13. Propoved

O VELIKIM PLANOVIMA

Dragi mravi! Hodeći pored jednog groblja bejah iznenađen kikotom, koji dopiraše do mojih ušiju s ovoga mesta, na koje je zabranjeno ulaziti sa psima i smehom.

- Čim je dozvoljen pristup smehu u ovaj grad tuge i ozbiljnosti, pomislih ja s negodovanjem, onda svakako nije učinjen izuzetak i u pogledu pasa. I pri tom počeh osluškivati da li ću čuti lajanje. I ne prevarih se, - čuh; no za čudo to lajanje, praćeno kikotom, beše za mene razumljivo.

- Zanosio se čovek velikim planovima, hahaha! Sad neka se odmori, grešnik, zajedno sa svojim planovima. Ili ne; on sam neka se sad odmara pod zemljom, jer njegovi planovi nisu se dali zakopati: oni su se razleteli po svetu, da traže kakvu drugu slabu glavu, sličnu ovoj, u kakvoj su i do sad bili, te da se u njoj nastane i raspinju je do smrti, - avavav! Samo neka su podalje od naše glave! Naša glava zna da je život ljudski kratak i trošan, zato ne misli o vazdušnim kulama, no o onome, što je oku i jeziku najbliže. Av!

- Našeg pokojnog druga mučio je plan o osnivanju jedne države, u kojoj bi bilo više pravde i solidarnosti među ljudima, nego što je danas ima. Za ostvarenje toga plana naš drug je sve predvideo, samo ne svoju smrt. Zato mi koji predviđamo smrt pre ili posle, zatvaramo tvrdo svoju glavu, ako na nas nasrnu osiroteli sad veliki planovi pokojnika.

Tako lajaše jedan bas; jedan tenor potom rugaše se ovako:

- On je mislio i o bušenju zemlje skroz, i o spajanju mora s morem, i planine s planinom; on je prebirao i razlagao sve elemente zemaljske, s nadom, da će naći osnovni elemenat, iz koga je se sve što postoji projavilo; maštao je i o električnoj komunikaciji između zemlje i ostalih zvezda, zanosio se odšifrovanjem životinjskog jezika, i nije mogao nikad slatko da jede od razmišljanja, kako da se pojača i proširi funkcija ljudskog mozga.

No mi znamo, da je smrt na pragu, zato se smejemo njegovim velikim planovima, hahaha! I zato se držimo onoga, što se da opipati i omirisati u ograničenom vremenu i prostoru, av!

Kad se ova orgija već dovoljno približi meni, tako, da moji nervi počeše da se kostreše, ja uzviknuh:

- Ko ste vi?

- Mi smo ljudi, - čuh odgovor.

- Aa, tako: znači, vi ste ljudi? Zbilja?

- Da, mi smo ljudi; sahranili smo jednog svog druga, koji je imao duže planove od života i veće od ljudskog mozga. A ti, ko si ti?

- Ja sam sin tuge, rekoh, kome je zabranjen ulazak u taj grad, od kako je vama dopušten. Kad se opet pri ulazu u ovo groblje digne tabla koju ste vi oborili, ja ću poći na grob onoga, koga vi odnekud nazivate svojim drugom, da mu se poklonim.

I čekah, da se udari cena na ulazak u groblje; no kako ne bi izgleda, da će mome čekanju skoro biti kraj, ja se udaljih u pustinju.

Hodeći pored Mrtvog mora, smotrih čoveka, gde baca mrežu y vodu.

- Valjda si ti jedini čovek u svetu, rekoh mu, koji ne zna da u tom moru nema ribe?

Kako mi on ništa ne odgovori, ja sedoh kraj njega i ostah do večera. Kad se Sunce smirivaše i njegovi poslednji zraci drhtahu na površini vodenoj, ja skočih i zasmejah se.

- Ti se svakako smeješ zato, što si se sad tek setio, da je se Sunce nad nama smejalo našem besposličenju, - tumačaše tako moj ribolovac, vodolovac.

- No otkud ti znaš da se ja tome smejem?

- Otuda, reče, što se i ja svaki dan pri zahodu Sunca tome smejem.

- Baviš li se ti još čim-god osim besposličenjem? - upitah ga ja. Ili je besposličenje tvoje jedino nasleđeno i usavršeno zanimanje?

- Bavio sam se, veli, nekad velikim planovima, a sad se bavim: preko dana burlanjem mora, uveče do ponoći smejanjem, a od ponoći do Sunca plakanjem.

- Zašto si promenio svoje prvo, tako uzvišeno zanimanje?

-Ta nisam ra ja ni promenio! Ono je i sad moje zanimanje. Nekad sam se bavio velikim planovima i pokušavao među ljudima da ih ostvarim, no time se izložih opasnosti, kojoj se izlažu svi oni, koji dobro žele ljudima. "Misliti možeš o velikim planovima, no misliti o njihovom ostvarenju ne smeš." Tako mi rekoše moja braća i proteraše me iz svoje sredine. Zato i sedim sad ovde i zanimam se istim velikim planovima kao pre. More burlam ovom mrežom, da bi zavarao misli svoje, koje me podstrekavaju neprestano na kakvu akciju; uveče kad sustanu ruke od burlanja ja se smejem, da bi rasterao svoje misli, a posle ponoći plačem zato, što vidim, da samo u ovom položaju mogu biti dobar ljudima.

- Znaš li ti ono mesto, gde je zabranjeno ulaziti sa psima i smehom? - upitah ga ja.
- Znam, reče; tamo je sad skinuta ta zabrana.

- Sad je ona ponova dignuta. Hajdemo prvo tamo, a potom ću te ja uvesti među ljude. Nisu, prijatelju, ljudi nedostupni velikim planovima, no veliki su planovi nedostupni njima zbog velike galame. Zbog velike galame, zbog velikog galimatijasa njihovih osećaja i njihovog jezika, ljudi samo u pola čuju i u četvrt razumeju velike misli, zato ih progone. Hajdemo da tražimo, pre svega, leka protiv galame ljudske, protiv galimatijasa ljudskog.

I mi obojica ostavismo Mrtvo more za leđima, mali mravi, i okretosmo se licem Polu-Živome moru ljudskom, s velikim planom: da ga učinimo sasvim Živim.