2    UVODNIK

2    2007 – svetska godina Mevlane Dželaludina Rumija

5    MEVLANA D@ELALUDIN RUMI, PESNIK I PROSVETITELJ

12    Mesnevija

16    Jezik

16    Rumijeva religija ljubavi

18    Ograni~eni dometi razuma

28       Prevodi Mesnevije

29       Najpoznatiji poznavaoci Mevlaninog dela

34    Divan

39    Fihi ma fihi

Aleksandar Dragovi}

50   RUMI I SUFIJSKA TRADICIJA

S. H. Nasr

58   UTICAJ MEVLANE D@ELALUDINA RUMIJA NA ISTOKU I ZAPADU

Anemari [imel

81   @IVOT, VREME I VE^NA TAJNA MEVLANE

dr Sejjed Ahmed Reza Hezri

85    MEVLANA D@ELALUDIN RUMI – OSAM VEKOVA SLAVE

Ana Stjelja

87    MEVLANA U SVETU

Rifat Namli|i

96   PRI^E IZ MESNEVIJE

112   JEDINO SVE – PRVI PREVOD  RUMIJEVE POEZIJE NA SRPSKI JEZIK

MEVLANA: PESNIK I PROSVETITELJ

MESNEVIJA

PRI^E IZ MESNEVIJE

REVIJA FILMA: MIRKARIMI

Glavni i odgovorni urednik

Mehrdad Agahi

Urednik

Aleksandar Dragovi}

Lektura i korektura

Mirjana Abdoli

Dizajn i likovna oprema

Aleksandar Dragovi}

časopis izlazi tromesečno u izdanju Kulturnog centra Islamske Republike Irana.

Mišljenja i gledišta izneta u objavljenim člancima ovog časopisa ne moraju da predstavljaju gledišta Kulturnog centra Islamske Republike Irana.

Objavljivanje članaka i ilustracija dozvoljeno je sa obaveznim   navođenjem izvora. NUR toplo dočekuje mišljenja i gledišta svojih

čitalaca.

Adresa redakcije

časopis NUR Poštanski fah 431

11001  Beograd,  Srbija Tel: 011/2660-386 011/367-2564

Fax: 011/2666-980

E-mail: nur.urednikªsbb.co.yu

2007 – svetska godina Mevlane D`elaludina Rumija:

osam vekova od ro|enja velikog mistika

 

 

Mevlana D`elaludin Rumi, pesnik i prosvetitelj

Aleksandar Dragović

 

D

`elaludin Muhamed Balhi, rođen je 1207. godine (6. rabi’u-’l-evel 604. g.

po hid`ri) u gradu Balhu, na istoku Irana (današnji severni Avganistan), po kome je dobio nadimak Balhi, tj iz Balha. Pošto je najveći deo `ivota proveo u Anadoliji ko- ju su tada zvali Rum (arapski termin ar- Rum označava Istočno rimsko carstvo) kasnije je nazvan Rumi; u Iranu je pozna- tiji kao Mevlana D`elaludin. D`elaludin znači ‘veličanstvo vere’, a počasni naziv Mevlana znači ‘naš učitelj’, ‘naš autoritet’.

Rumi je rođen u staroj i veoma ugled- noj porodici učitelja i propovednika iz Balha; njegov otac, Behaudin Muhamed Veled, bio je poznata i ugledna verska lič- nost, autoritet, poznavalac verskih nauka. Zbog toga su mu pristalice i slušaoci koji su dolazili da čuju njegova predavanja i propovedi dodelili laskavu titulu Sultan učenih (sultan al’ulema).1

Balh je u to vreme bio pod upravom Horezm šahova sa kojima je Rumijev otac bio u rodbinskim vezama.2 Kao učen čo- vek (alim), bio je veoma cenjen i rado vi-

