DOBROTOLjUBLjE

SVETI MAKARIJE VELIKI

POUKE SVETOG MAKARIJA o hrišćanskom životu, izabrane iz njegovih beseda

5. PODVIŽNIČKO STANjE

a)  Odlučnost je ishodna tačka. Njoj treba odrediti cilj, da joj trud ne bi bio besplodan. U čemu se sastoji taj cilj? U tome da se blagodaću Duha Svetoga dođe do obnovljene prirode. Onaj ko ima rešenje sve svoje nastojanje treba da usmerava na to da ga Duh Sveti oseni silom i dejstvom, kako bi oganj počeo da opaljuje sve nečisto. Pri tome kao da duša ulazi u dušu, kao da čovek duhovno oživljava, ili kao da tek postaje čovek. To je glavna misao Svetog Makarija, oko koje se grupišu sve ostale.

113. Onaj ko prilazi Bogu i.zaista želi da sledi Hrista, treba da prilazi sa ciljem da se promeni, da se pokaže kao bolji i nov čovek, koji u sebi ne zadržava ništa od onog što je svojstveno starom čoveku. Jer, rečeno je: Ako je ko u Hristu, nova je tvar(2.Kor.5,P).

114.  Duša koja istinski veruje u Hrista treba da iz sadašnjeg poročnog stanja pređe u drugo, dobro stanje i da sadašnju poniženu prirodu zameni drugom, božanstvenom prirodom, postavši nova silom Svetoga Duha. Tek tada ona može postati pogodna za nebesko Carstvo. Tako nešto možemo da postignemo jedno mi koji verujemo, koji ga istinski ljubimo i koji ispunjavamo sve Njegove zapovesti. Drvo koje je Jelisej bacio u vodu, iako po prirodi lako, na sebi iznese gvožđe, koje je po prirodi teško. Utoliko će pre Gospod još ovde poslati lakog, lakopokretnog, blagog i nebeskog Duha Svog da dušu, kojaje potonula u vodama lukavstva, olakša, okrili i iznese u nebeske visine, pretvorivši i promenivši joj prirodu.

115.  Kao što je telo bez duše mrtvo i ne može ništa da čini, tako je i duša mrtva za Carstvo bez nebeske duše, tj. Duha Božijeg, i ne može da čini ništa što je Božije.

116.  Onaj ko se stara da poveruje i da priđe Gospodu treba da se moli da još ovde primi Duh Božiji koji i jeste život duše. Gospod je stoga i došao da još ovde duši daruje život, tj. Duha Svetog.

117.  Bog je imao toliko blagovoljenje prema tebi da je sišao sa svetih nebesa, u sebe primio tvoju slovesnu prirodu i zemaljsko telo, sjedinivši ih sa Svojim Božanstvenim Duhom, kako bi i ti, koji si od praha, u sebe primio nebesku dušu. Ako tvoja duša bude u zajednici sa Duhom, i ako u nju uđe nebeska duša, ti ćeš postati savršeni čovek u Bogu, naslednik i sin.

118.  Treba, dakle, da zavolimo Gospoda, da se postaramo da napredujemo u svim vrlinama, da neumorno i neprestano ištemo da u potpunosti i savršeno primimo

obećanje Njegovog Duha, kako bi oživele duše naše još dok smo u telu. Jer, duša neće biti pogodna za nebesko Carstvo ukoliko još u ovom veku, zbog velike vere i molitava, u sebe ne primi osvećenje Duha, ukoliko ne postane pričasnik Božanstvene prirode, i ukoliko se ne sjedini sa blagodaću pomoću koje može da neporočno i čisto ispunjava svaku zapovest.

119. Usled preslušanja prvog čoveka, mi smo u sebe primili nešto strano našoj prirodi - štetne strasti, koje smo, navikom i dugotrajnim usvajanjem, pretvorili gotovo u svoju prirodu. I opet, neobičnim darom Duha treba da izagnamo iz sebe tu tuđost i da u sebi uspostavimo prvobitnu čistotu. I ukoliko sada, uz mnogo moljenje, iskanje, veru i molitvu i odvraćanjem od sveta, u sebe ne primimo onu nebesku ljubav Duha, i ukoliko se naša priroda, oskrnavljena grehom, ne prilepi uz ljubav, tj. uz Gospoda, ukoliko ne bude osvećena onom ljubavlju Duha i mi do kraja ne budemo bez spoticanja, sa svom tačnošću živeći u zapovestima Gospodnjim - nećnjemo moći da steknemo nebesko Carstvo.

b)  Blagodat je prisutna već kod onoga ko se sa pokajanjem obratio Gospodu kroz primanje tajne. Međutim, ona se ne projavljuje kod svih na isti način. Jedne odmah osenjuje, a druge podvrgava dugim ispitivanjima, da bi najzad pokazala svoje dejstvo.

120.  Bezmerna i neuhvatljiva premudrost Božija, na neshvatljiv i neispitljiv način, raznovrsno razdeljuje blagodat ljudskom rodu radi ispitivanja samovlasne volje, kako bi se projavili oni koji svim srcem vole Boga i koji radi Njega podnose svaku opasnost i svaki napor. Jer, poneke, još dok žive u svetu i bez ikakvih napora i iznurivanja sa njihove strane, čim samo pristupe sa verom i molitvom, odmah susreću darovi i uzdarja Duha Svetog. Međutim, Bog ne daje blagodat bez razloga, ne u nevreme i ne tek tako, već po neizrecivoj i neuhvatljivoj mudrosti, kako bi se ispitalo proizvoljenje i samovlasna volja onih koji brzo dobijaju blagodat, tj. da li osećaju dobročinstvo, milost koja im je ukazana i sladost Božiju, koja im je saopštena bez ikakvih njihovih napora. Jer, udostojivši se [takvih darova], oni su dužni da pokažu revnost, neumornost, napor i plod ljubavi svojom voljom i proizvoljenjem, da uzvrate za darove, tj. da sebe u celini predaju ljubavi Božijoj, ispunjavajući samo Gospodnju volju i savršeno se udaljajući od svake telesne želje.

121.  Nekima, premda se i udaljuju od sveta i, po Jevanđelju, odriču od ovog veka, sa velikim trpljenjem napredujući u molitvi, postu, u marljivosti i drugim vrlinama, Bog ne daje brzo blagodat, spokojstvo i duhovne darove. On kasni i zadržava dar i to ne bez razloga, ne u nevreme i ne slučajno, već po Svojoj neizrecivoj mudrosti - radi ispitivanja samovlasnosti volje; kako bi video da li Njega, koji je obećao da daje onima koji ištu i otvara vrata života onima koji u njih udaraju, smatraju vernim i istinitim; kako bi video da li su istinski poverovali u Njegovu reč; da li će do kraja istrajati u nepokolebivoj veri; da li će sa svom usrdnošću iskati i tražiti; neće li se možda odvratiti od Njega zbog zlopaćenja i straha; neće li se predati lenjosti, upavši u neverje i beznadežnost i ne pretrpevši do kraja, usled dugotrajnosti ispitivanja njihove volje i proizvoljenja.

