DOBROTOLjUBLjE

SVETI MAKARIJE VELIKI

POUKE SVETOG MAKARIJA o hrišćanskom životu, izabrane iz njegovih beseda

6. STANjE ONIH KOJI SU PRIMILI DEJSTVENOST DUHA

a) Sila i dejstvenost blagodati se otkriva kod onoga ko savesno i bez samožaljenja preduzima podvižnički trud. Ona se projavljuje kroz posebnu duhovnu toplinu u srcu, kroz umirenje pomisli, gubljenje naklonosti za sve tvarno i umanjenjem vrednosti onoga što se na zemlji smatra dragocenim. Upravo je to seme duhovnog života. Od sada počinje oduhovljenje duše, očišćenje od strasti, zaceljenje rana koje su pričinile strasti.

175.  Podražavaj [Presvetu] Mariju, gledajući jedino na Onoga koji je rekao: Dođoh da bacim oganj na zemlju; i kako bih želeo da se već zapalio (Lk.12,49). Jer, razgorevanje duha oživotvoruje srca a porok spaljuje kao trnje i slamu. Nevaštastveni i Božanstveni oganj osvećuje duše i isušuje ih (kao što se istinsko zlato isprobava u peći), a porok spaljuje kao trnje i slamu. Jer, Bog naš je oganj koji spaljuje (Jev. 12,29). Delatnost ovoga ognja tražio je blaženi David, govoreći: Iskusi me, Gospode, ispitaj me, raspali utrobu moju i srce moje(Ps.25,2).

176.  Ovaj oganj je zagrevao srce Kleope i njegovog saputnika kad je Spasitelj po vaskrsenju razgovarao sa njima. I anđeli i služebni duhovi učestvuju u svetlosti ovog ognja, po rečenome: Koji čini anđele Svoje duhovima i sluge Svoje plamenom ognjenim (Jev.1,7). Ovaj oganj sažiže trunje u unutrašnjem oku i um čini čistim, te mu vraća prirodnu prozorljivost kojom neprestano može da gleda čuda Božija, slično onome koji govori: Otvori oči moje i shvatiću čuda zakona Tvoga (Ps.118,18). Stoga, ovaj oganj progoni demone i istrebljuje greh.

177.  Gvožđe, olovo, zlato i srebro gube svojstvo čvrstoće kada se stave u oganj, postajući meka veštastva. Sve dok su u plamenu, oni se, usled sile plamena, tope i menjaju svoju prirodnu čvrstoću. Isto tako i duša koja se odrekla sveta i zavolela jedinog Gospoda, koja sa velikim srdačnim iskanjem, u trudu i podvigu, neprestano sa

uzdanjem i verom, očekuje Gospoda i koja je u sebe primila onaj nebeski oganj Božanstva i ljubavi Duha - najzad napušta svaku svetsku ljubav, postajući slobodna od svakog zla strasti. Ona sve odbija od sebe, menja svoje prirodne osobine i svoju grehovnu tvrdoću, sve smatra izlišnim, uspokojavajući se jedino u nebeskom Ženiku, koga je primila u sebe, i u neiskazanoj ljubavi prema Njemu.

178.  Kažem ti da će se duša odvratiti čak i od ljubljene bratije, koji su joj pred očima, ukoliko je ometaju u onoj ljubavi. Jer, njen život i pokoj su - tajinstveno i neizrecivo opštenje sa nebeskim Carem. Jer, i ljubav prema telesnom opštenju [čoveka] razdvaja od oca i majke i braće. Premda ih i voli, oni za um postaju nešto spoljašnje. Jer, svo raspoloženje on usmeruje na svoju suprugu, kao što je rečeno: Toga radi ostaviće čovek oca svoga i mater i prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo (Ef. 5,31).

Kada telesna ljubav u toj meri suzbija svaku ljubav, koliko će se tek oni koji su se zaista udostojili da stupe u opštenje sa onim nebeskim i željenim Duhom Svetim, odstraniti od svake ljubavi prema svetu! Njima će sve izgledati suvišno, budući da su savladani onom nebeskom čežnjom, stekavši tesnu zavisnost od nje. Tamo su njihove želje, tamo pomisli, tamo oni žive, tamo im se kreću pomisli, tamo svagda prebivaju umom - pobeđeni božanstvenom i nebeskom ljubavlju i duhovnom čežnjom.

179.  Ljudi na koje je kanula rosa Duha života Božanstva i čije srce je ranjeno božanstvenom ljubavlju prema nebeskom Caru - Hristu, vezuju se za onu krasotu, za neisrecivu slavu, za netruležno blagoljepije, za nezamislivo bogatstvo istinskog i večnog Cara - Hrista. Oni se prepuštaju zarobljeništvu čežnje i želje i svecelo se ustremljuju Hristu, želeći da dobiju neizreciva blaga koja sozercavaju u Duhu. Zbog toga oni ni u šta ne računaju svu krasotu na zemlji, i slavu, i blagoljepije, i čast, i bogatstvo careva i knezova. Oni su ranjeni božanstvenom lepotom i u njihovu dušu je kanuo život nebeske besmrtnosti. Zbog toga i žele jedino ljubav nebeskog Cara. Oni Njega jedinog imaju pred očima. Zbog Njega se odvajaju od svake svetske ljubavi i udaljuju od svakih zemaljskih uza, kako bi u srcima svagda imali samo jednu želju i kako sa njom ne bi ništa drugo mešali.