đen gost na dvoru i u vladarskim kućama. Uopšte, Behaudin je bio poznat po svojoj duhovnoj zrelosti, veoma omiljen i u na- rodu i neobično uticajan, što je izazvalo surevnjivost i podozrenje vladara i nemi- novno dovelo do razlaza sa dvorom. Ten- zije su potpirivali i stalni sukobi i netrpelji- vost sa tamošnjim filozofima i učenjacima među kojima je prednjačio Fahrudin Razi. U tome je bilo pokušaja da se Behaudinov

autoritet vladajućoj eliti predstavi kao opasnost po vlast.3 Behaudinu je, po sve- mu sudeći, dojadila ova stalna ljubomora i zavist intelektualnih krugova. Između njih je nastao nepremostivi ponor, ponor između istinskog duhovnog iskustva i praznih, nesuvislih reči. Kada su tenzije dovoljno narasle da ozbiljno ugroze mir i duhovno okru`enje u kome je Behaudin radio i živeo, odlučio je da zajedno sa svo- jom porodicom napusti Balh. Moguće da su ovakvu odluku ubrzali naleti pobesne- lih hordi mongolskih osvajača koje su se sve više i neminovnije pribli`avale pod- ručju pod vlašću Horezm šahova; bilo je samo pitanje dana kada će nemiri i razara- nje obuhvatiti i grad Balh. Kada su 1213. godine napustili rodni kraj, Mevlana nije imao više od pet godina.4

Na tom putovanju kratko su se zadr-

žali u Samarkandu, a onda preko Nišabu- ra i Bagdada odlaze na hodočašće (had`) u Meku. Po jednom predanju, Behaudin se tada u Nišaburu sreo sa poznatim sufij- skim pesnikom Feridudinom Atarom5. Po- menuto predanje ka`e da je mali D`elalu- din bez teškoća shvatio gnostičko-filozof- sku raspravu koja je tom prilikom vođena između njegovog oca, sufijskog prvaka, i Atara, kome je odmah postalo jasno da Mevlana nipošto neće biti neki osrednji propovednik ili običan gnostik (arif). On je bio uveren da je Mevlana jedinstven na neki sebi svojstven način i da se razlikuje od  drugih  i  Behaudinu  je  izneo  svoje

 

 

predviđanje da će njegov sin ubrzo ‘zapa- liti’ oganj u mnogim srcima širom ovog sveta. Stari pesnik je, dalje se ka`e, šesto- godišnjem dečaku tada poklonio prime- rak svoje sufijske poeme Knjiga tajni (Esrar-name), što bi, simbolički gledano, moglo da znači jednu vrstu pesničke ini- cijacije i prenošenje pesničke baklje sa Atara na Rumija. Posle Nišabura, nastao je period putovanja koji je trajao oko 16 go- dina. Konačno odredište puta bio je grad Konja u Anadoliji. Pre toga su prošli Bag- dad, Meku, Medinu, Jerusalem, Damask, Halep, Erzinkan i Larende, danas poznat kao Karaman.

Kada su Mongoli zauzeli Balh i Tran- soksijanu, Rumijeva porodica je već bila u Maloj Aziji. Oni su već nekoliko godina boravili u manjim mestima, a zatim su prešli u Larende, gde su ostali nekoliko godina. To je bio gradić u blizini Konje, ta- dašnje prestonice Maloazijskih Seld`uka6. D`elaludin je u to vreme imao 18 godina. U Larendeu je umrla Rumijeva majka, a takođe, tu se venčao sa devojkom sa ko- jom je odrastao i proveo putovanje. Skro- mno venčanje je odr`ano u proleće 1225. Mevlana je iz ovog braka dobio dva sina, jednog je nazvao Sultan Veled, po svome ocu, a drugog Alaudin ^elebi, po svom bratu.