122.  Onaj, pak, ko, usled Božijeg odlaganja i zadržavanja, ne dobija brzo [blagodat], postaje još zagrejaniji i još silnije želi nebeska blaga, svakodnevno dodajući sve veću čežnju, staranje, neumornost, usrđe, sveukupnost vrlina, glad i žeđ, u nameri da dobije blago. On ne slabi od poročnih pomisli koje se nalaze u duši, ne pada u lenjost,

netrpeljivost i očajanje, niti se zbog zakašnjenja [dolaska blagodati] predaje raslabljenosti koju izaziva pomisao: "Kad ću, najzad, steći blagodat Božiju!", kojom lukavi privodi nemaru. Naprotiv, koliko Gospod odlaže i kasni, ispitujući veru i ljubav volje njegove, on utoliko usrdnije i marljivije treba neumorno i nepokolebivo da ište dar Božiji, budući da je jednom poverovao i ubedio se da je Bog veran i istinit, da je obećao da Svoju blagodat da onima koji je ištu sa verom i sa trpljenjem do kraja.

123.  Verne duše Boga smatraju odanim i istinitim, utvrdivši [ispravnost] istinite reči: Bog je istinit (Jn.3,33). Saobrazno tome, i ranije navedenom pojmu vere, oni sami sebe, po svojoj snazi, isputuju da li u čemu imaju nedostatak, tj. da li se trude, da li se podvizavaju, da li se naprežu, da li imaju veru, ljubav i ostale vrline. Ispitavši se do detalja, oni se, prema svojim silama, naprežu i prinuđavaju da ugode Bogu, poverovavši jedanput da ih On, kao istinit, neće lišiti darova Duha ukoliko do kraja sa svom usrdnošću istraju uz Njega u služenju i trpljenju, da će ih, još dok su u telu, udostojiti nebeske blagodati i da će naslediti večni život.

124.  Na taj način, oni okreću svu svoju ljubav prema Gospodu, odričući se svega, Njega jedinoga očekujući sa silnom željom, sa glađu i žeđu, svagda čekajući upokojenje i utehu od blagodati, ne uspokojavajući se i ne tešeći se i svojom voljom se ne vezujući ni za šta od ovoga sveta, već se stalno protiveći vaštastvenim pomislima, i iščekujući pomoć i podršku samo od Boga. Takvim dušama, koje pokazuju veliko staranje, proizvoljenje i trpljenje, sam Gospod na tajanstveni način pruža podršku i pomoć, i zaštitu i potkrepljenje u svakom delu vrline. Jer, postoji granica i mera i stepen samovlasnom proizvoljenju i volji za ljubav i raspoloženju za, srazmerno moćima, [ispunjavanje] svih svetih zapovesti Njegovih. Ispunivši se mere ljubavi i duga, ove duše se udostojavaju Carstva i večnog života.

v) O opštem zakonu blagodati, tj. da se ne otkriva odjednom, Sveti Makarije govori navodeći mnoge primere iz Božanstvenog Pisma. Uz to on objašnjava na šta taj zakon obavezuje svakog verujućeg.

125.  Duhovno dejstvo Božije blagodati u duši ostvaruje se velikom dugotrpeljivošću, mudrošću i tajinstvenim domostrojem uma, velikim trpljenjem i dugotrajnim i dugogodišnjim podvizavanjem. U [čoveku] se delo blagodati pokazuje savršenim kada se njegovo samovlasno proizvoljenje, posle mnogostrukog ispitivanja, Duhu pokaže kao blagougodno, te kada vremenom ispolji iskusnost i trpeljivost. Jasne primere ovog poretka navešćemo iz bogonadahnutog Pisma.

126.  Ono što tvrdim slično je onome što se desilo sa Josifom. Posle koliko vremena i posle koliko godina se ostvarilo opredeljenje volje Božije o njemu! [Posle koliko godina] su se ispunila viđenja! I koliko je pre toga Josif iskusio napora, nevolja i teskoba! I tek kad je sve hrabro pretrpeo, kada se u svemu pokazao iskusan i veran sluga Božiji, on postaje car Egipta i hrani svoj narod. Tada se ispunjavaju proroštva iz viđenja i volja i promišljanje Božije, o kojima je davno bilo nagovešteno.

127.  Slično se desilo i sa Davidom. Preko proroka Samuila Bog ga je pomazao za cara. Po pomazanju, međutim, morao je da se, gonjen Saulom, bekstvom spasava od smrti. Gde je tu bilo Božije pomazanje? Gde je brzo ispunjenje obećanja? Jer, čim je pomazan, počeo je da trpi žestoke nevolje, da skita po pustinji, nemajući ni nasušni hleb, spasavajući se kod neznabožaca od podmuklosti Saulove. U takvim nevoljama je

prebivao onaj koga je Bog pomazao za cara! Nakon mnogo godina ispitivanja i iskušavanja, velikodušnog podnošenja i trpljenja nevolja, potpunog predavanja Bogu i uverenosti [u misao]: "Nesumnjivo će se ispuniti ono što je Bog na meni učinio proročkim pomazanjem kao i ono što je rekao", najzad se ostvarila volja Božija. Posle mnogo dugotrpljenja i posle mnogih ispitivanja, zacario se David i tada je postala očigledna reč Božija, kao što se i pomazanje koje je izvršio prorok pokazalo tvrdim i istinitim.

128.  Ove primere iz Pisma smo naveli kako bismo pokazali da se dejstvo Božije blagodati u čoveku otkriva posle dugotrajne borbe i da se dar Svetoga Duha prima tek posle iskustva velikog trpljenja i velikodušnosti, posle iskušenja i ispitivanja, pošto je samovlasno proizvoljenje provereno raznovrsnim nevoljama. Ukoliko ni u čemu ne ožalosti Duha, već po blagodati u svemu bude saglasno sa zapovestima, ono će se udostojiti da dostigne slobodu od strasti, da primi punotu duhovnog usinovljenja i mudrosti koja se imenuje u tajinstvu, duhovnog bogatstva i razboritosti koja ne postoji u ovom svetu, u kojoj učestvuju samo istinski Hrišćani. Takvi ljudi se u svemu razlikuju od onih koji imaju duh, razmišljanje, razboritost i mudrost ovoga sveta.

129.  Zbog toga se pripremimo da od sveg proizvoljenja i sa svim htenjem idemo za Gospodom, da postanemo Hristovi pratioci, radi ispunjavanja Njegove volje, radi sećanja na sve zapovesti Njegove i njihovog ispunjavanja, potpuno se odvojivši od ljubavi prema svetu i predajući duše svoje jedinome Hristu. Imajmo na umu da smo jedino Njime zauzeti, da jedino o Njemu mislimo, i jedino Njega ištemo. Ukoliko zbog tela nismo toliko marljivi oko zapovssti i poslušanja Bogu, barem umom nemojmo da se odvajamo od ljubavi, čežnje i želje za Gospodom. Podvizavajući se sa takvim umom i ispravnim razmišljanjem hodeći po putu pravde, svagda pazeći na same sebe, postignućemo obećanje Duha Svetoga, i blagodaću ćemo se izbaviti od pogibli u tami strasti koje su ovladale dušom, čime ćemo postati dostojni večnog Carstva i blaženstvovanja sa Hristom u sve vekove, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duga u vekove. Amin.

g) Zbog toga svakome ko želi da služi Gospodu predstoji na početku trud, tj. stanje u kome on jedino silom razumne volje prinuđuje sebe na svako dobro delo i uzdržava se od svega što savest ne odobrava, bez obzira na to što srce sa tim ne saoseća. Prema tome, ako si se rešio, počni da se prinuđuješ na svako dobro, i da se protiviš sebi u svemu rđavome.

