5. POGLAVLJE

12  KORAKA   U  PRETVARANJU TOKSIČNOG STIDA U  ZDRAVI STID

»Program  u  12 koraka  vjerojatno je  duhovni pokret s najbržim  uzletom  u  današnjem  svijetu.«

Keith  Miller

Svoj život dugujem sudjelovanju u Programu u 12 koraka. Prema tome, ja ne mogu biti nepristran kada je riječ o njegovoj sposobnosti da  izliječi  stid  koji  vas  sputava.  Nitko  ne  ospo­ rava činjenicu da Program u 12 koraka ima dokazanu povijest uspjeha   u   borbi   protiv   ovisnosti.

Opisat ću svoje shvaćanje kako ti koraci djeluju u izlječenju bolesnog stida. Budući da je bolesni stid pogonska snaga ovisnosti,  smatram  da  će  postati jasno  zbog  čega  Program  u

12  koraka  tako  dobro  liječi  toksični  stid.

Prvi korak kaže: priznali smo da  smo  nemoćni  protiv dane ovisnosti i da nismo više sposobni upravljati svojim životima. Ovaj korak priznaje najmoćniji aspekt bilo kojeg sindroma   stida  -  njegovu  funkcionalnu   autonomiju.

Drevna  izreka  o  alkoholu  to  oslikava:

Čovjek  uzme  piće. Piće  uzme  piće. Piće  uzme  čovjeka.

Alkohol ima vlastita inherentna kemijska svojstva koja uzrokuju ovisnost. Bolesni stid je internalizirano stanje, koje, kada se internalizira, djeluje jednako kao  neka kemikalija. Druga rečenica prvog koraka ističe funkcionalnu autonomiju kompulzivno/ovisničkih poremećaja. U mojoj skupini za potporu ljudima s kompulzivnim poremećajima često govorimo o bolesnom stidu kao jedinki za sebe koja posjeduje  vlastitu moć.

Suočeni s njime, mi smo nemoćni. Sve  osobe  koje   se liječe dođu , potaknute bolom zbog svoje ovisnosti, do prekretnice  u  životu.

Bol me učinila svjesnim svoje nemoći i nesposobnosti djelovanja. Jedini izlaz bio  je  da  izađem  iz  skrovišta  morao sam se predati. Morao sam prihvatiti svoj stid i patnju. U mojem je slučaju bol postala tako nepodnošljiva da sam bio spreman na sve. Prihvaćanje boli dovelo me  do  toga  da otkrijem svoju bol, nesreću, usamljenost i stid. To je bilo ono što sam se  tako  dugo  bojao  učiniti.  Kada  sam  priznao  kako se loše zapravo osjećam, ugledao sam prihvaćanje i ljubav u očima drugih kao u ogledalu. Kada  su  me  prihvatili,  počeo sam osjećati da nešto značim. Počeo sam prihvaćati  samog sebe.   Interpersonalni   most  se  popravljao.

Drugi korak traži da pružimo ruke  za  nečim  većim  od nas samih. On kaže: došli smo do vjerovanja  da bi nas  neka Sila  veća  od  nas  samih  mogla  vratiti  u  zdravlje.

Već sam spomenuo priču o čovjekovu  padu  u  Knjizi postanka.    Knjiga   postanka    kaže    da    su     četiri    vrste    veza raskinute zbog Adamova bolesnog stida: veza s Bogom; veza sa samim sobom;  veza  s  bratom  i  bližnjim  (Kain  ubija Abela); te veza sa svijetom (prirodom). Program u 12 koraka ponovno uspostavlja te veze. Drugi korak počinje prihvaćanjem nečega  većeg  od  nas  samih.

Treći  korak  kaže:  odlučili  smo  prepustiti  svoju  volju   i svoje  živote  brizi  Boga  onako  kako  mi   Boga   razumijemo. Iako  se  Bog  svjesno  spominje  kao  Viša  sila,  ostavljeno  je svakoj   osobi   na  volju   da   odluči  kako   razumije   Boga.

