Dete ulazi u kuću i, plačući se baci majci u naručje. Ima

malu ogrebotinu na licu.

- Taj prokleti dečak je skočio na mene i udario me je l -

žali se dete jecajući.

- Jadni moj mališa, znaš kako se zove taj koji te je udario?

- pita majka, dirnuta bolom svog deteta.

- Ne, ne poznajem ga.

- Kako ćemo onda da saznamo ko je to bio?

- Ne znam, ali možda nam ovo pomogne: imam u džepu

njegovo uho.

 

Mnoge se osobe osećaju kao žrtve, iako su iščupale

uho svom neprijateiju. Kada dođu da nam se žale, pitamo

se da li su tolike žrtve kao što se nastoje prikazati i proverimo

šta imaju u džepovima. Tamo nađemo, ponekad, uši,

šake, penise, grudi, materice... Toliko stvariL. Nesvesno

kod frustriranih osoba je puno užasnih nagona.

Na psihološkom planu, nije uvek žrtva onaj ko nam se

čini da jeste. Prebacuju nam, krive nas, ali kada požeiimo

da dodirnemo sopstveno uho, shvatimo da ga nemamo.

 

Kada se nađemo u situaciji u kojoj bi uloga dželat -

žrtva trebalo da bude jasna, pitamo se da li nam osobe sa

kojima smo u kontaktu uveseljavaju život ili poseduju u

svom džepu neko parče, iii čak čitavo naše uho... Kada ne

žeiimo da budemo sekači ušiju, niti moralno iseckani na

komade, tražimo način da izbegnemo konflikte:

Jedan ubeđeni antisemit šeta ulicom i sreće Jevrejina.

- Prljava svinja!

-J o s e f Goldenberg, drago mi je - odgovori, Ijubazno,

Jevrejin.

Zamislimo da nam osoba šalje pismo prepuno uvreda,

aii da ga na kraju ne primimo i da joj se pismo vrati... Ta

osoba će na kraju primiti sopstveno smeće.

Kada nas neko napadne, možemo odgovoriti udarcem,

uvredama, ujedima ili piačem, ali takođe, možemo ga izbeći

i pustiti da njegove reči ili napadi samo prođu pored nas

ne dodirujući nas, kao što toreador učini biku, ne bežeći nikad

od životinje koja ga napada. Suoči se s njom i eskivira

je. Ništa od kukavičiuka. Ali se ne postavlja ispred nje. Sa

elegancijom, pokaže biku svoju crvenu maramu i ovaj prođe

pored nje. Izbegli smo agresivnost, nismo je upili.

Aii, zamisiimo da, ne uspevši da ga izbegnemo, dobijemo

šamar. Treba li okrenuti i drugi obraz, ne braneći se,

kako nam savetuju Jevanđelja? Da li je to stvarna Isusova

poruka? Takav savet, kao svaki sveti tekst, može da izrodi

raziičita tumačenja. Ako nam neko od njih ne odgovara,

treba da pronađemo drugo. Pored toga, ako ne želimo da

budemo ’profesionalna’ žrtva koja, kako bi zaradila sebi u

budućnosti raj, traži još udaraca od tabadžija, mogli bismo

reći da smo primljeni šamar zasiužiii, ne zbog nedostatka

morala, nego zbog nedostatka pažnje.

 

Mladi Japanac želi da postane samuraj. Ode da poseti

velikogprofesoramačevanja.

- Učiteiju, šta je potrebno da bi se ovladalo veštinom

mačevanja?

- Potrebna je pažnja.

-Samoto?

- Ne. Potrebne su pažnja i pažnja.

- Stvarno? Ništa više?

- Pažnja, pažnja i još pažnje...

