4. Propoved

O STRASTIMA

Hodeći među ljudima čuh gde govore: Strasti vode smrti! Slažete li se i vi s ljudima, mali mravi?

No gle i spavanje vodi smrti, a spavanje nije strast! I čitanje i razgovor, i cirkus i putovanje - sve to vodi smrti, jer sve to oseca jedan po jedan kupon našega veka, i sve to lako i elastično, gura nas napred k smrti.

Danas sam bio ca svojim prijateljima na groblju, gde smo sahranili jednoga od nas, ili jedan deo svakoga od nas. Kad smo pokojnika zaogrnuli zemljom, posedali smo unaokolo sveže humke i udubili se u razmišljanje. No u takvom trenutku mi ljudi smo vrlo slabi na misli. Sve naše misli u tom trenutku beže iz svesti i kriju se, i kad ih mi s velikim usiljavanjem izmamimo, one se samo odazovu, i odmah pobegnu, kao rđavi vojnici sa bojnog polja. O, da vam je videti kakvo lice imaju ljudi na groblju, kad jednoga između sebe sahrane, pa onda posedaju okolo njegovog groba! S otvorenim ustima i razvučenim osmejkom samo na jednoj strani lica, i samo u pola, u ovom momentu i najrazumniji liče na idiote, koji, kad ga šibaju, ne zna da li da plače, da li da se smeje.

Sedeći tako u idiotskom bezmisliju, reći će jedan između nas:

- Strasti vode smrti.

Čuvši ove reči, ja osetih, gde se jedna strana moga lica još više zgrči, kao pobuđujući me više na smeh no na plač.

- No gle, rekoh ja, ne dižući očiju sa svežeg busenja, niti misli ispod groba, u kome je ležao naš prijatelj,

- gle, i spavanje vodi smrti; i čitanje i razgovor, i cirkus i putovanje, sve to vodi smrti. -

Znači, ti nisi za ugušenje strasti? - rekoše ostali moji drugovi u glas.

- Ne govorite, rekoh, u množini, prijatelji moji, kad govorite o strastima jednoga čoveka. Jedan čovek ne može imati više od jedne strasti; ako ih ima više od jedne, onda on nema nijedne. Strast ne znači demokratsko uređenje duše, no despotsko. Razdeljena strast na nekoliko delova jeste kao razdeljena duboka reka na nekoliko rukava, koje svaka ovca može blejući pregaziti i ne misleći o vodi no o travi s one strane vode. Preko nerazdeljene strasti pak nema mosta, i još manje se ona nerazdeljena da pregaziti.

Strast je duboko stradanje, prijatelji moji, stradanje, obmotano u jednu finu opnu, koja se naziva slast. Strast nije svako stradanje no samo ono, koje ima i slasti u sebi, ili oko sebe, ili na dnu sebe, ili na vrh sebe. Strast je jedan oganj, koji nas greje zato, što je blizu nas, i koji nas sagoreva zato što je suviše blizu. Čega se više bojite vi: da sagorete u ognju, ili da se udavite vlagom gaseći požar? Bojite li se više plikova ili škrofula? Znam, znam, bojite se podjednako i jednog i drugog, tj. bojite se podjednako i prisustva i odsustva strasti. Zato i hodite vi kroz život sa šarenom dušom, kao dete sa lađama, s jednom polovinom crvenom, a drugom zelenom. O, kako mi je odvratna šarena duša!

Strast se ne da ugušiti u svetu sve dokle Bog bude hteo da život postoji. Jer gle, život naš nije drugo do strast, tj. nije drugo do stradanje okađeno slašću. A vi biste želeli da se stradanje uguši i da ostane sama slast, je li? O, prijatelji, vi ne znate šta želite! Vi želite da se život oplića, da postane vodvilj! Vi se bojite dubine; tragediju vi ne podnosite! A tragedija je baš gala-predstava u repertoaru zemlje. Vodvilj se daje za publiku s umanjenom cenom, - za publiku s malom cenom.

Čujete li, prijatelji: strast nije svako stradanje, no samo stradanje od sebe.

Ko nije u ovom životu nikad stradao od sebe, taj teško podnosi i stradanja od drugih. Stradanje od sebe mi nazivamo slatkim stradanjem, stradanje od drugih - gorkim.

Ko nije osetio u slasti gorčinu, taj ne može osetiti u gorčini slast. Ko nije stradao od požara u sebi, taj će zajaukati kad mu ljudi prst prže.

Zašto, dakle, želite vi da ja budem vatrogasac? Zašto da davim, da gušim, da ugušujem strasti svoje kao Stambol svoje kalife? Zašto? Vi znate samo da su kalifi sagoreli Aleksandriju, no ja znam da su oni i Granadu sazidali.

No vi ne volite kalife, - a strasti su kalifi. Vi volite šarenu, razroku dušu, volite crveno-zelene laće.

Ta ne, ne! Ne možete vi biti moji prijatelji i prijatelji ovoga pod zemljom, i pritom voleti razroku dušu. Ustajmo, prijatelji!

Tako ja rekoh, mali mravi, i digoh se, i pogledah po svojim prijateljima. Ah, kakvo lice videh u njih, kad ih pogledah! Jedan obraz u svakoga od njih beše iskrivljen, smežuran od ironije, a drugi bezizrazan kao mermer. To strast, od koje oni stradahu, beše ispisana na licu njihovom. I ja ih zagrlih, i behu mi dva put milija, - ovi strastotrpci.
5. Propoved