Aktiviranje iscjeljitelja u vama

Pre no što počnete da primenjujete rekonektivnu energiju, najbolje je da naučite da je prepoznajete. Spremna je da se sretne sa vama - ali, kao i u slučaju nepoznate osobe koja vas sačekuje na aerodromu, od pomoći je ako se ona nekako identifikuje. Kako da naučimo da prepoznamo nešto što nikada ranije nismo videli? Da li su opisi iz knjige zaista dovoljni?

Jedna od najupečatljivijih stvari koje ćete otkriti kad stupite u dodir sa ovom energijom jeste da vam ovaj proces, za razliku od nekih starijih isceliteljskih pristupa zasnovanih na tehnici, daje vrlo jasne signale da je tu i da smo uključeni u njega. U tom pogledu, to nije „suptilna energija" - šta god da je, suptilna svakako nije - niti je nešto za šta celog života morate da razvijate osetljivost. Rekonektivno lečenje nije prosto nešto što osećamo ili ne- što što pacijent oseća - to je nešto što možemo zaista da vidimo na delu.

Dozvolite da još jednom istaknem: vaša povezanost sa ovom energi­ jom razvija se od trenutka kad ste počeli da čitate ovu knjigu.

Vreme je da odete i korak dalje.

Aktiviranje   ruku

Kad predajem na seminarima, prvi, praktičan deo seanse odnosi se upravo na to: „aktiviram" vaše ruke. Pod „aktiviranjem" podrazumevam pomoć da se stvori otvor kroz koji ćete primiti ovu lekovitu energiju i delovati kao provodnik kroz koji će ona prelaziti iz kosmosa kroz vas. Ovaj korak je katalizator za proces kojim polazite na putovanje u promenu, omogućavajući vam da nosite i primate ove nove frekvencije.

Pošto su naše ruke tako svesno receptivne, to je deo tela koji koristim kao „gromobran" za sprovodenje energije. Počinjem tako što svakog po­laznika zamolim da ispruži jednu ruku u „normalan anatomski položaj". To je medicinski izraz za položaj koji vaše ruke automatski zauzimaju on­ da kad ih niste svesni. Da biste našli normalan anatomski položaj, prosto pustite ruke da vam padnu sa strane, ostavljajući ih da labavo vise. Protre­site ih malo, koliko da biste se oslobodili svake zaostale napetosti. Sada, a da ih pri tome ne pomerate, pogledajte naniže i uočite položaj u koji su pa­ le: prsti blago savijeni i najverovatnije se ne dodiruju. To je normalan ana­ tomski položaj. To je, manje ili više, onaj položaj koji želite da vam ruke zadrže dok radite. To je položaj opuštenosti. Ako želimo da pomognemo nekom ko boluje od neke bolesti - a bolesne osobe nisu opuštene - stalo nam je da sami počnemo sa pozicije „opuštenosti". Ovaj koncept opušte­ nosti odnosi se na svaki aspekt Rekonektivnog lečenja. Ruke držimo u opuštenom položaju, telo držimo u opuštenom položaju, um i misaoni proces ostaju nam smireni, a i pacijent treba da bude maksimalno opušten.

Da bih aktivirao vaše ruke, stavljam svoje, koje su takođe u normal­ nom anatomskom položaju, otprilike stopu daleko, tako da se jedna ruka primaoca nađe između njih.

Tada počinje. Ja je prosto „napipavam, nađem i razvlačim", omoguća­ vajući energiji koju sam već doveo u svoje ruke da se širi i teče napred - nazad između mojih dlanova, obavijajući često ne samo moje dlanove, ne­ go i podlaktice - pa tako prolazi ne samo oko vaše ruke, nego i kroz nju. Ova energija potom putuje kroz ostatak vašeg tela, često se dešava da je osetite na mestima kao što su glava ili srce. Ovaj proces aktivira vašu la­ tentnu receptivnost potrebnu da bi vam ove nove lekovite frekvencije bile dostupne. Reč je o prenosu rezonance s jedne osobe na drugu, što je done­ kle slično s načinom na koji klatna satova aktiviraju jedno drugo kad se nalaze u istoj sobi.