Društveni i verski život Anadolije u to vreme bio je prilično dinamičan i `iv. To- me je najviše doprinosio stalni priliv obra- zovanih ljudi koji su be`ali od mongolske invazije.7 Ubrzo je glas o Behaudinovoj učenosti stigao i do seld`učkog sultana, Alaudina Kejkubada na čiji poziv se Rumi- jeva porodica seli u Konju. Na dvoru, ste- cištu naučne i kulturne elite, preovladava- la je persijska kulturna tradicija; persijski je bio zvanični jezik. Farsijem su pisali na- učnici, sufije, pesnici i istoričari. Rumijeva porodica se nastanila u tada najvećoj gradskoj medresi, kako je i priličilo uče-

njaku Behaudinovog ranga. Odmah je po- stavljen za učitelja u medresi i glavnog propovednika u gradskoj d`amiji.

Behaudin Veled, Rumijev otac i prvi učitelj, umro je u zimu 1231. godine, dve godine nakon dolaska u Konju. Imao je preko osamdeset godina kada su stigli u taj grad i bio je već prilično oronuo. Raz- boleo se iznenada i umro posle tri dana. Nakon smrti podigli su mu jednostavno turbe od sušene cigle.

U vreme očeve smrti Rumiju je bilo 24 godine. On se na neki način od ranije pri- premao da nasledi oca na mestu predava-

ča u gradskoj d`amiji, što je, najzad, bila i

želja mnogih koji su prisustvovali Behau- dinovim predavanjima. Mevlana je pri- hvatio ukaz o imenovanju na mesto pro- povednika u d`amiji i profesora medrese u Konji, što označava početak njegove sa- mostalne propovedničke delatnosti. Ne- gde u to vreme, godinu dana nakon Be- haudinove smrti, 1232. godine, u Konju dolazi poznati sufija, Burhanudin Muha- kik iz Tirmiza.

[ejh Burhanudin je bio stari učenik Rumijevog oca. On je sada preuzeo brigu za Rumijevo duhovno usavršavanje. Na- kon nekog vremena poslao ga je u Halep, u Siriju, gde je ostao oko godinu dana; iz Halepa, Rumi se uputio u Damask, grad u koji su se be`eći pred Mongolima sklanja- li mnogi školovani ljudi. U njemu su se slivali bogotra`itelji i ljudi `edni znanja i tragatelji za istinom sa svih strana sveta; zato je ovaj grad odisao `ivotom i mistič- nom atmosferom prisustva Bo`ijih prija- telja. Predanje ka`e da je u isto vreme u ovom gradu boravio i veliki gnostik, Ibn Arabi. Boravak u Damasku ostavio je sna-

žan pečat na razvoj i formiranje Rumije- vog duhovnog bića, u njemu je upoznao mnoge sufijske prvake, učitelje, teoretiča- re i duhovne učitelje sa kojima je mogao da razmenjuje i usavršava znanje, imao je

pristup mnogim medresama, tajnim sku- povima, i on je obilato iskoristio...

Plamen sufijske mudrosti još od najra nijih dana zapalio je Rumijevo biće; prisustvovao je sufijskim skupovima, upijao njihove himne o predanosti Bogu i bio upućen u mnoga duhovna pitanja; rev- nosno je slušao predavanja svog oca i bio odgajan od strane njegovih iskusnih uče- nika, bogobojaznih vernika i derviša, upoznao je čuvene mudrace tog vreme- na. Posle četiri godine boravka u Dama- sku Mevlana se vratio u Konju.

Pod budnim okom svog učitelja Me- vlana je prešao stupnjeve duhovnog pu- ta; upoznao je mnoge tajne koje donosi duhovna praksa gladovanja i  odricanja od ovosvetskih zadovoljstava. No, neu- mitno je došlo i vreme učiteljevog odla- ska.8 Jednog prolećnog dana 1239. godine, Mevlana se oprostio od svog učitelja kva- seći suzama njegove ostarele ruke.