Sjećam se mladića koji je  svojom  Višom  silom  proglasio jedan   hrast.   Jednoga   je    dana   utrčao   na   seansu   i   rekao:

»Upravo su posjekli moju Višu silu!« Skupine koje provode Program od 12  koraka  ne  nameću  nikakav  pojam  Boga svojim  članovima.

Ponovna uspostava uzajamnosti  s  Bogom  ima  golemu moć izlječenja toksičnog  stida.  Toksični  je  stid  poremećaj volje. Budući da je onesposobljena, volja postaje megalo­ manska. Kako  se osobe utemeljene na stidu  ukopavaju  u svoje oblike prikrivanja stida, postaju sve bestidnije. Svoje pogreške prikrivaju perfekcionizmom, potrebom za kontro­ lom, optužbama, kritikama, prezirom itd... Biti bestidan znači izigravati Boga.  To megalomansko izigravanje Boga duhovn a je katastrofa. To je duhovni bankrot. Koraci 2. i 3. ponovn o uspostavljaju  bitnu  vezu  ovisnosti  čovjeka  o  Višoj  sili.

Osobe  utemeljene  na  stidu  također  ne  vjeruju  da   se imaju pravo oslanjati na nekoga. To je posljedica zloupo- trijebljenih potreba za  osloncem,  koje  su  rastrgane  kroz traumu  napuštenosti.  Prepustiti  svoju  volju  i  život  Bogu znači ponovno uspostaviti pravi odnos ovisnosti. Odlaziti na seanse i vjerovati drugim ljudima znači usuditi se ponovn o osloniti  se  na  nekoga.

Zdravi stid dopušta da se  bud e  čovjek.  Biti  čovjek  znači biti bitno ograničen. To  znači  biti  konačan,  nedostatan  i sklon greškama. Zdravi stid daje na m  na  znanje  da  nismo Bog  i  da  nam  je  uistinu  potrebna  pomoć.

Prva tri koraka ponovno uspostavljaju  pravi  odnos  između nas i izvora života. Priznanje naše nemoći i nesposobnosti djelovanja, vjera u to da nam veća sila može vratiti zdravlje, donošenje   odluke   da   odustanemo   od   potrebe   za   kontrolom i podvrgnemo svoju volju brizi Boga onakvog kakvog ga mi razumijemo, vraća nam naš zdravi stid i temelji nas u našoj osnovnoj ljudskosti. Odustali smo od bestidnosti i megalo­ manskog   ludila   vladanja   te   igranja   Boga.

Koracima 1 do 3 ponovno se pridružujemo ljudskoj vrsti; prihvaćamo  potrebu  za  zajedništvom   i   bitnu   ograničenost naše ljudske stvarnosti. Scott Peck jedno m je odredio emocionalnu  bolest  kao  izbjegavanje  stvarnosti   po   svaku cijenu, a  mentalno  zdravlje  kao  prihvaćanje  stvarnosti  po svaku   cijenu.   Koraci   1   do   3  vraćaju  nas   stvarnosti.

Korak 4 kaže: proveli smo iscrpnu i neustrašivu moralnu inventuru   sebe   samih.

Unutar  toga  koraka   ponovno   počinjemo   uspostavljati vezu sa sobom samima i svojim bližnjima  (druga  i  treća raskinuta  veza  o  kojima  se  govori   u   priči   o   čovjekovu padu). Naš obrambeni  mehanizam  stida  sprečavao  nas  je  da se bilo komu otkrijemo.  Još  tragičnije,  taj  obrambeni  meha­ nizam  sprečavao  nas  je  da  pogledamo   sami   sebe.   Kao   što sam napomenuo , biti utemeljen na  stidu  znači  ne  biti  u samome   sebi.   To   znači  učiniti   sebe   predmetom   otuđenja.

