6. Propoved

O PROLAZNOSTI CVEĆA

Naša strana globyca opet je pred očima Sunca. Ustajte, mali mravi, i pogledajte, kako oblici i boje, bivši izgubljeni u tami noćnoj, ponovo vaskrsavaju pri jednom pogledu sunčevom. Ustajte i prebrojte se. Gle, kad smo mi spavali, zemlja je bila budna i na poslu! Prebrojte koliko je jučerašnjih građana vaših zemlja uzela i koliko vam ih je novih poslala za ovu noć. Prebrojte, ako možete, koliko je novih oblika i boja izvela jutros zemlja Suncu na smotru, i koliko je uspela za ovu jednu noć da sakrije od onih, koje je juče izvodila. Gle, koliko se danas novorođenčadi pokazuju našem pogledu s uzvikom: Evo i nas ovde!

Jedno jagnje, koje se juče nije moglo videti, stoji danas pred nama i sušeći se i rasteći prema Suncu bleji: Evo i mene ovde!

Jedna ruža, koja je do noćas spavala pod zelenim pokrivačem, gle, sad se budi i stidljivo smeje na oči Sunca - evo i mene! Jedna dlaka u mojoj kosi skinula je noćas za vreme moga sna crninu sa sebe i obučena u belo pozdravlja me jutros i podrugljivo ponavlja: Evo i mene najzad!

Jedan nov svet je došao danas, mali mravi, koji nas, jučerašnje, potiskuje i s čuđenjem nam dovikuje: Zar ste vi još ovde?

Zbilja, mravi, zar smo mi još ovde? Meni se čini, mi smo ovde, a ne mi smo još ovde. Gle, i mi smo danas novorođeni, kao i ovi oko nas, koji nas potiskuju. Zato i mi danas kličemo, ne: evo nas još ovde, nego: evo i nas ovde! Gle, i na nama je zemlja svu noć delala, i za ovu jednu noć izmenila nam i oblik i boju. Nas jučerašnjih više nema; svi smo mi današnji. Mislite li vi, da zemlja ijednoga dana sme izvesti Suncu na smotru stare oblike i stare boje? Mislite li vi, da mi možemo nazvati sebe jučerašnjim, sedeći za stolom domaćina, kome je ime Danas? Kad bih ja tako pomislio, moja bela dlaka, koje juče nije bilo, pohitala bi s podrugljivim demantom. Ta to ja vidim svu izmenu na meni od juče samo u jednoj beloj dlaci; Sunce pak i zemlja vide više, mnogo više. Ne mislite, da je zemlja svu noć mlela oko mene i u meni, svu noć mesila i premešavala oko mene i u meni, svu noć vitlala vihorima materije oko mene i u meni, i da je uspela samo jednu dlaku na mojoj glavi da izmeni. Sve je uspela da izmeni, drugovi moji u kratkovidosti, sve, kao i na probuđenoj ruži i novorođenome jagnjetu. Mi vidimo samo, kad zemlja rodi, no ne i kad rađa; njenu novorođenčad mi vidimo tek onda, kad se ona primaknu smrti. Mi vidimo, kad zemlja samelje, no ne i kad melje. Tajanstvena je njena radionica, kao što je tajanstvena njena devojačka topla, utroba.

Lakše, lakše, mali mravi, neko dolazi; gle, mi nismo sami! Jedan otac i sin stoje više tek otkrivene ruže. To je Saladin i njegov sin, Saladin, proslavljen sa svoje mudrosti. Oslušnimo, drugovi, reči mudrosti, jer nam one ne mogu škoditi.

- Prošlog leta ovde je cvala jedna druga ruža, kojoj smo se ja i ti, oče, tako radovali, veli sin, kao što se sad ovoj radujemo. No zašto su, ruže tako kratkovečne?

- Zato, da bi se mi mogli radovati, odgovara starac s osmehom. Misliš li ti, sine, da bi nas mogla radovati jedna ruža, koja bi bila stara kao ja, ili baš i kao ti?

- No ta prolaznost, oče, i ako s jedne strane uvećava našu radost, muti je, s druge strane. Meni je teško, kad pomislim, da će ova ruža, koja je eto tek sad rođena, kroz nekoliko dana biti mrtva. Gle, sedamdeset generacija ruža prošlo je samo za tvoga veka, oče! Još mi je teže kad pomislim, da taj nevini cvet, koji nas tako radosno gleda, i ne sluti, kako blisko njega stoji zamanuta kosa smrti. Samo nekoliko dana, jadna ružo! Pohitaj, te diši i gledaj! Samo nekoliko dana!

Na to će starac reći:

-Ti sine, oplakuješ jednu stvar, koja trostrukim životom živi, i koja nijedan ne može izgubiti. Jedan život ove ruže jeste život jučerašnji, drugi je život današnji, a treći život sutrašnji.

- Kaži mi to, oče, drugim rečima.

- Jedan je život ove ruže u ružama, koje su pre nje bile, drugi je u njoj samoj, treći je u ružama, koje će posle nje biti.

- Kaži mi to, oče, drugim rečima. -Jedan je život ove ruže u duhu, koji ju je gledao pre sadašnjeg njenog otkrovenja, i koji je se sad seća, drugi je u duhu, koji je sad gleda, i koji će je se sećati, treći je u duhu, koji će je gledati u sećanju. Duh, koji je ovu ružu nekad gledao i koji je se sad seća, jeste duh proviđenja; duh koji je sad gleda i koji će je se sećati jeste, duh otkrovenja; duh, koji će je gledati i u proviđenju i u otkrovenju, jeste duh zasićenja.

- Kaži mi to, oče, drugim rečima.

- Ova ruža čini deo života našeg duha od trenutka, kad su je oči naše videle, kao što će ona činiti deo telesnog života koze, koja je obrsti. Naš duh deli život duha Božijega. Ruža ova otuda ne može umreti dok ne umre naš duh; naš duh ne može umreti, dok ne umre duh zemljin; duh zemljin ne može umreti, dok ne umre duh Božiji.

- Kaži mi to, oče, drugim rečima. - Ova je ruža, sine, prolazna kao vetar i neprolazna kao Bog. Ova je ruža, sine, nova kao jutrošnje jutro, i stara kao svet. To rekavši otac se nasloni na rame sinu, i eno ih, mali mravi, eno ih gde odoše.