@ivot u anadolskom gradu Konji odvi- jao se tradicionalno i mirno, bez naročitih uzbuđenja i prevelike brige, upravo ona- ko kako su nalagali ustaljeni običaji i navi- ke. Više nego učmala svakodnevica kao da je gušila i suzbijala Rumijev unutrašnji nemir koji se sve češće javljao kao glas pe- snika koji je dolazio iz dubina njegovog bića opirući se okoštalom konzervatizmu i praznoj dogmatskoj usiljenosti. Prezau- zet svakodnevnim poslovima, Rumi taj glas nije čuo. Navike kojima se predao ni- su dozvoljavale da nađe put do tajanstve- nih duhovnih nadahnuća u svom srcu: rutinski `ivot i svakodnevnica medrese stavljali su unutrašnji `ivot u neki drugi plan. Ni gri`a savesti koja se javljala nije bila dovoljno delotvorna da ga izbavi iz okova nauke, nastave i knjige.

Začaran svetom medrese i čvrsto oko- van iza neprobojne tvrđave javne i ugled- ne ličnosti nije znao za duhovnu radost, niti je osećao bol ili ljubav. Zahvaljujući

Husein Behzad, [ams Tabrizi

velikoj bogobojaznosti i dostojanstvu znao je da sačuva duhovni mir i i ljude uveri u svoju istinsku čistotu i neporoč- nost, uprkos slavi i veličini ugledne javne ličnosti.

+++

Bila je subota, meseca novembra 1244. godine (642. hid`retska), kada je u Konju stigao [emsudin Muhamed ibn Melikzad Ta- brizi. D`elaludin Muhamed, poznat kao Duhovni vođa i Mevlana Ruma, tada je imao trideset osam godina. Ostarelog tu-

đinca u krcatoj prestonici Maloazijskih Seld`uka niko nije poznavao. Njegov do- lazak u Konju i susret koji se tada odigrao

 

ostaće zapisan kao sudbonosan ne samo u istoriji Konje i Maloazijskih Seld`uka, već i u istoriji islamskog gnosticizma i knji`evnosti. U samo jednom vatrenom pogledu neznanca po imenu [ems Tabri- zi, pred njegovim očima se ukazao svet stvarnosti, a njegov unutrašnji `ivot je, iz- nenadnim preokretom izbavljen iz du- hovnog mrtvila, kao iz mračnog groba.

Kako kazuje predanje, Rumi se tog da- na vraćao kući iz medrese, sa predavanja, u pratnji pompezne povorke mladih uče- nika i ostarelih murida9. Nije mogao da sakrije zadovoljstvo zbog oduševljenja koje je kod slušalaca izazvalo njegovo predavanje; no, činilo se da je i bilo razlo- ga za likovanje: još kao veoma mlad, zbog neobične učenosti i bogobojaznosti po- stao je veoma omiljen i sada je u`ivao u plodovima slave i popularnosti. Iako nje- gova pomalo kruta spoljašnjost uglednog fakiha10   i asketsko dr`anje nisu nagove-

štavali da je na pomolu bilo kakva unu- trašnja promena, ona se ipak naslućivala, doduše stidljivo i blago, a njeni vesnici su bile reči, reči izrečene u propovedima. Za- to su nagoveštaj duhovnog preobra`aja mogli da osete samo njegovi najodaniji i najbli`i sledbenici i pratioci, oni koji su sa

`arom i poštovanjem slušali svaku njego- vu propoved, i u stihovima koje je recito- vao i pričama koje je pričao razaznavali ogromnu duhovnu `eđ učitelja.

Tog dana, dok se bezbri`no vraćao ku-

ći putem koji vodi preko bazara, put mu odjednom prepreči nepoznati  prolaznik nalik propalom trgovcu koji uhvati konja za uzde i gledajući ga u oči postavi mu donekle  čudno  i  paradoksalno  pitanje:

