Predgovor

Kada sam se osetio umornim od stvaranja dela koja su

bila samo odraz mojih ega, napustio sam umetnost na dve

godine. Zaboravivši sam sebe, pustio sam da mi na leđa

padne sav bol ovoga sveta. Umotani u svoja trudoljubivo

izazvana dešavanja, ne bivajući nego izgledajući, građani

su, kao i ja, izgubili radost življenja. Umrtvljeni drogama,

kafom, duvanom, alkoholom, šećerom, prekomernom upotrebom

mesa, razočarani politikom, religijom, naukom, ekonomijom,

’patriotskim’ ratovima, kulturom, familijom, tužnim

životinjama sa maskama zadovoljstva, koje su izgubile

svrhu, šetali smo ulicama planete znajući da je malo-pomalo

trujemo. Bolest našeg društva je bila duboka. Jedna stara

kineska priča me je izvukla iz ponora:

 

"Velika planina je svojom senkom zaklanjala malo selo.

Zbog nedostatka sunčeve svetlosti, deca su rasla rahitična.

Jednog dana, seljani ugledaše najstarijeg u selu, kako

je pošao izvan sela, sa keramičkom kašičicom u ruci.

- Kuda ćeš? - upitaše ga. On odgovori:

- Idem u planinu.

- Zašto?

- Da je pomerim.

- Sa čim?

- Sa ovom kašičicom.

- Ti si lud! Nikad nećeš uspeti!

- Nisam lud: znam da neću uspeti, ali neko mora da

počne."

Poruka koju nosi ova priča pokrenula me je na akciju.

Rekoh sebi: ’Ne mogu promeniti svet, ali mogu početi da

ga menjam’. I ne čekajući mnogo, postigao sam da mi jedan

prijatelj, karate šampion, pozajmi svoj dodžo (svetu salu za

treniranje) jedanput nedeljno. Počeo sam da držim besplatne

konferencije sredom. Zbog izvesne doze humora, definisao

sam ih kao lična služba za zdravlje javnosti. Rešio sam

da se bavim, tokom tih sat i po vremena, kolektivnom terapijom,

primenjujući rezultate mojih pozorišnih istraživanja.

Glumac (u ovom slučaju - ja) nije smeo da bude čovek koji

bi pokušavao da igra određenog lika, nego osoba (koju su

u takvog lika pretvorili njena porodica, društvo i kultura)

koja pokušava da se pronađe... Uklonio sam dekor, tekst

naučen napamet, promenu svetla, maske, muzičku pratnju,

čak sam ograničio i scenario. Nikada nisam imao binu više

od dva metra široku i metar dugačku. Malo-pomalo se napravila

publika, koja se, herojski, izuvala i sedela na podu

sat i po vremena. Pre nego što bih počeo da pričam, zamolio

bih da se uhvate za mali prst i formiraju lanac, zatim da

izdahnu četiri puta osećajući da se oslobađaju svih napetosti

u svom telu, nužde za ispunjenje želja, uzburkanih emocija

i neumornog hora misli. Na kraju bih zamolio da ispruže

ruke sa dlanovima okrenutim meni i da me blagoslove i

daju mi moć da im prenesem nešto korisno, nešto što isceljuje...

Veran odluci, nikada ne prestajući, održavao sam

ova ćaskanja, u punoj dodžo sali, više od dvadeset godina.

 

Svaka konferencija je bila siže onoga što sam naučio

na mojim časovima tokom nedelje, uz tumačenje simbola

jedne karte tarota, i uz (prateći pravilo ’Sve što daješ, sebi

daješ, sve što ne daš, sebi oduzimaš’) opis mog intimnog

rada na stizanju do sebe i, na kraju, kao šlag na torti, uz

objašnjavanje nekog svetog spisa i njegovo primenjivanje u

svakodnevnom životu. Vođen glavnim savetima iz Bhagavad

Gite („Misli na delo a ne na njegov plod“, „Poistoveti

se sa svojim Suštinskim Ja“ i „Uvek uradi ono što treba da

bude urađeno, kao sveto žrtvovanje, oslobađajući se svake

vezanosti"), analizirao sam heksagrame Ji đinga, pesme Tao

te Kinga, neke Upanišade, Rodoslov i Jevanđelja, sufi, budističke,

alhemijske tekstove, koane, haiku, basne, bajke, anti-

-aristotelovsku semantiku, psihoanalitičke teorije, itd. Jedanput,

proučavajući misli filozofa Ludviga Vitgenštajna,

pronašao sam jednu, koja mi se učinila od ključnog značaja:

„Znanje i smeh se prožimaju“. Tada sam odlučio da uključim

šale u moje konferencije koje sam nazvao ’Mistični Kabare’,

zajedno sa tumačenjem svetih spisa i inicijatorskih

priča.

Jedan simbol ne podrazumeva preciznu poruku, on

deluje kao ogledalo koje reflektuje nivo Svesti tragača. U

hrišćanstvu krst nije samo jednoznačni simbol, ima ih bezbroj:

za jedne to je predmet mučenja, za druge, krst predstavlja

prostor i vreme, drvo života, jedan znak više, itd.