130.  Ko hoće da pristupi Gospodu, da se udostoji večnog života, da postane obitelj Hristova, da se ispuni Duha Svetog, da dospe do stanja da prinosi plodove Duha, da čisto i besprekorno ispunjava zapovesti Hristove - treba da počne sa time što će čvrsto da poveruje u Gospoda, da se potpuno preda zapovestima Njegovim, da se u svemu odrekne sveta i da mu um nije zauzet ničim vidljivim. On treba neprestano da prebiva u molitvi sa verom i da očekuje Gospoda, tj. Njegovu posetu i pomoć, što treba da mu postane neprestani cilj uma. Osim toga, zbog greha koji živi u njemu, on treba da se prinuđuje na svako dobro delo, na ispunjavanje svih zapovesti Gospodnjih. Tako, na primer, on treba da se podvizava u smirenoumlju pred svakim čovekom, da se smatra nižim i gorim od svakoga, da ni od koga ne traži čast, ni pohvalu, ni slavu, kao što je napisano u Jevanđelju, već da uvek pred očima ima jedino Gospoda i Njegove

zapovesti, Njemu jedinome želeći da ugodi u krotosti srca, kao što govori Gospod: Naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt.11,29).

131.  Zbog toga on sebe treba da poučava da bude milostiv, dobar, milosrdan, blag, kao što govori Gospod: Budite dobri i blagi kao i Otac vaš nebeski (Mt.5,48). On, pre svega, u nezaboravnom sećanju kao obrazac treba da ima smirenje Gospodnje i Njegov život, krotost, opštenje sa ljudima, zatim da istrajava u molitvama, uvek verujući i proseći da Gospod dođe i useli se u njega, da ga usavrši i ukrepi u ispunjavanju svih zapovesti Njegovih, te da sam postane obitalište njegove duše. Na taj način, on će ono što sada čini sa prinuđavanjem nevoljnog srca već činiti sasvim dobrovoljno, postojano se navikavajući na dobro i uvek se sećajući na Gospoda, neprestano ga očekujući sa velikom ljubavlju. Videći takvo njegovo proizvoljenje i dobro stremljenje, kako se prinuđava u sećanju na Njega, i kako svoje srce, i bez njegove volje, neprestano vodi ka dobru, ka smirenoumlju, krotosti, ljubavi, i to sa svim svojim raspoloživim usrđem, Gospod na njemu čini milost Svoju, izbavlja ga od neprijatelja njegovih i greha koji živi u njemu, ispunjavajući ga Duhom Svetim. Tada on već bez napora i truda sa svom

istinom tvori sve zapovesti Gospodnje, ili, bolje reći, sam Gospod u njemu tvori zapovesti Svoje, a on čisto prinosi plodove Duha.

132.  Onaj ko pristupa Gospodu treba da se prinuđuje na svako dobro: da se podstiče na ljubav, ako nema ljubavi; da se prinuđuje na krotost, ako nema krotosti; da se podstiče da postane milosrdan i da ima milostivo srce; da se podstiče na trpljenje

omalovažavanja, tj. da bude velikodušan kada ga prenebregavaju; da ne negoduje kada ga ponižavaju i beščaste, po rečenome: Ne činite osvetu za sebe (Rim.12,19); da se prinuđuje na molitvu, ako nema duhovnu molitvu. Videći da se čovek toliko podvizava i protiv volje srca sa naporom sebe obuzdava, Bog će mu dati istinsku duhovnu molitvu, istinsku ljubav, istinsku krotost, istinsko milosrđe, istinsku dobrotu. Jednom rečju, ispuniće ga plodovima Duha.

133.  Onome ko se, usled nedostatka molitve, prinuđava da je stekne, želeći njenu blagodat, pri čemu se ne podstiče i na krotost, na smirenoumlje, na ljubav i na ostale zapovesti Božije, niti dodaje staranje i trud da uspe u njima, ponekad će, po meri njegovog proizvoljenja i samovlasne volje i saglasno njegovom iskanju, biti dato da delimično [okusi] blagodat molitve koja proizilazi iz pokoja i radosti Duha, iako će po svom ponašanju ostati isti kao i ranije. On nema krotosti zato što se nije potrudio oko nje, niti se pripremio da postane krotak; on nema smirenoumlja zato što ga nije iskao niti se prinuđavao na njega; nema ljubavi prema svima zato što se, ištući molitvu, o njoj nije pobrinuo, niti je za nju pokazao usrdnost.

134.  Ko, pak, nema ove vrline i ko se na njih nije navikao i pripremio, [neće imati koristi] od molitvene blagodati, budući da će je izgubiti usled visokoumlja. On neće napredovati i uzrastati u blagodati koja mu je data zato što se nije iz sveg proizvoljenja predao izpunjavanju zapovesti Božijih. Obitalište, međutim, i rast Duha jesu smirenoumlje, ljubav, krotost i ostale zapovesti Gospodnje.

135.  Stoga, ko hoće istinski da ugađa Bogu, da od Njega primi nebesku blagodat Duha, da uzrasta i da se usavršava u Duhu Svetom, treba da se prinuđava na ispunjavanje svih zapovesti Božijih i da obuzdava srce, čak i protiv svoje volje, po rečenome: Zato sam se upravljao prema Tvojim zapovestima, i omrzoh svaki put nepravde(Ps.118,128).

d)  Prinuđavati sebe na svako dobro jeste jedna strana truda. Druga je - protiviti se sebi u [svemu] rđavom. Ova druga strana jeste duhovna borba. O njoj ovako uči Sveti Makarije.

136.  Ko istinski hoće da ugađa Bogu i da zaista omrzi suprotnu stranu zla, treba da se bori i podvizava na dvostruk način: da se u vidljivim stvarima ovoga sveta udaljuje od zemaljskih rasejanosti, od ljubavi prema svetskim vezama i od grehovnih navika, a u sakrivenim stvarima da se bori sa duhovima zlobe, o kojima govori apostol: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef.6,12).

137.  Prestupivši zapovest i budući izgnan iz raja, čovek se vezao na dvojaki način dvema vrstama uza za ovaj svet: žitejskim delima i ljubavlju prema svetu, tj. prema telesnim uživanjima i strastima, bogatstvu i slavi, imanju, ženi i deci, srodnicima, otadžbini, mestu i odelu - jednom rečju, prema svemu vidljivom. Reč Božija mu, međutim, naređuje da se po sopstvenom proizvoljenju odvoji od toga (budući da se svako svojevlasno vezuje za vidljivo) kako bi, odvojen i slobodan, mogao savršeno da ispunjava zapovesti. U suprotnom, on će u unutrašnjosti biti sputan, opkoljen i okovan uzama tame, kojima lukavi duhovi vezuju dušu.

