17. Propoved

O SEJAČIMA

Ja volim sejače, mali mravi, volim ih svom dušom. Danas sam ih gledao, kako seju, i slušao njihov razgovor. Želite li, da vam kažem šta sam čuo? Onda čujte; - Gle kako se pritajili i Mars i Jupiter i uprli poglede u nas, kao da su i oni radi da čuju. Izađite na krov vaše palate, poklonite se Marsu i Jupiteru, toj sjajnoj braći naše majke Zemlje i slušajte.

Behu tri sejača na njivi, i sva tri, kao po komandi, u korak koračahu i odmereno zamahivahu rukom sa semenom desno i levo. Pre Sunca oni su već bili na njivi, i do izlaska Sunca ćutke su koračali u kosom redu jedan za drugim i, zamahujući rukom po priviknutom taktu, ćutke bacali seme po mekoj, crnoj zemlji. Kad se Sunce rodilo, i kad su zraci njegovi u čitavim rojevima, kao nestašna deca, počela da se igraju po njivi, zavirujući pod svaki grumičak zemlje i tražeći bačene semenke, tad će reći prvi sejač:

- Drugovi moji, pomozimo Bogu! Pomozimo Bogu, jer Bog je nama pomogao; pomozimo mu, da nam opet pomogne! Sejmo, sejmo, jer Veliki Sejač nas je i podigao, da nas vidi sa semenom na njivi. Sejmo, drugovi, sejmo - za ostalo se ne brinemo. Onaj, ko nas je poslao na njivu i dao nam seme, brine se o svemu ostalom. Vidite li, koliko poslenika Njegovih ima na ovoj njivi osim nas? I Sunce je jedan od tih poslenika, jedan od naših satrudnika. Sejmo, braćo, sejmo!

Kad semena nema na njivi, tad se Sunce ljuti na nas. Njegovi zraci tad ceo dan besposleni hode i prazni se vraćaju uveče doma. A Sunce ne voli, da se njegovi zraci, poslati zemlji, vraćaju njemu, kao što ni mi ne volimo, da nam neko vraća naš poklon. Zaista je sramota, braćo moja, da mi sustanemo pre u sejanju nego Sunce u grejanju. Kako da nije sramota, da neko, ko je juče izišao na njivu, sustane pre no onaj, ko je na toj njivi još od rođenja same njive?

I vazduh je jedan od poslenika na ovoj njivi, i voda je jedan. I njih dvoje su naši i sunčevi satrudnici. I oni s nama pomažu Bogu.

Kad semena nema na njivi, tada se vazduh i voda ljute na nas, jer i oni ne mogu da ispune svoju dužnost, zato što mi nismo ispunili svoju. Kad semena nema na njivi, tad vazduh žalostivo fijuče nad gluvom njivom: njegov glas tad nema ko da čuje, niti njegovo milovanje da oseti. Kad semena nema na njivi, tad voda beži s njive opet u more ili u visinu ne zadržavajući se i ne smejući da se zadrži besposlena na pustoj, ćelavoj njivi. Zato sejmo, braćo, sejmo!

I svi oni, koji su živeli pre nas poslenici su na ovoj njivi; i oni su naši satrudnici. Njihova tela ispod zemlje žude da iziđu na Sunce; njihove oči žude, da ma kroz kakvo seme još jednom pogledaju po ovom čudnom svetu; njihove kosti žude za prilikom, da pokažu, da u njima ne stanuje smrt no život. No kad semena nema na njivi, tad se sva ta njiva bića, kojima prošlost pripada, ljute na nas, jer ona ne mogu da ožive zato, što im mi ne damo prilike za to. Oni su gotovi, da pomognu Bogu i da opravdaju njegov naziv "Bog živih, a ne mrtvih", no kad mi ne sejemo, tad su i oni prinuđeni da ćute i žmure. Zato, drugovi, sejmo!

I sva tri sejača u jedan glas uzviknuše radosno:

- Sejmo, sejmo!

Kad je Sunce stojalo u podne na zenitu, oznojeni sejači su ćutke koračali jedan za drugim, i ćutke zamahivali rukom desno i levo po priviknutom taktu.