Aktiviranje služi još jednoj svrsi: demonstrira polaznicima stvarnost energije, jer mogu da je osete u rukama. Ove frekvencije su izuzetno i ne­ pogrešivo opipljive. Senzacije koje ljudi tačno osećaju mogu se razlikova­ ti od pojedinca do pojedinca, pa čak i od jedne ruke do druge, pa ipak, po­ stoji osobena nit kontinuiteta koja, sudeći po iskustvima sve većeg broja polaznika, postaje neosporno očigledna. Uobičajeno je čuti izveštaje o najrazličitijim senzacijama, od žmaraka, pulsiranja, hladnoće, vreline, po­ vlačenja i guranja, do osećaja da mu kroz ruke prolazi nešto nalik na vetar.

Ovu raznovrsnost doživljaja je važno upamtiti, jer smo navikli da o svemu što doživljavamo sudimo na osnovu priča koje smo čuli. Na pri­ mer, u zapadnjačkoj kulturi, bela boja se generalno shvata kao da predsta­vlja „dobro"; crna kao da predstavlja „zlo". Međutim, u nekim drugim kulturama, belo je boja smrti.

O rukama iscelitelja mislimo da su tople, a za hladnoću smatramo da nije pokazatelj lečenja, već, radije, da ukazuje na bolest ili smrt. U mno­gim azijskim školama isceliteljstva, toplota predstavlja izlečenje iz ze­mlje, a hladnoća izlečenje sa neba. Nijedno nije bolje ili lošije od onog drugog. Ne možemo da živimo u tako usko ograničavajućim kutijama i da očekujemo da imamo dovoljno otvorene vidike u odnosu na širu predsta­vu. Upravo ova promenljivost i neograničenost - i njena određenost od Više sile -jeste ono što omogućava da se dogodi ono što je najbolje. Ovaj proces je samoregulišući, samoodređujući, samoprilagođavajući i uvek je savršeno odgovarajući.

Rekonektivno lečenje nam razjašnjava prazninu tih verovanja i poku­ šaja da se nametnu specifična značenja u okviru njih. Senzacije koje dola­ ze vama i vašim pacijentima konkretan su deo vašeg procesa, i predsta­ vljaju ono što vama - i njima - treba i što dobijate.

Sve je to lepo, ali šta to znači kad ljudi osećaju - istinski osećaju - ove neočekivane senzacije u rukama? To je kao da nam je data neka vrsta re- ceptornih ćelija sa prikladnim DNK. šiframa koje se „aktiviraju" u trenut­ ku naše interakcije sa ovim frekvencijama. Taj trenutak je sad. Kad se na­ še ruke - ili bilo koji drugi deo nas - aktiviraju, ovi receptori se oživljava­ ju - a kad se to desi, receptivnost je tu; odsad pa nadalje, ona postaje deo naše ličnosti.

Važno je da ovo razumete, jer, pošto jednom osetite energiju, možete ponovo da je nađete prosto tako što ćete usmeriti pažnju prema njoj. Otpo­ čeli ste promenu koja podrazumeva nošenje i stavljanje ovih frekvencija na raspolaganje.

Reagovanje  na  energiju

Još jedna stvar u vezi sa senzacijama koje osećate kad vam se ruke ak­ tiviraju jeste to što mogu da variraju u intenzitetu, kao i u karakteru. Neki ljudi jeknu ili se glasno nasmeju usled magnitude energije koju osećaju u rukama; nekolicina se mršti i napreže, očajnički željna da kaže: „Osećam nešto!" Vrlo malo je onih kojima je odmah očigledno, ili nakon što počnu da rade s njom, da je ovo sasvim različito od bilo koje „tehnike" na koju su ranije navikli. Vrlo često, to je zato što „padaju" na poznato, na onaj prvi stepenik na kaskadnom stepeništu koji su pre tako mnogo vremena našli i zavoleli. Ubrzo se frekvencije Rekonektivnog lečenja nepogrešivo obzna­ ne i ovi ljudi najčešće izveštavaju da više ne mogu da nađu energije svoje ranije tehnike.