180.  Hrišćani koji su istinski okusili blagodat i koji imaju znak krsta u umu svom i srcu, sve - od [položaja] careva do siromaha - smatraju đubretom i smradom, i mogu da shvate da čitav zemaljski svet i carske riznice, i slava i mudre reči jesu samo prolazna mašta bez ikakve tvrde osnove. Sve što postoji pod nebom, za njih je beznačajno. Zbog čega? Zato što je neobično i divno ono što je iznad nebesa, čega nema u carskim riznicama, nu i rečima mudrosti, ni u svetskoj slavi. Dostojanstvo i bogatstvo koje su stekli oni koji u unutrašnjem čoveku imaju Gospoda i Tvorca svega jeste neprolazno i trajno imanje.

181.  Hrišćani u umu i razumu svagda imaju nebesko razmišljanje i jedinstvom i  učešćem u Duhu Svetom sozercavaju nebeska blaga. On im odozgo pruža preporod u Bogu, udostojavajući ih da u istini i sili postanu čeda Božija. Kroz mnoge borbe i napore, On ih je doveo u stanje postojanosti, nepomućenosti i pokoja, u kome prestaje rasejavanje i uznemiravanje nepostojanim i sujetnim pomislima. Iz tog razloga Hrišćani su viši i bolji od ljudi ovoga sveta. Njihov um i mudrovanje njihove duše nalaze se u Hristovom miru, u ljubavi Svetoga Duha, kao što je Gospod rekao: Oni su prešli iz smrti u život (Jn.5,24). Obnovljenjem uma, umirenjem pomisli, ljubavlju i nebeskim račenijem prema Gospodu, Hrišćani se kao nova tvar razlikuju od svih ljudi u svetu. Gospod je i došao radi toga da bi se oni koji su istinski poverovali u Njega udostojili tih duhovnih blaga.

182.  Istinski poverovavši i dohvativši se skuta haljine Gospodnje, krvotočiva žena se odmah iscelila, te je presušio tok nečistog izvora krvi. Isto tako će i svaka duša koja ima neisceljivu ranu greha i izvor nečistih i lukavih pomisli, i koja sa istinskom verom i prozbom priđe Hristu, dobiti spasonosno isceljenje od neisceljivog toka strasti. Onaj istočnik će silom jedinog Isusa presušiti i nestati. Niko drugi ne može isceliti tu ranu.

183.  Sunčevi zraci su [u podne] svi nad zemljom. Kada, pak, počne da zalazi i da se povlači u svoj dom, sa njim zahode i njegovi zraci. Tako i duša koja nije preporođena Duhom sviše sve svoje pomisli ima na zemlji. Oslobodivši se uza lukavog kneza -duha sveta, ona nalazi čiste i božanstvene pomisli, budući da je Bog blagoizvoleo da čoveka učini pričasnikom Božanstvene prirode.

i njeno mišljenje se rasprostire do njenih granica. Udostojivši se, međutim, nebeskog rođenja i opštenja sa Duhom, ona sabira svoje pomisli i drži ih kod sebe, pristupajući Gospodu, u Njegovo nebesko i nerukotvoreno obitalište. Nalazeći se u nebeskom vazduhu, sve njene pomisli postaju nebeske, čiste i svete. Oslobodivši se uza lukavog kneza -duha sveta, ona nalazi čiste i božanstvene pomisli, budući da je Bog blagoizvoleo da čoveka učini pričasnikom Božanstvene prirode.

b) To se projavljuje pri samom početku delovanja blagodati. Međutim, opasno je misliti da se već dostiglo savršenstvo. To je samo početak. Postavši primetna, blagodat malo - pomalo ovladava srcem, sve dok ga ne ispuni u potpunosti, preobrazivši čitavu unutrašnjost.

184.  Dejstvo Božije blagodati osenjuje dušu po meri vere svakoga. Međutim, iako duša prima pomoć sviše, blagodat je osenjuje samo delimično. Nemoj misliti da se bilo kome ozaruje celokupna duša, zato što u njoj još ostaje veliko pasište za zlobu. [Da bi se očistio], čoveku je potreban još veliki trud i napor, koji je saglasan sa blagodaću koja u njemu deluje. Iako i u jednom trenutku može da očisti čoveka i da ga učini savršenim, božanska blagodat počinje dušu da prosvećuje postepeno kako bi ispitala ljudsko proizvoljenje, tj. da li ljubav prema Bogu čuva celovitom, da li u svemu izbegava lukavog i da li se u potpunosti predaje blagodati. Na taj način, tokom vremena i mnogih godina, duša postaje iskusna i, ukoliko ničim ne žalosti i rastuži blagodat, malo - pomalo dobija pomoć. Tada sama nebeska blagodat ovladava pasištem duše, puštajući korene u najdubljim njenim delovima i pomislima, sve dok je čitavu ne obuzme i zacari se u njoj kao u [svom] sasudu.

