222. Hrišćanin treba da se uvek seća Boga, budući da je napisano: Ljubi Gospoda Boga svog iz sveg srca svog (Pon.zak.6,5). Imaj ljubav i naklonost prema Bogu ne samo kada ulaziš u molitveni dom, već i kada si na putu, i kada razgovaraš, i kada jedeš. Jer, On govori: "Gde je blago vaše, onde će biti i um vaš" (Mt.6,21). Čovekov bog je ono za šta je privezano njegovo srce i ka čemu ga vuče želja. Bog je njegov Gospod ukoliko ga njegovo srce uvek želi. Granje koje se baci u oganj ne može da se protivi sili plamena, već odmah sagoreva. Isto tako i demoni odmah gore kada napadnu na čoveka koji se udostojio darova Duha. Njih opaljuje i istrebljuje božanstvena ognjena sila. Jedino čovek treba da je uvek prilepljen uz Gospoda, i da na Njega polaže uzdanje i nadu. Demoni se opaljuju molitvom kao vosak ognjem, pa makar bili silni kao tvrda gora.

223. I svetitelji Božiji su ponekad sedeli na pozornici sveta i gledali njegove prevare. U unutrašnjem čoveku oni su besedili sa Bogom, a po spoljašnjem je izgledalo da posmatraju ono što se dešava u svetu. Svetovni ljudi potpadaju pod drugi uticaj duha prevare, po kome misle samo na zemaljsko. Hrišćani, pak, imaju drugo proizvoljenje, drugi um. Oni su ljudi drugog veka, drugog grada, zato što Duh Božiji prebiva u opštenju sa njihovim dušama.

224. Apostol govori: Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gneva i lukavog dvoumljenja (1.Tim.2,8), zato što, po Jevanđelju, pomisli izlaze iz srca. Stoga pristupi molitvi i obraćaj pažnju na svoje srce i um. Poželi da uznosiš čistu molitvu Bogu, i posebno pazi da nema ničega što je ometa. [Ispituj] da li ti je molitva čista i da li ti je um obuzet Gospodom kao što je zemljodelac zauzet zemljoradnjom, muž ženom i trgovac trgovinom. [Utvrdi] da li ti, kad preklanjaš kolena na molitvu, neki drugi otimaju molitvu.

225.  Napisano je: Ljubi Gospoda Boga svoga iz sveg srca svoga (Pon.zak.6,5). I ti govoriš: "Ja volim i imam Duha Svetog". Međutim, da li se zaista u tebi nalazi sećanje na Gospoda, račenije i gorenje prema Njemu? Da li si ti za Gospoda privezan danonoćno? Ako imaš takvu ljubav - čist si. A ako nemaš, onda obrati pažnju [na sebe] kada ti dolaze zemaljske brige i skverne i lukave pomisli i [utvrdi] da li si zaista nepokolebiv, da li se tvoja duša otima ka ljubavi Božijoj i da li je privržena Bogu. Jer, svetske pomisli rasejavaju um zemaljskim i truležnim, ne dozvoljavajući mu da zavoli Boga ili da se seća Gospoda. Često puta prost čovek pristupa molitvi, preklanja kolena i umom ulazi u pokoj. On potkopava zid zlobe koji mu se protivi i dolazi do viđenja i mudrosti do kojih ne mogu doći silni, mudri i krasnorečivi. Oni ne mogu da poznaju tananost njegovog uma budući da je zanet božanstvenim tajnama.

226.  Kada dodaš drva u vatru iznad koje se nalazi bakarni sasud, ono što je u njemu počeće da kuva i vri. Ako li se, pak, [vatra] zanemari i ne podloži drvima, plamen će početi da se smanjuje da bi najzad nestao. Tako je i blagodat nebeski oganj u tebi i izvan tebe. Ako se budeš molio i svoje pomisli budeš predao ljubavi Hristovoj, biće kao dao ložiš drva. Tvoje pomisli će postati oganj, pogruzivši se u čežnju Božiju. Ako se Duh i udalji i kao da je izvan tebe, ipak prebiva u tebi i pokazuje se izvan tebe. Kod onoga, pak, ko postane nemaran, predajući se pomalo svetskim stvarima ili rasejanosti, opet dolazi greh, odevajući dušu i prignječujući čoveka. Duša se priseća ranijeg pokoja, počinje da žali i da počešće pati.

227.  Um ponovo počinje da se približava Bogu, opet počinje da mu se približava ranije spokojstvo, iznova počinje snažnije da ište Boga i govori: "Preklinjem te, Gospode". Postepeno nailazi oganj koji gori i uspokojava dušu, kao što udica postepeno izvlači ribu iz dubine. Kada toga ne bi bilo, i kad ne bi okusila gorčinu i smrt, duša ne bi mogla da razlikuje gorko od slatkog, smrt od života, niti da blagodari životodavnog Oca i Sina i Svetoga Duha u vekove.

228.  Na brodu sa velikom posadom krmanoš svima upravlja i raspoređuje, jednima prigovarajući, drugima ukazujući šta treba da rade. Tako i srce ima krmanoša, tj. um, i savest koja izobličava, i pomisli koje se osuđuju i opravdavaju. Jer, apostol govori: Misli se među sobom optužuju ili opravdavaju (Rim.2,15).