Sveti spisi mogu da budu protumačeni na mnogo načina; to

dobro znaju kabalisti, koji izvlače iz Biblije hirovita otkrovenja.

Nekoliko generacija psihoanalitičara je pronalazilo

pouke u snovima i u bajkama. Dakle, rekoh sebi da nema,

u suštini, svetih spisa; ono sveto dodaje čitalac. Istina nije

u knjizi, nego u duhu onoga koji, oslanjajući se na simbol,

otkriva u dubinama svog bića tu suštinsku misteriju koja je

istinski Učitelj. Ako je tako, zašto ne bismo tražili mudrost

u književnoj umetnosti najnižoj od svih? U šali. Zašto ne

bismo posmatrali te pričice kao inicijatorske tekstove? Anonimne

su, imaju za cilj da proizvedu isceliteljski smeh, uranjaju

svoje korene u nesvesno, donose kritički duh i prirodnu

filozofiju... Počeo sam ovom:

 

"Stanarka dođe u bolnicu da poseti svoju kućepaziteljku

koja se upravo porodila.

- Ako mi dozvolite - kaže začuđena stanarka — postavila

bih vam jedno indiskretno pitan/e: niste udati, je l ’tako?

- Nisam - odgovori kućepaziteljka.

-A k o je onda srećni otac deteta?

- O tome - odgovori kućepaziteljka - ništa ne znam, stvarno.

Dobro znate da sam, kada perem stepenice, i suviše

zauzeta da bi se pri svakoj prilici okretala."

Uporedio sam ovu šalu sa jednom pričom o mudrom

giupaku Muli Nasrudinu, koju su mnogi sufi učitelji smatrali

inicijatorskom:

"

Mula Nasrudin, sedeći u senci, posmatra put sa svojom

ženom, koja mu je okrenuta leđima, gledajući na suprotnu

stranu. Odjedanput, ona reče mužu:

- Kako je lepol Mnogo ptica i divni oblaci, Kakav divan

pejzaž!

- Grešiš, kao i obično. Pejzaž je žalostan: sa moje strane

nema ni oblaka, ni ptica! - gunđa Nasrudin."

 

Čovek nije učinio ni najmanji napor da se okrene i pogleda

u pravcu u kom gleda njegova žena, ograničava se

samo na svoj svet. Na isti način, kućepaziteljka ne obraća

ni najmanju pažnju na ono što se dešava iza njenih leđa.

Oboje se brinu samo o svom ograničenom vidnom polju i

ne dotiče ih ono što se dešava u njihovoj okolini. Međutim,

snose posledice.

U kojoj je dimenziji ovog sveta kućepaziteljka, koja

pere stepenice i zatrudni jer se ne okreće? U kojoj smo mi

dimenziji? Da li smo sposobni da vidimo ’stvarnost’ sa različitih

tačaka gledišta ili se zarobljavamo u jednu verujući

da druge ni ne postoje? U ovom društvu u kom smo izgubili

duboko značenje religiozne tradicije i u kom Bog predstavlja

infantilni objekat koji nam urezuju u prvim godinama

života, možemo li opisati to božanstvo o kom često pričamo?

Šta nam ono predstavlja? Opisujući Boga, ja samo opisujem

sopstvenu stvamost. Ako Bog igde postoji, onda je to ovde.

Ako pakao postoji, takođe je ovde. Sve što se ne nalazi ovde,

nigde ne postoji. Sve što jeste, jeste u ovom trenutku. Dakle,

ako je u ovom trenutku sve prisutno, treba da osetim šta je

taj trenutak za mene, sa svojim vremenom, svojim prostofom

i svojim mogućim tvorcem! Ako Bog ne postoji, treba

da ga izmislim. Ako nisam sposoban za to, na kom principu

se zasniva moja stvarnost? Koja energija je pokreće i

kpje posledice izvlačim iz toga?

Bude nam želju da pitamo kućepaziteljku iz šale: ’Ko je

beba koju nosiš u stomaku? Na ovaj ili onaj način, desiće

ti se da zatrudniš i da nosiš produkt čiju potpunu stvarnost

ne možeš da spoznaš, desiće se da se ne okreneš, da ne shvataš

šta drugi misli. Ne možeš da zamisliš ništa, ni milione

miliona godina unazad, ni milione miliona godina unapred,

ni beskrajno prostranstvo materije, ni bezgraničnu Svest

koja u njoj živi. Gde sebe smeštaš? A da nazoveš tvoje dete

Unutrašnji Bog? ’

Prvi korak koji moramo učiniti da bismo proširili naš

pogled van horizonta jeste da izmislimo Unutrašnjeg Boga;

Boga koji je drugačiji od bilo kog drugog koji se nalazi na

nebu, nepojmljivog, nedostižnog, kog je Mišel Onfre opisao

u svom Traktatu o ateologijr.

Ograničeni smrtnici, koji pate od svojih obaveza, Ijudi,

opsednuti potpunošču, izmišljaju silu koja poseduje njima

tačno suprotne kvalitete: sa svojim manama izokrenutim,

kao prsti rukavice, stvaraju kvalitete pred kojim padaju

na kolena a potom se klanjaju. Da li sam smrtnik? Bog je

besmrtan. Da li sam dovršen? Bogje beskrajan. Da li sam

ograničen? Bog je neograničen. Ne znam sve? Bog je sveznajući.

