Ađan Sumedo SADA JE ZNANJE

 

Ova knjiga je namenjena je isključivo za BESPLATNU distribuciju, kao dar Dhamme

 

Želimo da se zahvalimo mnogima koji su učestvovali u pripremanju ove knjige.

Naročito Kataññuta grupi iz Malezije, Singapura i Australije, za štampanje knjige.

Ova knjiga je namenjena isključivo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme. Molimo vas da je ne prodajete. Ako vam više nije potrebna, poklonite je nekome ko je za nju zainteresovan ili najbližoj biblioteci.

 

 

SADRŽAJ

Buda, Dhamma, Saṅgha                 9

Ānāpānasati                                  23

Sreća, nesreća, nibbāna                37

 

 

BUDA, DHAMMA, SAṄGHA

Kada ljudi pitaju: „Šta treba uraditi da bi se postao budi- sta?”, kažemo da treba uzeti utočište u Budi, Dhammi i Saṅghi. A da bismo uzeli to utočište, recitujemo formulu na pali jezi- ku:

Buddhaṃ saranaṃ gaććhāmi Dhammaṃ saranaṃ gaććhāmi Saṅghaṃ saranaṃ gaććhāmi

Uzimam Budu za utočište Uzimam Dhammu za utočište Uzimam Saṅghu za utočište.

Što više vežbamo i kako počinjemo da shvatamo dubinu budističkog učenja, zaista postaje radost uzimati ta tri utočišta i već samo njihovo recitovanje inspiriše um. Posle dvadeset dve godine kao monah još uvek volim da recitujem Buddhaṃ saranaṃ gaććhāmi. U stvari, sada to volim više nego tada, pre dvadeset dve godine – jer u to vreme to mi zaista ništa nije značilo. Jednostavno sam recitovao zato što je trebalo, zato što je to bio deo tradicije. Puko verbalno uzimanje utočišta u Budi

 

ne znači da uzimate utočište u bilo čemu: papagaja možete uvežbati da kaže Buddhaṃ saranaṃ gaććhāmi i to bi vero- vatno bilo isto toliko smisleno papagaju kao što je to mnogim budistima. Te reči treba iskoristiti za refleksiju, za istraživanje šta one zapravo znače: šta „utočište” znači, šta „Buda” znači? Kada kažemo: „Uzimam Budu za utočište”, šta pod tim podra- zumevamo? Kako to možemo koristiti, a da se ne radi samo o pukom ponavljanju besmislenih slogova, već nečemu što zaista pomaže da nas podseti, da nam dâ smer i uveća predanost, našu posvećenost Budinom putu?

Reč „Buda” je divna reč – ona znači „onaj koji zna” – i prvo utočište je u Budi kao personifikaciji mudrosti. Nepersi- fikovana mudrost je suviše apstraktna za nas: ne možemo da zamislimo mudrost bez tela, bez duha, i pošto nam se uvek čini da mudrost ima nekakav kvalitet ličnosti, upotreba Bude kao simbola je vrlo korisna.

Možemo reč Buda koristiti da označimo Gotamu, osniva- ča onoga što je danas poznato kao budizam, istorijskog mudra- ca koji je dostigao parinibbānu (konačno utrnuće) u Indiji pre 2500 godina, učitelja četiri plemenite istine i osmostrukog puta, učenja od kojeg i mi danas imamo koristi. Ali kada uzimamo utočište u Budi, to ne znači da uzimamo utočište u nekakvom istorijskom proroku, već u onome što je mudro u ovom univer- zumu, u našim umovima, nečemu što nije odvojeno od nas, već je stvarnije nego bilo šta što možemo da zamislimo tim umom ili doživimo kroz čula. Bez bilo kakve Buda-mudrosti u ovom univerzumu, život pa makar i za najkraće vreme bio bi nemo-

 

guć. Buda-mudrost je ta koja štiti. Zovemo je Buda-mudrost, drugi ljudi mogu to zvati nekako drugačije ako to žele, to su sve samo reči. Eto mi koristimo reči iz naše tradicije. Nećemo se raspravljati oko pali reči, oko sanskritskih reči, hebrejskih, grčkih, latinskih, engleskih ili bilo kojih drugih, mi samo kori- stimo termin Buda-mudrost kao konvencionalni simbol da nam pomogne u podsećanju da budemo mudriji, pažljiviji, budniji.

