7. Propoved

O RATU

Hodeći kroz život, mali mravi, čuh jedan razgovor, koji i vama može strah zadati od ljudi. Pita mali Velizar majku svoju:

- Što se trese zemlja, majko moja? Zašto ječe dubrave nesvojim glasom? Zašto je vazduh tako težak kao da ga neko zbija u zemlju, i Sunce tako uvelo, kao da je bolesno? Zašto, majko, stada beže s livade i tice se kriju u svoje duplje? Zašto, majko, oca i braće nema danas kod kuće, i ti, zašto si ti tako bleda? Zašto su tako gore mirne od juče,

- nijednim listom ne trepere, kao da su u rastopljen metal umočene i ohlađene? Zašto si ti tako ćutljiva, tako tiha,

- kao duh hodiš na vrhu prstiju; govori majko, zašto?

- Zato, što je rat, sine. To ljudi ratuju, - zato.

- To ljudi ratuju, veliš, majko? No ne šapći, majko, govori glasnije i jasnije. Šta znači to rat, majko?

- To znači, da se ljudi biju, sine. To znači, da se ljudi kolju onim mačem, koji im je Hristos doneo, i onim mačevima, koje ni do Hrista ni posle nikad nije rđa nagrizla, - večno sjajnim i otočenim mačevima.

- Hahaha! - nasmeja se Velizar. To znači, drugim rečima, da čovek čoveku ispupči vrat kao ja piletu, i kad se koža na vratu dobro zategne, onda čovek po čoveku zastruže nožem, tamo-amo, kao ja po piletu, i kad rskavica zaškripi i kost ispod rskavice zazveči, onda se jedan čovek opruži na zemlji, a drugi ostane stojeći pred crvenim vodoskokom, zadovoljan kao ja nad zaklanim piletom. Je li tako, majko? Hahaha! Pa zar se od toga sva priroda uplašila?

- Ćuti, grozno dete! Reče majka i zadrhta pri tom. Ćuti, nije tako. To je kob, koja nad ljudskim rodom visi.

Vreme prolazi, Velizar stari. Pita mali Teodor, sin Velizarev, svoju majku: - Što se trese zemlja, majko moja? Zašto žene u crnini hode i nejaka deca zemlju oru? Gde su ljudi, gde je otac, majko moja!? Zašto se pesma nigde ne čuje i zašto starci hode gologlavi? Zašto se toliki svet ceo dan oko pošte tiska? Zašto ti, majko tako često noću, ustaješ penješ se na krov kuće i gledaš na sever, tako dugo gledaš na sever, odakle dolazi
nekakav tutanj i gde nekakvi neobični požari svakotrenutno vežu nebo sa zemljom? Zašto si ti tako bleda, tako ćutljiva i tiha: - kao duh hodiš na vrh prstiju: govori majko, zašto?

- Zato, što je rat, sine. To ljudi ratuju, - zato.

- To ljudi ratuju, veliš, majko? No ne šapći, govori glasnije i jasnije. Šta znači to rat, majko?

- To znači, da čovek čoveka olovom rešeta i ognjem pali. A ovo znači, da ljudi nastavljaju zanat svojih otaca: da svojom krvlju natapaju i svojim kosturima označavaju međe na njoj. A ovo znači, da je ljudima milija crna zemlja no njihova krvna braća. A ovo znači, da ljudima nije mila stara proročka reč o njihovom bratstvu.

- Hahaha! - nasmeja se Teodor. To znači, drugim rečima, da čovek čoveku lomi jedno po jedno rebro, i pravi se da ne čuje krckanje kostiju, kao što ja lomim pruće na staroj kotarici, pa kad se otvore jedna vrata na prsima, onda čovek čoveku naspe vatre unutra, kao ja u izlomljenu kotaricu, pa kad vatra počne da stinjava krv i glođe srce, tad čovek stoji više čoveka, pred stubom dima, i pravi se da ne oseća nikakav miris, kao ja nad izlomljenom i zapaljenom kotaricom. Jesam li te dobro razumeo, majko? Hahaha! Pa zar ti zbog toga ne možeš da spavaš?

- Ćuti, grozno dete! Reče majka i zadrhta pri tom. Ćuti; nisi me razumeo. To je kob, koja nad ljudskim rodom caruje.

Vreme prolazi, Teodor stari.

Pita mali Boris, sin Teodorov, svoju majku:

- Kakav je to urnebes oko nas, majko? Kakve to ljude već nekoliko dana provoze pored naše kuće, s belim platnom oko glave, oko nogu, oko ruku, oko grudi? Pogledaj na ulicu, majko, kako ispod tih kola kaplju crvene kapi u prašinu! To se krv nečija prosipa; - čija, majko? Zašto je naše groblje tamo u brdu već od dužeg vremena tako napunjeno narodom, majko, zašto sveštenik svako jutro tako rano tamo juri i tako pozno otuda se vraća? Zašto smo ja i ti tako dugo sami kod kuće, majko? Zašto je se vranac sam vratio kući bez oca, majko, s punim bisagama usirene krvi i očevim kalpakom u toj krvi? Zašto su nekakvi nepoznati ljudi, majko, oterali svu našu stoku ispred kuće? No pre svega reci mi, zašto plačeš i dan i noć, majko?

- Zato što je rat, sine. To ljudi ratuju; zato.

- To ljudi ratuju, veliš, majko? No ne šapći, govori glasnije i jasnije. Šta znači to rat, majko?

- To znači da ljudi ruše i ono što su oni zidali i ono što je Bog zidao. A ovo znači, da ljudi pljuju na sve ono, što su nekad zvali lepim, i bacaju se blatom na sve ono što su nekad zvali dobrim. A ovo znači, da ljudi daju prilike i sebi i Bogu za novo stvaranje. Bog se, sine neće umoriti u stvaranju, no ljudi se često i lako umore za novo stvaranje; oni samo onakaze, uprljaju, raskomadaju, razruše, pa onda umoreni, sedaju na ruševine i s guslama u rukama, kao slepci na pijacama, plaču nad prošlošću i prose hleb u Boga.

Rat je pobeda kobi, sine, nad ljudskim rodom.

- Ah, majko, kako su bedni ljudi, s kojima ću i ja sutra možda u rat protiv kobi? Kad će rat, majko, značiti pobedu ljudskog roda nad kobi? Ah, majko, taj dan biće od sad cilj svih mojih želja i sve moje snage! Ratovati s ljudima, majko, za mene je mala i odvratna i prezriva stvar.