229.  Kočijaš, u čijim rukama se nalazi kočija, uzde, životinje i sve ostalo, po svojoj volji i kad hoće juri krajnjom brzinom, i opet, kad hoće, zadržava kočiju. On čitavu kočiju usmerava gde hoće i ona je u njegovoj vlasti. Tako i srce ima mnogo prirodnih pomisli koje su tesno sa njim povezane, a um i savest ga opominju i usmeravaju, uspavljujući prirodne pomisli koje niču u njemu. U duši, naime, ima mnogo sastava, premda i jeste jedna jedina.

230.  Upregnuvši konje, ljudi upravljaju kolesnicama i ustremljuju se jedni protiv drugih, stremeći da jedni druge obore i pobede. Tako i srce podvižnika predstavlja jedno poprište na kome se lukavi duhovi bore sa dušom, dok Bog i anđeli gledaju na podvig. Svakog časa duša proizvodi nove pomisli, a i zloba ih podmeće. Jer, duša ima mnogo skrivenih pomisli, koje stalno proizvodi i rađa. Takođe i zlo ima mnogo pomisli i poduhvata i svakog časa rađa nove pomisli protiv duše. Um, pak, kao kočijaš, upreže kolesnicu duše, zadržava uzde pomisli i ustremljuje se protiv satanske kolesnice, kao što i se i satana sprema protiv duše.

ž) Iz toga je očigledno da se borba sa grehom i neprijateljem ni ovde ne prekida. Otuda

neprekidna borba sa pomislima i pokretima srca. Ovde je ona još tananija.

231.  Mnogi od onih koji imaju blagodat ne znaju da ih potkrada greh. Mlada žena koja živi u kući sa mladim čovekom, i koju on prevari, koja se sa njim saglasi i najzad padne u blud - biva prezrena. Tako i sa dušom prebiva strašna zmija greha, sablažnjava je i nagovara. Ukoliko se složi, besplotna duša ulazi u opštenje sa besplotnom zlobom duha, tj. duh opšti sa duhom. Prema tome, bludniči onaj ko u svoje srce primi pomisao lukavog i saglašava se sa njom. Zbog toga mera tvog podviga neka se sastoji u tome da ne bludničiš u pomislima, već da se protiviš umom i da vodiš unutarnju borbu, da se boriš sa porokom i da ga ne slušaš, da se ne naslađuješ sa njim u pomislima. I ako Gospod u tebi nađe takvu revnost, poslednjeg dana će te primiti u Carstvo Svoje.

232.  Ljudska priroda je takva da i onaj koji se nalazi u dubini poroka i ko služi grehu može da se obrati ka dobru, kao što i onaj ko je vezan za Duha Svetoga i ko je opijen nebeskim ima vlast da se okrene ka zlu. Čak i oni koji su već okusili blagodat Božiju i koji su postali pričasnici Duha Svetoga moraju biti oprezni kako ne bi postali gori nego što su bili kao svetovnjaci. To se dešava ne zato što bi Bog bio izmenjiv ili nemoćan, ili što Duh gasne, već stoga što se sami ljudi ne usaglašavaju sa blagodaću. Stoga oni i skreću i upadaju u hiljade zala.

233.  Poneki, okusivši od sladosti Božije, još uvek potpadaju pod dejstvo protivnika, pa se, kao neiskusni, čude što i posle Božije posete pomisli pokazuju svoje dejstvo, čak i za vreme hrišćanskih tajinstava. Međutim, oni koji su ostareli u tom stanju ne čude se. Iskusni ratari po dugotrajnoj navici čak i kada bude rodna godina ne ostaju potpuno bezbrižni, računajući i na glad i na oskudicu, kao što, uostalom, ni u vreme gladi ili oskudice ne gube nadu, znajući da se vremena menjaju. Isto je i u duhovnom. Našavši se u različitim iskušenjima, duša se ne čudi i ne očajava jer zna da Božije popuštenje dozvoljava da se ispita i vaspita zlom, kao što, uostalom, ni pri velikom bogatstvu i pokoju ne postaje nemarna, već očekuje promenu.

234. Čak i kad se nalazi u dubini i bogatstvu blagodati, čovek još uvek poseduje izdanke poroka. Ipak, on ima zastupnika koji mu pomaže. Mesto koje okružuje izvor i samo jeste vlažno i mokro. Međutim, čim nastanu vrućine, presušuje i izvor i njegova okolina. Isto tako i kod slugu Božijih blagodat Božija, kojom izobiluju, isušuje i lukavu pohotu i prirodne želje, budući da ljudi Božiji sada postaju veći od prvog Adama.

235. Poneki u toj meri stiču spokojstvo u blagodati da postaju hrabriji od poroka koji u njima prebiva, držeći se molitve i počinka u Bogu. Drugi put oni potpadaju pod dejstvo lukavih pomisli i bivaju potkradeni grehom, iako još prebivaju u blagodati Božijoj. Lakomisleni i neznaveni misle da u njima više nema greha pošto je u njima delimično podejstvovala blagodat. Rasudljivi, pak, i oni koji su mudriji, nemaju smelosti da kažu da više ne podležu dejstvu sramnih i nečistih pomisli samim tim što u sebi imaju blagodat.