Mnogi monasi iz šumske tradicije na severoistoku Taj- landa koriste reč Buddho kao svoj objekat meditacije. Oni ga koriste kao neku vrstu koana. Prvo, smire svoj um tako što slede ritam udaha i izdaha ili koriste slogove Bud-dho, a onda počinju da kontempliraju: „Šta je Buddho, ‛Onaj koji zna’?”

„Šta je znanje?”

Kada sam u svoje vreme putovao severoistočnim Tajlan- dom na tudongu, voleo sam da prenoćim u manastiru Ađan Fana. Ađan Fan bio je veoma omiljen i duboko poštovan mo- nah, učitelj kraljevske porodice, toliko popularan da su ga ne- prekidno posećivali gosti. Tako bih sedeo u svojoj kuti (koliba) i slušao ga kako daje najneverovatnije vrste Dhamma govora, a svi su za temu imali Buddho – koliko sam ja mogao da vidim, to je bilo sve što je on podučavao. Bio je u stanju da od toga načini zaista duboku meditaciju, bilo da je pred sobom imao nepismenog seljaka ili elegantnog, zapadnjački obrazovanog tajlandskog aristokratu. Glavni deo njegovog učenja bio je da ne ponavljamo samo mehanički Buddho, već da promišljamo i istražujemo, da podstaknemo um da zaista pogleda u Buddho,

„onoga koji zna”, da zaista istražujemo njegov početak, njegov

 

kraj, iznad i ispod, tako da nam je celokupna pažnja prikovana na to. Kada tako vežbamo, Buddho postaje nešto što odzvanja kroz naš um. Istražujemo, posmatramo, ispitujemo pre nego što ga izgovorimo i pošto smo ga izgovorili. Potom počinjemo da ga osluškujemo i čujemo izvan zvuka, sve dok na kraju ne čujemo samo tišinu.

Utočište je mesto sigurnosti i tako kada bi sujeverni lju- di došli da posete mog učitelja Ađan Čaa, očekujući da će od njega dobiti magične medaljone ili male talismane koji će ih zaštiti od metaka i noževa, duhova ili već čega god bilo, on bi rekao: „Šta će ti takve stvari? Jedina istinska zaštita jeste uzeti utočište u Budi. Uzeti utočište u Budi je dovoljno”. Ali njihova vera u Budu obično nije bila ravna njihovoj veri u te glupe me- daljončiće. Oni su želeli nešto načinjeno od bronze i gline, sa pečatom i blagoslovom. To je ono što se zove uzeti utočište u bronzi i glini, uzeti utočište u sujeverju, u onome što je istinski nesigurno i ne može nam u suštini pomoći.

Danas u Britaniji vidimo da su ljudi sofisticiraniji. Oni ne uzimaju utočište u magičnim formulama, već u stvarima kao što je Vestminsterska banka – ali to je još uvek uzimanje utoči- šta u nečemu što ne nudi sigurnost. Uzimanje Bude, mudrosti, za utočište znači da imamo mesto sigurnosti. Kada postoji mu- drost, kada delamo mudro i živimo mudro, tada smo istinski sigurni. Okolnosti oko nas se mogu promeniti. Ne možemo garantovati šta će se dogoditi sa materijalnim nivoom življenja ili da li će Vestminsterska banka preživeti u narednih deset go- dina. Budućnost ostaje nepoznata i tajanstvena, ali u sadašnjo-

 

sti, uzimajući Budu za utočište, imamo tu prisutnost uma sada, koja promišlja i uči od života u trenutku dok ga živimo.