„Ko  je  uzvišeniji,  poslanik  Muhamed

s.a.v.s. ili Bajazid Bistami?“11. Rumi, koji je najviši duhovni stupanj (maqam) svetaca smatrao manje vrednim i od najni`eg ste- pena verovesnika, ljutito odgovori: „Mu- hamed (s.a.v.s.) je poslednja karika u lan-

cu poslanika, kakve veze s njim ima Baja- zid iz Bistama?“ Nezadovoljan odgovo- rom, derviš pomalo drsko upita: „A zašto je onda Muhammed rekao: ‘Slavljen neka si, nismo Te spoznali12’, a Bajazid ‘Slavljen neka sam, kako sam uzvišen ja!?’13“

Kao propovednik i pravnik Rumi je o duhovnom `ivotu svetaca (evlija) i stup- njevima njihovog samoponištenja imao onu vrstu saznanja koja je pre bila plod pročitanog ili onoga što je čuo, nego vla- stitog iskustva ili spoznaje. Ipak, na Baja- zida je gledao isključivo s poštovanjem, a ne kao konzervativni krugovi i zagovorni- ci striktno egzoterijske struje koji su ostra-

šćeno poricali učitelja iz Bistama smatraju-

ći ga za nevernika. Mevlana je malo raz- mislio, a onda odgovorio: „Bajazid bejaše nestrpljiv i kriknu nakon jednog gutljaja; Muhamed je ispijao more, jednom čašom, i ne izgubi razum i spokoj!“

Kao veštom logičaru i iskusnom peda- gogu Rumiju nije bilo teško da se snađe i odgovori na ovo naizgled oprečno pita- nje; s druge strane, ono je bilo škakljivo i budilo je nelagodu i time što je postavlje- no na javnom mestu, u prisustvu ljudi sa bazara i običnog sveta, i među mlade i kat- kad ostrašćene i fanatične Rumijeve uče- nike, nenavikle na ovakvu vrstu rasprave i razgovora, unosilo je konfuziju i nemir. Reči nepoznatog prolaznika su u prvi mah zazvučale šokantno i efekat tog šoka je paralisao sve prisutne; Rumi se tada pr- vi put zagleda u neznanca: oni razmeniše kratke poglede od kojih se njihova otuđe- nost pretvori u bliskost. Iako behu kratki i brzi, pogledi prodreše u dubine njihovih srca i tada se kaza sve što je jezikom srca trebalo da bude rečeno. [emsov pogled Rumiju reče: „Dođoh iz daleka da te na-

đem, ali kako da se pribli`iš Istinitom sa ovim teškim bremenom znanja i toliko uo- brazilje?“ Mevlanin pogled mu odgovori:

„Ne napuštaj me, o dervišu, ko god da si,

ostani sa mnom i sa mojih posustalih ple-

ća zbaci ovaj zamorni teret!“

Susret pravnika sa dervišem označio je buđenje iz dubokog sna u koji je utonulo Rumijevo unutrašnje biće. Pogledi koje su razmenili behu pogledi koji se ne daju protumačiti i čije dejstvo beše jače od nji- hovih reči. Derviš koji je podsećao na skit- nicu pobedi fakiha utonulog u udobnost svog polo`aja. Pred njegovim pogledom, mladi D`elaludin se oseti smeteno i izgu- bljeno; bio je kao golub koji na svojim kri- lima oseća te`inu sene sokola. Rumi je ve- rovatno i drugačije mogao da odgovori na proniciljivo pitanje koje mu je, onako neo-

čekivano i pomalo drsko, postavio lutajući derviš, ali je taj odgovor bilo skoro nemo- guće izreći pred onolikom svetinom, a po- najmanje pred pratiocima iz svite. Oborio je pogled, jer nije hteo da mu oči odaju onaj drugi, jezikom neizrečeni odgovor, i da tu, pred prisutnima, ne bi bila otkrive- na tajna u njegovom pogledu.