Međutim, te energije nisu „izgubljene". Više su, da tako kažem, pre­ plavljene rekonektivnim frekvencijama i inkorporisane u njih, umnogome kao što okeanski talas preplavi malu baru na obali. Iako je više nikad neće­ te naći, ona nije izgubljena; jednostavno je postala deo veće celine. Dru­ gim rečima, počeli ste da se penjete stepeništem.

Ako rukom dotaknete zid, odmah ste svesni toga. Ako ga neko drugi dotakne, ta osoba je takođe odmah svesna toga i opisaće tu senzaciju bez­ malo isto kao vi. Očigledno, ovo ne mora da važi za energije koje ljudi osećaju kad im se tela aktiviraju. Tako bi skeptik, sasvim predvidljivo, mogao da kaže: „To je zato što je ova 'aktivacija' imaginarna. Jačina i pri­ roda senzacija koje ljudi osećaju zavisi od njihove maštovitosti, a ne od snage neke stvarne sile. Drugim rečima, ona ne postoji."

To je razumljiva pretpostavka, pa ipak, u današnjem svetu otkrića, ustanovili smo sasvim suprotno.

Među eksperimentima koje smo sproveli na Univerzitetu u Arizoni bio je i onaj u kojem smo smestili grupu studenata u totalno izolovanu so­bu. Zidovi i tavanica bili su crni, prozori zastrti debelim zavesama, a vrata zaključana. Nismo hteli da do njih dopru bilo kakvi nekontrolisani spoljni uticaji.

Plan eksperimenta bio je sledeći: troje ljudi nasumično će da se sme- njuje u trima različitim ulogama - Primalac, Pošiljalac i Zapisničar. Pri­ malac je nosio debeo, krznom postavljen povez za oči. Zadatak Pošiljaoca bio je da usmerava energiju prema Primaocu; zadatak Zapisničara bio je da meri trajanje svake seanse i beleži rezultate. Uz to, nekoliko video-ka- mera bilo je smešteno tako da sve snimaju, uključujući i sve pokrete tela i glasove.

Cilj studije bio je sledeći: odrediti da li Primalac, odsečen od prak­ tično svih fizičkih stimulusa, može da detektuje kada je i gde usmerena energija. Praktično, Primalac je držao ruke u jednom od dva unapred odre­ đena položaja- ponekad u aktivnom kretanju, ponekad u mirovanju. Po­ ložaji i njihove pasivne ili aktivne komponente birani su nasumično. Pošiljalac je usmeravao energiju prema Primaočevoj levoj ili desnoj ruci, a Primalac je govorio u kojoj je ruci detektovao energiju. Zapisničar je uzi­ mao, nasumičnim odabirom, unapred odštampanu karticu i držeći je tako da Pošiljalac može da je vidi, čitao Primaocu odabrani položaj ruku. Samo su Pošiljalac i Zapisničar mogli da pročitaju prema kojoj je ruci trebalo da se usmeri energija.

Postojala je, naravno, šansa 50:50 da Primalac naprosto tačno pogodi

-   isti su izgledi kao kad bacate novčić.

Eksperiment smo obavljali pet dana zaredom. Prvog dana, prosečan broj „pogodaka" iznosio je približno 65%, znatno iznad proseka od 50% koji bi predstavljao „nasumičan" rezultat. Drugog dana, taj procenat se povećao. Trećeg dana, povećao se još više. Četvrtog dana je preciznost donekle opala, verovatno usled stresa izazvanog dugotrajnim boravkom u zatvorenom prostoru. Međutim, poslednjeg, petog dana eksperimenta, ni­ vo preciznosti ne samo da se ponovo povećao, nego je narastao do čak ne­ što više od 90% - a kod nekih ljudi, dostigao je čitavih 96%.

Taj rezultat u toj meri nadmašuje količinu nazvanu „statistički značaj­ nom" da nema svrhe govoriti o izgledima da je ova energija imaginarna. Elegancija i jednostavnost ove studije prikazuju uspon krivulje na grafi­ konu skale učenja da se detektuju rekonektivne energije - dobre, jasne krivulje uspona. I, naravno, možete da poboljšavate krivulju učenja neče­ ga ... samo ako to nešto postoji.