236. Često susrećemo bratiju koji imaju toliku radost i blagodat da posle pet ili šest godina govore: "U nama se isušila pohota". I kada su već sebe smatrali potpuno slobodnim od pohote, odjednom bi se porok, koji je u njima bio pritajen, pokretao i oni izgarahu od želje, usled čega govorahu: "Otkuda posle toliko vremena da se u nama pojavi takva pohota?" Zbog toga se niko od razboritih neće usuditi da kaže: "Ja sam savršeno slobodan od greha budući da u meni prebiva blagodat". Naprotiv, u umu deluju dva lica. Neiskusni u [duhovnim] stvarima misle da su pobednici i Hrišćani čim u njima podejstvuje mala blagodat. Međutim, ja mislim da stvar stoji ovako: Sunce na čistom nebu sija [jasno]; čak i kad naiđu oblaci i sakriju ga, zgušnjavajući vazduh, ono ne gubi u svojoj svetlosti, niti u svom biću. Isto se dešava i sa onima koji se nisu u potpunosti očistili. Prebivajući u blagodati Božijoj, oni su u dubini duše još obuzeti grehom. Oni imaju prirodne pokrete, ali i pomisli koje ih krepe u stremljenju ka Bogu, pri čemu još nisu potpuno utvrđeni u dobru.

237. I oni koji se u dubini duše drže dobra, tj. blagodati, još uvek ostaju robovi i zarobljenici lukavih pomisli, nalazeći se na strani poroka. Zbog toga je čoveku potrebno veliko rasuđivanje kako bi shvatio da se sve tako dešava. Kažem ti da čak ni apostoli nisu bili potpuno bezbrižni, iako su imali Utešitelja u sebi. Pored radosti i veselja, u njima je postojao i strah i trepet, po dejstvu same blagodati, a ne sa strane poroka. Sama blagodat ih je čuvala da ne skrenu, čak ni u najmanjem. Stena na koju bace

kamenčić ostaje čitava i nepokretna. Isto tako ni strela ne može povrediti onoga koji ima oklop. Oklop odbija strelu tako da i gvožđe i telo ostaju nepovređeni. Tako su i apostoli ostajali nepovređeni od zla koje im se približavalo. Oni su bili obučeni u savršenu silu Hristovu. Kao savršeni, oni su imali slobodu da čine dela pravde. Budući da neki tvrde da pri blagodati duša već nema o čemu da se brine, Bog i od savršenih zahteva duševnu volju radi služenja Duhu, kako bi postojala saglasnost. Jer, apostol govori: Duha ne gasite (1.Sol.5,19).

238.  U vidljivom svetu zemlja najčešće izdaje trnje. Zemljodelac kopa zemlju, prilježno je obrađuje i seje, pa ipak neposejano raste trnje i množi se zato što je Adamu po prestupu rečeno: Trnje i čičak će ti davati zemlja (Post.3,18). Ratar se iznova trudi, krči trnje, ali ono se još više umnožava. Shvati to duhovno. Po prestupu, zemlja srca iznosi trnje i čičak. Čovek obrađuje zemlju, trudi se, a trnje lukavih duhova se sve više umnožava. Međutim, najzad Duh Sveti pomaže ljudskoj nemoći. Gospod obrađuje zemlju srca i u nju polaže nebesko seme. Međutim, i pošto padne nebesko seme, trnje i čičak se još uvek umnožavaju. Sam Gospod i čovek ponovo obrađuju zemlju duše, no još uvek niču i množe se sedam lukavih duhova i trnje, sve dok ne nastupi leto, dok se ne umnoži blagodat i trnje se ne osuši od sunčeve toplote.

239.  Premda sapostoji sa našom prirodom, zlo je ipak ne nadvladava, niti je čini svojim pašnjakom. Nežne stabljike pšenice kukolj može da zaguši. Međutim, kada, sa nastupanjem leta, rastinje postane suvo, on joj već više ne može ni malo naškoditi. Jedna šaka kukolja koja se nađe u trideset mera pšenice uopšte se neće primetiti, jer će postati neprimetno u mnoštvu pšenice. Isto je i sa blagodaću - kada se dar Božiji i blagodat umnoži u čoveku, i kad čovek se obogati u Gospodu, porok, koji delimično ostaje u njemu, više ne može da mu naškodi, više nad njim nema silu, niti pašu. Jer, Gospodnji dolazak i promišljanje usmereni su na to da se mi, koji smo porobljeni, dužni i potčinjeni grehu, oslobodimo i postanemo pobednici smrti i greha.

240.  Da li su apostoli mogli da sagreše da su hteli, ili je blagodat bila jača i od same volje? Oni nisu mogli da zgreše, niti su želeli, budući da su se nalazili u svetlosti i tolikoj blagodati. Uostalom, ne kažemo da je blagodat u njima bila nemoćna, već tvrdimo da ona i savršenim duhovnim muževima dopušta da imaju svoju volju, da mogu da čine šta hoće i da se usmere gde hoće. I sama ljudska priroda, kao nemoćna, ima mogućnost

da skrene od dobra koje joj je sapostojeće. Oni koji su obučeni u punu opremu, koji imaju oklop i oružje, iznutra su obezbeđeni i neprijatelji ih ne napadaju, ili ih i napadaju, ali od njihove volje zavisi da li će da upotrebe oružje, da im se usprotive, da sa njima stupe u borbu i pobede, ili će, opet, iako poseduju oružje, odustati od borbe, veseliti se i biti u miru sa njima. Tako i Hrišćani, budući obučeni u savršenu silu i imajući u sebi nebesko oružje, mogu da, ukoliko hoće, uživaju sa satanom i da budu u miru sa njim, izbegavajući borbu. Jer, priroda [ljudska] je lako izmenjiva i čovek, zbog samovlasnosti koja ostaje u njemu, može da, ako ushte, postane i sin Božiji, ali takođe, i sin pogibli.