Tako je stigao [ems, lutajući derviš po- reklom iz Tabriza o kome se skoro ništa nije znalo – nečujno i iznenada – i pozvao Mevlanu da se nastani u svetu Bo`anske ljubavi, da uskoči u oganj ljubavi i u nje- mu sagori. U njegovom srcu koje još nije bilo sagorelo u ešku, plamtećem ognju Bo-

`anske ljubavi, [ems je otvorio nove vidi- ke, vidike Bo`jeg čoveka, koji je vlastitim iskustvom znao i potvrđivao svo ono teo- rijsko znanje koje je Mevlana nalazio u knjigama; zaljubljenika u Bo`ansku istinu spremnog da gladan, `edan, bos i u poce- panim haljinama gazi stazama duhovne

če`nje i ljubavi, bogotra`itelja-lutalice i duhovnog usamljenika koji je ostavio sve zarad Uzvišenog Boga.

Počeo je novi period u `ivotu Mevlane koji su označila dugačka osamljivanja sa [emsom. Ubrzo postaše tako bliski i ne- razdvojni da se nikada nisu odvajali, i svaki trenutak im beše ispunjen razgovo-

rima i ushićenim raspravama. Potpuno se povukao iz  javnog `ivota, kao da je ne- stao bez traga. Ljudi su to u početku pri- hvatali kao nešto privremeno, nadajući se da će njegova odvojenost brzo da prođe, ali se to stanje otegnulo u nedogled, me- seci su prolazili, a on se nije pojavljivao...14 Mevlanu više nisu mogli da prepozna-

ju; potpuno je zapostavio predavanja u medresi i besede u d`amiji; od sada sve svoje vreme provodi sa [emsom, koji je u uglednom profesoru i propovedniku ras- palio plamen sufijske ljubavi prema Jed- nom Voljenom. Okreće se sufijskom plesu, poeziji i kontemplaciji i od poštovanog re- ligijskog autoriteta postaje nemirni i zalju- bljeni derviš. [ems je Mevlanu upućivao u neiskazive tajne mističkog traganja i obja-

šnjavao mu stupnjeve duhovnog puta ko- je sam beše prevalio; otkrivao mu je meto- de postizanja duhovne spoznaje do koje se dolazi jezikom koji ponavlja ime Bo`ije, srcem koje `rtvujući sebe pokazuje za- hvalnost Bogu i telom koje strpljivo čeka; govorio mu je o ulozi istinskog prijatelja koji  mora  biti  tajanstven  poput  Svevi-

šnjeg, kako mora podnositi ru`na dela i mane svog prijatelja i ne sme biti povre-

đen njegovim grešenjem, niti mu okrenu- ti svoja leđa ili ga okrivljavati, već mu mo- ra neumorno praštati, baš kao što i sam Bog voli da prašta i pokriva naše grehe...

Mevlana je bez daha upijao [emsove reči istinske mudrosti i spoznaje. Napredo- vao je takvom brzinom da se uskoro nije znalo ko je učitelj a ko učenik, ko je kap a ko more. Dva okeana su se prelivali jedan u drugi, bili su prosto dva duhovna prija- telja čija je svetlost u srcima sijala istim sja- jem. To nije bila osama askete i isposnika, niti osama naučnika i mislilaca. To beše du- hovna osama, tokom koje je Mevlana rušio sve prepreke na putu uspona ka Bogu.

Dok su oni zatvoreni u svom svetu du- hovnih tajni bezbri`no drugovali, nisu ni

 

sanjali da je napolju počela da se zahuk- tava prava oluja zavisti i ljubomore. Za

šest meseci koliko je prošlo od [emsovog dolaska u Konju, Mevlana nijednom nije otišao u medresu. Učenici koji više nisu viđali dragog učitelja postadoše kivni na [emsa koga su smatrali odgovornim za otuđenje; negodovanja su rasla iz dana u dan, te ga, na kraju, neki čak prozvaše ča- robnjakom koji je omađijao njihovog uči- telja, te mu oštro zapretiše.

