12. Propoved

O VRLINI

Pitaju me ljudi, mali mravi: Kaži nam, radi koga nas je Bog stvorio: radi nas ili radi drugih? Ako nas je stvorio radi nas, vrlina nam je štetna, ako nas je stvorio radi drugih, vrlina nam je mrska. U oba slučaja dakle, mi nismo u stanju prigrliti vrlinu, koju su nam proroci propovedali. Jer kako bi prigrlili bez licemerstva nešto, što nam je štetno ili mrsko? - pitaju me ljudi.

A ja im velim.

Pogledajte Sunce kad jutrom izlazi i kad večerom zalazi i pomislite, rad koga ono pokazuje toliku svoju lepotu, ako ne rad vas? Pogledajte ovu našu neumornu Pepeljugu, kako se svaki dan trudi, da u određeno vreme okrene Suncu onu stranu, na kojoj su vaše njive i vaš dom, vaša deca i vi sami, i pomislite, rad koga se ona svaki dan tako revnosno trudi, ako ne rad vas. Pogledajte more i gore i livade, u kojima žive bezbrojna jata, bezbrojne povorke, i bezbrojna stada, i pomislite, rad koga su njihovi životi, ako ne rad vašeg. Vazduh i svetlost i voda i minerali - rad koga su ako ne rad vas? Sama zemlja sa svim svojim plodovima, rad koga je, ako ne rad vas?

I kad to vidite i o tome promislite, tad promislite još i o ovome. Rad koga ste vi, ako ne rad dostojanstva planete, na kojoj ste? Rad koga su oči vaše, ako ne rad lepote Sunca, i uši vaše ako ne rad muzike neba i zemlje? Rad čega su ruke i noge vaše, ako ne rad drame, koju niste vi ustrojili? Rad čega je vaše živo telo, ako ne rad poezije prirode, i mrtvo, ako ne rad pira onih, za koje ste vi veliki kao zemlja za vas?

I kad i o jednom i o drugom budete promislili, tad ćete me razumeti, kad vam budem rekao, da je Bog stvorio i vas radi drugih i druge radi vas. Razumećete me, draga braćo, da sve postoji rad svega.

Onda, kad ovo budete razumeli, vrlina vam neće biti ni štetna ni mrska.

Jer kako da bude vaša vrlina štetna vama, kad je ona korisna svima? I kako da vam ona bude mrska, kad je lepa?

Čujte i recite, kako vam se dopada ovo, što sam ja čuo jednoga dana pod jednim orahom. Sedeći jednoga dana pod orahom, omiljenim mi od detinjstva, ja čuh, gde lišće na orahu ljutito reče:

Zašto mi, ovako mali i slabi, da se pečemo na ovom Suncu radi velikog i moćnog oraha? Zašto da mi čuvamo njegove grane u hladu i da udišemo vazduh, koji je njegovim granama, tako dugim, i stablu, tako debelom, za život potreban? Nije li Bog nas stvorio radi nas samih, a ne radi njih? - Ne moramo se jedan na drugog ljutiti, odgovoriše im grane i stablo. Vaša misao zaključuje u sebi smrt i vašu i našu. Zadržite svoje za sebe, a mi ćemo opet svoje za sebe.

I bi tako. Lišće presta da daje granama i stablu vazduh i svetlost, a grane i stablo prestaše, da lišću sprovode hranu.

Docnije sam ja morao tražiti hlada pod drugim orahom, jer na ovom starom lišće je brzo užutelo i odletelo tamo kuda je vetar hteo, a granati i debeli orah je usahnuo.

O braćo, vi ne želite sudbinu svetu, kakvu je imao ovaj orah? Ne, vi to ne želite, ja poznajem srce vaše. Još manje vi možete želeti takvu sudbinu najbližoj grani, koja vas drži. A najbliža grana, koja vas drži, i koja vam sprovodi iz dubine hranu u zamenu za ono malo svetlosti i vazduha, što joj vi sada dajete, - ta grana jeste čovečanstvo. -- Od dvoga imate da birate jedno: ili sudbinu oraha ili vrlinu. Izaberite vrlinu, braćo moja, ja vas zaklinjem: izaberite vrlinu, da bi ste živeli! -

Tako ja odgovorih na pitanje svoje braće, mali mravi. I obazreh se na vasionu, da čujem njen sud o mome odgovoru. No vasiona beše ravnodušna, kao da me nije ni čula. I ja ne osetih uvredu, ali bol osetih od njene ravnodušnosti. I počeh da se razgovaram u bezmesečnoj bezvezdanoj noći sa svojim bolom. I rekoh mu: Zar ne možeš i ti biti ravnodušan? Ne mogu, veli.