14. Propoved

O MRTVIMA

Bez sna sam proveo i ovu noć, mali mravi. San, zauzet oko drugih ljudi, kao da je na mene sasvim zaboravio. Ja sam ga čekao i čekao, i zbog dugog čekanja omrzao sam i njega i sebe; njega, što me je stavio u tako glup položaj, da čekam na nj; sebe, što sam se dao dugo držati u tom glupom položaju. Nema, mravi, glupljeg položaja od čekanja sna koji ne dolazi.

Ostavio sam postelju i rekao sam joj, ako san dođe, neka sam spava na njoj! Išao sam potom u livadu i pošao hodati tamo-amo. Mesečine nije bilo, i ja sam osvetljavao sebi put mislima, mnogobrojnim mislima, koje su čas trčale predamnom sa svojim malim fenjerima, a čas se penjale ka zvezdama, kao da im tobož pomognu uvećati njihovu svetlost i rasejati tamu.

- O nestašne misli moje, rekoh im ja, poštujte tamu i ne tumarajte tako raspušteno po njenome carstvu, jer njeno carstvo nije carstvo nas živih, no carstvo mrtvih.

- Pa gde su ti mrtvi? - pitahu me misli moje.

- Oni su oko nas, nad nama, pod nama, u nama; oni ispunjavaju svu tamu. Oni razgovaraju ćutanjem; ućutite se, i čućete njihov razgovor.

I nasta tišina, neizmerna i nemisliva tišina; takva tišina, da bi klaćenje skazaljke vremena odjekivalo u njoj kao grom. I mislima mojim otkri se u tom trenutku jedno novo carstvo, viđenje koga meni bi prijatnije od ma koga sna.

Celu livadu pokriše beličave, svetlucave figure, čiji redovi postajahu sve gušći i gušći, jer između jednih nicahu sve novi i novi redovi. Moje se misli zadržaše na jednom gustom redu figura, koje kao trava iznikoše oko mojih nogu i uzrastoše do mojih očiju.

- Mi smo duše one trave, koja je nekad na ovoj livadi rasla. Tako ja razabrah govor ovoga najbližeg reda, koji se tiskaše oko mene i predstavljaše mi se.

- Kad smo mi živele u vidu trave na ovoj livadi, mi smo imale zdraviji san od tebe. Mnoge i mnoge generacije naše poznaju tebe, poznajemo te sve mi, koje smo te gledale, kad si nas ti pri svetlosti gledao i kad si nas u besanim noćima tvojim stopama iza sna budio. Ti si nas žalio, kad si video, kako nas kose, gaze, jedu ili sagorevaju, čak i onda žalio si nas, kad si sam ti bio prinuđen, da uskoravaš našu smrt; žalio si nas gledajući kako se mi, bespomoćni predajemo u žrtvu svakome, ko od nas žrtvu želi. Ti si znao, da smo mi tvoje sestre, od jednoga Oca, koji je na nebu, i od jedne majke, koja je Zemlja; - i zato što si to znao, ti si nas žalio; - i zato što si nas žalio, tebe je san izbegavao.

Tebe mori uska i dosadna propoved ljudi o njihovom bratstvu. Tvoja duša uzmućuje se, kad čuje prodavce jezika, gde svaki dan viču: svi su ljudi među sobom - braća. Tvoja duša zna da su svi ljudi i nama braća, i nama, koji u bilju živimo; - zato je duši tvojoj dosadna uska propoved o isključivom bratstvu ljudi, i zbog te dosade izbegava duša tvoja prodavce jezika, - i san tvoju dušu.

U tome ovaj red beše potisnut drugim redom, koji se kao zgusnu oko mene.

- Mi smo duše onih životinja, kojima ova livada nije bila nepoznata za vreme telesnog života. Tako se predstavljaše ovaj red. Kad smo mi živele u obliku životinja, mi smo imale zdraviji san od tebe, jer mi nismo saznavale naše bratstvo ni s tobom koga smo se bojale, ni s biljem koje smo ravnodušno grizle, ili iz njega postepeno životne sokove ispijale. Ti si imao i imaš saznanje, da smo mi tvoje sestre, tvoje rođene sestre, od jednoga Oca, koji je na nebu, i od jedne majke, koja je Zemlja. A s tim saznanjem san je nepomirljiv.