Bez  ruku

Kao što sam već pominjao, ljudi su u Rekonektivnom lečenju skloni da se usredsrede na ruke. Dobro, što da ne? Međutim, činjenica je da sa ovim energijama ne morate da upotrebljavate ruke. Mogu i hirurški da vam ih odstrane, to ne bi nimalo uticalo na energiju lečenja-premda ja ni­ sam spreman da budem učesnik u toj studiji. Učestvovao sam u lečenjima u kojima nisam upotrebljavao ništa sem svojih očiju; sudelovao sam čak i u lečenjima u kojima je pacijent bio nekoliko hiljada milja daleko.

Ipak, više volim da upotrebljavam ruke, kao što će verovatno biti slu­ čaj i sa većinom vas. Činjenica je: nisam preterano zainteresovan da oba­ vljam dugotrajne seanse koristeći samo oči. Uz tako malo pokreta sa moje strane, ne oseća se toliko interakcija s energijama, tako da seanse postaju manje zanimljive nego što bi mogle da budu. Zasad, ja tako radim i prepo­ ručujem da i vi tako radite. Zašto? Zato što smo, čak i ako je ova energija nevidljiva, mi ljudi fizička stvorenja. Korišćenje ruku pomaže vam da usredsredite pažnju. Drži vas u sadašnjem trenutku, drži vas prisutnim... drži vas u procesu.

Grupni  proces

Uprkos činjenici da vam, tako što ste se aktivirali čitajući ovu knjigu, možda nije potrebna pomoć u daljem sricanju ili razvijanju vaše poveza­ nosti sa frekvencijama Rekonektivnog lečenja, ipak vam preporučujem da, ako je ikako moguće, pohađate seminar o Rekonektivnom lečenju, na kojem vaše ruke mogu da budu lično aktivirane. Istinska jednostavnost ovladavanja ovim frekvencijama retko je kad tako vidljiva kao za vremc ovih vikenda.

Čitanjem ove knjige, nivoi do kojih se ove frekvencije razvijaju u vama mogu da dostignu nivoe onih koji su prisustvovali seminarima, ali to može da potraje nešto duže. Jedan od razloga je možda stepen in­ tenziteta postignut kroz direktnu interakciju. Drugi razlog je to što umemo da budemo svoj najgori neprijatelj. Kod ovako jednostavnih poduhvata, često nam pogled zamagli ubeđenje da nešto što posedujc snagu i magnitudu ovih frekvencija mora da zahteva neku složeniju proceduru od one koja nam je data ili koju smo u stanju da pojmimo i primenimo posle čitanja ovih stranica. I premda su knjige često izvor znanja, viđenje i doživljavanje nečega iz prve ruke vodi nas do prevazi- laženja znanja.

Kad vidite, „spoznate"; u „spoznaji" leži veština. Mnogo se sazna to­ kom vikenda koji provedete zaronjeni u te energije. Mnogo se sazna u di­ rektnoj superviziji, trenutnom odgovaranju na vaša pitanja i vašem razvo­ ju kada shvatite da ste sposobni da nosite i primate sve više i više nivoe ovih frekvencija. Gledanje i upoznavanje ostalih dok prolaze kroz ova is­ kustva zajedno sa vama daje i jedan novi smisao. Kada ste deo ovako ogromne i trenutne promene - kad vidite ne samo sebe, nego i druge kako s lakoćom stiču veštinu - to vam pruža dodatno samopouzdanje i razume- vanje veće od onoga koji se može preneti pisanom rečju.

Seminari i knjige nude komplementarnu vrednost. Dok vam seminari omogućavaju lični kontakt, intenzitet i dinamiku razgovora koji se slo­ bodno odvijaju, knjige vam prezentuju materijal koji je često promišljeniji i koncizniji — koji privlači i aktivira drugačiji aspekt vaše svesti. Knjige či­ tate i apsorbujete drugačijim tempom   svojim tempom - a informacije se kodiraju i uklapaju u vašu suštinu na drugačiji način, da i ne pominjem to što su vam na raspolaganju kada treba brzo da se podsetite.