138. Onaj ko, čuvši reč Božiju i stupivši na podvig, od sebe odbaci sve žitejske poslove i svetske veze, ko sa upornošću ustremljuje svoju misao ka Gospodu, stiče priliku da sazna da u srcu postoji druga borba, drugo tajno protivljenje, druga borba pomisli od lukavih demona, te da mu predstoji drugi podvig. Nesumnjivom verom i prizivanjem Gospoda sa velikim trpljenjem, on će, očekujući od Njega pomoć, još ovde steći unutarnje oslobođenje od uza, zamki, pregrade i tame lukavih duhova, tj. od dejstva tajnih strasti.

139. Ova borba može da se zaustavi blagodaću i silom Božijom. Jer, čovek, sam po sebi, ne može da se izbavi od protivnika, od obmane pomisli, od nevidljivih strasti i zamki lukavog. Onaj ko je vezan za vidljive stvari ovoga sveta, ko se zavezao raznovrsnim zemaljskim uzama i koga obmanjuju zle strasti, neće poznati da postoji druga unutrašnja borba, bitka i sukob. O kad bi čovek, pošto se sa naporom izvuče i oslobodi od ovih vidljivih svetskih uza, veštastvenih stvari i telesnih uživanja, najzad počeo da se postojano prilepljuje uz Gospoda, odstranjujući se od ovog sveta! O kad bi posle toga došao u stanje u kome se poznaje unutrašnja borba strasti, unutarnja borba i lukave pomisli! Ukoliko se, pak, kao što smo rekli, uz napor ne odrekne sveta i svim srcem ne odvoji od zemaljskih želja i ne poželi da se potpuno prilepi uz Gospoda, on neće poznati obmanu skrivenih duhova lukavstva i tajnih strasti zla, već će ostati tuđ samom sebi, budući da će mu biti nepoznate vlastite rane. On neće shvatiti da u sebi ima tajne strasti, već će se svojevoljno vezivati za vidljivo i prilepljivati za svetske brige.

140.  Onaj ko se istinski odrekao od sveta, ko se podvizava i sa sebe svaljuje zemaljsko breme, ko se oslobodio od sujetnih želja i telesnih uživanja, od slave, vlasti i ljudskih počasti, ko se svim srcem udaljuje od svega [zemaljskog], kome Gospod u spoljašnjem podvigu po meri odricanja volje od sveta pomaže tajno, ko se svecelo, tj. telom i dušom, utvrdio i postojano prebiva u služenju Gospodu - u sebi nailazi na protivljenje, na tajne strasti, nevidljuve uze, nevidljivu borbu, skriveni podvig i naprezanje. Izmolivši od Gospoda i primivši sa neba duhovna oružja, koje nabraja blaženi apostol: oklop pravde, kacigu spasenja, štit vere i mač Duha (Ef.6,14-17), on se naoružava i postaje kadar da

se suprotstavi tajnim zamkama đavola i njegovim lukavstvima. Molitvom, trpljenjem, prozbama, postom i naročito verom stekavši ova oružja, on je u stanju da se podvizava u borbi sa poglavarstvima, vlastima i gospodarima ovoga sveta. Pobedivši protivne sile sadejstvom Duha i sopstvenim staranjem oko svih vrlina, on postaje dostojan večnog života, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha. Njemu slava i sila u vekove. Amin.

141.  Neki govore da Bog od ljudi zahteva samo spoljašnje plodove, a da sam vrši ono što je tajno. Međutim, na delu nije tako. Naprotiv, koliko se čovek ograđuje spolja, toliko treba da se bori i sa pomislima. Jer, Gospod od tebe očekuje da se sam na sebe gneviš, da vodiš borbu sa svojim umom i da se ne saglašavaš sa poročnim pomislima, niti da se naslađuješ sa njima.

142. Duša treba da se suprotstavlja, da se bori i protivi. Tvoje proizvoljenje, boreći se, prebiva u trudu i nevolji, počinjući da nadvlađuje. Ono pada i ustaje. Greh ga iznova obara. U deset i dvadeset borbi on savlađuje i obara dušu. Međutim, i duša povremeno u ponečemu pobeđuje greh. I opet, ako duša stoji tvrdo i ni u čemu ne slabi, počeće da stiče preimućstvo, da rasuđuje i odnosi pobedu nad grehom. Tako ljudi stiču pobedu i postaju pobednici nad njim.

143. Dok u šumi pase sa divljim životinjama, konj se ne pokorava ljudima. Kada ga, pak, uhvate, ljudi na njega stavljaju tešku uzdu, sve dok se ne nauči da ide strojno i pravo i dok se ne ukroti. Zatim ga iskusni jahač vežba kako bi ga pripremio za borbu. On na njega stavlja oklop, tj. naprsnik i sedlo, dok prednju uzdu uteže i trese pred njegovim očima, kako bi se privikao i izgubio strah. Ako jahač ne uspe da ga nauči, on ostaje nesposoban za borbu, a ako se nauči i privikne na borbu, on će, čim samo čuje zvuk bitke, odmah biti gotov da ide na neprijatelje, te će samim svojim rzanjem na njih da navodi strah.

144.  Slično tome i duša, podivljavši i postavši nepokorna od vremena prestupa, u pustinji se zbližava sa zverima, tj. sa lukavim duhovima, produžujući služenje grehu. Kada, pak, čuje reč Božiju i poveruje, ona, obuzdana Duhom, odlaže svoju divlju narav i telesno mudrovanje, rukovođena konjanikom Hristom. Zatim se zlopati, ukroćuje i pritešnjuje radi ispitivanja, sve dok se silom Duha ne pripitomi putem iskorenjivanja i nestajanja greha koji u njoj obitavaše. Na taj način, obučena u oklop pravde, u kacigu spasenja, u štit vere i mač Duha, duša se uči da vodi borbu sa svojim neprijateljima. Naoružana Duhom Gospodnjim, ona se bori sa duhovima zlobe i gasi raspaljene strele lukavog. Bez duhovnog oružja ona ne stupa u sukob. Međutim, čim stekne oružje Gospodnje, čim čuje i oseti veliku borbu, ona izlazi sa propinjanjem i uzvikom, kao što je rečeno kod Jova (Jov.39,25). Tada od samog glasa njene molitve padaju neprijatelji. Ispunivši takav podvig i, uz pomoć Duha, održavši pobedu u borbi, ona će sa velikom smelošću primiti pobedne vence i uspokojiti se zajedno sa nebeskim Carem.

145.  Čim se udaljiš od sveta i počneš da išteš Boga, te da rasuđuješ, moraćeš da zapodeneš borbu sa svojom prirodom, sa ranijim običajima i sa navikama sa kojima si se saživeo. Boreći se sa tim navikama, susrešćeš pomisli koje ti se protive i koje se bore sa tvojim umom. One će te vući i privlačiti vidljivome, iz kojeg si se izvukao. Tada ćeš podići borbu i protivljenje, upotrebljavajući pomisao protiv pomisli, um protiv uma, dušu protiv duše, duh protiv duha.