241.  Da li savršeni imaju nevolju i borbu, ili su potpuno bezbrižni? Nema čoveka bez borbe. Satana je nemilosrdan i nečovekoljubiv i ne lenji se da napada na sve ljude. Ipak, očigledno je da ne napada sve sa jednakom usrdnošću. Poneki trpe silnu borbu i napade od greha, ali se krepe i umudruju u bitkama, prenebregavajući protivničku silu. Oni su u tome bez opasnosti zato što su nepokolebivi i utvrđeni u svom spasenju. Oni su izvežbani i iskusni u borbi sa zlom. Sam Bog je sa njima, rukovodeći ih i

uspokojavajući ih. Drugi, pak, neizvežbani, upavši u jednu nevolju i nakon jedne borbe, odmah propadaju i ginu.

242.  Utvrdivši se i osetivši silno dejstvo blagodati Božije, poneki su nalazili da su im udovi osvećeni, te pomišljahu da u Hrišćanstvu nema mesta za pohotu, da um postaje celomudren i čedan i da se unutrašnji čovek već uznosi u božanstveno i nebesko. Takav čovek misli da je nesumnjivo dostigao savršenu meru. Kada već smatra da je stupio u bezbedno pristanište, njega sustižu talasi i on opet sebe vidi usred mora, gde postoji samo voda, nebo i gotova smrt. Tako greh, koji je ušao u nas, proizvodi svaku zlu pohotu. Udostojivši se ponovo izvesne blagodati i iz čitave morske dubine primivši samo neku kap, oni svakog časa i dana otkrivaju čudo koje se dešava. Podvrgnuti tako čudnom, neobičnom i božanstvenom dejstvu, oni se dive i čude kako su se umudrili. Božanska i nebeska blagodat ih prosvećuje, rukovodi, umiruje i sve uređuje na dobro.

243.  Trudi se da ispuniš pravdu u unutrašnjem čoveku gde je postavljen Hristov oltar zajedno sa prečistim svetilištem, kako bi se svedočanstvo tvoje savesti pohvalilo Krstom Hristovim koji tvoju savest čisti od mrtvih dela, kako bi Bogu poslužio duhom svojim i kako bi poznao kome se klanjaš, po rečenome: Mi se klanjamo onome što znamo (Jn.4,22). Poveri se Bogu koji te vodi i stupi u zajednicu sa Njim, kao nevesta sa ženikom. Jer, rečeno je: Tajna je ovo velika, a ja govorim o Hristu (Ef.5,32) i o neporočnoj duši.

244.  Zamisli jedan vrt u kome postoji plodno drveće i drugo mirisno rastinje. On je prekrasno obrađen i ukrašen. On je ograđen i jednim malim zidom radi zaštite. Neka pored njega teče mala reka. Ukoliko voda najpre lagano udara u zid, oštetiće njegov temelj i naći sebi prolaz. Zatim će pomalo sasvim rastresti temelj i ući u vrt, polomiti i iskoreniti svo rastinje, uništiti sav trud i vrt učiniti beskorisnim. Isto biva i sa ljudskim srcem. U njemu postoje dobre pomisli, ali se njemu neprestano približavaju i potoci greha, gotovi da ga obore i povuku na svoju stranu. Ako je um unekoliko lakomislen i ako se preda nečistim pomislima, duhovi prevare će već naći pasište za sebe, progurati se i porušiti svu lepotu, ni u šta obratiti sve dobre pomisli i opustošiti dušu.

z) Osim ove borbe, javlja se i spoljašnja. Kako počinje da se projavljuje blagodat Božija u srce podvižnika, tako započinju i neprijatni napadi drugih ljudi. Izgnan iz unutrašnjosti, neprijatelj se naoružava spolja. To postaje neophodan uslov da bi Hrišćanin dospeo do savršenstva u duhu.

245.  Božiji ljudi treba da se pripreme za borbu i podvig. Kao što hrabri mladić izdržava borbu i na udarce, koje mu nanose, uzvraća udarcima, tako i Hrišćani treba da podnose nevolje, spoljašnje i unutrašnje borbe, kako bi, primajući udarce, pobeđivali trpljenjem. Takav je put Hrišćanstva. Gde je Duh Sveti, tamo se - kao senka - pojavljuje gonjenje i borba. Zbog toga ne treba da se čudite: Istina mora biti gonjena.

Vidiš li kako proroci behu gonjeni svojim jednoplemenicima, iako u njima delovaše Duh? Vidiš li kako je Gospoda, koji je put i istina, gonio Njegov, a ne tuđ narod? Njegovo pleme - Izrailjci - su ga gonili i raspeli. Slično je bilo i sa apostolima. Jer, od vremena Krsta, Duh Utešitelj je došao i preselio se kod Hrišćana: više niko od Judejaca nije bio gonjen, već su jedino Hrišćani postajali mučenici. Zbog toga ne treba da se čudite: Istina mora biti gonjena.

