Afirmacija i negacija

Uvek i svuda postoje potvrđivanje i negiranje, ne samo kod pojedinaca već i u celokupnom čovečanstvu. Ako jedna polovina čovečanstva potvrđuje nešto, druga polovina poriče. Na primer, postoje dva suprotna toka - nauka i religija. Šta nauka potvrđuje religija poriče i obrnuto. To je mehanički zakon i ne može biti drugačije. Deluje svuda i na svakoj skali - u svetu, u gradovima, u familiji, u unutrašnjem životu pojedinačnog čoveka. Jedan čove- kov centar potvrđuje, drugi poriče, Uvek smo njihova čestica.

To je jedan objektivan zakon i svako je njegov rob; na primer, moram biti rob ili nauke, ili religije. U bilo kom slučaju čovek je rob tog objektivnog zakona. Nemoguće je osloboditi se od njega. Slobodan je samo onaj koji stoji u sredini. Ako može to on beži od opšteg zakona ropstva. Ali kako pobeći? To je veoma teško. Nismo dovoljno snažni da se ne potčinimo tom zakonu. Mi smo robovi. Slabi smo. Pa ipak postoji mogućnost našeg oslobođenja od tog zakona; ako pokušavamo polako, postepeno, ali uporno. Sa objektivne tačke gledišta, svakako, to znači ići protiv zakona, protiv prirode, drugim rečima počiniti greh. Ali to možemo tako pošto isto tako postoji zakon drugog reda; od Boga nam je dat drugi zakon.

Šta je onda neophodno da bi se to postiglo?  Uzmimo  opet prvi primer: religiju i nauku. Diskutovaću za sebe, a svaki čovek treba da pokuša to isto.

Rasuđujem na ovaj  način:  ja sam mali čovek.  Živ  sam samo

50  godina,  a  religija  postoji  hiljadama  godina.  Hiljade  ljudi  je

proučavalo ove religije, a ipak ja ih poričem. Pitam se: Da li je moguće da su svi oni bili budale i da sam samo ja pametan? Ista je situacija i sa naukom. Takođe postoji mnogo godina. Pretposta­ vimo da je poričem. Ponovo se pojavljuje isto pitanje; Može li biti da sam ja jedini pametniji od mnoštva ljudi koji  su  izučavali nauku za dugi niz godina?

Ako rasuđujem nepristrasno razumeću da mogu biti inteligen­ tniji od jednog ili dvojice ljudi, ali ne od hiljadu. Ako sam norma­ lan čovek i rasuđujem bez predubeđenja, razumeću da ne mogu biti pametniji od miliona. Ponavljam, ja sam samo mali čovek. Kako ja mogu kritikovati religiju i nauku? Što je onda moguće? Počinjem da mislim da možda postoji neka istina u njima; nemo­ guće je da svi greše. Tako sada stavljam sebi zadatak da pokušam da razumem o čemu se tu uopšte radi. Kad počinjem da mislim i izučavam nepristrasno, nalazim da su i religija i nauka u pravu, uprkos činjenici da su suprotne jedna drugoj. Otkrivam malu grešku. Jedna strana uzima jedan predmet; druga strana drugi. Ili izučavaju isti predmet, ali iz različitih uglova; ili jedna izučava uzroke, druga efekte istog fenomena i tako se nigde ne susreću. Ali obe su u pravu, pošto su obe zasnovane na matematički preciznim zakonima. Ako uzmemo samo rezultat nikad nećemo razumeti u čemu se sastoji razlika.

Pitanje: Na koji način je vaš sistem drugačiji od filozofije jogija? Odgovor. Jogiji su idealisti; mi smo materijalisti. Ja sam  skeptik.

Prva naredba napisana na zidovima Instituta je: Ne veruj nikom, čak ni sebi. Verujem samo ako imam statistički dokaz; to jest, samo ako sam postigao isti rezultat uvek i uvek iznova. Ja izuča­ vam, radim za upravljanje, ne za verovanjc.

Pokušaću da vam nešto objasnim šematski, samo nemojte to uzeti doslovno nego pokušajte da razumete princip.

Odvojeno od zakona trojstva, već vam znanog, postoji zakon sedmice, koji kaže da ništa ne ostaje na istom mestu;  svaka  se stvar  kreće  ili  u  smeru  evolucije  ili  u  smeru  involucije.  Samo

postoji granica za oba kretanja. Svaka razvojna linija  ima  dve tačke u kojima ne može  da nastavi bez spoljasnje pomoći. Na 2 određena mesta potrebno je da dođe jedan dodatni šok od spoljašnje sile. Sve je potrebno da se pogura u tim tačkama; inače ne može da nastavi sa kretanjem. Ovaj zakon sedmice pronala­ zimo svuda - u hemiji, fizici, itd: isti zakon deluje u svemu.

