Ο POSTAJANJU LIČNOSTI

Oslanjajući se nešto slobodnije na jedan Geteov stih često se citira:

Najveća sreća dece ove zemlje

Jeste samo ličnost.2 a time i iskazuje mišljenje da krajnji cilj i najjača želja svega leži u razvitku one celovitosti čovekovog bića, koju označavamo kao ličnost.

»Odgajanje   ličnosti«   danas   je   postalo   vaspitni   ideal

nasuprot stan-dardizovanom kolektivnom ili normalnom čoveku, forsiranom od strane opšte masovnosti, u ispravnoj spoznaji istorijske činjenice da su velika, oslobođa-vajuća dela svetske istorije proistekla od vodećih ličnosti a nikada od uvek sekundarne, trome mase, kojoj je čak i za najmanji pokret vazda potreban demagog. Razdragani poklič italijanske nacije upućen je dučeu, a jadikovke drugih nacija oplakuju odsustvo velikog vođe.' Čežnja za ličnošću je postala stvarni problem, kojim se danas bave mnogi umovi, nasuprot ranijim vremenima, kada je samo jedan jedini naslutio ovo pitanje, Fridrih Siler (Friedrich Schiller) čija su pisma ο estetskom odgajanju od svog nastanka naovamo apsolvirala više od stotinu godina literarnog trnoružičinog spavanja. Mirno mo

2 West-östlicher Diran. Buch Suleika.

8 Otkako je napisana ova rečenica i Nemačka je našla svog firera.

žemo tvrditi da sveto rimsko carstvo nemačke nacije nije primetilo Fridriha Silera kao vaspitača. Nasuprot tome furor teutonicus se obrušio na pedagogiju, to jest na vaspitanje dece, baveći se dečjom psihologijom, pronalazeći infantilno u odraslom čoveku i na taj način od detinjstva stvorio tako važno stanje za život i sudbinu čoveka da su sasvim gurnuti u stranu stvaralački značaj i mogućnosti života odraslih. Cak se naše doba ushićeno slavi kao »era dece«. Ovo bezmerno proširenje i širenje dečjeg vrtića istovremeno ide sa potpunim previđanjem vaspitne problematike koju je genijalno naslutio Siler. Niko ne osporava važnost detinjstva niti ga pak potcenjuje, isuviše su jasna teška, često trajna oštećenja nastala zbog glupavog vaspitanja u kući a kasnije školi i isuviše je neodbaciva neophodnost razumnih pedagoških metoda. Međutim, ako čovek hoće ovo zlo da stvarno dohvati u njegovom korenu, onda se ozbiljno mora postaviti pitanje: kako je došlo do toga i kako to da je i danas još slučaj da se primenjuju glupe i ograničene vaspitne metode? Ipak, očigledno i jedino stoga što ima glupih vaspitača, koji nisu ljudi već personificirani automati određene metode? Ko_jželi da aspitava, treba da je sam vaspitan. Danas još uvek praktikovano učenje napamet i mehanička primena metoda uopšte nije vaspitanje, niti za dete. ni za samog vaspitača. Nepreetano se govori ο tome da dete mora biti odgajano u ličnost. Ja se, naravno, divim ovom visokom vaspitnom idealu. Ali ko odgaja te buduće ličnosti? To su na prvom i najvažnijem mestu obični, nekompetentni roditelji, koji su često i sami celog života polu ili sasvim deca. Ko će najzad očekivati od svih tih običnih roditelja da budu »ličnosti«, i ko je ikada mislio na to da smisli metode kojima bi se »ličnost mogla usaditi roditeljima? Zbog toga se, prirodno, više očekuje od pedagoga, od obrazovanog stručnjaka, koji je čestito upućen u psi- hologiju — naime u gledišta ovih ili onih, često di- jametralno suprotnih mišljenja ο tome kakve su ve- rovatno osobine deteta i kako ih treba tretirati. Za mlade ljude, koji su pedagogiku odabrali za svoj ži-

votni poziv, pretpostavlja se da su i sami vaspitani Niko verovatno neće tvrditi da su istovremeno svi listom i ličnosti. Oni su sve u svemu imali isto defektno vaspitanje kao i deca koju treba da vaspitava-ju, i po pravilu su isto toliko malo ličnosti kao i ova deca. Naš vaspitni problem uopšte pati od jednostranog ukazivanja na dete koje se treba vaspitati kao i od isto tako jednostranog zataškavanja neodgojeno-sti odraslih  vaspitača. Sa završenim studijama svako sebi izgleda kao kompletno vaspitan, jednom rečju kao odrastao. On sebi mora ovako da izgleda, on mora imati čvrsto ubeđenje svoje kompetentnosti, da bi mogao da izdrži borbu za egzistenciju. Sumnja i nesigurnost deluju parališući i kao prepreka koja upio-pašćuje neophodno poverenje u sopstveni autoritet i čini ga profesionalno nesposobnim. Ο njemu hoće da se čuje da može i da je siguran u sebe a ne da sumnja u sebe i u svoju nadležnost. Kompetencija je bezuslovno prokletstvo stručnjaka.

Svako zna da ovo nisu idealne prilike. Ali one su u datim uslovima, cum grano salis najbolje moguće. Covek uopšte ne može da sagleda kako bi mogle biti drugačije. Od prosečnog vaspitača naprosto se ne može očekivati više nego od prosečnih roditelja. Ako su dobri stručnjaci, onda čovek sa njima mora biti zadovoljan isto onako kao i sa roditeljima koji svoju decu vaspitavaju na najbolji mogući način.