246.  Nije tek tako napisano o Jovu da ga je iskao satana. Jer, on, sam po sebi, bez popuštenja, nije ništa mogao učiniti. Šta đavo govori Gospodu? Daj mi ga u ruke, [pa ćeš videti] da li te neće u lice blagosloviti [tj. opsovati] (Jov.1,11). I sada je isti Jov, i isti Bog, i isti đavo. Baš u vreme kad je Jov osećao pomoć Božiju, kad je bio revnostan i plamen u blagodati, ište ga satana i govori Gospodu: "On ti služi pošto mu pomažeš i štitiš ga. Ostavi ga i predaj ga meni, [pa ćeš videti] da li te neće u lice blagosloviti". Prema tome, izgleda da blagodat odstupa baš zbog toga što se duša teši. Tada se duša predaje iskušenjima. Dolazi, dakle, đavo i donosi joj hiljadu nevolja - beznadežnost, očajanje, lukave pomisli. On donosi nesreću da bi dušu raslabio i odvojio od nade u Boga. Razborita, pak, duša ni u nevoljama, ni u skorbi ne gubi nadu, već se drži onoga što je stekla. Bilo šta da joj se desi usred hiljadu iskušenja, ona trpi i govori: "Makar me i smrt zadesila, neću ga (tj. Boga) ostaviti".

247.  Svi pravednici su ugodili Bogu idući tesnim i uskim putem. Avraam je bio bogat u Bogu, ali se u [odnosu] na svet nazivao prahom i pepelom (Post.18,27), a i David je o sebi govorio: Ja sam crv a ne čovek, ruglo ljudima i poruga narodu (Ps.21,7). Slično su i svi apostoli i proroci stradali, trpeći vređanje. Pogledaj u kakvom je poniženju došao i sam Gospod, koji je put i Bog! On nije došao radi sebe, već radi tebe, da bi za tebe postao obrazac svakog dobra. On, koji je Bog, Sin Božiji, Car i Sin Carev, na sebe uzima izgled sluge. On donosi celebna lekarstva i leči ranjene, iako je po spoljašnjosti kao jedan od ranjenih.

248.  Međutim, nemoj prenebregavati dostojanstvo Božije, videći da je po spoljašnjosti unižen kao jedan od nas. On je takav postao radi nas, a ne radi sebe. Razmisli koliko se On smirio u trenutku kad su vikali: Raspni ga, raspni! (Lk.23,21), i kad se skupljao narod. Nad zločincem kome je knez izrekao presudu gnuša se sav narod i ponižava ga. Tako su i fariseji prezirali Gospoda u vreme raspeća, budući da je bio osuđen na smrt. Nije li prevazišlo svaku meru poniženja pljuvanje po licu, stavljanje trnovog venca i udaranje po obrazima? Jer, napisano je: Leđa svoja podmetah onima koji me bijahu i obraze svoje onima koji me sramoćahu; ne zaklonih lica svoga od poruge ni od

pljuvanja (Is.50, 6). Bog je, dakle, primio mnoštvo poruga, stradanja i poniženja. I ma koliko se smiravao ti, koji si prah i po prirodi smrtan, nećeš se niukoliko moći uporediti sa svojim Vladikom. Bog se radi tebe smirio, a ti se ni radi sebe ne smiravaš, već se nadimaš i oholiš. On je došao da na sebe uzme skorb i teret, i da tebi pruži Svoj pokoj, a ti nećeš da poneseš trud i da postradaš kako bi se iscelio od rana. Slava stradanju i dugotrpljenju Njegovom u vekove!

249. Kad je i Bog na zemlji išao tim putem, i ti si dužan da ga podražavaš. Tako su hodili i apostoli i proroci. Ako i mi želimo da budemo nazidani na temelju Gospoda i apostola, treba da budemo njihovi podražatelji. Jer, apostol govori Duhom Svetim: Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista (1.Kor.11,1). Ukoliko, pak, voliš ljudsku slavu i hoćeš da ti se klanjaju, tražeći pokoj, [znaj] da si skrenuo sa puta. Ti treba da se raspneš sa Raspetim, da postradaš sa Stradalnikom, kako bi se proslavio sa Proslavljenim (Rim.8,17). Jer, nevesta treba da postrada sa Ženikom, čime postaje sudeonica i sunaslednica Hristova. Bez stradanja i bez prohođenja napornog, uskog i tesnog puta niko ne može ući u grad svetih, dostići pokoj i carevati sa Carem u beskonačne vekove.

250. Koliko se satani dopušta da nas napada: do izvesne mere, ili koliko hoće? On se naoružava ne samo na Hrišćane, već i na idolopoklonike i na ceo svet. Prema tome,

kad bi mu bilo dozvoljeno da napada koliko hoće, on bi istrebio sve. Zašto? Zato što je to njegovo delo i njegova volja. Grnčar koji krčage stavlja u vatru odmereno zagreva peć. On ih ne ostavlja ni preko vremena u vatri, kako ne bi popucali, niti kraće od neophodnog vremena, kako ne bi ostali nedopečeni i kako ne bi propali. Zlatar takođe priprema pogodnu vatru. Jer, kad bi usilio vatru, zlato i srebro bi se istopili, postali žitki i propali. Najzad, i um ljudski odmerava težinu sa snagom tegleće stoke, ili kamile, ili druge životinje, tj. pazi na težinu koju mogu poneti. Koliko tek [pazi] Bog, koji zna snagu ljudskih sasuda i koji u raznoj meri popušta protivničkoj sili da deluje!

i) Podnoseći sve ovo strpljivo i ni u čemu ne ustupajući neprijatelju, duša se sve više čisti i otvara prostor snažnijim dejstvima blagodati Svetoga Duha, koja se najzad projvaljuje kroz ozarenja uma, kroz posebna utešna naravstvena stanja, kroz viđenja, upućivanja. Postaje očigledno da duša prilazi savršenstvu.