Ova pažnja, osa zen meditacije, sastoji se, pre svega,

u neprestanom posmatranju nas samih. Ne sudeći sebi, puštajući

da se manifestuju naše slabosti i iluzije kako bi pokušali

da ih ukrotimo... ’Pažnja, plašim se da ne umrem, a

samo onaj koji se ne plaši smrti može da pobedi... Pažnja,

treba da uklonim ovaj strah prestajući da se poistovećujem

sa mojim Iluzornim Ja... Pažnja, ništa nije stalno... Pažnja,

moj neprijateij je moj saradnik: zajedno ćemo od ovog dvoboja

stvoriti umetničko delo. Da li će pobediti on ili ja uopšte

nije važno. Najvažnija je naša umetnost.’

Nailazimo na istu poruku u legendi o čaju: da ne bi zaspao

meditirajući, Buda sebi odseče kapke i baci ih na zemlju:

na mestu gde padoše, izraste biljka koja tera san... U

srednjem veku, osnovna osobina koja se pripisivala lavu,

bila je ta da lav nikad ne zatvara oči i govorilo se da je večito

u zasedi skamenjenog pogleda. Legende koje savetuju

konstantnu pažnju...

 

Ako, zbog manjka pažnje, imamo osetljiv obraz, ili

kratkovido Lično Ja, kada dobijemo šamar, trebalo bi da se

zahvalimo što nas je taj napad učinio svesnim jedne slabosti;

onaj koji nas naizgled kažnjava, u stvarnosti nam pomaže...

Neznalica se, kad god mu pokažu jednu od njegovih

mana, uvredi. Nasuprot tome, mudrac se zahvali, zato što

mu ta kritika omogući da se prevaziđe.

Oni koji dobiju najviši nivo Svesti i uspeju da probude

Unutrašnjeg Boga, ne moraju da čupaju uši, izbegavaju napade,

niti okreću i drugi obraz. Jednostavno ignorišu nasilje:

Jedan divlji ratnik, pošto je poubijao svoje neprijate-

Ije na bojnom polju, ulazi u malo selo, sa krvavim mačem

van korica. Seljani prestrašeni beže, svi osim starog monaha

koji meditira sedeći ispred vrata hrama.

- Svi tvoji seljani su pobegli na smrt uplašeni - reče mu

ratnik. - Zašto ti, starkeljo, ne učiniš isto? Sa ovim mačem

mogu da te presečem na dva ne trepnuvši!

- A j a - odgovori mu mirno starac - ne trepnuvši, mogu

da te pustim da me presečeš na dva.

Besan, ratnik preseče starca na dva i potom ga, besnim

udarcima, čitavog isecka. Malo-pomalo se smiri. Osmotri

krvave ostatke. Potom, shvati ogromnu hrabrost starca. Odseče

sebi pletenicu, slomi mač i istog trenutka, pred vratima

hrama, sede da meditira.

 

Malo ko je u istoriji čovečanstva došao do ovog nivoa

Svesti. Međutim, postoji vrlo efektan metod, na dohvat ruke

svima, za življenje u miru i neulaženje u konflikte. Jasno je

da, da bi se do njega došlo, treba razviti veliko strpljenje.

 

Učenik pita svog učitelja borilačkih veština:

l - Učitelju, možeš li me naučiti mudrosti?

- Da, mogu.

Nauči me onda odmah.

- Odmah? U redu. Idi na groblje, uvredi mrtve i vrati

se da mi kažeš šta su ti rekli.

Učenik ode na groblje, uvredi mrtve i vrati se.

- Uvredio si mrtve?

-Da, Učitelju.

* Išta su ti rekli?

- Ništa Učitelju... Nisu odgovorili.

- Onda idi još jedanput na groblje i pohvali iste te mrtve.

Učenik ode ponovo na groblje, pohvali mrtve i vrati se.

■ Jesi li pohvalio mrtve?

■Da, Učitelju.

■ I šta ti rekoše?

■ Ništa, Učitelju... Ništa.

To je mudrost. Koliko god te hvalili ili te vređali, ne

treba da se obazireš, kao ni mrtvi..