Ono što, međutim, ne možete da dobijete iz ovih stranica jeste nepro- cenjiva interakcija koju proizvode pitanja, neizvesnost, skepticizam i iz­ nenađenje koje se vidi kod drugih. Proces otkrivanja zapanjujuće je razli­ čit na svakom seminaru, a ipak, na svakom od njih, nepredvidljivost i čista iskrenost zajedničkih emocija doprinose evoluciji svake grupe kao celine.

Svi dolaze na istom nivou, bez obzira na iskustvo ili stečeno obrazo­ vanje - i, verujte mi, ima ih odasvud. Grupe su približno sastavljene od 50% muškaraca i 50% žena. Tu ćete naći majstore učitelje reikija i fiziote­ rapeute, domaćice i studente, lekare i medicinske sestre, sveštena lica i građevinske radnike, naučnike i učitelje, kompjuterske stručnjake i držav­ ne službenike, vodoinstalatere i električare, bankare i advokate. Na većini seminara neizostavno ćete naći i osobu koja nije htela da dođe, a ipak sedi pored osobe koja je uspela da je dovede.

Konstantna raznolikost u prostoriji uveriće vas da ćemo na vikend-se- minaru pokazati da je priroda ovog posla primenljiva na gotovo sve aspekte života. Oni koji su na početku seminara zarobljeni u levoj polovini mozga često evoluiraju toliko izvan svojih ograničenja da se na kraju pitaju da li je zaista moguće da je prošlo samo jedan ili dva dana. A kad primetite da gra­ đevinski radnik funkcioniše sa istim samopouzdanjem i integritetom kao majstor učitelj reikija- upravo tu u tom trenutku - ne možete a da ne sagle­ date lepotu ovog dara.

Na ovim seminarima nema nikakvog proroka ili gurua koji stoji za go­ vornicom i drži predavanje grupi studenata koji sede i pasivno slušaju. Na njima se stvara atmosfera interaktivnog delovanja koja podstiče istraživa­ nje i učenje; grupa deli zajedničko iskustvo. Ono što se dešava kad grupa zajedno radi sa ovim energijama jeste da svačiji nivo narasta zapanjuju­ ćom brzinom. Kao da postoji nekakvo polje koje intenzivnije povezuje sve u grupi, ubrzavajući i pospešujući naš novi razvoj. Svi se menjamo svake sekunde - i to je dovoljno da se kaže za jedan vikend koji provedete zaronjeni u energije... zajedno.

Posegnite  za  energijama

Recimo da ste rešili da pokušate da sami nađete i osetite ove energije. Šta da radite? Stanite pred veliko ogledalo, pustite ruke da zauzmu norma- lan anatomski, opušten položaj. Zatim gledajte u ogledalo, dok istovremeno lagano podižete podlaktice iz lakata tako da vam se dlanovi okrenu je­ dan prema drugom, jedan okrenut naviše, a drugi naniže, s tim da su raz­ maknuti oko šest inča. Ne smeju da se dodiruju. U ovom trenutku, trebalo bi da prirodno rotiraju tako da vam prsti desne ruke stoje u položaju „deset sati", dok prsti leve ruke stoje u položaju „dva sata".

Usmerite sada pažnju na dlanove i sačekajte da se pojave senzacije. Njih možete da osetite kao pritisak, žmarke ili kao promenu gustine vazdu- ha. Mogu da se osete i kao povetarac. Mogu da se ogledaju u promeni tem­ perature, težine, elektricitetu i/ili magnetnom povlačenju ili guranju. Ne trudite se da ih vizualizujete kako teku u bilo kom pravcu ili da su neke po­ sebne boje. Prosto usmerite pažnju na dlanove i čekajte da dođu.

Senzacija se obično javi na sredini dlana. Katkada je snažna i nepogre­ šiva; katkada i kod određenih ljudi, može u početku da se učini slabom. Možda ćete doživeti i druge čulne reakcije - videti, čuti ili namirisati stva­ ri koje kao da ne potiču iz prostorije, pa čak ni s naše planete. Manji broj ljudi možda ne oseti ništa - barem ne u prvi mah...