185.  Tako su mnogi bili dovedeni u zabludu usled samog dejstva blagodati, pomišljajući da su dostigli savršenstvo i govoreći: "Dovoljno nam je. Više nam nije potrebno". Međutim, veći deo duše je u vlasti greha, a jedan deo je pod blagodaću. I čovek se obmanjuje, premda nije ni svestan.

Međutim, Gospod je beskonačan i nepostižan. Hrišćani ne smeju da kažu da su postigli [savršenstvo], već treba da se smiravaju dan i noć. Duša poseduje mnogo delova i veliku dubinu. Ušavši u nju, greh je ovladao svim njenim delovima i pašnjacima srca. Blagodat, međutim, koja dolazi na iskanje čoveka, ovladava nad, može biti, dva dela duše, a neiskusni, tešen blagodaću, misli da je zauzela sve sastave duše i da je greh iskorenjen. Međutim, veći deo duše je u vlasti greha, a jedan deo je pod blagodaću. I čovek se obmanjuje, premda nije ni svestan.

186. I bolesnik ima izvesne zdrave udove, kao na primer organ vida - oko, premda su mu drugi udovi oštećeni. Tako biva i u duhovnom. Neko može imati zdrava tri dela duha, pa da ipak još nije savršen. Vidiš li koliko je duhovnih stepena i mera, i kako se postepeno, a ne odjednom, iskorenjuje i čisti zlo.

187.  Zametak u majčinoj utrobi ne postaje čovek odjednom, već postepeno poprima ljudski oblik. Isto tako, [dete] se ne rađa u savršenom ljudskom obliku, već je potrebno da mnoge godine raste kako bi postalo čovek. I seme ječma ili pšenice ne pušta odmah koren čim se baci u zemlju, već tek posle zime i vetrova. U određeno vreme ono već pušta stablo. I onaj ko sadi krušku neće odmah obrati plodove. Isto je i u duhovnom gde postoji tolika mudrost i tananost. Čovek postepeno uzrasta i postaje savršen čovek,

dospevajući u meru rasta [punoće Hristove] (Ef. 4,13). Nije, dakle, [tačno] ono što neki

tvrde, naime, da je [duhovni napredak] isto što i svući ili obući [haljinu].

188.  Kao što pčela tajno pravi vosak u košnici, tako i blagodat tajno u srcima proizvodi svoju ljubav, pretvarajući gorčinu u sladost, i surovost u blagost. Kao što kujundžija ili duborezac postepeno na tanjiru izrađuju [likove] raznih životinja, da bi, po završetku, [svoj trud] izneli na svetlo, tako i istinski Umetnik rezbari naša srca i tajinstveno ih obnavlja, sve dok se ne preselimo iz tela. Tada će se tek videti krasota duše.

v) Zbog toga oni koji su okusili blagodat, sve više i više čeznu za njom.

189.  Istinoljubive i bogoljubive duše, koje sa velikom nadom i verom čeznu da se savršeno obuku u Hrista, nemaju veliku potrebu za opominjanjem drugih i ne trpe ni najmanje umanjenje nebeske želje i ljubavi prema Gospodu. Svecelo se prigvozdivši na krst Hristov, one svakočasovno osećaju duhovni napredak u vezivanju za duhovnog Ženika. Ranivši se nebeskom čežnjom i žeđu za pravdom vrlina, one silno i nenasito žude za ozarenjem Duha. Ukoliko se, pak, zbog svoje vere, udostoje poznanja Božanstvenih tajni ili ako postanu pričasnice radosti nebeske blagodati, one se ne uzdaju u same sebe, niti se nadimaju, već su utoliko više gladne i žedne pričešća i umnoženja blagodati ukoliko više u sebi osećaju duhovni napredak, te ukoliko se više duhovno obogaćuju, utoliko sve više osiromašuju pred samim sobom, [zadržavajući] nenasitu duhovnu žudnju za nebeskim Ženikom, kao što govori Pismo: Oni koji me jedu ogladneće, i koji me piju ožedneće (Sir.24,23).