251. Onome koji ga ljubi, Bog saopštava Svoju ljubav. Onome koji je jednom poverovao u Njega, On dodaje nebesku veru, te čovek postaje dvostruk. Koliko od svojih udova ti Njemu prineseš na dar, toliko će i On od Svojih udova prisajediniti duši tvojoj, kako bi ti sve čisto bilo - i delanje, i ljubav, i molitva.

252. Marija je ostavila sve, sela pored nogu Gospodnjih i čitavog dana blagosiljala Boga. Vidiš li sedenje u blizini koje proizilazi iz ljubavi? Čuj i sledeće, kako bi jasnije zasijala reč Božija. Duši onoga koji ljubi Isusa i pravo na Njega gleda, koji ga sa ljubavlju posmatra a ne obično, Bog hoće da uzvrati nečim, premda čovek ne zna šta prima i u kojoj meri Bog obdaruje dušu. Mariji, koja ga je zavolela i koja je sedela pored Njegovih nogu, On nije jednostavno dao nagradu, već joj je darovao neku skrivenu silu od Svoje suštine. Same reči, koje je Gospod sa mirom izrekao Mariji, behu Duh i sila. Te reči su ušle u srce, postale duša u duši, duh u duhu, i božanstvena sila je ispunila njeno srce. Tamo gde se obrete, ta sila postaje neotuđivo nasleđe. Zbog toga, znajući šta joj je darovao, Gospod govori: Marija je dobri deo izabrala (Lk.10,42). I Marta je vremenom, zbog usrdnosti sa kojom je služila, dobila isti dar. I ona je, naime, u dušu svoju primila božastvenu silu.

253. I zašto bi bilo čudnovato da oni koji prilaze Gospodu i koji se prilepljuju uz Njega telesno primaju silu? Nekada su apostoli besedili i Duh Sveti je silazio na verujuće (Dap. 10,44). I Kornilije je od reči koje je čuo primio silu. Utoliko pre se javljala sila kad je Gospod izgovarao reči Mariji, ili Zakheju, ili grešnici koja je raspuštenom kosom otirala noge Gospodnje, ili Samarjanci, ili razbojniku. Utoliko pre je tada Duh Sveti dolazio u jedinstvo sa njihovim dušama. A i sada oni koji ljube Gospoda, koji su sve ostavili i stalno prebivaju u molitvi, tajno uče stvari koje ranije nisu znali. Sama Istina im se, saglasno njihovom proizvoljenju, otkriva i uči ih: Ja sam... istina (Jn.14,6). Sami

apostoli, koji su do Krsta prebivali uz Gospoda, viđahu velika znamenja - čišćenje gubavih, vaskrsavanje mrtvih, premda nisu znali kako božanstvena sila počiva i deluje u srcu. Oni ne znađahu da će se duhovno preporoditi, da će se sjediniti sa nebeskom dušom, da će postati nova tvar. Oni su voleli Gospoda radi čuda koja je vršio. Najzad, Gospod im je rekao: "Zašto se divite znamenjima? Ja ću vam dati veliko nasleđe kakvo nema čitav svet".

254.  Njima su još bile neobične reči Gospodnje, sve dok On nije vaskrsao iz mrtvih i dok

radi nas nije uzneo telo na nebo. Tada je na njih sišao Duh Utešitelj i stupio u jedinstvo

sa njihovim dušama. Sama Istina se javlja u dušama vernih i nebesni čovek prilazi tvom čoveku, stupajući sa njim u zajednicu. Oni koji istrajavaju u služenju i koji usrdno sve čine iz revnosti i ljubavi prema Bogu, vremenom pristupaju poznanju same Istine zato što se Gospod otkriva dušama njihovim i uči ih saživotu sa Duhom Svetim.

255.  Rečeno je: Okusite i vidite da je blag Gospod (Ps.33,9). Ovo okušanje je osvedočenje u dejstvenu silu Duha koja služi u srcu. Jer, sinovi svetlosti i služenja Novome Zavetu u Duhu Svetome ničemu se ne uče od ljudi, već samo od Boga. Sama blagodat na njihovim srcima piše zakone Duha. Zbog toga oni ne treba da se osvedočuju samo iz Pisama, koja su napisana mastilom, već iz tablica srca na kojima blagodat Božija ispisuje zakone Duha i nebeske tajne. Jer, srce gospodari i caruje celim telesnim sastavom. Ovladavši pasištem srca, blagodat već caruje nad svim udovima i pomislima. Jer, tu je um i sve pomisli duše i njeno očekivanje. Zbog toga blagodat i prodire u sve delove tela.

256.  Takav, po napisanom, ispituje svakog čoveka (1.Kor.2, 14). On za svakog zna iz kog izvora crpe reč, gde se zaustavio, na kakvom se stepenu nalazi, dok o njemu niko od ljudi, koji imaju svetski duh, ne može ništa znati niti suditi. Jedino onaj ko ima nebeskog Duha Božijeg može prepoznati sebi sličnog, kao što govori apostol: "Duhovno duhovnim upoređujući".