Mudrost ne znači imati mnogo znanja o ovome svetu; ne moramo da idemo na univerzitet i gomilamo informacije o sve- tu da bismo bili mudri. Mudrost znači znati prirodu stanja dok ih doživljavamo. Ona znači ne biti ulovljen u reakcije ili uplita- nje u stanja našeg tela i uma, po navici, iz straha, brige, sumnje, pohlepe i tako dalje. Ona je korišćenje toga Buddho, „onog koji zna”, kako bismo uočili da se ta stanja menjaju. Znanje o toj promeni jeste to što zovemo Buda i u čemu uzimamo utočište. Ne smatramo Budu kao nešto što je „ja” ili „moje”. Ne kažemo:

„Ja sam Buda”, već umesto toga: „Uzimam Budu za utočište”. To je način poniznog priklanjanja toj mudrosti da budemo sve- sni, da budemo budni.

Iako na izvestan način mi uzimamo utočište sve vreme, pali formula koju koristimo jeste podsetnik – zato što zaborav- ljamo, zato što po navici uzimamo utočište u brizi, sumnji, stra- hu, besu, pohlepi i tako dalje. Sa kipom Bude je slično; kada mu se klanjamo, ne zamišljamo da je to bilo šta drugo do bron- zani kip, simbol. To je samo slika i ona nas čini malo svesnijim Bude, našeg utočišta u Budi, Dhammi i Saṅghi. Budin kip ga predstavlja kako sedi sa velikim dostojanstvom i mirom, ne u nekakvom transu, već potpuno budan, sa stavom pažljivosti i blagosti. On nije zarobljen stalnom promenljivošću stanja oko sebe. Iako je kip napravljen od bronze, a naša tela su od krvi i mesa, tako da je nama mnogo teže, ipak je taj kip podsetnik. Neki ljudi postanu vrlo probirljivi kada su u pitanju Budini

 

kipovi, ali ovde na Zapadu nisam primetio da su ti kipovi ne- kakva opasnost. Pravi idoli u koje verujemo, obožavamo, i koji nas neprekidno obmanjuju jesu naše misli, gledišta i stavovi, naše ljubavi i mržnje, naša samoobmana i gordost.

Drugo utočište jeste u Dhammi, krajnjoj istini ili krajnjoj stvarnosti. Dhamma je impersonalna; ne pokušavamo ni na koji način da je personifikujemo, da od nje učinimo nekakvo lično božanstvo. Kada recitujemo na paliju stih o Dhammi, kažemo da je ona sandiṭṭhiko akāliko ehipassiko opanayiko paććattaṃ veditabbo viññūhi. Pošto Dhamma nema atribute ličnosti, ne možemo čak ni da kažemo da je dobra ili loša ili da je bilo šta što ima neki superlativ ili uporedivi kvalitet; ona je izvan dualističkih shema uma.

Tako kada opisujemo Dhammu ili stvaramo neku sliku o njoj, to činimo kroz reči kao što je sandiṭṭhiko, što znači neposredno, ovde i sada. To nas vraća u sadašnjost; osećamo neposrednost, osećamo to sada. Možete pomisliti da je Dham- ma neka vrsta stvari koja je „tamo negde”, nešto što treba da pronađete negde drugde, ali sandiṭṭhikodhamma znači da je ona neposredna, ovde i sada.

Akālikadhamma znači da Dhamma nije ograničena bilo kakvim vremenskim uslovom. Reč akāla znači vanvremeno. Naš um neprekidno barata pojmovima i ne može da zamisli ne- što što je vanvremeno, jer naši pojmovi i percepcija su zasno- vani na vremenu. Ali ono što možemo reći jeste da je Dhamma akāla, neograničena vremenom.

Ehipassikadhamma jeste „doći i videti”, okrenuti se ka

 

ili prići Dhammi. To znači pogledati, biti svestan. To ne znači da se molimo Dhammi da dođe ili da očekujemo da nas kucne po ramenu; mi smo ti koji moramo da uložimo napor. To je slično onoj Hristovoj sentenci: „Kucajte i otvoriće vam se”. Ehipassiko znači da moramo sami da uložimo taj napor, da se okrenemo ka istini.

Opanayiko znači „ono što vodi ka unutra”, prema miru unutar uma. Dhamma nas ne odvodi u fascinaciju, u uzbuđe- nje, romansu ili avanturu, već nas vodi do nibbāne, do mira, do tišine.

