18. Propoved

O NEJEDNAKOSTI LjUDI

Kad se jutros naginjem nad vaš dom, mali mravi, moje su uši ispunjene nepoznatim glasovima, koji se odasvud oko mene čuju. Jedno su glasovi ljudi, drugo glasovi prirode. Prvi glasovi viču: "Jednakost"! Drugi glasovi trube: "Nejednakost"! Da li su za vas novi ovi glasovi, mali mravi? Za mene nisu; ja i ove prošle noći nisam mogao spavati od njih. Misao o njima mučila me je svu noć; i u besanici svojoj ja sam stojao na mesečini i osećao, kako zemlja elegantno i nečujno hodi po etru. O kako je sigurna Zemlja u svom hodu! Niko od nas ljudi ne stupa tako sigurno kao zemlja. Naš hod zbunjuju novorođene misli. Mi smo uvek mnogo nežni prema novorođenčadima, i polažemo uvek mnogo nade na njih, i ako se često mnogo razočaravamo njima. Misli zemlje su zrelije i stabilnije od misli ljudske. Zemlja iskoristi sva razočarenja naša u novorođenim i starorođenim mislima, Zato je njen hod tako siguran i tako elegantan, a hod ljudi tako kolebljiv i tako težak.

No oslušnite, oslušnite, drugovi moji, ovu svađu čoveka s prirodom. Ona se može čuti u svako doba i na svakom mestu. Ja sam je slušao i prošle noći pod mesecom, i slušam je i sad pod Suncem.

- Mi smo ljudi svi jednaki, veli čovek, jer nam je sudba svima jednaka. Svi se mi uspravljamo iz prašine i svi se sunčamo u prašini, igrajući se i ozbiljno i od šale, dok se ne umorimo i ne spustimo opet u prašinu. Svi smo mi lepa skulptura sa istinskim očima i aktivnim ustima, no u isto vreme i skulptura trošna, koja kad se suviše osuši, razveje se u prah, a kad suviše pokisne zamesi se u blato.

Mi smo ljudi svi jednaki, govori dalje čovek, jer smo svi podjednako potrebiti, podjednako slabi i podjednako sposobni za ljubav i pravdu.

Mi smo ljudi svi jednaki, govori dalje čovek, jer smo svi mi deca jednoga oca, koji jednom ljubavlju sve nas greje i jednakom mišlju o svima nama promišlja.

- Svi ste vi ljudi nejednaki, odgovara čoveku priroda, jer, i ako ste svi prašljiva skulptura, oči su vam nejednako obojene i usta nejednako srezana, srce vam nejednako kuca i mozak nejednako žuri na posao.

Svi ste vi nejednaki, veli dalje priroda, jer nisu jednako potrebni Aleksandar i Diogen, niti jednako slabi Petar i Aleksije, niti jednako sposobni za ljubav Pavle i Juda, niti za pravdu jednako sposobni Harun-Al-Rašid i evnusi-sultani.

Svi ste vi ljudi nejednaki, govori dalje priroda, jer Otac vaš nebesni tako je hteo; ili, zar ste zaboravili vi staru priču o talantima? Jednome čoveku dat je jedan talant, a drugome pet - zar ste zaboravili tu staru priču? Ne zaboravili no zar ne vidite kako je ja svaki dan dokazujem vama, vašim opipljivim, do vulgarnosti opipljivim, metodom? Otac vaš nebesni istina jednakom ljubavlju sve vas rpeje i jednakom mišlju o svima vama promišlja, no ne odnosi li se s istom ljubavlju i s istim promislom o svojim delima i svaki skulptor, u čijoj radionici stoje bogovi pored majmuna i zelja?

A vi ste ne samo deca no i dela Božija, vi niste samo rođeni no i stvoreni, i nemate na nebu samo Oca no i Tvorca.

U tome i jeste nenadmašna moć vašega i moga Tvorca, što je on neiscrpan u stvaranju nejednakih dela. Ujednačavati sve znači oslabiti u stvaranju. Život je na nejednakosti zasnovan. Bez nejednakosti život bi došao u stanje pokoja, postao bi invalid. A vi to svakako ne želite; ako i želite, uzalud vi sami to želite.

No zagledajte bolje u sebe i videćete, da vi u samoj stvari nikad ne želite jednakost. Ono što vi želite nije izjednačenje svih no uzdignuće malih i slabih do visokih i moćnih. I to je plemenita želja. No nemajući moći da uzdignete male i slabe, vi svlačite velike i moćne s njihove visine u sredinu malih i slabih. I to je ono, što je odvratno Bogu i što ja, kao sluga Njegov, ne mogu dopustiti. Pobeđujte me, koliko hoćete, ozlojeđeni protivnici moji, na drugim pozicijama, no na pobedu moga božanskog instinkta za stvaranjem nejednakoga ne nadajte se.

Zagledajte bolje u sebe i videćete, da se vi u samoj stvari bojite jednakosti! Filosofi, koji vam govore, da će vas smrt sve izjednačiti, ne samo među sobom, no i sa najmanjim i najodvratnijim životnim gmizavcima, ti filosofi cu vam mrski, i vi ih spaljujete. Vi gunđate protiv atleta, koji se posle duge borbe pred vašim očima, poklone i izjave, da su oni jednaki i da ne treba očekivati ničiju pobedu. A neočekivanje pobede zaklapa trepavice i opušta ruke. Dokle vas interesuje pobeda, dotle vas interesuje život. U životu pak, u kome postoji reč pobeda, mora postojati i reč nejednakost.

Zašto volite vi reč ličnost, a ne volite nejednakost? Zašto se borite za onu prvu, a protiv ove druge? Zar se ne bojite kontradikcije. Ne znači li ličnost nejednakost? Ne znači li jednakost bezličnost, bezrazličnost?

Tako se svađaju čovek i priroda, mali mravi. No izlazite, izlazite iz doma vašeg; Sunce čeka pred vratima, da vas poljubi. Ono želi, da vas prebroji i da vas vodi po novim putovima. Poverite mu se, jer Sunce ne napušta svoje prijatelje; ono i grobove njihove svaki dan posećuje.
sadržaj