Bolje je visoki ideal odgajanja ličnosti ne prime-njivati na deci. Jer ono što se obično podrazumeva pod »ličnost«, naime određena psihička celovitost, sposobna za otpor i nadarena snagom, je ideal odraslog, kojeg čovek hoće da doturi detinjstvu u dobu kada još nije svestan problema svoje takozvane zrelosti ili — što je još gore — kada ga svesno izbegava. Naime, ja sumnjam da naše savremeno pedagoško i psihološko oduševljenje za decu ima nepoštenu na-meru: govori se ο detetu, ali se pri tom misli na dete u odraslom. U odraslom se, zapravo, krije dete, večito dete,1 jedno još uvek jormirajuće ali nikada komple-

17                     Juni>.                     Odabrana                   dela,                   III                                                      2 5 7

4  Up. Jung und Kerenyi: D a s  g ö t t l i c h e  K i n d  i Ein-f ü h r i t n g i n d a s W e s e n d e r M y t h o l o g i e .

tirano dete kome  su stalno potrebni nega, pažnja i odgajanje. To je deo čovekove ličnosti, koji teži da se razvije u celovitost. Ali od ove celovitosti čovek našeg vremena udaljen je kao nebo od zemlje. U prigušenoj slutnji svog defekta  on se dokopao vaspitanje deteta i oduševljava se dečjom psihologijom na osnovu omiljene pretpostavke da u njegovom sop-stvenom vaspitanju i dečjem razvitku mora da je nešto išlo naopako, nešto što se može izgladiti u slede-ćim generacijama. Ova namera je,

doduše, dostojna hvale, ali se razbija ο psihološku činjenicu da na de-tetu ne mogu korigovatiTujeđnu" grešku koju još uvek i sam činim. Prirodno da deca nisu toliko glupa, kako to mislimo. Ona isuviše dobro primećuju šta je pravo a šta nije. Andersenova bajka ο kraljevoj novoj odeći sadrži besmrtnu istinu. Koliko ro- ditelja mi je najavilo pohvalnu nameru da svojoj deci uštede iskustvo koja su sami morali da iskuse u de- tinjstvu. A kada bih ih zapitao: »Ali da li ste sigurni da ste prevazišli ove greške?«, oni bi bili sasvim ubeđeni da su kod njih sva oštećenja davno korigo-vana. Ali u stvarnosti to nije bio slučaj. Ako su kao deca bili odgajani isuviše strogo, oni su svoju sop-stvenu decu upropašćivali neukusnom, neverovatnom tolerancijom; ako su im u detinjstvu bila uporno skrivana izvesna životna područja, onda su svojoj deci otkrivali ista ta područja sa istom takvom upornošću i prosvetiteljski. Oni su, dakle, padali samo u drugu krajnost, najjači dokaz tragičnog daljnjeg postojanja starih grehova! To su potpuno previđali.

Sve ono što želimo da promenimo kod dece, treba najpre da pažljivo proverimo da to nije nešto što bi bilo bolje promeniti u nama, tako, na primer, naš pedagoški entuzijazam. Možda je to namenjeno nama. Možda pogrešno shvatamo pedagošku potrebu, pošto bi nas neprijatno podsetila na to da smo i sami još uvek na neki način deca i da nam je u velikoj meri potrebno vaspitanje.

U svakom slučaju izgleda mi ova sumnja bezu-slovno umesna ako se želi da se već deca odgajaju kao »ličnosti«. Ličnost je klica u detetu, koja se po-

gfppgnn revija .^τηρ |ЦИД                                    ' Ц <ЈЈУ9*"   Rp7 od- Ttdö'Wt&Ti, ceioritosti i sazreranja ne ispoljava se nijedna ličnost.  Ove  tri  osobine  ne  mogu  i  ne  treba  da  budu svojstvene   detetu,   jer   bi   ono   sa   njima   bilo   lišeno detinjstva.  Od  deteta  bi  postao  neprirodno,  prerano sazreli, odrastao čovek-surogat. Ali ovakve monstrume već je izvelo moderno vaspitanje, naime u onim slučajevima gde su roditelji uložili pravi fanatizam, stalno i uvek da čine sve najbolje za svoju decu i da »žive samo za nju«. Ovaj tako česti ideal sasvim sprečava roditelje u njihovom sopstvenom razvitku, a osposobljava ih da svoje sopstveno

»najbolje« nameću deci. Ali šta jé u stvarnosti ovo tako- zvano najbolje, to je ono što su roditelji u velikoj meri zapustili kod sebe. Na  taj način deca se pod-stiču  na rezultate koji roditelji nikada nisu postigli. Ovakve metode i ideali stvaraju vaspitne nakaznosti.

Ličnost ne može da odgoji niko ko je sam nema. I ne dete, već samo odrastao može da dostigne ličnost kao zreli plod ovom cilju usmereuog životnog rsda. тт dostizanju ličnosti leži ništa manje do najbolji mogući razvitak celine jedne posebne jedinke. Uopšte se ne može sagledati koliki je beskrajni broj uslova neophodno ispuniti da bi se ovo postiglo. Za to je potreban ceo ljudski život sa svim svojim biološkim, socijalnim i psihičkim aspektima. Ličnost  je najviše ostvarenje urođenog svojstva posebnog ljudskog bića. Ličnost je delo najviše životne hrabrosti, apsolutna potvrda individualnog postojanja i  naj-uspešnije prilagođavanje na univerzalnu datost uz najveću moguću slobodu sopstvenog odlučivanja. Nekoga za to odgajiti izgleda mi da nije mala stvar. To je svakako najveći zadatak, koji je postavio moderni duhovni svet. Opasan zadatak odista, opasan u svom opsegu koji nije ni približno naslutio čak ni Siler, koji se prvi usudio da proročki zadre u ovu problematiku. On je isto toliko opasan kao smeli i bezobzirni poduhvat prirode da ženama prepušta rađanje dece. Da li bi bilo zločinačko prometejsko ili pak lu-ciferovsko stavljanje na kocku, kada bi se neki nad-čovek drznuo da u svojoj retorti stvori homunkulusa,

17·                                                                                                            259

koji bi se razrastao do hebrejskog Golema? A ipak ne bi učinio ništa više od onoga što priroda svakodnevno čini. Nema nijedne ljudske grozote i nenormalnosti koja nije bila u krilu voljene majke. Kao  što i sunce sija iznad pravednih i nepravednih i kao što se noseća i majka dojilja sa istom ljubavlju stara ο deci božjoj i deci sotone, ne vodeći računa ο mogućnim posledicama, tako smo i mi delovi ove čudne prirode, koji, kao i ona, u sebi nosimo nesagledivo. ^ Ličnost se razvija tokom života iz teško ili pak sasvim nejasno dokučivog klicinog začetka, i tek kroz naša dela postaje očigledno ko smo. Mi smo kao sunce koje hrani život zemlje i stvara svakojake lepote, ret-kosti i zla: mi smo kao majke koje u krilu nose nepoznatu sreću i patnje. Mi najpre ne znamo kakva su u nama dela ili nedela. kakva sudbina, kakva dobra i kakva zla: i tek jesen može pokazati šta je za-sejano u proleće, i tek je

113

uveče jasno ono što je počelo ujutru.