190.  Makar učinila i hiljade pravednih dela, istinski bogoljubiva i hristoljubiva duša, po svom nenasitom stremljenju ka Gospodu, smatra da još ništa nije ostvarila. Čak ako svoje telo iznuri postovima i bdenjem, ona zadržava osećanje kao da još nije ni počela da se trudi oko vrlina; iako se udostojila različitih duhovnih darova, otkrivenja i nebeskih tajni, po svojoj bezmernoj i nenasitoj ljubavi prema Gospodu, ona drži da još ništa nije stekla, već, naprotiv, svakodnevno gladuje i žeđuje, sa verom i ljubavlju boraveći u molitvi, ne mogući da se nasiti blagodatnim tajnama i vrlinskim stanjem. Ona je ranjena ljubavlju nebeskog Duha; uz pomoć blagodati neprestano u sebi podstiče plameno stremljenje ka nebeskom Ženiku; želi da se savršeno udostoji tajinstvenog i neizrecivog opštenja sa Njim u svetinji Duha; sa otkrivenim licem duše gleda na nebekog Ženika licem u lice; u duhovnoj i neizrecivoj svetlosti sa potpunim osvedočenjem se sjedinjuje sa Njim; saobražava se Njegovoj smrti; sa velikom čežnjom neprestano očekuje svoju smrt za Hrista; nesumnjivo veruje da će preko Duha primiti savršeno izbavljenje od greha i tame strasti; da će se, očistivši se Duhom i osvetivši se duševno i telesno, udostojiti da postane čist sasud za primanje nebeskog mira i [da će postati] obitelj istinskog Cara Hrista. Tako ona postaje dostojna nebeskog života, budući da je još ovde postala čisto stanište Svetoga Duha.

191.  Do ove mere duša ne dolazi odjednom, već posle mnogih ispitivanja. Posle mnogih napora i podviga, posle dugog vremena i marljivosti, posle iskušenja i različnih napasti, duša duhovno uzrasta i napreduje sve do savršene mere bestrašća. Tada ona već sa gotovošću i hrabrošću istrajava u svakom iskušenju od greha, udostojavajući se velikih počasti, duhovnih darova nebeskog bogatstva, postajući naslednica nebeskog Carstva

u Hristu Isusu, Gospodu našem.

192.  Hrišćanstvo je hrana i piće. Okusivši od njega, um se sve više zagreva njegovom sladošću, postajući neuzdržljiv i nenasit, sve više ištući i kušajući. Onaj ko je žedan postaće još žedniji ako mu se da slatko piće. Probavši ga, on još snažnije stremi ka piću. Tako i onaj ko okusi od Duha stiče neutoljivu žeđ koja se sa pravom upoređuje sa željom onoga čoveka. I to nisu prosto reči, već dejstvo Svetoga Duha, koji tajanstveno služi umu.

193.  Zamisli izvor i žednog čoveka, koji je počeo da pije iz njega. Međutim, neko ga u tom ternutku odvaja i ne da mu da se napije koliko bi hteo. On će, pošto je okusio vodu, svakako još više goreti žeđu i iskati da se napije. Isto tako je i u duhovnom: neko je već okusio i pričestio se nebeskom hranom, ali ga odjednom zaustavljaju i niko mu ne da da je se nasiti.

194.  Gospod zna nemoć ljudsku i da se čovek lako nadima. Zbog toga ga zadržava i popušta da je u neprestanoj vežbi i nevolji. Jer, kada postaješ nepodnošljiv i nadimaš se kada ti se pruži malo, šta bi tek radio kad bi ti se odjednom dalo da se nasitiš! Znajući, pak, tvoju nemoć, Bog ti, po Svom domostroju, šalje nevolje kako bi postao smiren i revnosnije ga iskao.

g) Žudeći sve više za Gospodom, oni osećaju oskudicu i nedostatak u svemu. Zbog toga je smirenje osećanje koje se ukorenilo u njima. Ono i jeste uslov svakog daljeg napretka.

195.  Kako može da bude siromašan duhom čovek koji oseća da se promenio, da je napredovao i da je došao do poznanja i razboritosti koje ranije nije posedovao? Sve dok to ne stekne, čovek nije siromašan duhom, već o sebi misli visoko, a kada ga stekne, sama blagodat ga uči da se [drži] siromaštva duhom, te Da, premda je pravednik i Božiji izabranik, svoju dušu smatra bezvrednom i poniženom, kao da ništa ne zna i ništa nema. Takva [misao] postaje prirodna i kao prirođena umu čovekovom. Ne vidiš li kako je praotac Avraam, premda Božiji izabranik, sebe nazivao prahom i pepelom (Post.18,27). I David, koji je pomazan za cara, imajući Boga pred sobom, govori: Ja

sam crv a ne čovek, ruglo ljudima i poruga narodu (Ps.21,7). Zbog toga, oni koji žele da budu njihovi sunaslednici i sugrađani u nebeskom gradu, te da se proslave zajedno sa njima, treba da imaju isto smirenoumlje, da ne misle o sebi da su nešto i da imaju skrušeno srce.

196. Onaj ko je primio blagodat smatra se ništavnijim od svih grešnika. Takva pomisao se usađuje u njega i [postaje] [gotovo] prirodna. Što više ulazi u poznanje o Bogu, toliko više se smatra neznalicom; što više uči, toliko više smatra da ništa ne zna. To dejstvo u duši postaje prirodno zahvaljujući blagodati koja joj služi.