Najbolji primer ovog zakona je struktura muzičke  skale. Uzmimo muzičku oktavu za objašnjavanje. Počinjemo notom do. Između nje i sledeće note postoji poluton, a  do  je  u  stanju  da pređe u re. Na isti način re je u stanju da pređe u mi. Ali mi ne poseduje tu mogućnost pa mora nešto spoljašnje da da šok  i omogući da pređe u fa. Fa je u stanju da pređe u sol, sol u la, la u si. Ali isto kao u slučaju mi noti sol je takođe potrebna spoljašnja pomoć.

Svaki rezultat je do, ne u pravcu procesa već kao elemenat. Svaka nota do ima u sebi celu oktavu. Postoji mnogo muzičkih instrumenata koji mogu proizvesti sedminu tog do. Svaka od ovih sedam je do. Svaka jedinica ima 7 jedinica u sebi i, daljom podelom, rezultira u drugih 7 jedinica. Deljenjem do ponovo dobijamo re, mi, itd.

Evolucija hrane

Čovek je trospratna fabrika. Rekli smo da postoje 3 vrste hrane, koje ulaze kroz troja različita vrata. Prva vrsta hrane je ona koja se tako uobičajeno zove: hleb, meso, itd.

Svaka vrsta hrane je do. U organizmu do prelazi u druge note. Svako do ima mogućnost prelaženja u re u stomaku, gde supstance hrane menjaju svoje vibracije i gustinu. Ove supstance se trans- formišu hemijski, mešaju se  i posredstvom  određenih  kombina­ cija prelaze u re. Re takođe ima mogućnost prelaženja u mi. Ali mi ne može da se razvije samo. Ovde hrana druge oktave dolazi u pomoć. Do druge vrste hrane, to jest, druge oktave, pomaže noti mi prve oktave da pređe u fa, posle čega njena evolucija može da se nastavi. Sa svoje strane, na sličnoj tački, drugoj oktavi je takođe

 

potrebna pomoć od više oktave. Pomognuta je notom treće oktave, to jest, treće vrste hrane - oktave utisaka.

Tako se prva oktava razvija do si. Finalna supstanca koju može da prizvede ljudski organizam od onog šta se obično naziva hra­ nom je si. Tako evolucija komada hleba doseže si. Ali si ne može da se razvije dalje kod običnog čoveka. Kad bi si moglo da se raz­ vije i pređe u do nove oktave, bilo bi moguće izgraditi novo telo unutar nas. Ovo traži posebne uslove. Čovek, sam, ne može po­ stati nov čovek; posebne unutrašnje kombinacije su neophodne.

Kristalizacija

Kad se takva posebna materija akumulira u dovoljnim količinama, može početi da se  kristalizuje,  kao što počinje so da se kristalizuje u vodi kad se doda iznad određene proporcije.  Kad  je  veći  deo fine materije akumuliran u čoveku, dolazi trenutak kad novo telo može da se oblikuje i knstalizuje u njemu: do nove oktave,  više oktave. Ovo telo,  često  zvano  astralno, može  da  se  formira  samo od ove posebne materije i ne može da nastane nesvesno. U običnim uslovima, ova materija može da se  proizvede  u  organi­ zmu, ali se iskoristi i izbaci.

Putevi

Izgraditi to telo unutar čoveka je cilj svih  religija  i  svih  škola; svaka religija ima svoj  poseban način, ali je cilj uvek isti.

Postoji mnogo puteva za dostizanje tog  cilja.  Izučavao  sam oko  200   religija, ali ako bi morale biti klasifikovane,  rekao bih da postoje samo     4     puta.

Kao što već znate, čovek ima mnogo specifičnih centara. Uzmimo 4 od njih: kretanje, mišljenje, osećanja i formativni aparat.

Zamislite čoveka  kao stan sa  4  sobe.  Prva  soba je  naše fizičko telo i odgovara vozilu u drugom primeru koji sam dao. Druga  soba  je  emocionalni  centar,  ili  konj;  treća  soba,  intele-

 

ktualni centar, ili vozač; i četvrta soba, gospodar. Svaka religija razume da je gospodar odsutan i traži ga. Ali gospodar tu može biti samo ako je ceo stan namešten. Pre prijema posetilaca, sve sobe treba da budu nameštene.

Svako to radi na svoj način. Ako čovek nije bogat, namešta svaku sobu posebno, malo-po-malo. Da bi namestio četvrtu sobu, pojedinac prvo mora namestiti ostale 3 sobe. Četiri puta se razlikuju po redosledu kojim se  3  sobe nameštaju.

Prvi put počinje sa nameštanjem prve  sobe, itd.

Četvrti put

Četvrti put je put „Haida joge". Liči na put jogija,  ali  je  u  isto vreme  nešto  drugo.

Kao jogi, „Haida jogi" izučava sve što se može izučiti. Ali on ima više sredstava za  saznanje  nego  što  običan  jogi  može  znati. Na Istoku postoji običaj: ako znam  nešto,  reći  ću  to  svom najstarijem sinu. Na ovaj način određene tajne  se  prenose  i  niko stran ih ne može naučiti.