—  Ličnost kao potpuno ostvarenje celovitosti našeg bića je nedostižan ideal. Međutim, nedostižnost nika-da nije protiviazlog protiv ideala, jer ideali nisu ništa drugo do putokaz a nikada cilj.

Kao što dete mora da se razvija da bi se vaspita-valo, tako i ličnost mora prvo da se razvija pre nego što može biti podvrgnuta odgajanju. I ovde već počinje opasnost. Imamo posla sa nečim nesagledivim. mi ne znamo kako i kuda će se razvijati postojeća ličnost, a dovoljno smo naučili od prirode i stvarnosti da s pravom budemo nepoverljivi. Cak smo od strane hrišćanske nauke odgajani u veri u prvobitno zlo u ljudskoj prirodi. Ali čak i takvi, koji više ne drže do hrišćanske nauke, prirodno da su podozrivi i strašljivi u odnosu na mogućnosti koje leže u njihovim osnovama. Cak i prosvećeni, materijalistički psi- holozi kao Frojd daju nam vrlo neprijatnu ideju ο usnulim duševnim ponorima čovekove prirode. Stoga skoro predstavlja pravu smelost čak i založiti neku dobru reč za razvitak ličnosti. Ali čovekov duh skriva bezbroj čudnovatih protivurečnosti. Mi slavimo »sveto materinstvo« a ne mislimo da ga okrivimo za sve ljudske nakaze, kao teške prestupnike, opasne duševne bolesnike, idiote i bogalje svake vrste, koji se isto tako rađaju. Ali poduzima nas najteža sumnja kada čovekovoj ličnosti treba da omogućimo slobodni razvitak. »Pa onda bi bilo sve moguće«, kaže se. Ili se ponovo podgrejava maloumni prigovor »individualizma- . Individualizam nikada nije bio prirodni razvitak, vec neprirodna uzurpacija, neprilagođena, impertinentna poza, koja svoju prazninu često dokazuje slomom pred najmanjim teškoćama. Ovde se ■ .mi ο пебети drugom.'

Niko, naime, ne razvija svoju ličnost zato što mu je neko rekao da bi bilo korisno ili pametno da to čini. Priroda nikada >»ije ulivala strahopoštovanje pomoću dobro smišljenih saveta. Samo kauzalno de-lotvorna prisila pokreće prirodu, takođe i čovekovu. Ništa se ne menja bez nužde, a najmanje čovekova ličnost. Ona je čudovišno konzervativna, da ne kažemo inertna. Samo najopasnija nevolja može da je pojuri. Tako se i razvitak ličnosti ne pokorava nijednoj želji, nijednom naređenju i nijednom pogledu, već samo nevolji; njoj je potrebna motivišuća prisila unutrašnje ili spoljašnje sudbine. Svaki drugačiji razvitak bio bi individualizam. Zbog toga prigovor ο individualizmu znači prostačku pogrdu, ako se on stavlja prirodnom razvitku ličnosti.

Kao nigde drugde ovde važe reči: »Mnogo  zvanih, malo odabranih«, pošto je razvitak ličnosti iz njenih klicinih začetaka do potpune svesnosti milostinja a istovremeno i prokletstvo — njena prva po-sledica je svesno i neminovno izdvajanje jedinke od nerazličnosti i nesvesnosti stada. To je usamljivanje, i za to nema utešnije reči. Od toga ne oslobađa nikakvo, pa ma koliko uspešno prilagođavanje ili ma kako glatko uklapanje u postojeći poredak, nikakva porodica, nikakvo društvo i nikakve pozicije. Razvitak ličnosti je takva sreća da se mora skupo platiti. Ali onaj ko najviše govori ο razvitku ličnosti, najmanje misli  ο posledicama od kojih se užasavaju već i manji umovi.

Razvitak ličnosti je međutim više od strahovanja od nenormalnih stvorenja ili usamljivanja, on je i vernost sopstrenom ZgftTrTlU.

Umesto reči vernost ovde bih najradije koristio grčku reč Novoga zaveta, naime πίστις·, koja se pogrešno prevodi sa  verovanje.  Reč  zapravo  znači  pove-renje,  poverljiva lojalnost. Vernost sopstvenom. zako^ nu je poverenje u ovaj  zakon,  lojalna  istrajnost  i  po-  .  verljivo  nadanie.  prema  tome  stav  kakav  treba  da  imareligiozan  čovek                            naspram Boga. Uvde postaje jušno kako iz pozadine našeg problema izranjaju užasno teške dileme — naime, ličnost se nikada ne može razviti a da čovek svesno i sa svesnom moralnom  odlukom  ne  izabere  sopstveni  put.  Ne  samo kauzalni motiv, nužda, već i svesna moralna odluka mora da  pozajmi  svoju  snagu  procesu  razvitka  ličnosti.  Ako nedostaje prvo, naime nužda, onda bi takozvani razvitak bio samo akrobatika volje; ako nedostaje drugo, naime

svesna  odluka,  onda  se  razvitak  zadržava_u                                                  

tupim,

nesvesnim  automatizmima}.  Čovek  se,  među-  J  tim, moralno može odlučiti za sopstveni put samo onda, kjida ga smatra najboljim. Ako se bilo koji put smatra boljim, onda se on doživljava na mesto sop- . stvene ličnosti a s tim  i  razvija.  Drugi  putevi  su  konvencije,  moralne, socijalne, političke, filozofske i religiozne prirode. Činjenica da konvencije uvek na neki način c veta ju dokazuje da ogroman broj ljudi ne bira sopstvej' р»* хте^ lrnnvonrijn i iislod  tpga  ne  razvija  samog  sebe,  već,  "iptp^n  a  time  kolektivna račun sopstvene celine