Paććattaṃ veditabbo viññūhi znači da Dhammu može- mo saznati samo kroz direktno iskustvo. To je kao ukus meda

–  ako ga neko drugi proba, mi još uvek ne znamo njegov ukus. Možemo znati hemijsku formulu ili biti u stanju da recituje- mo najveličanstveniju poeziju ikada napisanu o medu, ali tek kada ga sami okusimo zaista znamo kako on izgleda. Isto je sa Dhammom: moramo da je okusimo, moramo da je saznamo direktno.

Uzimanje utočišta u Dhammi jeste uzimanje još jednog sigurnog utočišta. To nije uzimanje utočišta u filozofiji ili in- telektualnim pojmovima, u teorijama, idejama, u učenjima ili verovanjima bilo koje vrste. To nije uzimanje utočišta u ve- rovanju u Dhammu, u verovanju u Boga, u neku vrstu sile u vasioni, nešto izvan ili nešto odvojeno od nas, nešto što treba da pronađemo negde u budućnosti. Opisi Dhamme drže nas u sadašnjosti. U ovde-i-sada, neomeđeno vremenom. Uzimanje utočišta jeste jedna neposredna, imanentna refleksija u umu.

 

To nije samo ponavljanje Dhammaṃ saranaṃ gaććhāmi poput papagaja, misleći „Budisti tako govore, pa treba i ja”. Mi se okrećemo ka Dhammi, svesni smo sada, uzimamo utočište u Dhammi, sada kao jednu direktnu akciju, kao direktan odraz toga da smo mi ta Dhamma, da smo mi ta istina.

Pošto naš prevrtljivi um nastoji da nas obmane, on nas odvodi u nastajanje. Mislimo: „Vežbaću meditaciju tako da postanem probuđen u jednom trenutku u budućnosti. Uzeću tri utočišta kako bih postao budista. Želim da postanem mudar. Želim da umaknem patnji i neznanju i postanem nešto dru- go”. To je taj naš um, stalno nešto zamišlja, za nečim žudi, um koji nas uvek obmanjuje. Umesto da neprekidno razmišljamo o tome da nešto postanemo, uzimamo utočište u tome da bude- mo Dhamma u sadašnjosti.

Impersonalnost Dhamme dovodi mnoge u nedoumicu, zato što religije koje se zasnivaju na veri obično sve personi- fikuju i ljudi koji dolaze iz takve jedne tradicije ne osećaju se ugodno ukoliko ne mogu da imaju neku vrstu ličnog odnosa sa Dhammom. Sećam se da je jednom neki francuski katolički misionar boravio u našem manastiru i praktikovao meditaciju. Osećao je da je na gubitku sa budizmom zato što mu on, kako se izrazio, deluje kao „hladna operacija”, nema ličnog odnosa sa Bogom. Ne može se imati ličan odnos sa Dhammom, ne mo- žemo reći: „Volite Dhammu! ” ili „Dhamma me voli! ” Nema potrebe za tim. Nama je jedino potreban lični odnos sa nečim što mi nismo, kao na primer sa svojom majkom, ocem, mužem ili suprugom, nečim što je odvojeno od nas. Ali mi ne moramo

 

ponovo da uzimamo utočište u majci ili ocu, nekome ko će nas zaštititi i voleti, nekome ko će reći: „Volim te bez obzira šta god da uradiš. Sve će biti u redu,” i pomilovati nas po glavi. Buda- Dhamma jeste utočište koje nas čini zrelijima, to je religijska praksa koja je potpuna psihička zrelost ili zdravlje, u kojoj više ne tražimo majku ili oca, zato što ne treba da postanemo bilo šta više nego što već jesmo. Nije nam više neophodno da bu- demo voljeni ili zaštićeni, zato što sami možemo da volimo i štitimo druge i samo to jeste važno. Ne moramo više da molimo ili tražimo stvari od drugih, bilo da su to drugi ljudi ili pak neko božanstvo, sila za koju osećamo da je odvojena od nas i treba da joj se molimo i tražimo od nje da nas vodi.