197.  Iako izabrani i iskusni pred Bogom, [Hrišćani] sebe smatraju najmanjima i krajnje neiskusnima. Za njih je postalo prirodno i nezaobilazno da sebe smatraju ništavnim. Zar oni ne znaju da su primili ono što nisu imali i da su dobili nešto neobično za njihovu prirodu? Kažem ti da se smatraju neiskusnima i zaostalima, te da ne znaju da su stekli ono što nisu imali. Blagodat koja nishodi na njih uči ih da svoju dušu ne smatraju dragocenom, premda i napreduju, već da se smatraju krajnje beznačajnim. Budući dragoceni pred Bogom, za sebe su beznačajni. I pored svog napretka i poznanja Boga, oni smatraju da ništa ne znaju. Bogati za Boga, oni su sebi krajnje siromašni.

198.  Ako vidiš da se neko nadima i oholi zbog toga što ima učešće u blagodati, da čini čuda i mrtve vaskrsava, ali ne smatra da je beščastan i ponižen dušom, da je siromašan duhom i mrzak, [znaj] da ga potkrada zlo, premda toga i nije svestan. Takvome ne treba verovati, pa makar i čuda činio. Jer, obeležje Hrišćanstva se sastoji u sakrivanju od ljudi svoje iskusnosti pred Bogom. Makar imao sve skrivnice carske kod sebe, [Hrišćanin] će ih držati u tajnosti i govoriti: "To nije moje blago, već ga je drugi stavio kod mene. Ja sam siromah i onaj ko ga je položio može ga uzeti kad god ushte". Onaj, pak, ko govori: "Ja sam bogat. Dovoljno mi je ono što sam stekao. Više mi nije potrebno" - nije Hrišćanin, već sasud prelesti i đavola. Jer, sladost Božija je nenasita. Onaj ko je okusi i proba, postaje još gladniji. Takvi ljudi gore od nezadržive ljubavi prema Bogu. Ukoliko  se više staraju da napreduju i stiču, utoliko se smatraju siromašnijim, oskudnijim i lišenijim. Oni govore: "Nedostojan sam da me sunce ozari". To je obeležje Hrišćanstva. To je smirenje.

199.  Onaj ko nema veliko smirenoumlje biće predan satani, obnaživši se od božanstvene blagodati koja mu je data. Ispitan kroz mnoge nevolje, projaviće on svoju nadmenost, tj. svoju nagotu i okajanost. Zbog toga onaj koji se bogati blagodaću Božijom treba da prebiva u velikom smirenoumlju i srdačnoj skrušenosti, da se smatra ništavnim i siromašnim, te da misli: "Ono što imam, tuđe je, drugi mi je dao, i kad zaželi, uzeće od mene". Ko se tako smirava pred Bogom i ljudima, moći će da sačuva blagodat koju je dobio, kao što je rečeno: Koji se ponizi uzvisiće se (Mt.23,12). Iako izabranik Božiji, neka osuđuje sam sebe; iako veran, neka se smatra nedostojnim. Takve duše ugađaju Bogu i njih oživotvoruje Hristos.

d) Bez obzira na to, oni se opominju da se više od svega čuvaju od samomnjenja, prevaznošenja i osuđivanja, zbog kojih odstupa blagodat. A bez blagodati je blizu pad.

200.  Siromašan [čovek] bogatstvo koje mu poveri car na čuvanje neće smatrati svojom sopstvenošću. On će uvek sebe smatrati siromašnim, ne smejući da rasipa tuđu riznicu. On stoga uvek u sebi rasuđuje ovako: "To bogatstvo ne samo da je tuđe, već mi ga je poverio silni car koji ga može uzeti kad god ushte". I oni koji imaju blagodat Božiju na  isti način treba da misle o sebi, tj. da su smirenoumni i da priznaju svoje siromaštvo. Ukoliko se siromašan [čovek] ponada na povereno mu od cara bogatstvo i počne da se tuđom riznicom prevaznosi kao svojom sopstvenom, te mu se srce ispuni nadmenošću, car će od njega uzeti dragocenost i on će ostati siromašan kao što je i ranije bio. Isto tako, ako se oni koji imaju blagodat predaju oholosti, i ako se srce njihovo nadme, Gospod će povući Svoju blagodat i oni će ostati onakvi kakvi su bili pre njenog primanja.

201.  Zaista, [takve dušeđ primaju blagodat Duha i nalaze utehu blagodati u pokoju, čežnji i duhovnoj sladosti. Međutim, predavši se [samo]pouzdanju, one se nadimaju i padaju u nemar, zanemaruju skrušenost i smireno mišljenje. Tako one ne dostižu do savršene mere bestrašća, niti se savršeno ispunjavaju blagodaću koju su prihvatile sa revnošću i verom, zadovoljavajući se, uspokojavajući se i zaustavljajući se na maloj blagodatnoj utesi. One više napreduju u nadmenosti, nego u smirenju. Ako su se i udostojile nekog dara, zbog nemara i nerada i zbog nadmene oholosti i njega će biti lišene.