257.  Onima koji su se udostojili da postanu čeda Božija i da se rode odozgo od Duha Svetoga, koji u sebi imaju Hrista koji ih prosvećuje i uspokojava, na različite i raznovrsne načine upravlja Duh i blagodat nevidljivo dejstvuje u njihovom srcu kroz duhovno spokojstvo. Da bismo delimično pokazali kako blagodat dejstvuje u njihovim

dušama, pozajmićemo primere iz vidljivih naslada. Ponekad su oni veseli kao na carskoj večeri, radujući se neizrecivom radošću i veseljem; ponekad liče na nevestu koja se uspokojava božanstvenim pokojem u opštenju sa svojim ženikom; ponekad kao besplotni anđeli, nalazeći se još u telu, osećaju izuzetnu lakoću i krilatost; ponekad kao da su pijani od pića, razveseljeni i opijeni Duhom, opijeni božanstvenim duhovnim tajnama.

258.  Međutim, ponekad kao da plaču i tuguju zbog roda ljudskog, moleći se za celog Adama, prolivajući suze i plačući, zapaljeni duhovnom ljubavlju prema čovečanstvu. Ponekad ih Duh raspaljuje takvom radošću i ljubavlju da bi, kad bi mogli, svakog čoveka stavili u srce, ne razlikujući zlog od dobrog. Ponekad u smirenoumlju duha toliko umanjuju sebe da se smatraju poslednjima i najmanjim od svih. Ponekad ih Duh postojano drži u neizrecivoj radosti. Ponekad liče na silnog vojvodu koji, obukavši se u carsko oružje, izlazi u borbu sa neprijateljima, snažno se podvizavajući da ih pobedi. Jer, duhovni [ljudi] se, slično njemu, oblače u nebeska oružja Duha, ustaju na neprijatelje i sa njima vode borbu da bi ih pokorili pod svoje noge.

259.  Ponekad se duša uspokojava u nekom velikom bezmolviju, tišini i miru, prebivajući u duhovnoj sladosti, u neizrecivom pokoju i blaženstvu. Ponekad blagodaću Duha postaje mudra nekom neizrecivom razboritošću i mudrošću i neobjašnjivim duhovnim poznanjem, koje se ne može izraziti jezikom i ustima. Ponekad, opet, čovek postaje kao jedan od [običnih] ljudi. Tako raznovrsno u ljudima deluje blagodat, i na mnoge načine rukovodi dušu, uspokojavajući je po volji Božijoj, i vežbajući je mnogoobrazno, kako bi

je savršenu, besprekornu i čistu privela Ocu nebeskom.

260.  Ova nabrojana dejstva Duha umnožavaju se kod onih koji su bliži savršenstvu. Jer, nabrojana raznovrsna upokojenja blagodaću se različito izražavaju rečima i u ljudima se

neprestano dešavaju, tako da jedno dejstvo sledi za drugim. Uzdignuvši se ka savršenstvu Duha, savršeno se očistivši od strasti i u neizrecivom opštenju se spojivši sa Duhom i sama postavši duh, stupivši u jedinstvo i srastanje sa Duhom Utešiteljem, duša sva postaje svetlost, sva oko, sva duh, sva radost, sva spokojstvo, sva veselje, sva milosrđe, sva blagost i dobrota. Kao što je kamen u morskoj dubini sa svih strana okružen vodom, tako i ovi ljudi, potpuno se sastavši sa Duhom, postaju slični Hristu, nepromenjivo imajući u sebi vrline sile Duha, ostajući unutrašnje besprekorni, neporočni i čisti. Jer, kako bi obnovljeni Duhom mogli spolja proizvoditi plod zla? Naprotiv, u njima svagda i u svemu sijaju plodovi Duha.

261.  Ima [ljudi] koji ulaze da preklone kolena [na molitvi] i srce im se ispunjava božanstvenim dejstvom, te im se duša veseli sa Gospodom kao nevesta sa ženikom, po reči proroka Isaije: Kao što se raduje ženik zbog neveste, tako će se Gospod obradovati zbog tebe (Is.62,5). Ponekad je takav po čitav dan zauzet nečim, da bi se zatim na jedan čas posvetio molitvi. Tada se njegov unutrašnji čovek sa velikom sladošću zanosi molitvenim stanjem, beskrajnom dubinom onoga veka, tako da se njegov um u potpunosti odstranjuje, nošen i zarobljen tamošnjim. Za to vreme on zaboravlja na pomisli zemaljskog razuma, budući nasićen i zarobljen pomislima na Božanstveno, nebesko, bezgranično, neshvatljivo, divno, što čovečija usta ne mogu da izgovore. U taj čas čovek se moli i govori: "O, kada bi moja duša otišla zajedno sa molitvom".

262. Da li se čovek uvek nalazi u takvom stanju? Istina, blagodat je neprestano prisutna i ukorenjena, delujući kao kvasac u čoveku i uzrastajući od mladih dana. Prebivajući u čoveku, ona postaje kao nešto prirodno i neodvojivo, kao nešto jedno sa njegovim bićem. Ipak, ona svoja dejstva menja kako joj je ugodno, na korist samom čoveku. Ponekad se taj oganj razgara i raspaljuje snažnije, a ponekad slabije i tiše; jedno vreme se ova svetlost razbuktava i sija blistavije, a ponekad se umanjuje i mrkne; svagda goreći i svetleći, ovaj svetilnik je ponekad jasniji, razgorevajući se od opijenosti ljubavlju Božijom, a u drugo vreme svoj sjaj odaje štedljivo, tako da je svetlost koja prebiva u čoveku slabija.