146. Jer, u srcu se otkriva nekakva skrivena i tanana sila tame. Gospod je blizu tvoje duše i tela i posmatra tvoju borbu, nadahnjuje te skrivenim, nebeskim pomislima i počinje da te tajno uspokojava. Ipak, blagodat te još ostavlja da se vaspitavaš,

promišljajući o tebi i u nevoljama. Kada se uspokojiš, ona će ti dati da je poznaš, i pokazaće ti da je zbog tvoje koristi na tebe popuštala borbu. Sinu bogatog čoveka koji ima vaspitača, pouke, kazne i rane koje dobija od nastavnika, izgledaju teške. Kada, pak, omuža, on već počinje da zahvaljuje vaspitaču. Tako i blagodat po domostroju vaspitava, sve dok ne postaneš savršen čovek.

đ) Takav trud predstoji onome koji je rešio da služi Gospodu. Zbog toga su njemu, osim

rešenosti na nepoštedni napor, potrebni i rasuđivanje, pažnja i opreznost.

147. Onaj ko hoće da vodi savršen hrišćanski život treba da se najpre svim silama pobrine o razumnom i rasudljivom delu duše, tj. da stekne sposobnost da razlikuje dobro i zlo, kako bi, u svakom slučaju prepoznavajući šta je u čistu dušu ušlo od onoga što joj nije svojstevno, živeo pravilno i bez spoticanja, i kako bi, koristeći se rasudljivim delom kao okom, bio u stanju da izbegava sjedinjenje i saglasnost sa nagovaranjima poroka, čime će se udostojiti božanstvenog dara i postati dostojan Gospoda.

148. Telo za svog putevoditelja ima oko koje vidi i koje ga vodi pravim putem. Zamisli da neko ide kroz šumovito mesto, zaraslo u trnje i blatnjavo, gde i plamen sprečava put i gde su mačevi isukani, gde su provalije i mnoštvo vode. Ako je vešt, oprezan i neustrašiv, imajući oko za vodiča, putnik će sa velikom pažnjom da prohodi ta teška mesta, rukama i nogama držeći svoj plašt kako se ne bi poderao između drveća i trnja, kako ga ne bi isprljao blatom i isekao mačevima. Oko, koje služi kao svetilnik za celo telo, njemu ukazuje put da se ne bi obrušio o strminu ili potonuo u vodi, da se ne bi povredio na nekom opasnom mestu. Tako vešti i razboriti putnik, sa svom opreznošću

pridržavajući svoj plašt, ide pravo po ukazanju oka, ostajući nepovređen i čuvajući svoju odeću od plamena i oštrice. Odeća, međutim, nemarnog, lenjivog, bezbrižnog, neveštog i nedelatnog [čoveka], koji nabasa na slična mesta, brzo će se poderati o granje i trnje, ili ogoreti od plamena, ili se iseći o oštre mačeve, ili isprljati u blatu, budući da leprša levo i desno i da putnik nema čvrstu odluku da je pridržava. Jednom rečju, prekrasni i novi plašt će ubrzo da se ošteti zbog njegove nepažljivosti, nemarnosti i lenjosti, a ukoliko ne bude obraćao punu pažnju na ukazanja oka, putnik će i sam upasti u rov ili potonuti u vodu.

149.  Na sličan način, noseći na sebi kao neki prekrasni plašt - odeću tela, posedujući rasuđujući deo, koji upravlja i njome i telom, i prolazeći kroz šumovita i trnovita mesta života, usred blata, ognja i strmina, tj. pohote i uživanja i ostalih neumesnosti ovoga veka, duša treba da se sa trezvoumljem, hrabrošću, marljivošću i pažljivošću stalno uzdržava i čuva. Da se telesni plašt u koji je obučena ne bi pocepao na šumskim i trnovitim stazama ovoga sveta usled briga, zauzetosti i rasejanosti zemaljskih, te, da ne. bi izgoreo od plamena pohote, duša odvraća oko da ne vidi lukavstvo, odvraća sluh da ne čuje osuđivanje, uzdržava jezik od sujetnih razgovora, ruke i noge od rđavih poduhvata. Njoj je, naime, data volja da telesne udove uklanja i odvoji od zlih prizora, od rđavog i sramnog slušanja, od nepristojnih reči i od svetskih i zlih poduhvata.

150.  Čim uvidi da se neko hrabro odvaja od žitejskih uživanja, od poslova i briga, od zemaljskih veza i maštanja sujetnih pomisli, Bog pruža Svoju blagodatnu pomoć i dušu koja prekrasno stupa u ovom lukavom veku čuva od saplitanja. Bog i anđeli udostojavaju dušu nebeskih pohvala budući da je, koliko je to moguće, divno sačuvala

sebe i haljinu svog tela, udaljavajući se od svake svetske želje, i budući da je,

pomagana Bogom, prekrasno prošla poprište ovoga sveta.

151.  Odeća tela onoga koji u neradu i nemaru prohodi ovaj život, ko se svojevoljno ne ustranjuje od svake svetske želje i svom žudnjom ne traži jedino Gospoda, [počinje] da se cepa o trnje i drveće ovoga sveta, da se opaljuje ognjem pohote i oskrnavljuje prljavštinom uživanja. U dan Suda, međutim, njegova duša neće imati smelosti, budući svoje ruho sačuvala da nije neoskrnavljenim, već ga je uništila usred prevara ovoga sveta. Zbog toga se ona i izbacuje iz Carstva. Jer, šta će Bog sa onima koji se po svojoj volji predaju svetu, koji se varaju njegovim uživanjima ili koji blude u maštanjima o tvarnom? On Svoju pomoć daje onome koji se udaljuje od veštastvenih uživanja i od ranijih navika, koji sa usrdnošću svoj razum uvek usmerava ka Gospodu, koji se odriče samog sebe i jedinoga Gospoda ište. Bog čuva onoga koji se u šumi ovoga sveta pri svakom slučaju čuva zamki i zaseda, ko sa strahom i trepetom gradi svoje spasenje (Fil.2,12), ko sa svom opreznošću zaobilazi zasede, zamke i pohote ovoga veka, koji ište pomoć od Gospoda i koji se nada da se, po milosti Gospodnjoj, blagodaću spase.

e)  Ohrabrenje za trud podvižnik treba da crpi u nadi i nepokolebljivom uverenju da će Gospod videti njegov usrdan podvig, da će se uveriti u vernost duše, da će joj poslati Duha Svetog i da će se sam sjediniti sa njom. Sveti Makarije se veoma često dotiče tog predmeta i gotovo svaku pouku o trudu završava upućivanjem na tu nadu.

152. Svako vidljivo delo u svetu vrši se sa nadom da se stekne korist od truda. Onaj ko nije u potpunosti uveren da će se nasladiti od truda, beskorisno se trudi. Ratar seje sa nadom da će sabrati plod. U tom očekivanju on trpi napor, kao što je rečeno: Koji ore, treba u nadi da ore (1.Kor.9,10). Ko uzima ženu, nada se da će imati naslednike, a trgovac koji se otiskuje na more i predaje se na gotovu smrt, očekuje zaradu. Tako i onaj koji se nada da mu se prosvete oči srca u Carstvu nebeskom napušta žitejska dela, vreme provodi u molitvi i iskanju, očekujući da dođe Gospod, da mu se javi i da ga očisti od greha koji živi u njemu.