Pod pritiskom pretnji [ems je morao da napusti Konju i da se skloni u Damask. Mevlana mu je neprestano slao pisma u kojima mu je poručivao i molio da se vra- ti u Konju. Na kraju je poslao sina Sultana Veleda koji je uspeo da izdejstvuje [em- sov povratak. U mnogim gazelima Divana Mevlana je opevao potragu i če`nju pre- ma svom duhovnom učitelju, i oni se smatraju najlepšim delom Divana:

Ja sam zaljubljeni ludak Damaska, srce sam mu svoje dao,

tri puta sam tamo leteo, al voljenog nisam našao.

Namirisan mirisom crne noći, tih crnih uvojaka,

ja Bo`ije sunce tra`im poput kakvog ludaka.

No, ako je sunce tabrisko onde, ja sam kralj Damaska!

(prevod D. Ananda)

Njegov povratak je međutim, ubrzo doveo do novog nezadovoljstva i protesta, i [ems je 1247. ponovo nestao iz Konje. Ovaj put [ems je nestao zauvek. Zapravo, ne zna se tačno šta se desilo sa njim. Priča- lo se da su ga ubili Mevlanini učenici i da je u to bio upleten i Mevlanin sin, Alaudin. Mevlana nije gubio nadu, već je pošao u bezuspešnu potragu u Siriju. Izgleda da su od njega krili istinu, i da je posle njegove

 

smrti, iz jednog bunara izvađeno [emsovo telo i posthumno sahranjeno.

Mevlanu ništa nije moglo da uteši na- kon [emsovog nestanka. Povukao se u sa- moću, a srce mu postade vulkan iz kojeg je sukljala lavina poezije. U tom vulkanu provrelo je more gazela, od kojih je svaki za sebe tajna, a ista če`nja za istinom. ^e-

`nja i potraga za [emsom uticali su na to da se u Mevlani probudi pesnik, pesnik koji se identifikovao sa nestalim i voljenim i na taj način ga ponovo nalazio u sebi.

[emsov nestanak je u Mevlani probu- dio ljubav za muzikom i plesom, muzi- kom koja je u sebi nosila duhovnu če`nju, i plesom onih koji su zaneseni Bo`anskim prisustvom. Ples je zapravo bio neka vrsta duhovnog koncerta – sama’, i za njegovu mističnu filozofiju nije bio samo puki li- turgijski izraz, već i jedan sasvim priro- dan način očitovanja najdubljih unutra-

šnjih osećanja. O ovome posedujemo sve- dočanstvo njegovog sina Sultan Veleda:

Nikada ne presta slušati muziku i igrati; Ne bijaše se odmarao ni danju ni noću. Bijaše mudrac: posta pesnik.

Bijaše isposnik: posta opijen ljubavlju, ali ne vinom trsa: prosvetljena duša ispija samo vino Svetlosti.

(prevod D. Ananda)

Vatra koju je zapalio [ems ozarila je i osvetlela Rumijevu nemirnu dušu i usme- rila je na put koji vodi ka Uzvišenom Tvor- cu. Ta ljubav je zahvatila čitavo Mevlanino biće, izvela ga iz ograničenosti materijal- nog i uvela u beskrajni metafizički svet.

Mevlana se sasvim okreće sufijskom načinu `ivota: osniva mevlevijski derviški red koji je još za njegovog `ivota postao popularan  među  zanatlijama.

Posle [emsovog nestanka najveći deo vremena Mevlana je provodio u društvu

 

sina Sultana Veleda i Husamudina ^elebi- ja i Saladina Zarkuba, dvojice najbli`ih prijatelja. Nakon gubitka [emsa, morao je pronaći neko drugo ‘duhovno ogledalo’ u kome će se odra`avati transfigurativna i unitivna sila duhovne ljubavi. Našao ga je u osobi Saladina Zarkuba, kujund`ije iz Konje. Saladin je, na drugačiji način od [emsa, postao problem za Rumijeve sled- benike; bio je neobrazovan, skoro nepi- smen čovek iz naroda, bez ijednog dana formalnog obrazovanja. Bez obzira na to, Rumi ga je odredio za svog naslednika u derviškom redu. Rumi je u njemu prona-

šao [emsa i za njega Saladin nije bio tek neuki gnostik iz naroda.