Tebe mori uska i dosadna propoved ljudi o isključivom bratstvu njihovu. Ti se stidiš što ljudi nisu još uspeli do sad da dođu do jednog višeg saznanja. Ti se stidiš, što ljudi ne znaju, ili boje se da znaju, da smo im mi braća. A od svakoga stida san bega.

Tad nagrnu jedan veći red, ne manje gust nego prva dva, i moje misli ovako razumeše njihov razgovor:

- Mi smo duše ljudi, koji su pod ovom livadom sahranjeni, ili koji su nekad po ovoj livadi hodili, ili nekad na njoj bili spomenuti. Kad smo mi živeli na zemlji, san je bio prema nama raspoloženiji nego što je sad prema tebi. Od tebe san beži stoga, što si ti uselio u sebe nešto što samo nama mrtvima pripada, naime: saznanje o sveopštem bratstvu svega što na zemlji živi. Oni, koji samo bratstvo ljudi propovedaju, misle, da će time dovoljno argumentisati svoju drugu propoved, osnovanu na toj, - propoved o jednakosti ljudi. Svi su ljudi braća među sobom, dakle, svi su ljudi jednaki među sobom - tako glasi njihova cela propoved. I ova propoved za život vaš ne vredi ništa, jer život je priroda osnovala na jednom drugom principu, - na principu bratstva i nejednakosti.

Tvoja propoved glasi, ili ne, - tvoja propoved ne glasi nikako - no tvoja misao jeste, da sve što živi na zemlji sačinjava jedno bratstvo, koje proizlazi od istih roditelja. Kad bi ti pošao za propovednicima ljudskog bratstva, ti bi mogao reći: Ljudi, životinje i bilje jesu braća među sobom, dakle ljudi, životinje i bilje su jednaki među sobom. No kako ti život sa svih strana dovikuje: Nema u mome carstvu jednake braće, ti i ne možeš da ideš za onim propovednicima. I san te izbegava, jer san je jedan podao stvor, koji ne sme nigde da se osami.

Posle ovoga ja opazih, kako se livada, na kojoj stajah, razvuče s kraja u kraj zemlje i pokri novim legionima duša koje izbijahu iz mraka, kao beli talasi iz dubine morske.

- Ah, kako je ogromno carstvo mrtvih! - uzviknuh ja s divljenjem.

- Tako ogromno, da je carstvo živih, koje ćeš videti sutra na svetlosti, samo jedan ništavan deo ovoga carstva, - reče glas jedne duše, koja kao da seđaše na mome ramenu.

- Ko si ti, dušo, koja mi tako govoriš? - upitah ja.

- Ja sam jedna od onih duša, čija tela počivaju u egipatskim piramidama.

- A ja sam jedna od onih, čija tela sačinjavaju polinezijska ostrva, - reče drugi neko.

- A ja sam duša jedne palme, - reče neko treći.

- A ja duša jedne breze.

- A ja duša Pitagore.

- A ja duša Cezareva.

I nasta jedan šum, kao šum opalog lišća, koje vetar samo lagano po vrhu dodirne. I kad nasta tišina oko mene, još se u daljini čujaše taj laki šum: i do same zore on se nije gubio.

- Kako se zove vaše carstvo? - upitah ja.

Vi ga zovete carstvo mrtvih ili prošlost, a u nas ono se naziva carstvo živih ili sadašnjost. Vaše carstvo za nas je carstvo prošlosti, jer mi smo bili, što ste vi. Vi nas tražite za sobom, a mi idemo pred vama. Vi šaljete na nas često anatemu, često blagoslov, no i jedno i drugo ne pada na nas, jer vi ih bacate za se.

Vaše carstvo i naše carstvo jeste jedno carstvo, jedinosušno i nerazdeljivo.

Kad je zora nastupila, mali mravi, kad je se na istoku otvorilo jedno crveno more opkoljeno polukrugom tame, ja sam se vraćao po tamnoj livadi sa umorenim mislima svojim doma. Na postelji me je čekao san, koji kad me ugleda reče žalosno:

- Ja te svu noć ovde čekam, i sad već moram ići. Na ovu podlu laž u mene se zgrčiše bore na čelu, i kao da se umnožiše. Ja se ponovo ogrnuh svojom kabanicom i dođoh nad vaš dom, drugovi moji, i čekah dok vas Sunce ne probudi, da se s vama razgovorim.