15. Propoved

O GOREĆOJ KUPINI

Zaboravite umor vaš, mali mravi, i hodite da gledamo goreću kupinu, koja nad našim glavama plamti. Hodite da brojimo plamene jezike, koji iz dubine neba kao bajke iskaču pred našim očima. Jedan plameni jezik vezan je za drugi zlatnim i brilijantskim koncima, a svi plamenovi ukupno požar su jedne kupine, koja gori i ne sagoreva. Ko zna, od kad gori? Ko zna, zašto ne sagoreva? Ah, mali mravi, ja i vi to ne znamo! Ja i vi smo samo pozvani, da se izdaleka, izdaleka, bosi i gologlavi, poklonimo toj plamenoj kupini, koja plamenom diše, plamenom gleda, i plamenom govori.

O vasiono, o plamena kupino, vapio sam ja još jedne druge noći, mali mravi; vapio sam iz daljine, iz dubine: o plamena kupino, kako je tvoje pravo ime? Gle, ja te zovem plamenom kupinom, no zovem te tako samo poluglasno, polučujno, bezglasno i nečujno, kao što zovem putnika na drumu u šumi, kome ne znam imena, a koga osećam potrebu pri susretu osloviti. Ja znam, da ti nisi ni plamen ni kupina, jer da si plamen, ti bi žegla, a da si kupipa sagorevala bi. No kako da te zovem, sjajna poezijo? Zbilja da li sjajnom poezijom?

Ti ćutiš i buktiš, plamena kupino! Za moje uši ti ćutiš dublje od grobova, tvrđe od jednog atoma u sredini granitne stene. I u ćutanju svome ti si za sve moje mere neizmerna u veličanstvenosti i lepoti. Kakva li si tek u govoru svome za onoga, ko te čuje! Blago onome, ko čuje govor tvoj, ko razume plamene jezike tvoje! A ja sam pred tobom kao gluv na koncertu, koji vidi kako se duva i vuče po instrumentima, koji vidi no ne čuje. I ja vidim tvoju muziku, - no samo vidim. Ne ljuti se na mene, velika muziko, što ti ne aplaudiram drukčije no grobnim i granitnim ćutanjem. Najharmoničniji aplauz, koji ti čovek sa zemlje može dati jeste ćutanje, jedno ćutanje, pri kome se svaki nerv u jezik pretvara.

O plamena kupino, kako je tvoje pravo ime? Gle, ti ćutiš i plamenovima svojim ispisuješ svoje ime po nebu, pred očima mojim. No šta vredi, kad je azbuka tvoja meni nepoznata? Šta vredi, kad oči moje, moje malene oči, ne mogu da dogledaju krajeve tvoga jednoga slova? No i u jednome nedoglednom slovu tvome ti si za mene neizmerna poezija. Kakva li si tek u celim stihovima svojim za onoga, ko razume azbuku tvoju! Blago onom ko je dorastao do razumevanja plamene poezije tvoje!

Zaboravite umor vaš, mali mravi, i čujte, kakav glas iz goreće kupine dopre do moje dubine, do dubine, drugovi moji, koja je i vama znana.

- Ko to zove iz dubine k meni? Ko me to oslovljava po imenu? To je svakako sin zemljin, poslednji porod zemljin, uvek nezadovoljni. Ima nekoliko minuta, kako ga je zemlja rodila, i za tih nekoliko minuta on je ispunio sve puteve k meni svojim vapajima, čas laskavim, čas pogrdnim. Čudan je taj najnoviji porod zemljin! Kad je zemlja rađala paprat, ja sam čula samo jedan glas, glas zemljin, koji mi je govorio: Ja spremam ovu paprat za zimnicu onome, koji će doći docnije. Kad je rađala mamute i zmije, tad sam čula opet samo jedan glas, koji je gušio sve druge, glas zemljin, koji mi je govorio: Ove mamute i zmije i druga titanska čudovišta ja spremam za zimnicu onome, koji će doći docnije. Kad se zemlja zamotala u led i sneg, ja sam čula samo jedan lagan šapat zemlje, koji mi je govorio: Sad se odmaram i spremam, da rodim onoga, koji treba da dođe. I gle, od kako je rodila čoveka zemlja kao da je umrla, - do mene dopiru samo glasovi čoveka; sve je puteve k meni ispunio čovek svojom vikom. Da nije zbilja zemlja umrla pri rođenju čoveka?

O zemljin najmlađi sine, obazri se na majku svoju! Gle ona je jedna plamena kupina, od koje si ti jedan plamei, jedap plamičak, nemiran i prolazan. Od sviju varnica, koje s plamene kupine, zemlje, pršte, ti najglasnije pucaš i pajviše u visinu skačeš. Ti si jedan deo kupine; jedna mala kupina ti si, koja gori i sagoreva. I ne želi da budeš kupina, koja gori i ne sagoreva. Nisi jednom ti goreo, i ne sagorevaš sad poslednji put. Gle, i velika paprat, stara velika paprat, koja je prva pokrivala tople grudi zemlje, gorela je triput do sad: gorela je nad zemljom, kad je rasla, gorela je pod zemljom, čekajući tebe, i gori sad, služeći tebi. I zemlja, stara i velika majka tvoja, neprestano gori i sagoreva. I cela plamena kupina sveta peprestano gori i sagoreva.

Ona gori i sagoreva, prečišćujući se ognjem. Ko je više puta goreo, taj sad gori svetlijim i čistijim ognjem.

Jednoga dana, uveče, zraci nebesni razneli su po vasioni tvoju bajku, čoveče, o feniksu. I zvezde su tad klimnule glavom i rekle: Gle maloga zemljinog sina gde izreče naše pravo ime! Da, čoveče, mi zvezde smo plamena tica, koja gori, i sagoreva, i ponovo gori. No ti sam nisi poverovao u svoju bajku, jer ti uopšte ne veruješ sam u svoje bajke, iz bojazni, da se njima ne preuveličava; u samoj stvari ti ne treba da veruješ u njih ne zbog toga, što se njima preuveličava, no zbog toga što se njima umanjuje. Tvoje bajke su umanjenje, a ne preuveličanje bajke vasionske.

Zaboravite umor vaš, mali mravi, i hodite da gledamo goreću kupinu, koja nad našim glavama i pod našim nogama plamti, da je gledamo i da slušamo, da li će i sad isti odgovor dati na naše ljubopitstvo, kakav je meni jedne noći ona dala, - ne znam, da li ona, da li duh zemljin.