Kao što je duševni i socijalni život čoveka na pri- mitivnom stupnju isključivo grupni život uz visoko- stepenu nesvesnost individue, tako je i kasniji isto-rijski proces razvitka uglavnom stvar kolektiva i svakako će tako i ostati. Zbog toga verujem u konvenciju kao u kolektivnu neophodnost/Ona  je  pomagalo  za  nuždu,  ali  nikakav

ideal, ni u moralnom niti u religijskom odnosu, pošto pokoravanje konvenciji uvek znači odricanje od celovitosti i bekstvo od sopstvenih zadnjih konzekvencija^j

Poduhvat razvitka ličnosti je u stvari nepopularna smeonost, nesimpatično skretanje sa širokog puta. isposnička ćudljiva težnja za podvojenošću, ili šta se već misli ο usamljenim osobenjacima. Stoga nije nikakvo čudo da se odvajkada samo mali broj upuštao u ovu avanturu. Da su svi odreda bili budale, mogli bismo ih kao Ίδιωται, kao duhovno »privatne ljude« da izbrišemo iz vidnog polja našeg interesovanja. Ali na nesreću, te ličnosti su po pravilu legendarni junaci čovečanstva, obožavani, voljeni, slavljeni, pravi sinovi božji, čije ime »ni u eonima ne zalazi«. Oni su pravi cvetovi i plodovi, plodonosno seme drveta čovečanstva. Pogled na istorijske ličnosti dovoljno objašnjava zašto je razvitak ličnosti ideal i zašto je prekor individualizma pogrda. Veličina istorijskih ličnosti nikada se nije sastojala od njihovog bezuslov-nog pokoravanja konvencijama, već naprotiv od njihovog oslobađanja od konvencija. Kao planinska litica oni štrče iz mase koja se grčevito drži kolektivnih strahova, ubeđenja, zakona i metoda i biraju sopstveni put. I uvek je običnom čoveku izgledalo čudnovato da čvrsto utabanim putevima sa poznatim ciljevima treba da pretpostavi vrletni i uski puteljak koji vodi u nepoznato. Zbog toga se uvek smatralo da je jedan takav, ako ne sumanut a ono bar opsednut ne- kim demonom ili bogom; pošto bi se takvo čudo, da pojedinac može činiti drugačije nego što je čovečan-stvo činilo, odvajkada jedino moglo objasniti nadarenošću demonskom snagom ili božanskim duhom. Na kraju krajeva ko bi drugi mogao da se opre celome čovečanstvu i večitoj navici do Bog? Stoga su oduvek junaci imali demonske atribute. Prema nordijskom shvatanju imali su zmijske oči; njihovo rođenje i poreklo bili su naročiti. Izvesni stari grčki junaci imali su zmijsku dušu, drugi su imali ličnog demona, bili su čarobnjaci ili božji izabranici. Svi ovi atributi, koji se lako mogu višestruko umnožiti, pokazuju da je za običnog čoveka izvanredna ličnost tako reći natprirodna pojava, koja se može objasniti jedino po- moću dodavanja demonskog faktora.

•>6 3

Sta konačno daje povoda nekom da bira sopstveni put i da se na taj način kao iz magle izdigne iz nesvesnog identiteta sa masom? Nužda ne može biti, jer nevolja nailazi na mnoge i svi oni se spašavaju pomoću konvencije. Ne može biti ni moralna odluka, pošto  se čovek po pravilu odlučuje za konvencije. Sta je to, dakle, što neumoljivo odlučuje u korist neobičnog?

To  je  ono  što  se  naziva  unutarnje  opredjeljenje; iracionalni  faktor  koji  sudbinskTgura~Ea~  emanrTpa^                                          cTjT_CjCl_sfäda i njegovih utabanih puteva. Prava ličnost uvekima opredeljenje i veru je u njega, ima veru u njega kao u Boga, iako je to, kako bi rekao obični čovek, samo individualno  osećanje  opredelje-nja.  Ovo  opredeljenje, međutim,   deluje   kao   zakon   božji,   od   koga   nema odstupanja. Ova činjenica, da mnogi stradaju na svom sopstvenom putu, onome ko ima opredeljenje ne znači ništa. On mora da se povinuje sopstvenom zakonu, kao da"je  to  demon  koji  mu  šapatom  poveraviTnove,  retke puteve. Ko ima opredeljenje, čuje unutrašnji  glas,  on je opredeljen. Zbog toga legenda i veruje da on ima privatnog demona, koji ga sa vetu je i čije zadatke ima da izvršava. Najpoznatiji primer ove vrste je Faust, a istorij-ski slučaj je daimonion   Sokratov.   Primitivni   vrači   su   imali   svog zmijskog  duha,  kao  što  je  i  Eskulap,  zaštitni  patron lekara, predstavljan pomoću epidau-rijske zmije. Ovaj je osim toga imao privatnog demona Kabira Telesfora, koji mu je izgleda čitao ili davao recepte.

Imati unutarnje opredeljenje znači u praznače-nju: biti oslovljen od nekog glasa. Najlepše primere ovoga nalazimo u ispovestima starozavetnih proroka. Da ovo nije samo starodrevni fagon de parler, dokazuju ispovesti istorijskih ličnosti, kao Getea i Napo-leona — da pomenemo samo dva bliska primera koji od svog osećanja opredeljenosti nisu pravili nikakvu tajnu.

Opredeljenje ili osećanje opredeljenja nije samo prerogativ velikih ličnosti, već i malih sve do najmanjeg formata, samo sa smanjenjem veličine ovo

264

postaje sve maglovitije i nesvesnije. Izgleda kao da se glas unutrašnjeg .demona sve više udaljuje i da govori rede i nejasnije. Naime, što je ličnost manja, tim više postaje neodređena i nesvesna i konačno se ne-različita stapa sa zajednicom, predajući na taj način svoju celovitost dok se

115

za to rasplinjuje u celini grupe. Na mesto unutrašnjeg glasa stupa glas socijalne grupe i njenih konvencija, a na mesto opredeljenja kolektivne potrebe. Ali ne malom broju se dešava, ta-kođe i u ovom nesvesnom socijalnom stanju, da ih pozove individualni glas, usled čega se ovi odmah razlikuju od drugih osećajući da su suočeni sa problemom ο kome drugi ništa ne znaju. Najčešće je nemoguće drugima objasniti šta se desilo, pošto je ra-zumevanje zacementirano pomoću najjačih predrasuda. »Covek je kao svi ostali«, »tako nešto ne postoji«, a ako se javilo, onda je naravno »bolesna pojava«, osim toga krajnje je nekorisno