Ponovno uspostavljajući odnos povjerenja s Bogom onakvim kakvim  ga  mi  razumijemo,  te   sudjelujući  iskreno  i   otvoreno u   našoj   skupini,  uspostavljamo   vezu   sa   sobom.   Odražavanje

u      očima drugih, puni h ljubavi i iskrenosti, dopušta na m da prihvatimo sami sebe. Proces ponovnog stapanja sa samim sobom  polagan  je  i  postupan.

Ja nisam napisao opis četvrtog koraka pun e dvije godine nakon što sam počeo provoditi Program u 12 koraka.  To nije ni pravilno ni pogrešno. Poduzimanje pojedinih koraka individualan  je  proces.

Program u 12  koraka  uglavnom  toplo  preporučuje  da novi članovi dobiju voditelja. Voditelj je, nadajmo se, emocionalno zdrava  osoba koja slijedi zdrav  program.  Ta osoba služi kao uzor te nudi  čvrsto  vodstvo  i  pomoć  onima koji  slijede  program.

U mojem  slučaju,  sastavljanje  opisa  četvrtog  koraka  moralo je čekati dok  sam se  borio s prva tri  koraka. Moji  intelektualni oblici prikrivanja bili  su  vrlo  čvrsti.  Bio  sam  profesor  s titulama  iz  psihologije,  filozofije   i   teologije.   Predavao   sam sva tri predmeta na sveučilištu. Borio sam se s jednostavnošću Programa   u   12  koraka.

Dio  moje  fasade  bila  je   uloga   osjećajnog   intelektualca koji  uviđa  zastrašujuću  složenost  ljudske  patnje  i   boli.   Pio sam, jer sam bio toliko  svjestan  ljudske  patnje.  Kao  što  sam već  spomenuo,  sve  su  to  bile  gluposti.  Bio   je   to   suptilan način   da   održim   svoje   zavaravanje   i   poricanje.

Jednu od najvažnijih pouka u životu dao mi  je  Abraham Low, osnivač tvrtke Recovery, Inc. On je rekao da je inte- lektualizirati  svoje  probleme  složeno  ali  lako,  dok  ih   je rješavati  jednostavno  ali  teško.  Intelektualci   utemeljeni   na stidu   vole   raspravljati   i   komplicirati.

Kada  sam  konačno  razradio   svoj   četvrti   korak,   otkrio sam  da  je  većina  mojih  grešaka  posljedica  pića  i  straha. Uvidio    sam    da    je    srž    svih   mojih   problema   moj    osjećaj nedoraslosti.  U  to  vrijeme  nisam  razumio  stid.  Toksični  stid bio  je  bit  svih  mojih  grešaka.

Dok sam radio na svom popisu  koraka,  uvidio  sam  da  je moj  središnji  problem  u  moralu,  a  ne   nemoralu.   Zapravo, moji prvi pokušaji završili su dugim popisima nemoralna ponašanja.  Moj  mi  je  voditelj  pomogao   shvatiti   kako   se stalno  bavim  moralnim  promašajima.   U   svojoj   megalomaniji bio sam ili nadčovječan (izvanredan) ili nečovječan (bijednik). Nikada  nisam  bio  u  prvom  redu   čovjek.   Pokušao   sam  biti više od čovjeka (bestidan). Završio sam kao  manji  od  čovjeka (pun   stida).

Da  bi  se  natjecao  u  areni  morala,  čovjek   mora   imati volju  koja  radi  puno m   parom   te   sposobnost   da   donosi odluke. Moralni postupci zahtijevaju prosudbu, razum  te mogućnost izbora. Smatram da su osobe utemeljene na stidu moralno nedorasle zbog onesposobljene volje. Teško je pripisati potpun u ljudsku moć lažnome ja. To ne  znači  da  osobe određene stidom ne čine  stvarno  zlo  drugima.  Ja  sam  ga svakako činio. U  ovom  sam  koraku  preuzeo  odgovornost  za zlo koje sam učinio, ali sam se suočio sa središnjim  problemom. Nakon nekoliko godina ponovio sam  taj  korak,  ovaj  pu t  u svjetlu  svojega  shvaćanja   bolesnog   stida.   Tada   sam   jasno vidio da je devedeset pet posto stida koji sam nosio u sebi posljedica mojeg problema napuštenosti.  Kada  sam  to  shvatio, bio  sam  spreman  nešto  i  poduzeti.   Osobi   utemeljenoj   na stidu daje nad u spoznaja da  je  većina  stida  koji  podnosi prenešeni     stid.  Zapamtite,  internalizirani  stid  čini  se  beznadnim i  neizlječivim.  Ako  smo  u   svojoj  biti  promašeni,  pun i  mana i  nedostataka,   ne   možemo   si   pomoći.