263. Osim toga, nekima se u svetlosti javljalo znamenje krsta i sjedinjavalo sa unutrašnjim čovekom. Ponekad čovek za vreme molitve dostiže do istupljenja, kad mu se čini da stoji u crkvi pred žrtvenikom na kome se nalaze tri hleba, koji kao da su uskisli zajedno sa jelejom. I koliko ih on jeđaše, toliko oni narastahu i podizahu se. Ponekad se javljala neka svetla odežda kakve nema na zemlji u ovome veku i kakvu ne mogu da sačine ljudske ruke. Jer, kao što je Gospod, popevši se na goru, preobrazio svoje haljine, učinivši ih munjezračnim, tako se i čovek, obučen u [slične haljine], čudio i izumljivao. Drugom prilikom je ta svetlost, javivši se u srcu, otkrivala unutrašnju, najdublju i skrivenu svetlost, zbog čega bi čovek, potpuno progutan onom sladošću i onim sagledavanjem, prestajao da vlada sobom i za ovaj svet postajao kao lud i stranac. Zbog izobilne ljubavi i sladosti, i usled skrivenih tajni, čovek u to vreme dostiže slobodu i savršenu meru, postaje čist i slobodan od greha. Međutim, kasnije se blagodat umanjuje i silazi pokrivalo suprotne sile. Blagodat bi tada bila samo delimično vidljiva, nalazeći se na nižem stepenu savršenstva.

264.  Čovek treba da prođe, da tako kažemo, dvanaest stupnjeva da bi dostigao savršenstvo. Ponekad on zaista postiže tu meru i dostiže savršenstvo. Zatim blagodat opet počinje da deluje slabije i čovek silazi na drugi stepen, stojeći već na jedanaestom stupnju. Drugi, međutim, bogat blagodaću, uvek danonoćno stoji na visokoj meri, budući

slobodan i čist, zarobljen i nošen. Čovek kome su pokazana ona čuda i koji ih je na opitu poznao, više ne bi mogao na sebe da primi domostroj reči [tj. da poučava], niti bilo kakvo drugo breme. Kad bi sa njim uvek bilo tako, on se ne bi saglasio ni da sluša, niti da se, po običaju, pobrine za sebe, ni za sutrašnji dan, već bi samo sedeo u jednom ćošku u zanosu i u nekoj opijenosti. Zbog toga mu se ne daje savršena mera kako bi se postarao o bratiji i poslužio rečju, premda je pregrada već srušena i smrt pobeđena.

265.  Na delu se dešava sledeće: slično gustoj magli, neka primračna sila počiva na [čoveku] i lagano ga pokriva. Svetilnik neprestano gori i svetli. Ipak, kao da neko pokriva i natkriljuje svetlost. Zbog toga čovek priznaje da još nije savršen i da još nije potpuno slobodan od greha. Stoga se može reći da je pregrada već razrušena i razorena, premda u ponečemu još ne potpuno i ne za svagda. Jer, povremeno blagodat snažnije plamti, teši i uspokajava čoveka, a ponekad se umanjuje i povlači, kako sama ustrojava na korist čoveka. Ko je, pak, taj koji, makar privremeno, dolazi do savršene mere, okuša i iskustveno poznaje onaj vek? Ja do sada nisam upoznao ni jednog [potpuno] savršenog i slobodnog Hrišćanina. Naprotiv, čak i u onome koji se uspokojava u blagodati, koji dolazi do tajni i otkrivenja, do osećanja velike blagodatne sladosti - još uvek u unutrašnjosti prebiva i greh. Takvi ljudi, usled neiskustva, sebe smatraju slobodnim i savršenim zbog blagodati i svetlosti koja izobiluje u njima. Međutim, oni zbog svoje neopitnosti upadaju u obmanu, [izvlačeći pogrešan zaključak] iz dejstva blagodati u njima. Tako do sada nisam video ni jednog slobodnog čoveka. A pošto sam povremeno i sam delimično dolazio do takve mere, shvatam zbog čega nema

savršenog čoveka.

266. Reci nam na kome si ti stepenu. Sada, posle krsnog znamenja, blagodat deluje tako da umiruje sve udove i srce, te duša zbog velike radosti postaje slična nezlobivom detetu. Čovek [tada] više ne osuđuje ni Jelina, ni Judejca, ni grešnika, ni svetovnjaka. Unutrašnji čovek na sve gleda čistim okom i raduje se zbog celog sveta. On želi da u punoj meri uspoštuje i zavoli i Jeline i Judejce. Ponekad on, kao carev sin, tvrdo veruje u Sina Božijeg kao u Oca. Pred njim se otvaraju vrata i on ulazi u mnoge obitelji. Po meri njegovog ulaženja, njemu se otvaraju nova vrata - na primer, posle stotine obitelji, on ulazi u drugu stotinu i bogati se. I srazmerno obogaćenju, njemu se pokazuju nova čuda. Njemu se, kao sinu i nasledniku, poverava ono što ljudska priroda ne može izreći, što se ne može izgovoriti ustima i jezikom.