»misliti da takva preterana uobraženost može imati nekog značaja«, već da je to »ništa drugo do psihologija«. Upravo ova poslednja zamerka je danas izvanredno popularna. Ona proističe iz neobičnog potcenjivanja psihičkog, koje se smatra kao nešto lično hotimično samim tim i beznačajno, što je paradoksalno i pri svem psihološkom oduševljenju. Nesvesno nije »ništa drugo do fantazija!« Sve u svemu samo se »nešto izmišlja« itd. Covek sebi izgleda kao mag koji opčinjava psihički život uobličavajući ga po  svojoj volji. Negira se neugodno a sublimuje neželjeno, strah se

»objašnjava«, zablude ispravljaju i na kraju se smatra da je sve vrlo spretno aranžirano. Pri tom se zaboravilo najvažnije — naime, da je psihičko samo "svojim najsićušnijim delom identično sa svešću i njenim čarobnjačkim veštinama, dok je nesravnjivo veći deo nesvesno, koje se nepokretno  i nepristupačno, čvrsto i teško kao granit isprečava između nas i stvarnosti, spremno da se uvek, shodno nepoznatim zakonima, sruči na nas. Gigantske katastrofe koje nam prete nisu elementarna zbivanja fizičke ili biološke prirode, već psihička zbivanja. U užasnim raz-merama nama prete ratovi i revolucije, koji nisu

26

5

ništa drugo do psihičke epidemije. U svako doba nekoliko miliona ljudi može podlegnuti nekoj sumanu-tosti, i tada će ponovo izbiti svetski rat ili neka razorna revolucija. Umesto da je izložen divljim životinjama, strmim liticama, nabujalim vodama, današnji čovek je prepušten svojim psihičkim elementar-".· nim silama. Psihičko je velika sila, koja mnogostruko prevazilazi sve zemaljske sile. Prosvećivanje, koje je obezbožilo prirodu i čovekove institucije, previdelo je boga užasa, čije je sedište u duši. Ako je igde na me-stu strah od Boga, onda je to strah od prevlasti psihičkog.

Ovo  je  sve  ipak  čista  apstrakcija.  Svako  zna  da

»sveznajući« intelekt sve ovo može reći ovako a ipak i sasvim drugačije. Međutim, nešto je sasvim drugo kada ovo objektivno, kao granit čvrsto i kao olovo teško psihičko pristupi pojedincu kao unutrašnje iskustvo i saopšti mu razgovetnim glasom: »Tako mora biti«. Tada se on oseća opredeljen, upravo onako kao socijalne grupe kada ih pozove rat, revolucija ili bilo kakvo drugo ludilo. Nije uzalud baš naše doba ono koje vapi za spasilačkom ličnošću, to jest za onim ko  se razlikuje od neizbežne kolektivne sile i time se bar psihički oslobađa i drugima pali svetionik pun nadanja, koji najavljuje da je bar jednom uspelo da umakne zlokobnom identitetu sa grupnom psihom. Zbog svoje nesvesnosti grupa, naime, nema slobodnog odlučivanja, zbog čega u njoj psihičko deluje kao nesputani prirodni zakon. Dolazi do kauzalno povezanog toka, koji se smiruje tek sa katastrofom. Kada oseća opasnost od psihičkog, narod uvek čezne za junakom koji ubija aždaju, zbog toga vapaj i krik za ličnošću.

Ali kakva posla ima pojedinačna ličnost sa nevoljom mnogih? Ona je u prvom redu deo celine naroda, i isto kao svi drugi prepuštena sili koja pokreće celinu. Jedino što jednog čoveka razlikuje od svih drugih jeste njegovo opredeljenje. Njemu je ono nesavladivo, svuda prisutno psihičko doviknulo da je njegova nevolja i nevolja naroda. Ako posluša glas, onda postaje različit i izolovan, pošto se resio da se

povinuje zakonu koji mu pristupa iz sopstvene unu- tarnjosti. »Njegovom sopstvenom zakonu«, svi će uz- viknuti. Ali on sam bolje zna, on mora bolje znati: to je sam zakon, samo opredeljenje, tako malo »njegovo« kao lav koji ga ubija, iako je to nesumnjivo lav koji ga ubija, a ne nekakav drugi lav. Samo u ovom smislu može se govoriti ο

»njegovom« opredeljenju, »njegovom« zakonu.

Već sa odlukom da svoj put postavi iznad svih puteva, on je najvećim delom ispunio svoje spasilačko opredeljenje. Sebi je on poništio važnost svih ostalih puteva. On je iznad svih konvencija postavio svoj zakon i na taj način se sasvim izdvojio, što ne samo da ne sprečava veliku opasnost već čak i dovodi do opasnosti. Konvencije su, naime, po sebi bez-dušm mehanizmi, koji nisu u stanju da učine ništa više od onopa što obuhvata rutina života. Stvaralački život je, međutim, uvek s one strane konvencija. Zbog toga dolazi do toga da, kada dominira čista rutina života u obliku starinskih konvencija, mora uslediti destruktivna provala stvaralačkih snaga. Ovaj prodor je katastrofalan samo kao

masovna pojava, međutim, nikada u pojedincu koji se svesno potčinjava ovim višim silama, stavljajući im na ra- spolaganje svoje moći. Mehanizam konvencija drži 1 j ude nesvesno, pošto tada kao divljač mogu poći pu-tem "naviknutih pmmpna ho-? n^r^odnostisvesne odluke. O v u nenamemo d«*istvo i najboljih konvencija je neizbežno, pa ipak ne manje užasna opasnost, ρυ-= što, kao kod životinja tako i kod ljudi, koji kroz rutinu ostaju nesvesni, dolazi do panike-sa svim njenim nesagledivim posledicama, kada_jiaiđu novi uslovi. nepredviđeni starim konvencijama.

Ličnost, međutim, ne dozvoljava da je obuzme panika odraslih, pošto su strahovi i užasi ostali iza nje. Ona je dorasla promeni epohe i neznano i nevoljno postala vođa.