Četvrti korak pomaže nam  da  se  usmjerimo  na  naše greške   na   tako   da   omogućimo   njihov   popravak.   Unutar četvrtog  koraka  počinjemo  bolesni  stid  pretvarati  u   zdravi stid, koji je, u razvojnom pogledu,  temelj  zdravom  osjećaju krivnje.

Koraci 5, 6 i 7 kažu:  Bogu,  sebi  samima  i  drugom ljudskom biću priznali  smo  pravu  narav  počinjenih  grešaka (korak 5). Potpuno smo spremni da Bog odstrani sve  te karakterne  nedostatke  (korak  6).  Ponizno   smo  zamolili  Boga da ukloni naše mane  (korak  7).  Ove  korake  navodim  zajedno, jer je svaki od njih dio procesa odustajanja od vladarske i megalomansk e volje. Svaki od njih je  poma k  prem a preuzimanju  odgovornosti  za   naš   život   i   prema   odustajanju od   potrebe  za  kontrolom.   Svaki   od  njih  je   čin  nade.

Tijekom koraka 5 izlazimo iz skrovišta. Progovaramo o našem stidu. Pričamo  Bogu  i  drugom  ljudskom  biću  o našem stidu (pravoj naravi zla koje smo počinili). Po mojem mišljenju, ovaj korak  ne  samo  da  pomaže  osobi  da  se usmjeri na zla koja je počinila kao na pogreške i ponekad strašne postupke, nego joj pomaže i shvatiti da su ti postupci posljedica karakternih nedostataka koji su stidu služili kao obrambeni mehanizam. Time što to kažemo drugom ljudskom biću, mi prihvaćamo bol svojega stida te se izlažemo očima drugoga. Dajemo drugome na znanje koliko krivi smo se zapravo  osjećali.  Nema  više  pretvaranja  niti  krinki.

Korak   6   jest   čin   vjere    i   nade.    Osjećamo     se    dovoljno dobro  da        vjerujemo        kako              će    Bog ukloniti te         karakterne nedostatke.  Barem  smo  voljni  to  tražiti  i  vjerovati  da  imamo pravo   ovisiti   o   nekome   ili   nečemu   većem   od   nas   samih. Gotovo   je  s              megalomanskim           vladanjem         i    igranjem   Boga. Treba   na m   Božja   pomoć.   Treba   nam   pomoć   i   to   znamo   i tražimo.   Pretpostavka  za  molbu  da  se  uklone  naši  nedostaci jest   vjerovanje  kako  smo  vrijedni  toga  da  oni  bud u  uklonjeni.

Tijekom koraka 7 ponizno molimo Boga da nas oslobodi naših mana. Ponizno moliti znači biti vraćen svojem zdravom stidu. Znamo da smo  podbacili.  Ljudi  smo  i  griješili  smo (kao svi ljudi). Ali vjerujemo i to da nam se može pomoći. Sposobni smo mijenjati  se  i  razvijati  se.  Sposobni  smo  učiti iz  svoje  patnje  i  nesreće.

Ovim korakom vraćen sam svojem zdravom  stidu,  kroz koji sam osjetio svoju krivnju.  Krivnja  oblikuje  našu  savjest. Biti bestidan znači nemati savjesti. Naša nam savjest  kaže  da smo podbacili. Prekršili smo vlastite vrline. Osjećaj krivnje potiče nas da se promijenimo.  Osoba  koja  se  osjeća  krivom boji se kazne i želi  se  iskupiti.  Osoba  utemeljena  na  stidu  želi biti kažnjena.  Kada  sam  stupio  u  dodir  sa  svojom  krivnjom i  svojom  savješću,  bio  sam  spreman  iskupiti  se.