Od 100 jogija možda samo jedan zna te tajne. Poenta je da postoji određeno pripremljeno znanje koje ubrzava rad na putu.

Koja je razlika? Objasniću uz pomoć jednog primera. Pret­ postavimo da u nameri dobijanja određene supstance jogi mora izvoditi vežbe disanja. On zna da mora ležati i disati određeno vreme. „Haida jogi" takođe zna sve što zna jogi i čini što i on. Ali Haida jogi ima određeni aparat uz čiju pomoć može iz vazduha prikupiti elemente potrebne njegovom telu. „Haida jogi" Štedi vreme pošto zna te tajne.

Jogi troši 5 sati, „Haida jogi" jedan sat. Potonji koristi znanje koje prvi nema. Jogi za godinu dana učini  ono  šta  „Haida  jogi" učini za mesec. A tako je u svemu.

Svi ovi putevi teže jednoj stvari - da iznutra transformišu si u novo telo.

Kao što čovek može izgraditi svoje astralno telo pravilnim procesom  u  skladu  sa  zakonom,  isto  tako  može  izgraditi  u  sebi

 

treće telo i može započeti sa izgradnjom četvrtog tela. Jedno telo nastaje unutar drugog. Mogu biti razdvojena i sedeti u različitim stolicama.

Svi putevi, sve škole imaju jedan i isti cilj, uvek streme jednoj stvari. Ali čovek koji se priključio jednom od puteva može da ne shvata ovo. Monah ima veru i misli da pojedinac može uspeti samo na njegov način. Samo njegov učitelj zna cilj, ali mu namer o ne govori, jer ako bi njegov učenik znao ne bi radio tako teško.

Svaki put ima sopstvene teorije i dokaze.

Materija je svuda ista, ali stalno menja mesto i ulazi u različite kombinacije. Od gustine kamena do najfinije materije, svako do ima sopstvenu emanaciju, sopstvenu atmosferu; pošto svaka stvar ili jede ili biva pojedena. Jedna stvar jede drugu; ja jedem tebe, ti njega itd.

Sve u čoveku ili evoluira ili involuira. Biće je nešto što ostaje isto za određeno vreme bez involuiranja. Svaka supstanca, organ­ ska ili neorganska, može biti biće. Kasnije ćemo videti da je sve organsko. Svako biće emanira, šalje određenu materiju. To se podjednako odnosi na Zemlju, na čoveka i na mikrob. Zemlja na kojoj živimo ima vlastite emanacije, vlastitu atmosferu. Planete su takođe bića, takođe emaniraju, kao i sunca. Posredstvom pozitiv­ ne i negativne materije nove formacije rezultiraju od emanacija sunaca. Rezultat jedne od ovih kombinacija je naša Zemlja.

Emanacije svakog entiteta imaju granice i zato svako mesto ima drugačiju gustinu materije. Posle čina stvaranja, postojanje se nastavlja, kao emanacije note do. Ovde na ovoj planeti postoje emanacije Zemlje, planeta, Sunca. Ali emanacije Zemlje šire se samo do određene udaljenosti, a iza te granice postoje samo emanacije koje dolaze sa Sunca i planeta, ali ne i sa Zemlje.

U oblasti emanacija koje potiču sa Zemlje i Meseca, materija je gušća; iznad te oblasti, finija. Emanacije svuda prodiru, u skladu sa mogućnostima. Na ovaj način dosežu do čoveka.

Postoje druga sunca iza naših. Isto kao što sam grupisao sve planete zajedno, tako sad grupišem sva sunca i njihove emanacije

 

zajedno. Dalje od toga ne možemo videti, ali možemo logički govoriti o svetu višeg reda. Za nas to je poslednja tačka. On, takođe, ima svoje emanacije.

U skladu sa  zakonom trojstva, materija konstantno ulazi u različite kombinacije i postaje  još  gušća,  menjajući  tako  svoje osobine  i mogućnosti.  Na primer,  u višim  sferama, inteligencija  je u čistoj  formi, ali kako se spušta postaje manje inteligentna.

Svako biće poseduje inteligenciju, to jest, više je ili manje inte­ ligentno. Ako uzmemo gustinu Apsoluta kao 1, naredna gustina biće 3, ili tri puta gušća, pošto u Bogu, kao u svemu, postoje 3 sile. Zakon je svuda isti.

Gustina naredne materije biće   2   puta veća od gustine druge i

6 puta gušća od prve materije. Gustina sledeće materije je 12, a na određenom mestu 48. Ovo znači da je ta materija 48 puta teža,

48 puta manje inteligentna, itd. Možemo znati težinu svake materije ako znamo njeno mesto. Ili, ako znamo njenu težinu, takođe možemo znati s kog mesta materija dolazi.

 

NjuJork, 20. februar 1924.