik odgovarajućeg doba. Ako uspe ovo prevođenje, onda je naš saznajni svet pomoću simbola jednog pogleda na svet ponovo spojen sa praiskustvom čo-večanstva; istorijski, opšti čovek u nama pruža ruku upravo nastalom individualnom čoveku, doživljaj koji je blizak onome doživljaju primitivnog čoveka, koji se u ritualnom obedu mitski spaja sa totemom predaka.

U ovom smislu analitička psihologija je reakcija na preteranu racionalizaciju svesti, koja se, u težnji da stvori usmerene procese, izoluje protiv prirode i tako čoveku otima njegovu prirodnu istoriju i prenosi ga u racionalno ograničenu sadašnjost, koja prekriva kratak vremenski period između rođenja i smrti. Ovo ograničenje rađa osećanje slučajnosti i besmislenosti i ovo osećanje je ono što nas sprečava da život proživljavamo sa onom značajnošću, koja za-hteva da se potpuno iscrpi. Život postaje površan i više čoveka ne predstavlja potpuno. Na taj način mnoštvo ovog neproživljenog života potpada nesve-snom. Živi se kao kad se hoda u tesnim cipelama. Kvalitet večnosti, koji je tako karakterističan za život primitivnog čoveka, potpuno nedostaje našem životu. Opkoljeni našim racionalnim zidinama mi smo izolovani od večnosti prirode. Analitička psihologija se trudi da probije zidove, ponovo iskopavajući maštane slike nesvesnog, koje je nekada zaturio racionalni um. Ove slike se nalaze s one strane zidova, one pripadaju prirodi u nama, koja duboko zatrpana leži na izgled iza nas a protiv koje smo se ušan-čili iza zidova razuma. Iz toga je nastao konflikt sa prirodom, koji analitička psihologija nastoji da otkloni, i to ne sa Rusoovim »natrag prirodi«, već što, zadržavajući srećno dostignuti moderni stupanj razuma, obogaćuje našu svest sa poznavanjem prirodnog duha.

Ko je uspeo ovo da sagleda, opisuje utisak kao silan. Ali taj se neće moći dugo da raduje ovom utisku, jer se odmah postavlja pitanje, kako se može asimilovati ovo novo stečeno. Naime, pokazalo se da je nespojivo ono s ove strane i ono s one strane zida. Ovde se pojavljuje problem prevoda na savremeni jezik ili možda problem novog jezika uopšte, a time je već postavljeno pitanje pogleda na svet, naime onog pogleda na svet, koji treba da nam pomogne da sa našim istorijskim čovekom nađemo takav sklad čiji duboki akordi neće biti zagušeni prodirnim tonovima racionalne svesti ili, obrnuto, da neprocenji-va svetlost individualnog duha ne utrne u beskrajnoj tami prirodne duše. Jedva da smo dospeli do ovog pitanja a već moramo da napustimo područje nauke, pošto nam je sada potrebna stvaralačka odluka da naš život poverimo ovoj ili onoj hipotezi; drugim rečima ovde počinje etički problem, bez koga se ne može zamisliti pogled na svet.

Dakle, zaključkom da analitička psihologija doduše nije pogled na svet, ali da je dala značajan doprinos u formiranju takvog pogleda, smatram da sam ovo na zadovoljavajući način razložio u prethodno rečenom.