Koraci 5, 6 i 7 vraćaju nas nama  samima.  Prihvaćamo sami sebe dovoljno da bismo bili  voljni  progovoriti  o  onome što smo skrivili. Imamo dovoljno nade za nas same da smo sposobni moliti našu Višu  silu  za  pomoć.  Spremni  smo postati odgovorni, popraviti što smo skrivili, krenuti dalje i razvijati  se.

Koraci 8 i 9 koraci su popravka. Oni kažu: sastavili  smo popis svih osoba kojima  smo  učinili  zlo  i  sada  smo  se spremni iskupiti (korak 8). Izravno smo se iskupili kod  tih osoba kad god je to bilo  moguće;  osim  kada  bi  tako postupiti  zahtijevalo  da  povrijedimo  njih  ili  druge  (korak  9).

Prijeđimo sada na treću raskinutu vezu koju smo spomenuli u priči o  čovjekovu  padu,  našu  vezu  s  drugim  ljudima. Možda je najveća rana koju osoba utemeljena na stidu nosi nesposobnost za prisnost u nekoj vezi. Ta nesposobnost proizlazi neposredno iz osnovne neiskrenosti koja leži u srži toksičnog  stida.  Lažno ja,  koje  se  neprestano  skriva  i  pun o je tajni, prepreka je za svaku mogućnost iskrenosti  unutar veze. A kao što sam već napomenuo, osobe  utemeljene  na stidu uvijek  izabiru  veze  s  drugim  osobama  utemeljenima na stidu. Hokejaši se obično ne  druže  s  profesionalnim igračima bridža. Ne poznaju čak ni pravila te igre. Obično tražimo  one  koji  igraju  po  istim  pravilima.

Tajnovitost, neiskrenost i igranje igre svakako su sačinjavali bit povijesti mojih veza. Vrijeđao sam žene time što sam se prema njima odnosio kao  prema predmetima i igračkama kojima  sam  mogao  lagati,  voljeti  ih  i  odbaciti.

Sjećam se kako su mi pripadnici moje skupine od  12 koraka rekli da  sam  okrutan u  vezama  sa  ženama.  Upozorili su me da ne izlazim sa ženama unutar Programa. To  je pravilo u većini skupina u 12 koraka. Ono nije apsolutno i mnoge dobre veze nastale su međ u  ljudima  koji  su  se upoznali u takvoj skupini. Ali postoji ozbiljna opasnost koja dolazi od određenosti stidom. Obično se savjetuje nekoliko godina liječenja  prije  negoli  muškarac  i  žena  iz  skupine počnu  izlaziti.

Ja  sam  odmah  počeo  izlaziti  sa  ženama  iz  skupine.  A budući    da        sam     bio                potpun o   rastrojeno          odraslo        dijete        i alkoholičar,  uvijek  sam  birao  žene  koje  su  bile jako  bolesne. Obično sam ih sažalijevao i mogao sam se osjetiti nadmoćnim i  snažnim  kada  bi  se  one  odmah  zaplele  u  moju  mrežu. Poslije,  kada bi teret  njihove  očajničke  ovisnosti postajao  sve naporniji,  jednostavno  bih  ih  se  rješavao.  To  je  također  bilo vrlo   neiskreno   i   okrutno.   Nježan   rez   pravi   gnojnu   ranu. Kada bi me suočili s mojom okrutnošću i pasivnim agresivnim bijesom  prema  ženama,  potpun o  bih  se  razjario!  Trebale  su mi  godine da shvatim kako sam zapravo ponovno proživljavao svoj  bijes  prema  vlastitoj  majci  na  taj  vrlo  razoran  pasivanv    agresivan način. Moja uloga junaka, dobrog dečka, bivšeg sjemeništarca oduvijek me zbunjivala. Nakon što sam godinama igrao  ove  uloge,  mogao  sam  s  njima  izdržati  i  detektor  laži.