Odustajemo od svih pokušaja da zamislimo Dhammu kao ovo ili ono, bilo šta, napuštamo želju da imamo nekakav lični odnos sa istinom. Mi sami treba da budemo ta istina, ovde i sada. Biti istina, uzeti to utočište, zahteva momentalno buđe- nje, traži da budemo mudri sada, da budemo Buda, da budemo Dhamma, u sadašnjosti.

Treće utočište jeste Saṅgha, što znači grupa. Saṅgha može biti bhikkhu-saṅgha (što znači monaški red) – ili ariya-saṅgha, grupa plemenitih bića, svih onih koji neguju vrlinu, čine dobro i odustali su od loših postupaka telom i govorom. Ovde uzi- manje utočišta u Saṅghi rečima Saṅghaṃ saranaṃ gaććhāmi znači da uzimam utočište u vrlini, u onome što je dobro, česti- to, blago, puno saosećanja i puno velikodušnosti. Ne uzimamo utočište u onome u našem umu što je zlobno, zavidno, okrutno, sebično, ispunjeno mržnjom i besom – iako moramo prizna-

 

ti da j že upravo to ono što često pokušavamo da učinimo iz puke nepažljivosti, usled odsustva promišljanja, zato što nismo budni, već samo reagujemo na okolnosti. Uzimanje utočišta u Saṅghi znači, na konvencionalnom nivou, da činimo dobro i odustajemo od lošeg, ne činimo ga ni telom,ni govorom.

Svi mi imamo dobre misli i namere, kao i one loše. Saṅ- khāre (uslovljeni fenomeni) jesu takve. Neke su dobre, neke nisu, neke su neutralne, neke su čudesne, a neke su grozne. Okolnosti u ovom svetu se neprekidno menjaju. Ne možemo da mislimo samo najbolje, samo najrafiniranije misli, da oseća- mo samo najbolja i najnežnija osećanja. I dobre i loše misli i osećanja dolaze i prolaze, ali pri tome mi uzimamo utočište u vrlini, a ne u mržnji. Uzimamo utočište u onome što u svakom od nas želi da čini dobro, onome što je saosećajno, blago i puno ljubavi prema sebi i drugima.

Otuda je utočište u Saṅghi veoma praktično utočište za svakodnevni život u ovom ljudskom obliku, u ovom telu, a u odnosu na tela drugih bića i fizički svet u kojem živimo. Kada uzmemo to utočište, tada ne delujemo ni na koji način koji bi uključio razdor, podelu, okrutnost, zlobu ili neljubaznost prema bilo kojem živom biću, uključujući i nas same, naše telo i um. To znači biti supaṭipanno, onaj koji vežba na pravi način.

Kada smo svesni i sabrani, kada promišljamo i posmatra- mo, počinjemo da uviđamo da postupci izazvani impulsima okrutnosti i sebičnosti donose samo štetu i patnju, kako nama, tako i drugima. Nije potrebna neka velika moć posmatranja da bi se to uvidelo. Ako ste sreli bilo kog kriminalca u životu,

 

ljude koji su postupali sebično i loše, videćete da oni žive u neprekidnom strahu, da su opsednuti, paranoidni, sumnjičavi, moraju mnogo da piju, uzimaju droge, moraju neprekidno ne- čim da budu zaokupljeni, zato što je za njih život sa samima sobom užasan. Pet minuta nasamo sa samim sobom bez droge, pića ili nečeg drugog njima izgleda kao večni pakao, zato što su kammičke posledice loših postupaka na mentalnom planu tako užasne. Čak i ako ih policija nikada ne uhvati na delu i strpa u zatvor, nemojte misliti da oni prolaze nekažnjeno. U stvari nekada je za njih spas da ih stave u zatvor i kazne; od toga osećaju olakšanje. Nikada nisam bio kriminalac, ali sam uspeo da izgovorim nekoliko laži, učinim nekoliko zlobnih i gnusnih stvari u životu. Plod toga je uvek bio neprijatan. Čak i danas kada pomislim na te stvari, to nije prijatno sećanje, to nije nešto što bih želeo svakom da saopštim, nije nešto zbog čega se radujem kada o tome razmišljam.