Tad će drugi sejač prekinuti ćutanje ovim rečima:

- Svako seme donosi svoj plod; i ono, koje padne na put ili na kamen, donosi svoj. No mi smo pozvani, da sejemo po njivi, a ne po putu i po kamenu, zato budimo pažljivi. Ne bacajmo seme po putu i po kamenu, ne zato, što ono tamo neće imati svoga ploda, no zato, što mi ne smemo prostački biti zadovoljni sa svakim plodom, kojim se naš trud nagradi.

Seme na kamenu i na putu doneće svoj plod, no taj plod neće biti dostojan nas i naših satrudnika. Cenimo seme, koje sejemo, i ne sejmo ga ma gde. Naša su sva zrna izbrojana, i njih je samo u našim očima mnogo, no njih je tako nemnogo u očima Sunca. Bog može da baca seme i po putu i po kamenu, jer On treba da hrani i tice nebesne i tice zemaljske, jer u Njega nisu zrna izbrojana. A nama je dato seme i ukazana njiva za sejanje. Nama ne može biti svejedno, da li će plod biti desetostruk ili jednostruk; bolje desetostruk nego jednostruk. Životi, koje mi probudimo na zemlji, pojačavaju naš život. Zato sejmo, drugovi, pažljivo!

I sva tri sejača u jedan glas uzviknuše radosno:

Sejmo, pažljivo, sejmo!

Kada je Sunce zalazilo, osveženo večernjim hladom lice sejača sijalo se u tamnocrvenoj boji; njihova poluvlažna kosa gipko se talasala na vetru, a oni su ćutke koračali jedan za drugim i ćutke zamahivali rukom po priviknutom taktu.

Tad će treći sejač prekinuti ćutanje ovim rečima:

- Sejmo i ne brinimo se o žetvi. Onaj, ko je nasejao, nebo zvezdama i zemlju ljudima, brinuće se o žeteocima. Ima puno žeteoca, koji žanju, gde nisu sejali. I bura i rat i bolest takvi su žeteoci. Možda će oni požeti ono, što mi danas sejemo. Mi ne volimo nezvane žeteoce na našoj njivi; no pod Božijom rukom takvih žeteoca ima mnogo, i on ih ponekad i preko naše volje šalje na našu njivu. U takvom slučaju stegnimo srce i sejmo ponovo i čekajmo drugu i treću i četvrtu žetvu.

Briga je Božija druga, šira od brige naše. Mi sejemo i mislimo, da sejemo samo za nas; Bog seje kroz nas, no ne samo za nas. Kroz nas Bog seje i za sve one, koje je jedino uspeo da nauči da žanju. Za sve bezruke i bezoke i bezumne, koji gmižu pod zemljom i nad zemljom, on seje kroz nas. Ne ljutimo se zbog toga, jer Bog na taj način sprema našim semenom đubre za buduće seme. Jer svi ovi invalidi, za koje mi sejemo, nagnojiće svojim trbusima njivu za jedan desetostruki plod, koji će i nama jednog leta pasti u deo.

Ne ljutimo se, ako se i rukati i okati i umni, koje je Bog uspeo da nauči i da seju i žanju, kao i nas, spuste među ove bezruke i beznoge i pođu u njihovim redovima na našu njivu, da žanju. Šta imamo da se ljutimo na one, koji osećaju više snage u sebi, da se spuste među skakavce, nego da se dignu među ljude? Nedostojno je za nas, pomoćnike Božije, ljutiti se na invalide, pomoćnike crvi i skakavaca. Bezumno je ljutiti se na one, koji svu sadašnjost ispune staranjem o budućem đubretu za njivu, na kojoj će drugi sejati.

Pomozimo Bogu, drugovi, u sejanju, jer On nas je zato pozvao, i budimo voljni, da mu pomognemo i u žetvi, ako nas pozove.

I sva tri sejača u jedan glas uzviknuše radosno:

Mi Bogu, Bogu pomažemo.

O mali mravi, kako ja bezgranično volim sejače! Gle Mars i Jupiter počinju da trepere, kao da se i oni raduju sejačima! Ja znam da se i vi radujete. Kako se ne bi i vi radovali, kad će iz posejanog semena ponići klasje oko vašeg doma, između koga ćete se vi šetati, kao sinovi ljudski između visokih palmi?