Sigurno da su svi ljudi međusobno slični, jer inače ne bi mogli da podlegnu istom ludilu, i sigurno da je psihička osnova na kojoj počiva individualna svest univerzalno istovetna, jer se inače ljudi me

đusobno nikada ne bi mogli razumeti. Tako u ovom smislu i ličnost sa njenim jedinstvenim psihičkim svojstvima nije nešto apsolutno jednokratno i jedinstveno. Jedinstvenost važi samo za individualnost ličnosti, kao što važi i za svaku individualnost. Postati ličnost nije apsolutni prerogativ genijalnog čoveka. On može čak biti genijalan a da nema ili da nije ličnost. Ukoliko svaka individua ima njoj urođeni životni zakon, onda svaka ima teorijsku mogućnost da pre svega sledi ovaj zakon i na taj način da postane ličnost, to jest da dostigne celovitost. Ali kako živa bića egzistiraju samo u obliku živih jedinki, to jest individua, životni zakon u krajnjoj liniji uvek je usmeren na individualno proživljen život. Dakle, iako objektivno psihičko, koje se u osnovi ne može zamisliti drugačije do kao univerzalna i istovetna datost, znači isti psihički preduslov za sve ljude, ono Se ipak, čim hoće da se pojavi, mora individualizovati, pošto nema drugog izbora do da se odrazi kroz jedinku. Može se međutim desiti da obuhvati čitavu grupu kada ono, shodno prirodi vodi do katastrofe, i to jednostavno stoga što deluje samo nesvesno, što ga ni- jedna svest ne asimiluje i što se uvršćuje u sve druge već postojeće životne uslove.

Samo onaj ko  sili  naišlog  unutrašnjeg  imperati- va svesno može reći da, postaje ličnost; ko joj, među- tim, podlegne, upada u siepi tok zbivanja  i  biva  uni- šten. Veličina i spašen je_svake prave ličnosti jer~u tome   što   se   sa   slobodnom   odlukom   žrtvuje   svom

opredelji°r)jii 1 ~У"                          ρ»·"""^1 у "vjn if^^'iaP-

η u stvarnost, što doživljeno nesvesno a grupi dovodi samo

do propasti.

Jedan od  najblistavijih primera života i smisla ličnosti, koji nam je sačuvala istori ja, jeste Hristov život. Prema rimskom ludilu veličine, od koga nije patio samo Cezar već i svaki Rimljanin — ci vis Ro-manus sum —, pojavio se protivnik u hrišćanstvu, koje je, usput primećeno, bilo jedina religija koju su Rimljani stvarno progonili. Suprotnost se pokazivala uvek tamo gde su se sukobljavali kult Cezara i hri-šćanstvo. Ali kako saznajemo iz nagoveštaja evange

lista ο duševnom razvitku Hristove ličnosti, ova suprotnost je igrala odlučujuću ulogu i u duši tvorca hrišćanske religije. Priča ο iskušenjima jasno nam pokazuje sa kakvom se psihičkom silom sukobio Hri-stos — to je bila đavolska sila tadašnje psihologije, koja ga je u pustinji dovodila u ozbiljna iskušenja. Ovaj đavo je bio objektivno psihičko koje je u svojoj stezi držalo sve narode Rimske imperije; zbog toga je i đavo obećavao Hristu sva zemaljska carstva, kao da je od njega hteo da stvori Cezara. Sledeći svoj unutrašnji glas, svoje opredeljenje i poziv, Isus se dobrovoljno izložio napadu imperijalističke sumanu-tosti, koja je sve ispunjavala — i pobednike i pobe-dene. Na taj način je spoznao prirodu objektivno psi- hičkog, koje je ceo svet guralo u patnje i negovalo čežnju za spasenjem, koja je našla svog izraza i kod mnogobožačkih pesnika. Ovaj psihički napad,  kome  se svesno izložio, on nije potisnuo niti je dozvolio da ga ovaj potisne, već ga je asimilovao. I tako je od svemoćnog Cezara postalo duhovno kraljevstvo a od imperium Romanum univerzalno, vansvetsko božje, carstvo. I dok je ceo jevrejski narod kao Mesiju očekivao kako imperijalistički tako i politički delotvor-nog junaka, Hristos je svoju mesijansku opredelje-nost manje ispunio svojoj naciji nego rimskom svetu, i čovečanstvu ukazao na staru istinu da tamo gde vlada sila nema ljubavi, i da tamo gde vlada ljubav ne vredi nikakva sila. Religija ljubavi bila je prava psihološka suprotnost rimskoj đavolskoj sili.

Primer-hrišćanstva najbolje ilustruje moja prethodna, apstraktna izlaganja. Ovaj na izgled .jedinstveni život je postao-obožavani'simbol zbog toga što je psihološki prototip jedinog' smisaonog života, naime života koji stremi individualnom^ to jest apsolutnom i bezuslovnom ostvarenju svog, njemu svojstvenog zakona. U tom smislu možemo da se složimo sa Tertulijanovim uzvikom: »Anima naturaliter Christiana !«

Obožavanje Hrista kao i Bude ne začuđuje, ali ubedljivo    pokazuje    ogromno    uvažavanje    sa    kojim

117

čovečanstvo susreće ove junake a samim tim i ideal razvijene ličnosti. Ako danas izgleda kao da će šlepa i

destruktivna prevaga besmislenih kolektivnih sila gurnuti

u  pozadinu  ideal  ličnosti,  onda  je  to  samo  prolazna

pobuna   protiv   premoći   istori   je.   I   ako   je   pomoću

revolucionarne,   neistorijske   a   stoga   i   neobrazovane

sklonosti novim generacijama dovoljno razrušena tradicija,

ipa_k_^e_Jierjyi^biti  ponovo  traženi  i  nalaženL.  Ideal

ličnosti je neuništiva^potreDa Cove»— kove duše, koja se,

sve što je nepodesnija tim fana-tičnije brani. Cak i kult

Cezara bio je pogrešno shvaćeni kult ličnosti, a moderni

protestantizam, čija teologija sve više potkopava Hristovo

božanstvo, našao je pribežište u Hristovoj ličnosti.