202.  Kažem ti da sam video ljude koji su imali sve darove i koji su postali pričasnici

Duha, ali nisu dostizali do savršene ljubavi, zbog čega su i padali. Jedan blagorodni

čovek, koji se odrekao sveta, prodao svoje imanje, robovima dao slobodu, već beše slavljen kao razuman i razborit zbog časnog života. Međutim, predavši se nadmenosti i oholosti, najzad je pao u razvrat i u hiljadu zala.

203.  Drugi je za vreme gonjenja svoje telo predao [na muke] i postao ispovednik. Kasnije je, za vreme mira, bio oslobođen i postao uvažen. Njemu su bile povređene obrve zato što je mučen silnim dimom. Njega, dakle, slavljahu. Pozvan na molitvu, on uze hleb i dade ga svom detetu. Tako je njegov um došao u stanje u kome kao da nikada nije ni čuo za reč Božiju.

204.  I jedan drugi podvižnik, koji je živeo sa mnom u jednom domu i molio se zajedno sa mnom, beše tako bogat blagodaću da je, moleći se pored mene, dolazio u umiljenje. U njemu kipljaše blagodat. On imađaše dar isceljenja, i ne samo da izgonjaše demone, već i one koji su imali oduzete ruke i noge i patili od žestokih bolesti isceljivaše dodirom ruku. Međutim, postavši nemaran zbog sveta koji ga je proslavljao, naslađujući se u sebi samom, i uzoholivši se, on pade u najveću dubinu greha. Primeti kako je i onaj koji je ima dar isceljenja pao. Vidiš li kako padaju oni koji nisu dospeli do mere ljubavi? Ljubav, pak, onoga koji je dostigne vezuje i opija, pogružavajući ga, i odvodeći kao zarobljenika u drugi svet, pri čemu on kao da ne oseća svoju prirodu.

205.  Gledajući na večna dobra koja su pripremljena pravednima i na neizrecivo dobročinstvo Božije blagodati koja će sići, verna i istinoljubiva duša i sebe i svoje staranje i svoj trud i podvig smatra nedostojnim spram neiskazivih obećanja Duha. Takav je siromašni duhom, koga Gospod ublažava. Takav je gladan i žedan pravde. Takav je i skrušeni srcem. Oni koji su prihvatili takvo proizvoljenje, staranje, trud i  čežnju prema vrlini i koji do kraja ostanu takvi, zaista će moći da steknu život i večno Carstvo. Stoga niko od bratije ne treba da se prevaznosi nad bratom, niti da, prevaren lukavim, napreduje u oholosti, govoreći: "Ja već imam duhovni dar". Jer, Hrišćanima ne priliči da tako misle. Tebi nije poznato šta će sutrašnji dan učiniti sa bratom. Ti ne znaš kakav će biti tvoj i njegov kraj. Naprotiv, neka svako sa pažnjom neprestano ispituje svoju savest i proverava delo svoga srca, tj. sa kakvim staranjem i podvigom njegov um stremi Bogu. Neka svako ima u vidu krajnji cilj - slobodu, bestrašće i spokojstvo u Duhu, i neka neprekidno i neumorno hodi, ne uzdajući se ni u kakav dar ili pravednost.

206.  Na koji način padaju oni u kojima dejstvuje blagodat Božija? I najčistije pomisli po svojoj prirodi mogu da skliznu i da padnu. Čovek počinje da se nadima, da osuđuje drugog i govori: "Ti si grešnik", dok sebe smatra pravednikom. Zar ne znaš šta govori Pavle: Dade mi se žalac u telo, anđeo satanin, da mi pakosti, da se ne ponosim (2.Kor.12,7). Jer, i čista priroda može da se nadima.

207.  Zbog toga Hrišćani treba da upotrebe svo staranje da nikiga ne osuđuju - ni javnu bludnicu, ni grešnike, ni razvratne ljude, već da na sve gledaju sa prostodušnim proizvoljenjem i čistim okom, kako bi im uskoro prešlo u nepromenjivu prirodu da nikog ne osuđuju, da se ničim ne gnušaju i da ne prave razliku između ljudi.

208.  Može li da padne čovek koji ima blagodatni dar? Ukoliko postane nemaran, pašće zato što neprijatelji uvek deluju i vode borbu, ne predajući se nemaru. Utoliko pre si ti dužan da ne prekidaš svoje iskanje pred Bogom. Jer, mnogo štete ti dolazi od nemarnosti, makar ti se i činilo da si ispitan i u samoj tajni blagodati.