Kada meditiramo shvatamo da moramo biti potpuno od- govorni za način na koji živimo. Nikako ne možemo kriviti nekog drugog za bilo šta. Pre nego što sam počeo da meditiram obično sam krivio druge ljude ili društvo: „Kada bi samo moji roditelji bili potpuni mudraci, probuđeni arahanti, tada bih i ja bio u redu...” „Kada bi Sjedinjene Američke Države ima- le zaista mudru, saosećajnu vladu, koja nikada ne bi pravila bilo kakve greške, potpuno me podržavala i cenila...” „Kada bi samo moji prijatelji bili mudri i ohrabrivali me, a učitelji istinski posvećeni, velikodušni i blagi...” „Kada bi svako oko mene bio savršen, kada bi ovo društvo bilo savršeno. I kada

 

bi svet bio mudar i savršen, tada ne bih imao nijedan od ovih problema. Ali sve me je izneverilo.”

Moji roditelji su imali nekoliko mana i napravili su ne- koliko grešaka, ali kada se sad osvrnem, nije ih bilo previše. U vreme kada sam imao običaj da krivim druge i kada sam grozničavo razmišljao o tome koji su bili propusti mojih rodi- telja, zaista sam morao da se potrudim da bi ih se setio. Moja generacija bila je veoma dobra u kritikovanju Sjedinjenih Dr- žava zbog svega i svačega i to je zaista lako zato što Sjedinjene Države prave mnogo grešaka.

Ali kada meditiramo to znači da više ne možemo da se provlačimo sa tom vrstom laganja samih sebe. Iznenada shva- tamo da bez obzira šta je neko drugi učinio, koliko je nepra- vedno društvo ili kakvi su naši roditelji možda bili, ni na koji način ne možemo provesti ostatak svog života kriveći bilo koga drugog – to je potpuno traćenje vremena. Moramo da prihva- timo potpunu odgovornost za sopstveni život i da ga živimo. Čak i ako smo imali loše roditelje, ako smo odrastali u užasnom društvu, bez ikakvih šansi, to i dalje nije važno. Nema nikog drugog koga bismo krivili za našu patnju sada, osim nas samih, sopstvenog neznanja, sebičnosti ili obmane.

U razapinjanju Isusa možemo videti briljantan primer čo- veka u bolu, nagog, kojem se ismevaju, potpuno poniženog i potom javno pogubljenog na najužasniji, najbolniji način. Pa ipak, on nikoga ne osuđuje: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine”. To je znak mudrosti – to znači da čak i ako nas ljudi razapinju na krst, prikivaju ekserima, vređaju, ponižavaju nas

 

na razne načine, tek naša averzija, samosažaljenje, sitničavost i sebičnost jesu pravi problem, jesu patnja. Čak ni taj fizički bol nije patnja, već mržnja. Da je Isus Hrist rekao: „Da ste prokleti zato što tako prema meni postupate!” bio bi samo još jedan kriminalac, zaboravljen već posle nekoliko dana.

Razmišljajte o ovome, jer smo skloni da vrlo lako okriv- ljujemo druge za svoju patnju i možemo je opravdati time što nas možda drugi zlostavljaju ili eksploatišu, možda nas ne ra- zumeju ili nam rade grozne stvari. Mi sve to ne poričemo, ali i ne pravimo od toga još nešto više. Opraštamo, napuštamo ta sećanja, zato što uzimanje utočišta u Saṅghi znači, ovde i sada, činiti dobro i odustati od činjenja lošeg telom i govorom.

Dakle možete o ovome razmisliti i zaista videti Budu, Dhammu i Saṅghu kao utočišta. Vidite ih kao prilike za pro- mišljanje i razmatranje. Tu se ne radi o verovanju u Budu, Dha- mmu, Saṅghu – ne o veri u nekakve pojmove – već korišćenju tih simbola za sabranost, za probuđenje uma ovde i sada, za to da budemo u ovde i sada.