8. Propoved

O VEČNOME SJAJU

Ljudi vele, mali mravi, nama se dopada sjaj, ono što se blista, ono se nama dopada. Daj nam to, ako možeš, i mi ćemo biti srećni, i u našoj sreći pevaćemo i tvojoj slavi i tvojoj moći.

- Dosadi nam se gledati našu zemlju, našu Pepeljugu, mrska nam je ova naša Pepeljuga, oči nam od nje postaju sive. Pogledaj kakve su druge zvezde! O, kolika je zavist naša prema njihovom sjaju i stid od naše Pepeljuge! Izbavi nas, ako možeš od ove zavisti koja nam vratove noću krivi, i od ovog stida koji nam oči danju čini sivim. Daj nam ono, što se blista, i mi ćemo biti srećni, i sreća naša biće tvoj dostojan spomenik.

Tako mi govore ljudi i tako razdiru srce moje jednom malom željom svojom, koja i kad bi im se ispunila, ne bi ih ni za mrvu učinila srećnijim. A ja im velim:

- Nije rđava želja vaša, braćo moja, no je rđavo strpljenje vaše. Nije rđava želja vaša, no rđav je razum vaš, koji ne može da usavetuje želje srca vašeg. Jer želja se vaša rađa sa očima vašim. I kao što ne možete da gledate, a da ne vidite, tako ne možete, ni da srce imate, a da ne želite. No razum treba da bude tumač i očiju i srca. Sve što kroz oči u srce ulazi, neka kroz razum ulazi, i sve što iz srca k zvezdama hodi, neka kroz razum hodi.

- Ne gledajte u zvezde, kad grdite Pepeljugu, jer ćete ih naljutiti. Zar ne znate, da je Pepeljuga sestra njihova? Ili ako znate, zar mislite, da je među zvezdama mržnja kao među vama, i da će se zvezde radovati vašoj grdnji njihove sestre, kao što se vi radujete, kad slušate grdnju na jednoga od vaše braće i sestara?

- Sačekajte i promislite. Sačekajte hiljadu godina i videćete, kako se sjaj, koji vi sad želite pretvara u pepeo, i kako pepeo, koji vam je sad mrzak počinje sijati. I onda promislite o svojoj želji.

- Naš vek nije hiljadu godina, vele meni ljudi, i mi ne možemo toliko da čekamo. Naš vek nije dug kao vek naših praotaca.

A ja im velim:

- Varate se, kad mislite, da ne možete sačekati hiljadu godina. Varate se, kad mislite, da su praoci vaši duže živeli nego što vi živite. Nije mogao Bog biti milostiviji prema njima nego što je prema vama, jer i vi i oni podjednako ste deca Njegova.

- Vaši praoci živeli su hiljadu godina telom i krvlju, no zato misao njihova nije bila za ceo njihov vek koliko misao vaša za jedan dan. Oni nisu bili u stanju za hiljadu godina preživeti vaš razum, a vi možete razumom svojim preživeti za dan njihovih hiljadu godina.

- Zato i velim: Sačekajte hiljadu godina, i videćete obrt stvari. Pustite razum svoj neka toliko sačeka, jer on može što krv i telo ne mogu. Pustite ga neka sačeka i neka promisli.

- Tako ja velim ljudima, mali mravi, i noću kad ljudi spavaju, ja mislim, da li sam im dobro rekao? I ustajem iz postelje i hodim pod zvezde i pitam se, da li sam im dobro rekao? Mali mravi, mali mravi, i vas bih rado upitao: da li sam im dobro rekao? No gle, vi već spavate!