153. Hrišćanin treba da poseduje nadu, radost i očekivanje budućeg Carstva i izbavljenja, te da govori: "Ako ne budem izbavljen danas, biću sutra". Onaj ko sadi vinograd, i pre nego što pristupi trudu, u sebi ima radost i nadu. I pre nego što dođe do vina, on u umu već živo predstavlja cedilo i broji dobitak. Sa takvim mislima on se laća posla. Nada i očekivanje ga podstiču da se marljivo trudi i on čini velike izdatke u kući. Na sličan način i domaćin i zemljodelac rasipaju dosta svog imanja u nadi na budući dobitak. Tako i ovde čovek neće moći da pretrpi nevolje i da na sebe primi breme i hođenje tesnim putem ukoliko pred očima nema radost i nadu da će steći izbavljenje i život. Nada i radost koji ga prate čine da se on trudi, trpi skorbi, prima na sebe breme i ide tesnim putem.

154.  Onaj ko veruje treba da ište od Boga da mu se izmenom proizvoljenja preobrazi srce. Ka Njemu treba da uznosi svoj um i pomisli, i da ne pomišlja ni na šta drugo osim na očekivanje da ga ugleda. Duša treba da sabere i umiri pomisli rasejane grehom, kao što se [sabiraju] živahna deca. Neka ih ona uvede u dom tela svoga, neprestano sa postom i ljubavlju očekujući Gospoda koji će ih Svojim dolaskom zaista sabrati u jedno. Pošto je budućnost neizvesna, ona još više treba da se nada, prekrasno polažući uzdanje na svog Vodiča. Rečeno je: Ne boj se, ja ću pred tobom poći i izravnati gore,

slomiti bakarna vrata i skrušiti gvozdene ovratnike (Is.44,2). Još je rečeno: Pazi da u tvom srcu ne bude tajna reč bezakonja (Pon.zak.15,9). Ne govori u srcu svome: Ovaj narod je velik i snažan (Pon.zak.2,21).

155.  Ukoliko se ne olenjimo i ako pašnjak svoje duše ne damo neprikladnim pomislima zla, već svojom voljom privučemo um, podstičući pomisli da se uspravljaju prema Gospodu, nema sumnje je da će nam Gospod prići Svojom voljom i zaista nas privući Sebi. Jer, čitavo ugađanje i služenje [Bogu] zavisi od pomisli. Stoga se staraj da ugađaš Gospodu, očekujući ga uvek u unutrašnjosti, tražeći ga u pomislima i podstičući i prinuđavajući svoju volju i proizvoljenje da se neprestano kreću ka Njemu. Kao što ti sabiraš svoj um da bi ga tražio, tako i još više se On prinuđava sopstvenom štedrošću i dobrotom da priđe tebi i da te uspokoji. On stoji i posmatra tvoj um, pomisli i prisećanja,

i promatra da li ga tražiš iz čitave duše, ili, pak, sa lenjošću i nemarnošću.

156.  Videvši kako ga marljivo tražiš, On će ti se javiti i otkriti, pružiti Svoju pomoć i pripremiti ti pobedu, izbavljajući te od tvojih neprijatelja. Zbog toga, uznesimo ovo telo, satvorimo žrtvenik, položimo na njega svako naše sećanje, te umolimo Gospoda da sa neba pošalje veliki i nevidljivi oganj koji će progutati žrtvenik i sve što je na njemu. I pašće svi sveštenici Vaalovi, tj. protivničke sile, a mi ćemo ugledati nebesku kišu, sličnu ljudskom tragu (3.Car.18,44), kako silazi u dušu. Tako će se na nama ispuniti obećanje Božije o kome se govori kod proroka: Podignuću i sagradiću pali šator Davidov, i razrušeno ću sagraditi (Am.9,11).

ž) Sveti Makarije se ne dotiče pojedinačnih podviga zato što su ih oni kojima se on obraćao i ovako obavljali. On ih samo ponekad nabraja, govoreći o - postu, bdenju, usamljenosti, telesnom trudu, poslušanju, uzajamnom pomaganju, trpljenju. Jedino o molitvi on govori podrobnije budući da je ona horovođa svih vrlina i podviga, kao i primjemnica nailaska Duha Svetog.

157.  O vidljivom podvižništvu i o tome koji je poduhvat najveći i prvi, ljubljeni, treba da znate sledeće: sve vrline su među sobom povezane kao beočuzi duhovnog lanca, i zavise jedne od drugih - molitva od ljubavi, ljubav od radosti, radost od krotosti, krotost od smirenja, smirenje od služenja, služenje od nade, nada od vere, vera od poslušanja, poslušanje od prostodušnosti. I sa suprotne strane, rđava dela zavise jedno od drugog: mržnja od razdražljivosti, razdražljivost od gordosti, gordost od taštine, taština od neverja, neverje od surovosti, surovost od nemara, nemar od lenjosti, lenjost od uninija, uninije od netrpeljivosti, netrpeljivost od slastoljublja. I ostali delovi poroka su takođe vezani među sobom, kao što su i na dobroj strani vrline vezane jedan za drugu i zavise jedna od druge.

158. Najvažnije u svim dobrim nastojanjima i vrh svih uspeha jeste istrajnost u molitvi. Njom, preko svakodnevnih iskanja od Boga, možemo steći i ostale vrline. Oni koji su se toga udostojili stiču udeo u Božijoj svetosti, u duhovnoj dejstvenosti, i raspoloženje njihovog uma se sjedinjuje sa Gospodom u neizrecivoj ljubavi. Onaj ko svakodnevno sebe podstiče na istrajnu molitvu, gori duhovnom ljubavlju prema Bogu, božanstvenim račenijem [tj. ljubavlju] i plamenom čežnjom, primajući blagodat osvećujućeg savršenstva Duha.

159.  Ne treba da se molimo po telesnoj navici, niti da po običaju uzvikujemo, ćutimo ili preklanjamo kolena, već da trezvoumno pazimo, očekujući da Gospod dođe i poseti

dušu na svim njenim izlascima, putanjama i čulima. Na taj način, ponekad je potrebno ćutati, ponekad uzvikivati i moliti se sa vapajem, pri čemu um treba da je utvrđen u Bogu. Jer, kao što se telo prilikom nekog posla usredsređuje i u celini zauzima, i svi udovi pomažu jedni drugima, tako i duša treba da se svecelo posveti molitvi i ljubavi Gospodnjoj, ne rasejavajući se i ne lutajući pomislima, već sve svoje očekivanje položući na Hrista. U takvom slučaju sam Gospod će je prosvetiti, učeći je istinskom iskanju, dajući joj čistu, duhovnu i Boga dostojnu molitvu, kao i poklonjenje u duhu i istini.