Otvorena protivljenja prema Saladinu koja su iskazili učenici, Rumiju nisu nimalo smetala da svoje odnose s njim uzdigne na najviši duhovni nivo prisnosti i dru`enja u okrilju večne Bo`anske Ljubavi. Njihovo prijateljstvo bilo je dodatno učvršćeno ven-

čanjem Rumijevog sina, Sultana Veleda, i Salahudinove ćerke. Mnoge Rumijeve pe- sme završavaju sa odavanjem počasti Sala- hudinu. Salahudin je umro 1263. godine, a uspomena na njega sačuvana je u Divanu.15 Posle Salahudinove smrti Mevlana je uspostavio duhovnu vezu sa Husamudi- nom ^elebijem. Iz tog prijateljstva pote- kla je ideja o pisanju velikog sufijsko-filo- zofskog speva, Mesnevije, ključnog Rumi- jevog dela. Mevlana je toliko voleo Husa- mudina da se nikada i nigde nije pojavlji- vao bez njega. Bio je jedan od najbli`ih Rumijevih prijatelja, a njegov grob se na- lazi u blizini Rumijevog mauzoleja. Rumi je na njegovu molbu napisao Mesneviju. U stvari, Husamudin je toliko uticao na njeno stvaranje da je nakon smrti Husa- mudinove `ene Rumi na dve godine pre- kinuo njeno pisanje. Husamudin je nad- gledao Rumijeve aktivnosti: zapisivao je Mesneviju, gazele, predavanja i govore, radio na njihovoj kodifikaciji i bio njegov

 

pisar. Husamudinovo ime se često pomi- nje i u Mesneviji i u Divanu

Mevlana je umro 7. decembra 1273. godine, najverovatnije od posledica jake prehlade. Sahranjen je pored očevog tur- beta u Konji, u mestu zvanom Bagi sultan, ili Irem bagče. Tu je kasnije podignut mau- zolej u kome je sahranjeno preko 50 nje- govih potomaka. Poslednju počast iskaza- li su mu skoro svi stanovnici Konje, musli- mani, hrišćani i Jevreji, na taj način pri- znajući i ceneći veliki duh tolerancije koji ga je odlikovao.

Mevlana je za `ivota u`ivao veliko po-

štovanje u Konji, kako od običnog naroda tako i od strane vladara. Posebno poštova- nje i počasti prema njemu su iskazivali sel- d`učki sultani Izudin Kejkavus i Ruknu- din Kilič Arslan, a Muidudin Parvane16 je redovno prisustvovao njegovim predava- njima. I poznati naučnici tog vremena, Se- rad`udin Urumevi i Safijudin Hindi sma- trali su Rumija velikom ličnošću. Fahrudin Iraki i Ned`mudin Razi koristili su svaku priliku da odu na razgovor kod D`elaludi- na. Po jednom predanju, posećivao ga je i

čuveni persijski pesnik Sa’di, koji je dola- zio iz [iraza u Konju da bi razjasnio neke njegove reči. Rumi je bio veoma cenjen i poštovan u Konji ne samo kod učenih lju- di i svojih sledbenika, već je učvrstio ugled kod svih stanovnika Konje i okoli- ne. I pored toga, ostao je skroman i jedno- stavan, prijatnog ophođenja sa ljudima. Uglavnom je vreme provodio sa derviši- ma i zanatlijama, dok prema pojedincima iz aristokratskih krugova nije pokazivao posebnu pa`nju, a ponekad je bio i grub i kritičan prema njima. Bio je visok i mršav, blede puti, ali izrazite moralne snage i čvr- stine i svuda je ulivao strahopoštovanje.

O Rumijevom `ivotu je još za vreme njegovog `ivota, nastalo mnogo legendi. Većina njih nalazi se u knjizi ^udesa misti- ka, Feriduna Sepahsalara.