209.  Veliko je hrišćansko dostojanstvo. Sa njim se ništa ne može uporediti. Onaj, pak, ko postane rasejan i koga okrade zloba, postaje sličan gradu bez zidina, u koji bez smetnje ulaze razbojnici otkuda hoće, pustoše ga i sažižu. Prema tome, ako si i ti

nemaran i nepažljiv prema sebi samome, doći će lukavi duhovi da satru i opustoše um, rasejavajući pomisli po ovome svetu.

đ) Oni se zbog toga mnogo raduju, shvatajući kakvo blago su dobili, premda se i plaše da ga ne izgube, starajući se da svoje duhovno služenje obavljaju tako da ne ožaloste Duha blagodati i da On ne ode.

210.  Trudbenik ne očajava zbog svog truda i svog života, već [očekuje] ono čemu se nada, tj. da dođe Gospod i da se naseli u njemu, u svim čulima i u svim duhovnim dejstvima. A kada okusi blagost Gospodnju, kada se nasladi plodovima Duha, kada sa njega bude skinuto pokrivalo tame i kada svetlost Hristova zasija i uzdejstvuje u neizrecivoj radosti, on će se uveriti u veliku ljubav, imajući Gospoda sa sobom. Kao trgovac koji stekne zaradu, on se raduje, ali ujedno i skrušava i boji nevolje od razbojnika i lukavih duhova, tj. da nekada ne oslabi i izgubi nešto od svog truda. I tako sve dok ne uđe u Carstvo nebesko, u gornji Jerusalim.

211.  Ploveći po moru i imajući pogodan vetar i tiho more, trgovci se stalno nalaze u velikom strahu sve dok ne uđu u pristanište, [znajući] da može odjednom da dune protivni vetar, da se more uzburka i da se brod nađe u opasnosti. Isto tako i Hrišćani, premda osećaju kako u njima duva blagoprijatni vetar Svetoga Duha, ipak još uvek poseduju strah od vetra protivničke sile, koji u njihovim dušama može da izazove metež i uznemirenje. Zbog toga je potrebno veliko staranje kako bismo ušli u pristanište spokojstva, u savršeni mir, u večni život i večnu sladost, u grad svetih, u nebeski Jerusalim, u Crkvu prvorodnih (Jev.12,23). Ko, međutim, nije prošao te stepene, ima još mnogo razloga za strah od lukave sile koja mu na tom putu može prirediti neki pad.

212.  [Dešava se] da neki bogati čovek, veoma slavan car, obrati svoje blagovoljenje prema nekoj siromašnoj ženi koja nema ništa osim svog tela, da je zavoli i da poželi da je uzme sebi za nevestu i suprugu. I ako ona pokaže raspoloženje prema svom mužu, čuvajući ljubav prema njemu, postaće gospođa svih imanja koje poseduje njen muž, iako dotle nije imala ništa. Ukoliko, pak, učini nešto protiv dužnosti i obaveze, ponašajući se neprilično u domu svoga muža, biće izbačena sa beščašćem i porugom, te će poći položivši obe ruke na glavu, kao što se u Mojsijevom Zakonu govori o ženi koja je nepokorna i neugodna svom mužu (Pon.zak.24,1). Tada će patiti i gorko plakati, razmišljajući o tome koliko je bogatstvo izgubila i kakve se slave lišila, podvrgnuvši se bešćašću zbog svoje nerazboritosti.

213.  Tako i duša, koju je nebeski Ženik Hristos sebi obručio za nevestu radi tajinstvenog i božanstvenog opštenja, i koja je okusila nebesko bogatstvo, treba da sa velikim staranjem istinski ugađa Hristu koji ju je obručio, da povereno joj duhovno služenje ispunjava na doličan i prikladan način, kako bi u svemu ugodila Bogu, kako ničim ne bi ožalostila Duha, na doličan način čuvajući savršenu celomudrenost i ljubav prema Hristu, ispravno se ponašajući u domu nebeskog Cara i [istrajavajući] u predanosti darovanoj blagodati. Takva duša se postavlja za gospođu nad svim dobrima Gospodnjim; i samo slavno Božansko telo postaje njeno. Međutim, ukoliko u nečemu sagreši, ukoliko u svom služenju ne bude postupala po dužnosti, ukoliko ne učini ono štoje ugodno Hristu, ako ne sledi za Njegovom voljom, ukoliko ne sarađuje sa blagodaću Duha koja je u njoj prisutna - ona će sa porugom biti podvrgnuta sramnom beščašću i biti odvojena od života, postavši nepotrebna i nesposobna za opštenje sa

nebeskim Carem. Svi sveti i umni duhovi [će tada] zažaliti, tugovati i zaplakati zbog nje. I anđeli, i sile, i apostoli, i proroci i mučenici će tugovati zbog nje.

214.  Zbog toga treba da se podvizavamo i da sa svakom blagorazumnošću budemo oprezni, kako bismo, po napisanome, sa strahom gradili svoje spasenje (Fil.2,12). Stoga svi vi, koji ste postali pričasnici Duha Hristovog, ni u čemu - ni u malome ni u velikome - ne postupajte sa prenebregavanjem, niti žalostite blagodat Duha, da se ne biste lišili života kojim ste se već pričestili.