160.  Oni koji pristupaju Gospodu treba da se mole u bezmolviju, miru i usredsređenosti, sa srdačnim bolom i trezvoumnim pomislima, izbegavajući neprilične uzvike i smućenost. Sluga Božiji ne treba da prebiva u neredu, već u svakoj pitomosti i mudrosti, kao što je rekao prorok: Na koga ću pogledati? Samo na krotkog i ćutljivog, i onoga koji se boji reči mojih (Is.66, 2). Primećuejmo da su veličini Božijoj služile mnoge trube i sile [u trenutku] kada se javljao Mojsiju i Iliji. Međutim, dolazak Gospodnji se projavio i obelodanio u onome što smo ranije naveli, tj. u miru, bezmetežnosti i spokojstvu. Jer, rečeno je: Evo glasa tananog vetra i u njemu beše Gospod (Z.Car.19,12). Time se pokazuje da je pokoj Gospodnji u miru i poretku.

161.  Istinska osnova molitve jeste pažnja u odnosu na pomisli. Treba da se moliš u velikom bezmolviju i tišini, kako nikog spolja ne bi sablaznio. Čovek koji se moli svo staranje treba da posveti pomislima. On treba da odseca ono što hrani lukave pomisli i da se ustremljuje Bogu, da ne ispunjava prohteve pomisli, već da sabira pomisli koje lutaju, razlikujući rđave od prirodnih. Duša koja je pod grehom liči na šumu na gori, ili na trske pri reci, ili na čestar pun trnja i drveća. Oni koji nameravaju da prođu tim mestom moraju da pružaju svoje ruke napred i da sa marljivošću i trudom pred sobom

razdvajaju grane. Tako i dušu okružuje čitava građa [tj. šuma] pomisli koje našaptava protivnička sila. Potrebno je veliko staranje i pažnja uma kako bi se razlikovale tuđe pomisli, koje [seje] protivnička sila. Oni koji paze na pomisli sav svoj podvig vrše unutra. Oni svojom razboritošću i rasuđivanjem mogu da ostvare napredak, da odbijaju pomisli koje ustaju [na njih] i da hode u volji Gospodnjoj.

z) Sveti Makarije preporučuje da se podvižnik više od svega pazi od zadržavanja jedino na spoljašnjoj ispravnosti. Trud sa spoljašnje strane ima svrhu da [podvižnika] navikne na sve podvige i sve vrline, i na njemu ne treba ostajati. Spoljaši trud treba obraćati ka razvijanju unutrašnjeg života i sticanju dejstvava Duha. Međutim, neki se na tome zadržavaju, dospevajući do ispravnog ponašanja, dok na srce ne obraćaju pažnju i Duha blagodati ne traže. Oni preduzimaju trud, ali nemaju ploda. Sveti Makarije upravo ubeđuje da se toga [podvižnik] čuva više od svega.

162.  Mnogi od onih koji strogo prate spoljašnjost, bave se naukom i brinu o ispravnom životu, smatraju da drugo čoveku za savršenstvo nije ni potrebno, ne proničući u srce i ne primećujući poroke koji vladaju dušom. U udovima se nalazi koren unutrašnjeg uma zla, i u kući se krije razbojnik, tj. suprotna, protivnička i mislena sila. Kod onih koji se ne bore sa grehom, unutrašnji porok se postepeno razliva, da bi, narastavši, čoveka navlačio i na javne grehe, koji se čine delom. Jer, zlo liči na izvor koji stalno vri. Zbog toga se postaraj da zadržiš potok poroka kako ne bi upao u hiljade zala.

163.  Svet strada od strasti zla i ne zna za to. Postoji nečisti oganj koji raspaljuje srce, širi se po svim udovima i ljude pobuđuje na razvrat i hiljade zala. Oni koji se raspaljuju i naslađuju, unutra u srcu čine blud. Svaladani od zla, oni najzad padaju i u javni blud. Isto razumi i o srebroljublju, taštini, nadmenosti, ljubomori, razdražljivosti. Kao kad se neko pozove na ručak i pred njega se iznesu raznovrsna jela: tako i greh nagovara da se sve oproba. Naslađujući se, pak, duša se obremenjuje [grehom].

164.  Može li bilo ko reći: "Ja postim, stranstvujem, razdadoh svo imanje svoje - prema tome, već sam svet". Jer, uzdržanje od rđavog još ne predstavlja savršenstvo. Zar si ušao u poniženi um i ubio zmiju koja se taji u nizinama uma i dubinama pomisli, koja se gnezdi i umrtvljuje te u takozvanim odeljcima i staništima duše? Jer, srce je bezdan. Zar si umrtvio i iz sebe izbacio svaku nečistotu koja se u tebi nalazaše? Svi mudroljubivi, i Zakon i apostoli, i dolazak Gospodnji - govore o čistoti kao svom cilju. Svaki čovek, i Judejac i Jelin, voli čistotu, iako ne može da se očisti. Stoga je potrebno ispitati kako i kojim sredstvima je moguće dostići čistotu srca. To je moguće jedino uz pomoć Onoga koji se raspeo za nas. On je put, život, istina, dver, biser, živi i nebeski hleb. Bez te istine niko ne može spoznati istinu i spasti se. Kao što si se odrekao spoljašnjeg čoveka i svih vidljivih stvari, razdelivši sve svoje imanje, tako si dužan da, posedujući znanje i silu slova, odbaciš i svetsku mudrost, ni u šta je ne računajući. Tek tada ćeš biti u stanju da se nazidaš u ludosti propovedi (1.Kor.1,21), tj. istinskoj mudrosti koja se ne sastoji u lepoti reči, već u sili koja dejstvuje svetim Krstom.

165.  Najglavnije oružje za borca i podvižnika sastoji se u tome da uđe u srce i započne borbu sa satanom, da zamrzi samog sebe, da se odrekne svoje duše, da se gnevi na nju, da je prekoreva, da se protivi svojim prohtevima koji proizilaze iz navika, da se suprotstavlja pomislima i da se bori sam sa sobom.

166.  Ako samo spolja čuvaš svoje telo od razvrata i bluda, a iznutra činiš preljubu i blud, [znaj] da si preljubnik pred Bogom i da ti devstveno telo neće biti od koristi. Devojka

koju mladić lukavo prevari i upropasti, postaje mrska svom ženiku zbog preljube. Tako i besplotna duša, koja stupi u opštenje sa zmijom, tj. sa lukavim duhom koji živi u njoj, čini blud pred Bogom. Napisano je: Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu u srcu svome (Mt.5,28). Jer, postoji telesni blud, a postoji i blud duše koja stupa u opštenje sa satanom. Duša može da bude sudeonica i sestra ili đavolima, ili Bogu i anđelima. Vršeći preljubu sa satanom, ona već postaje nepodesna za nebeskog Ženika.

167.  Više puta smo navodili priču o rataru koji posle polaganja semena u zemlju treba još i kišu odozgo da iščekuje. Ako se ne pojavi oblak i ne poduvaju vetrovi, trud ratara neće imati nikakve koristi, i seme će ostati ogoljeno. Primeni to isto na duhovno. Čovek koji se ograniči samo na svoje i ne primi ništa strano svojoj prirodi, neće moći da Gospodu prinese vredne plodove. U čemu se sastoji delatnost čovekova? U tome da se odrekne, da se udalji od sveta, da prebiva u molitvama, u bdenju, da ljubi Boga i bratiju. Istrajavanje u tome je njegovo delo. Ako se ograniči na to i ne bude se nadao da primi nešto drugo, ako na dušu ne poduvaju vetrovi Duha Svetog - neće se pojaviti nebeski oblak, niti će sa neba sići kiša koja će orositi dušu. Tada čovek neće moći Gospodu prineti vredne plodove.

i) Iz broja onih koji su slolja ispravni, Sveti Makarije izdvaja književnike koji su iz knjiga i

razgovora saznali o čemu se radi (u podvižništvu] i govore o tome, ali se samog dela ne

dotiču. Zbog toga oni u duhovnom poznanju ostaju iza neznalica i njihova objašnjenja

nisu ispravna.