Ne mogu sve? Bog je svemoćan. Nemam moć vladanja

prostorom? Bog je sveprisutan. Stvoren sam? Bog nije

stvoren. Slab sam? Bog je neuništiv. Na zemlji sam? Bog

je na nebu. Nesavršen sam?lSdg je savršen. Nisam ništa?

Bog je sve. I tako daije.

Zamislimo sada da se Bog ne nalazi u infantilnom raju,

nego u centru (u dubini) našeg nesvesnog. Na koji način?

Kao tvorac i uništitelj svake od naših ćelija. Kao onaj koji

transformiše naša unutrašnja iskustva u uzvišenu svest.

Kao onaj koji poseduje ključ svakog našeg neznanja, kao

onaj ko nam se predstavlja kao tajni spasilac. Sigurni balzam

za naše bolno srce. Uzvišeni lek za svaku bolest. Onaj

koji nas uči da volimo sva bića, bez razlike...

Ovo intimno biće treba da nam služi kao mođdel. Kako

iz dana u dan izmišfjamo našu stvarnost, takođe možemo

da izmislimo naše božanstvo:

Ja sam besmrtan, jednostavno zato što je smrt samo

jedan koncept. Ništa ne nestaje, sve se samo menja. Ako prihvatim

'moje neprestane preobražaje, ulazim u večnost. Ja

sam beskrajan jer se moje telo, kao jedra na vrhu pramca

broda, ne završava na mojoj koži: prosttre se bez granica.

 

Znam sve, jer, nisam samo moj um, nego sam i moje nesvesno,

sačinjeno od tamne energije koja održava svetove,

nisam samo deset moždanih ćelija koje svakodnevno koristim,

nego sam milion neurona koji sačinjavaju moj mozak.

Svemoćan sam kada prestanem da se zatvaram kao

individua i kada se poistovetim sa čitavim čovečanstvom.

Sveprisutan sam kada, zajedno sa ostalim bićima, činim

deo jedinstva: ono što se dešava, iako se dešava na najudaljenijem

mestu, dešava se meni. Nisam stvoren, jer, pre

nego što sam postao organizam, bio sam vatrena materija,

antimaterija, energija, praznina. Moje meso se sastoji iz

parčića zvezda koje su stare milionima godina. Na nebu

sam, jer je moja zemlja brod, koji plovi univerzumom koji

'opet,. prolazi kroz druge nebrojene dimenzije. Savršen sam,

jer sam ukrotio moja četiri ega, postigavši da se ujedine

sa savršenstvom kosmosa. Ja sam sve, jer sam istovremeno

i sam ja i drugi.

Ovaj prvi pokušaj da se nađe mudrost u šalama, bio je

vrfo dobro primljen, što me je podstaklo da nastavim. Posvetio

sam se proučavanju humorističkih priča koje sam pro-

nalazio po aerodromima, dečijim časopisima, nastupima komičara na televiziji, u bilo kakvom susretu sa prijateljima

ih na poslovnom sastanku. Bilo je dovoljno da pitam svog

sagovornika: „Znaš neku šalu?“ da bi ga video kako, smejući

se, priča niske i genijalne pričice, u kojima se, više od

jedanput, pojavljivala svetlucava zvezda svetog.

 

Ispričaše jednom tragaču za istinom da postoji cveće

koje sija kao sunce. On krene da ga uzaludno traži. To cveće

,se pretvori u njegovu opsesiju. Godinama putuje planetom,

tragajući za svetlećim cvećem i ne pronalazeći nijedan. Razočaran,

ubeđen da ono i ne postoji, sedne na ivicu puta,

odlučivši da ne jede dok ne umre od gladi. Posle nekoliko

dana, vidi seljaka kako prolazi noseći u rukama ogroman

buket cveća koje je sijalo kao sunce. iznenađen ga upita:

- Kaži mi, dobri čoveče, kako si uspeo pronaći sve to

cveće, kada ga ja, prešavši čitavu planetu, nisam nigde

video?

- Lako - odgovori starac - ujutru sam, odmah po buđenju,

posmatrao sunce. Potom sam, na sve strane, video

ovo cveće.

Ako izmislimo Unutrašnjeg Boga, sve što padne na naša

leđa, sve što čujemo, vidimo, iskusimo, može da se pretvori

u simbol ili predmet mudrosti. Ono što potcenjujemo, ne

mora nužno da bude vredno potcenjivanja.

U jednom manastiru, stari sveštenik, pravi svetac, ne

uspeva da sakrije svoju tugu.

- Zašto si tako tužan oče? - upita ga mladi monah.

- Zato što počinjem da sumnjam u inteligenciju moje braće,

u vezi sa velikim Božjim istinama. Već treći put im

pokazujem komad tkanine na kom sam nacrtao malu

crvenu tačku, moleći ih da mi kažu šta vide. Svi su mi

odgovorili ’malu crvenu tačku’ a niko nije rekao ’komad

tkanine’..