Velika i tajanstvena stvar lebdi oko onoga što se naziva »ličnost«. Sve što se ο tome može reći uvek je nedovoljno i neadekvatno tako da uvek preti opasnost da se diskusija izgubi u kako obilnom tako i praznom brbljanju. Cak i pojam ličnosti je u običnom govoru tako nejasno i loše definisana reč, da će se teško naći dva čoveka koja pod tim razume ju jedno te isto. Ako ovde predlažem određeno shvatanje, onda ne uobražavam da je time izrečena poslednja reč. Zeleo bih da se sve ovo što sam ovde rekao posmatra kao pokušaj mog približavanja problemu ličnosti, bez polaganja prava da se ovaj i reši. Zapravo, moj pokušaj radije bih shvatio kao opis psihološkog problema ličnosti. Ovde pomalo otkazuju sva obična psihološka sredstva i tinkture, isto kao i kod problema genijalnog ili kreativnog čoveka. Izvođenje iz fa- milijarnog herediteta ne uspeva sasvim: danas tako omiljena romantika detinjstva, blago rečeno, kreće se u svom prenosnom značenju; objašnjavanje pomoću nevolje

—   bolest, nedostatak novca  itd.  —  isuviše  je  površno.

Ovome se uvek pridružuje nešto iracionalno, nešto što se ne može racionalno obraditi, neki deus ex machina ili asylum ignorantiae, ovaj poznati nadimak Boga. Ovde izgleda da problem zadire i u vanljudsko područje, za što se oduvek postavlja neko od imena božjih. Kao što se vidi i ja sam moram da pomenem unutrašnji glas i da ga označim kao nešto snažno objektivno psihičko, da bih okarakterisao

njegovo dejstvo u postaj an ju ličnosti, koje u datom slučaju izgleda subjektivno. Mefistofel u Faustu nije personifikovan stoga što to dramski ili scenski bolje odgovara no kada bi Faust moralizovao sàm ili na zidu crtao sopstvenog đavola. Prve reči posvete: »Opet se približujete, vi nestalne prilike ...« nešto su više od estetskog efekta. To je, kao đavolov konkreti-zam, priznanje objektivnosti psihičkog iskustva, tiha ispovest da je ipak tako bilo, ne iz subjektivnih želja, strahovanja ili nahođenja, već nekako iz samog sebe. Sigurno, samo glupak bi mogao da misli na aveti, ali izgleda da nešto kao primitivni glupak vreba svuda ispod površine razložne dnevne svesti.

Zbog toga večita sumnja da li je na izgled objektivno psihičko stvarno objektivno ili na kraju krajeva samo uobražen je. Ali odmah se postavlja pitanje: da li sam namerno tako nešto uobrazio, ili je to u meni već zamišljeno? Problem je sličan onome kod neurotičara koji pati od uobraženog karcinoma. On zna i hiljadama puta mu je rečeno da je uobraženje, a on me opet strašljivo pita: »Da, ali kako je došlo do toga da tako nešto uobrazim? Ja to uopšte neću.« Odgovor na ovo je: ideju ο karcinomu on nije uobrazio, već se ona uobrazila u njemu bez njegovog predznanja i bez njegove dozvole. Osnova ovog zbivanja je to što se u njegovom nesvesnom odvija psihičko raste-nje, »bujanje«, koje se ne može privesti u svest. On oseća strah od ove unutrašnje delatnosti. Ali kako je sasvim uveren da unutra, u njegovoj duši ne može biti ničega onog što on ne zna, onda se ovaj strah mora odnositi na somatski karcinom, ο kome zna da ne postoji. A ako uprkos tome ima strah od toga, onda će mu stotine lekara potvrditi da je strah sasvim bez osnove. Tako je neuroza zaštita od objektivne unutrašnje delatnosti duše ili nešto skuplje plaćeni pokušaj da se umakne unutrašnjem glasu a samim tim i opredeljenju, pošto je ovo »bujanje« ona objektivna od svesne volje nezavisna delatnost duše, koja bi htela da unutrašnjim glasom progovori kroz svest i da na taj način čoveku privede njegovu celovitost. Iza neurotske izvitoperenosti kriju se opredeljenost, sudbina i postajanje ličnosti, potpuno ostvarenje životne volje urođene individui. Covek bez amor fati je neurotičan  on zanemaruje samog  sebe, tako da nikada neće moći da izrekne onu Ničeo-vu misao: »Covek se nikada ne izdiže više do onda kada ne zna kuda će ga još odvesti njegova sudbina.

U istoj meri u kojoj čovek, neveran sopstvenom zakonu, nije postao ličnost, propustio je smisao svog života. Srećom dobrodušna i trpeljiva prUoda vućlnl ljudi nikada ne postavlja pitanje smisla njihovog života. A tamo gde niKo ne pita, niko nema ni potrebe za odgovorom.

Strah od karcinoma neurotičara dakle ima pravo, on

nije uobraženje već posledični izraz psihičke činjenice koja egzistira u izvansvesnom području, nedostižnom volji i uvidu. Ako bi sam sa sobom otišao u pustinju i u samoći oslušnuo samoga sebe, možda bi dočuo ono što bi mu

rekao unutrašnji glas. Ali po pravilu naopako obrazovani kulturni čovek je sasvim nesposoban da percipira doktrinarno nezajam-čeni glas. Za ovo su znatno više sposobni primitivni ljudi, među njima bar vrači mogu da razgovaraju sa duhovima, drvećem i životinjama, pa to spada čak u njihov profesionalni postupak, to jest u ovim obličjima oni susreću objektivno psihičko, psihičko ne-Ja.

Kako je neuroza poremećaj razvitka ličnosti,  tako smo mi psihijatri već profesionalno prinuđeni da se bavimo na izgled dalekim problemima ličnosti i njenim unutrašnjim glasom. U praktičnoj psihoterapiji ove inače nejasne i često u frazama izvrgle psihičke činjenice, izviru iz tame njihove nezhanosti i približuju se vidljivijim sferama. Ipak ovo sé dešava samo izuzetno retko spontarfo kao kod starozavetnih proroka; po pravilu moraju se teško i s naporom privoditi u svest ona činjenična stanja koja su uslovila poremećaj. Ali tako sagledani sadržaji sasvim odgovaraju »unutrašnjem glasu« i znače sudbinsko opredeljenje, koje ako ih prihvati i rasporedi svest, dovode do razvitka ličnosti.