168.  Onaj koji vodi razgovor o duhovnosti a sam je nije iskusio, liči na čoveka koji usred vrelog podneva ide pustim poljem i, mučen žeđu, govori o izvoru koji vri vodom i o sebi kako pije iz njega, iako su mu se usta i jezik osušili od žeđi koja pali, ili na čoveka koji govori o sladosti meda iako ga sam nije okusio i premda ne zna silu njegove sladosti. Tako se [čovek ne može osloniti] na ono što o savršenstvu i radovanju, tj. bestrašću govore oni koji na sebi nisu osetili njihovo dejstvo i koji se nisu osvedočili u njima. Jer, takav čovek će vremenom, ukoliko se udostoji da barem delimično pristupi tome, sam u sebi rasuđivati: "Nije se pokazalo onako kako sam ja pretpostavljao. Drugačije sam ja govorio, a drugačije dejstvuje Duh".

169.  Jedna je stvar razgovarati o hlebu i trpezi, a druga - jesti i irimati hranljivost hleba, ukrepljujući se svim udovima. Jedna je stvar govoriti o slatkom piću, a druga - poći i okusiti iz izvora i napiti se slatkog pića. Jedna je stvar besediti o ratu, o hrabrim borcima i vojnicima, a druga - poći u borbeni stroj i stupiti u sukob sa neprijateljima, napredovati i odstupati, primati i nanositi udarce i pobeđivati. Isto je i u duhovnom: jedna je stvar znati i umom razjasniti uzroke, a druga - lično i na delu se u unutrašnjem čoveku i umu osvedočiti i imati riznicu, blagodat, okus i dejstvo Svetoga Duha. Oni koji samo izgovaraju visoke reči, drže se maštanja i nadmenog uma.

170. Kada se objavi rat, mudri ljudi i velmože se boje smrti i ostaju kući, a u rat se pozivaju starci i siromasi i nerazumni. Dešava se da oni pobede neprijatelja i da ga prognaju iz okoline, zbog čega od cara dobijaju nagrade i vence, stiču počasti i dostojanstva, pri čemu znatni ljudi ostaju iza njih. Isto biva i u duhovnom. Slušajući prvi put reč, neznaveni je sa istinoljubivom pomišlju ispunjavaju na delu i od Boga primaju blagodat Duha, dok mudri i oni koji do tananosti istražuju slovo izbegavaju borbu i ne napreduju, ostajući iza onih koji učestvuju u borbi i pobeđuju.

j) Prema tome, na svaki način treba da se postaraš da stekneš Duha blagodati. Ako Njega nema, sve tvoje žrtve i napori su ništa i u čas ishoda tebe će uhvatiti demoni i svući u svoj bezdan. Onaj, pak, kod koga ima Duha, opaljuje demone.

171. Ako onaj koji je radi Gospoda ostavio svoje, koji se odrekao od ovoga sveta, napustio svetska zadovoljstva, imanja, oca i majku, koji se raspeo, postao stranac, siromah, bez igde ičega - umesto svetskog spokojstva ne obrete u sebi božanstveno spokojstvo, u duši ne oseti duhovnu sladost, ako umesto truležne odeće ne obuče rizu božanstvene svetlosti po unutrašnjem čoveku, ako umesto ranijeg telesnog opštenja sa nesumnjivošću u svojoj duši ne pozna opštenje sa nebeskim, ako umesto vidljive radosti ovoga sveta u sebi ne bude imao radost duha i utehu nebeske blagodati, ako u dušu, po napisanom, ne primi božanstvenu sitost kada mu se javi slava Gospodnja

(Ps.16,15), jednom rečju, ako umesto ovog vremenskog naslađivanja još sada u duši ne stekne željenu i netruležnu sladost, onda je postao bljutava so i jadniji je od svih ljudi jer je i ovdašnjeg lišen, i božanstvenog se neće nasladiti, budući da u svom unutrašnjem čoveku nije poznao Božanstvene tajne koje se vrše po dejstvu Duha.

172. Mnogo se vara duša koja umišlja da će sama, oslanjajući se na vlastite sile i bez

sadejstva Duha, bilo koje delo ili poduhvat privesti savršenstvu. Neprikladna je za

nebeske obitelji, nepodesna za Carstvo duša koja umišlja da bez Duha svojom

sopstvenom silom uspe u savršenoj čistoti. Ukoliko ne pristupi Bogu, odrekavši se

sveta, ako sa nadom i trpljenjem ne poveruje da će primiti blago koje je neuobičajeno za njegovu prirodu, tj. silu Duha Svetog, i ako u njegovu dušu od Gospoda odozgo ne kane božanstveni život, čovek koji se nalazi pod dejstvom strasti neće osetiti istinski život, neće se otrezniti od opijenosti tvarju, u njegovoj pomračenoj duši neće zasijati prosvećenje Duha i sveti dan, niti će se probuditi od najdubljeg sna neznanja radi istinskog poznanja Boga putem božanske sile i dejstva blagodati.

173. Onaj ko se stara da poveruje i priđe Gospodu, treba da se moli da još ovde primi Duha Božijeg, koji je život duše. Zbog toga je i Gospod došao, tj. da još ovde duši da život - Duha Svetog. Jer, rečeno je: Dok svetlost imate verujte u svetlost (Jn.12,36); dolazi noć kad niko ne može raditi (Jn.9,4). Onaj ko još ovde nije iskao i koji nije primio život duše, tj. Duha božanstvene svetlosti, u vreme izlaska iz tela biće poslan na levu stranu tame. On neće ući u Carstvo nebesko, već će sa đavolom i njegovim anđelima imati kraj u geeni. Zlato i srebro postaju još čistiji i vredniji kad se polože u oganj. Njih ništa, ni drvo ni trava, ne mogu da izmene, zato što postaju kao oganj i sažižu sve što im se približi. Isto tako i duša koja prebiva u duhovnom ognju i božanstvenoj svetlosti neće pretrpeti nikakvo zlo ni od jednog lukavog duha. Onaj koji joj se približi, biće sažežen nebeskim ognjem Duha. Ptica koja leti na visini nema briga, ne boji se lovaca, ni lukavih zveri, već se svima podsmeva, visoko parajući [nebo]. Tako se osmehuje i duša koja je primila krila Duha i koja je zaparala nebeske visine.

174. Onaj ko u sebi još nema usađenu i utvrđenu blagodat Božiju, neka se danonoćno, kao uz nešto prirodno, dušom prilepljuje uz ono što ga povremeno rukovodi, budi i pobuđuje ka dobru. U krajnjem slučaju, neka u njemu, kao nešto prirodno i nezamenjivo, budu staranje, strah, bol i svagdašnja skrušenost srca.