AJAZ I KRALJEV BISER

 

 

Jednoga dana kralj je sazvao svoje dvorane.

Pružio je ministru jedan sjajni biser.

»Šta misliš koliko ovo vredi?«

                                           »Više zlata

nego što bi stotinu magaraca moglo da ponese.«

                                                                   »Razbij ga!«

»Gospodine, otkud smem da arčim vaše bogatstvo

na takav način?« Kralj mu je poklonio

počasnu odoru zbog tog odgovora

i uzeo biser natrag. Neko vreme je razgovarao

sa okupljenima o raznim temama.

                                                Zatim je položio biser u ruku

dvorskog komornika. »Pošto bi mogao da se proda?«

»Za pola kraljevstva, neka ga Bog čuva!«

                                                          »Razbij ga!«

»Ruka ne bi mogla da mi se pokrene da učini tako nešto.«

Kralj ga je nagradio počasnom odorom

i povišicom plate, i tako je to išlo

sa svakim od pedeset ili šezdeset dvorana.

Jedan po jedan, oponašali su ministra

i komornika i dobili novo bogatstvo.

Zatim je biser bio pružen Ajazu.

»Možeš li da kažeš u kojoj meri je to nešto izuzetno?«

»Više nego što mogu da izrazim.«

                                               »Onda ga razbij,

ovog časa, u paramparčad.«

                                        Ajaz je jednom imao san

o ovome, pa je u rukavu sakrio dva kamena.

Pomoću njih je smrvio biser u prah.

Kao što je Josif sa dna bunara pažljivo saslušao

kraj povesti o sebi, tako ovakvi slušaoci

shvataju uspeh i neuspeh kao jednu te istu stvar.

Ne zamajavaj se formama.

Ukoliko neko poželi tvog konja,

prepusti mu ga. Konji služe

da pohitaš ispred drugih.

Dvorska svita dreknu zbog Ajazove bezobzirnosti:

»Kako si mogao to da uradiš?«

»Ono što kralj kaže vrednije je od ma kakvog bisera.

Ja duboko poštujem kralja, a ne nekakav obojeni kamen.«

Uglednici su istog časa pali na kolena

i spustili čela na zemlju.

Uzdasi su im se dizali poput dimnog oblaka,

moleći oproštaj. Kralj je mahnuo

svom dželatu kao da mu kaže:

»Dokrajči ovaj ološ.«

                              Ajaz je istupio napred.

»Tvoja milosrdnost navela ih je da se ovako sagnu.

Pokloni im živote! Dopusti im da se nadaju

sjedinjenju sa tobom. Sada uviđaju svoju nemarnost,

kao što se dogodilo pijanom čoveku kada je rekao:

''Nisam bio svestan šta radim'', na šta mu je

neko rekao: ''Pa ti si sam prizvao

tu nesvesnost u sebe. Popio si je.

Mogao si da biraš!''

Oni su sada duboko svesni kako ih je oponašanje

uljuljkalo u san. Ne razdvajaj sebe

od njih. Pogledaj sve te glave pognute do zemlje.

Podigni im lica prema svome licu. Dopusti im da ih operu

svežem vodom u tvom umivaoniku.«

Ajaz i njegov govor uvek stižu do ove tačke,

a onda se pero za pisanje lomi. Zdelica ne može

da sadrži okean u sebi. Pijanice razbijaju svoje čaše,

ali ti si im sipao to vino!

                                  Ajaz reče: »Ti si me izabrao

da smrvim biser. Ne kažnjavaj ostale

zbog moje pijane poslušnosti!

Kazni ih kada sam trezan,

jer ja više nikada neću biti trezan.

Ko god se klanja do zemlje kao što se oni klanjaju,

neće se ponovo podići sa svojom dotadašnjom naravi.

Poput mušice u tvom skorupu,

i oni postaju tvoj skorup.

Planine se tresu. Njihova mapa i kompas

su linije na tvome dlanu.«

                                     Husame,

treba mi sto usta da ovo iskažem,

a imam samo ova jedna!

Sto hiljada impresija iz duha

hoće da se probiju ovamo.

                                       Zaprepašćen sam

tolikim preobiljem, smožden i mrtav.