5    U angloameričkom celokupnom izdanju ova  izreka  >«.· pripisuje Kromvelu.

Kao što velika ličnost socijalno dejstvuje rešava-jući, razrešavajući, preinačavajući i sređujući, tako i rađanje sopstvene ličnosti ima lekovito dejstvo na individuu. To izgleda kao kada se ustajali močvarni rukavac ponovo ulije u maticu nekad izgubljene struje ili kao kada se skloni kamen navaljen nad semenom, koje tada može da proklija i da mladica otpočne sa svojim prirodnim rašćenjem.

Unutrašnji glas je glas punijeg života, šire, obimnije svesti. Zbog toga se u mitološkom smislu rađanje heroja ili simbolično ponovno rađanje poklapa sa izlaskom sunca, pošto postajanje ličnosti ima isto značenje kao i povećanje svesnosti. Iz istog razloga većina heroja se označava atributima sunca, a trenutak rađanja njihove velike ličnosti naziva se prosvetlja-vanje.

Strah, koji većina prirodnih ljudi oseća od unu- trašnjeg glasa, nije tako detinjast kao što bi moglo da se pomisli. Sadržaji koje susreće ograničena svest, kako pokazuje klasični primer Hristovog života ili isto tako karakterističan doživljaj Mare iz legende ο Budi, uopšte nisu tako bezazleni, već po,pravilu znače opasnost koja je specifična za dotičnu individuu. Po pravilu ono što nam pruža unutrašnji glas nije ništa dobro, već zapravo zlo. To mora biti pre svega zbog toga što čovek obično nije toliko nesvestan svojih vrlina koliko mana, a i stoga što znatno manje pati od dobrog nego od zla. Kao što sam prethodno pomenuo, unutrašnji glas prinosi svesti ono od čega pati celina, to jest narod kome čovek pripada, ili čo-večanstvo čiji smo deo. Ali ovaj glas to pruža u individualnom obliku, tako da čovek u početku može da pomisli kao da je sve to zlo individualna osobina njegovog karaktera. Unutrašnji glas unosi zlo tako ubed-Ijivo da bi doveo do toga da mu čovek podlegne. Ako mu ne podlegne, onda u naše Ja ne prodire ništa od tog prividnog zla, i tada ne može doći do obnavljanja  i  izlečenja.  (Zlo unutrašnjeg  glasa nazivam

»prividnim«, što zvuči isuviše optimistički). Ako Ja potpuno podleže unutrašnjem glasu, tada deluju njegovi sadržaji, kao kada bi umesto njih bilo isto toliko đavo-

li                   Jung,                   Odabrana                  dela,                   III                                              273

la, drugim recima ovome sledi katastrofa. Ako Ja podlegne samo delimično i uspe da se samopotvrdom spase od potpunog uništenja, tada može asimilovati glas i tada se ispostavlja da je zlo bilo samo loš privid, dok je u stvarnosti nosilac spasenja i rasvetlja-vanja. »Luciferično« je pravi i nedvosmisleni smisao karaktera unutrašnjeg glasa i zbog toga  ono postavlja čoveka pred poslednju moralnu odluku, bez koje on nikada ne može da dođe do svesnosti niti da postane ličnost. U unutrašnjem glasu često je pomešano najniže i najviše, najbolje i najbezočnije, istina i laž, što sve otvara ponor pometnje, obmane i razočaranja.

Naravno da je smešno kada se glasu prirode, koja je prema svemu blagonaklona i razorna, pripisuje zloba. Ako nam ona prvenstveno izgleda zla, onda to uglavnom potiče od stare istine da je dobro uvek neprijatelj boljeg. Ali mi bismo bili luckasti kada se ne bismo držali od davnina ukorenjenog dobrog, dok je god to moguće. Ali kako Faust kaže:

Kada dospemo do dobrog ovog sveta, Tada se bolje naziva obmana i varka!

Dobro, na žalost, nije večito dobro, pošto inače ne bi bilo ničega boljeg. Ako treba da naiđe bolje, onda dobro treba da uzmakne. Zbog toga je rekao majstor Ekhart (Meister

119

Eckhart): »Bog nije dobar, jer bi inače mogao biti bolji.«

Zato postoje razdoblja u svetskoj istoriji (naše bi moglo tu da spada), gde dobro mora da uzmiče i zbog toga izgleda ono što je određeno da postaje bolje, u početku kao zlo. Kako je opasno ove probleme makar i dodirnuti pokazuje upravo izrečena rečenica; jer kako se lako može prokrijumčariti zlo kada se  jednostavno izjavi  da je to potencijalno bolje! Problematika unutrašnjeg glasa je puna tajnih zamki i klopki. To je najopasnije, najklizavije područje, isto tako opasno i besputno kao sam život, ako se odrekne ograda. Ali onaj ko neće da izgubi svoj život, neće ga ni dobiti. Rađanje junaka i život junaka uvek je ugrožen. Tipični primeri su Herine zmije koje

ugrožavaj u/odo j če Hérkula, piton koji hoće da uništi rođenje boga svetlosti Apolona, vitlejemski pokolj dece. Postajanje ličnosti je smelost, i tragično je da upravo demon unutrašnjeg glasa istovremeno znači i najveću opasnost i nezamenljivu pomoć. Tragično je, ali logično. Prirodno je da je tako.

Da li se zbog toga čovek može ljutiti na čovečanstvo i na sve one dobronamerne pastire stada i zabrinute očeve, kada podižu zaštitne zidove, postavljaju delotvorne slike i preporučuju prohodne pute ve koji zaobilaze ponore?

Na kraju krajeva heroj, vođa i spasitelj je onaj ko otkrije novi put ka višoj sigurnosti. Moglo bi se ostaviti sve po starom da ovaj novi put bezuslovno ne zahteva da bude otkriven i da čovečanstvo ne pati pod svim patnjama Egipta, šve dok novi put nije pronađen. Neotkriveni put u nama je kao nešto psihički živo, što klasična kineska filozofija naziva »Tao« i upoređuje sa vodenim tokom koji neumoljivo teče svome cilju. Biti u Taou znači potpunost, celovitost, ispunjeno opredeljenje, početak i cilj i potpuno ostvarenje smisla egzistencije koji je urođen stvarima. Ličnost je Tao.