Jedna od koristi preduzetih istraživanja je u tome što smo mogli da is­ pitamo, iz naučnije perspektive, da li su neke od ovih senzacija zaista ose- ćaj protoka energije ili samo neka vrsta nervne ili vaskularne reakcije iza­ zvane položajem ruke ili dlana.

Preliminarne analize izvedene su na dobrovoljcima koji su držali ruke visoko, nisko, postrance, na stolu ili rukodržačima stolica (tapaciranim i netapaciranim) ili su različito vreme provodile slobodno plutajući u va- zduhu. Rezultat je bio da je vaskularnost (fizički indukovana promena cir­ kulacije krvi ili drugih tečnosti) isključena kao uzrok ove senzacije. Zani­ mljivo je da se fiziološka promena javlja vrlo brzo i kod pomagača i kod ispitanika, koja se često ispoljava putem vidljivih promena na koži i ne­ voljnih pokreta mišića posle svega 15 do 45 sekundi trajanja seanse - praktično odmah, čim osoba nauči da je prepozna.

Pošto sam rekao sve ovo, dozvolite da istaknem dve važne stvari: prva je da ovo, kao što sam već rekao, nije tehnika. Iako vam možda opisujem jedan od načina da nađete početni opušten položaj (normalan anatomski položaj) da biste omogućili svojim dlanovima da osete energije, pošto ga jednom nađete, moći ćete da ga nađete na svaki način koji odaberete.

Druga važna stvar je: ne forsirajte ništa. Pustite da senzacija dođe sa­ ma od sebe. Doći će. Ovde nije reč o nastojanju, navaljivanju ili slanju. Jednostavno usmerite pažnju na svoje dlanove i sačekajte da senzacija do­ đe. Ostavite po strani svoj um, ego i očekivanja i prosto pustite da se dogo­ di ono što ima da se dogodi.

Da li deluje?

Dozvolite da dodatno pojasnim ono „sklanjanje s puta". Nije uopšte neophodno da osećate reakciju da bi se reakcija dešavala! Važno je da ste ovo razumeli ako nameravate da radite sa ovom energijom. Sada je dobar čas da se odreknete suda i procene; u ovoj fazi, to će vam samo smetati.

Ono što podrazumevam pod sudom i procenom jeste dodeljivanje vrednosti senzaciji i ocena njene ispravnosti ili pogrešnosti. Ne govorim ovde o tome da ostavite po strani svoju moć zapažanja, koja vam omogu­ ćava da uočavate različite senzacije koje osećate. Ona, zapravo pojačava vaše interesovanje i drži vas prisutnim. Procenjivanje, međutim, može da ometa njihov tok. Kakav god oblik poprimile ove senzacije - to je oblik podesan za tu interakciju. Imajte na umu da su rekonektivne frekvencije samopodešavajuće i samoregulišuće i da njima upravlja Viša inteligencija univerzuma.

Do izlečenja dolazi kroz skladnost i jedinstvo. Procenjivanje u smislu ispravnog, pogrešnog, dobrog i lošeg dovodi do razdvajanja. Jedan od najboljih načina da unapredite svoju sposobnost kao iscelitelja jeste da ostanete u stanju neprocenjivanja. Prvi korak u tom pravcu bio bi da vidite možete li da izdržite pet minuta da ne procenjujete i ne sudite. Nemojte odmah pokušavati da izdržite ceo dan, pa čak ni ceo sat. To će najverovat- nije biti osuđeno na neuspeh, budući da su naši obrasci mišljenja ukore- njeni vrlo duboko u nama. Kad savladate petominutne periode, povećajte ih na deset, petnaest i potom dvadeset minuta. Nije toliko važno koliko dugo možete da se suzdržite da uopšte ne sudite, već je važno da razvijete svest o prisustvu te tendencije u svom životu. Ne pretpostavljam da može­ mo, niti predlažem da izbacimo procenjivačko razmišljanje kroz prozor. Isto kao što nam je ego dat sa određenom svrhom, tako nam je i ta tenden­cija sa razlogom data.