215.  Navešću ti i drugi primer. Sluga koji dolazi u carsku palatu koristi sasude koji se nalaze kod cara, a sam ulazi bez ičega. On treba da uloži mnogo razboritosti i opreznosti kako pri služenju ne bi učinio nešto neprilično, da na carski sto ne stavi jedno jelo umesto drugoga, već da sva jela, od prvog do poslednjeg, iznosi po redu. Ako, pak, iz neznanja i nemarnosti bude neprilčno služio caru, podvrćiće se opasnosti i smrti.

216. Tako i duša koja se u blagodati i Duhu posvetila služenju Bogu ima potrebu za velikim rasuđivanjem i poznanjem kako ni u čemu ne bi pogrešila prilikom prisluživanja sasudima Božijim, tj. u duhovnom služenju, i kako joj proizvoljenje ne bi bilo nesaglasno sa blagodaću. Duša može i sopstvenim sasudima, tj. sopstvenim duhom u unutrašnjem tajnom čoveku, da upražnjava duhovnu službu Gospodu. Ipak, bez Njegovih sasuda, tj. bez blagodati, niko ne može da služi Bogu, tj. da mu ugodi i da u svemu ispuni Njegovu volju.

217. Duši je potrebna velika razboritost i rasuđivanje kada primi blagodat. Sve to sam Bog pruža duši koja ga moli, kako bi mogla da mu posluži i da mu ugodi Duhom Njegovim koji je primila, kako je zlo ni u čemu ne bi savladalo, kako ne bi pogrešila, kako zbog neznanja, odsustva straha [Božijeg] i nemarnosti ne bi skrenula sa puta i prekršila volju Vladike. Inače, takva duša će biti kažnjena smrću i plačem, o čemu govori i božanstveni apostol: Da propovedajući drugima ne budem sam odbačen (1.Kor.9,27). Vidiš li kakav je strah imao, premda i beše apostol Božiji? Stoga molimo Boga da svi mi, koji smo primili blagodat Božiju, prevashodno služimo službu Duha po Njegovoj volji, izbegavajući privikavanje na misao koja prenebregava [dužnost]. Poživevši na taj način bogougodno i odsluživši duhovno služenje, mi ćemo naslediti večni život.

218.  Pri ulasku u carsku palatu radi susreta sa carem, vojvode i starešine oblasti obuzima veliki strah da kako ne pogreše u odgovoru i ne podvrgnu se prekoru i kazni. Seljaci, pak, i prosti ljudi prepuštaju se bezbrižnosti zato što nikada nisu videli kneza. Isto tako i čitav podnebesni svet, od careva do siromaha, ne poznajući slavu Hristovu, brinu jedino o žitejskim stvarima, retko se sećajući na Dan suda. Oni, pak, koji pomislima odlaze na Sud Hristov, gde se nalazi Njegov presto, i koji uvek stoje pred njim, borave u velikom strahu i trepetu kako u nečemu ne bi pogrešili u odnosu na Njegove svete zapovesti.

219.  Sluga kojn se nalazi blizu svog gospodara sve vreme boravi u strahu i trepetu i bez njega ništa ne radi. Tako smo i mi dužni da svoje misli i pomisli iznosimo pred Vladiku i srceznalca Hrista, da na Njega polažemo nadu i uzdanje, zato što je "On bogatstvo moje, i Otac moj, i slava moja". Zbog toga ti svagda u svojoj savesti treba da imaš staranje i strah.

220. Oni kojima je povereno upravljanje oblašću ili carska riznica, neprestano su zabrinuti da kako ne bi nečim ožalostili cara. Isto je i sa onima koji su primili duhovno delo. Oni koji su primili duhovno delo su uvek su zabrinuti. I kada počivaju, oni kao da

se ne odmaraju, jer još iz duše izgone carstvo tame koje se prokralo u grad, tj. u dušu, kao i varvare koji su zavladali njenim pašnjacima.

e) Radi tog cilja oni se trude da umom ne odstupe od Gospoda. Oni svoju unutrašnjost

drže u poretku kao krmanoš svoje mornare, ili kočijaš konje.

221. Bog je neopisiv i neobuhvatan, ali se javlja svagde - i na gorama, i na moru, i ispod bezdana, ne prelazeći sa mesta na mesto, kao što čine anđeli kada silaze sa neba na zemlju. Ako Gospoda tražiš u dubini, naći ćeš ga gde čini čuda; ako ga tražiš u jami, naći ćeš ga kako čuva pravednog Danila od dva lava; ako ga išteš u ognju, naći ćeš da i tamo pomaže Svojim slugama; ako ga išteš na gori, naći ćeš ga sa Ilijom i Mojsijem. Svagde je Gospod - i pod zemljom, i iznad nebesa, i u nama i svuda.