Tu su bile i žrtve mojeg patronizirajućeg i autoritativnog ponašanja. Tu su bili studenti koji  su  morali  nositi  moj  stid dok sam se ja skrivao pod crnom odorom perfekcionizma, svetosti i bezgrješnosti. Moj je brat naročito patio od posljedica moje patronizirajuće svetosti. Bio sam krut  sjemeništarac tijekom studija za svećenika. Na početku svog školovanja ponekad bih klečao  po  šest  sati  pokušavajući  ne  pomaknuti ni mišić. U svojoj unutrašnjosti bio sam jako kritičan i to se odražavalo  na  moje  bližnje  i  obitelj.

Tijekom pijanih stanja, bjesnio bih i postajao nasilan. Uništavao  sam  tuđe   vlasništvo   te   kršio   granice   i   prava drugih ljudi. Svrha krivnje jest potaknuti djelovanje da bi se ispravilo  učinjeno   zlo.   Krivnja   oblikuje   savjest   i   potiče   nas da popravimo štetu koju smo nanijeli, da krenemo  dalje  i razvijamo   se.

Koraci 10, 11 i 12 pomažu nam da zadržimo te ponovno uspostavljene veze. Korak 10 kaže:  nastavili  smo  provoditi osobnu  inventuru  i  odmah  smo  priznali  kada  smo  bili   u krivu. Korak 11 kaže: težili smo da molitvom i meditacijom poboljšamo svoj osobni kontakt s Bogom, onako kako ga mi shvaćamo, moleći  jedino  za  to  da  spoznamo  Božju  volju  o nama i  za  snagu  da  je  provedemo.  Korak  12  kaže:  Nakon što  smo  doživjeli  duhovno  buđenje   kao   posljedicu   ovih koraka,  trudili  smo  se   da   tu   poruku   prenesemo   drugima   i da   provodimo   ove   principe   u   svakom   našem   činu.

Korak  11  nastavlja  i  produbljuje  našu  vezu  uzajamnosti s Bogom. On potiče  vezu  utemeljenu  na  svjesnom  kontaktu. To   je   prava   veza.   Napravili   smo   puni   krug   počevši   od razbijenih izvornih veza koje su nas navele  da  usvojimo  naš stid, a završivši u  prijateljstvu  s  Bogom  onakvim  kakvim  ga mi   shvaćamo.

Korak 10 je korak održavanja naše veze  s  nama  samima. On nas održava u dodiru s našim zdravim  stidom,  osjećajem koji na m govori da možemo griješiti i  da  ćemo  to  i  činiti. Ako budem o neprestano u dodiru s našom temeljnom ljudskošću i našim bitnim ograničenjima, moći ćemo prihvatiti sami sebe. Priznati vlastite pogreške znači prihvatiti i izraziti svoju ranjivost i ograničenost. Takva svijest zauzdava našu sklonost  prema  megalomaniji  i  bestidnosti.

Korak 12 najavljuje da je duhovno buđenje  cilj  i  proizvod ovih 12 koraka. On naglašava činjenicu da toksični stid i sve njegove   krinke   završavaju   duhovnim   bankrotom.    Toksični stid je ubojstvo  duše.  Zbog  njega  postajemo  otuđena  radna bića, bez unutarnjeg života i bez unutarnjeg mira. Osobe utemeljene   na   stidu   žude   za   istinskom   unutarnjom   tišinom i   samoćom.

Tišina i samoća znaci su duhovn e zrelosti. Oni  vode  k miru i blaženstvu. Duhovni  život  je  unutarnji  život.  On  se ne  može  dobiti  izvana.  Duhovni  život  je  sam  sebi  nagrada i ne traži ništa do  sebe  samoga.  Kada  postignemo  unutarnji mir i  svjesni kontakt,  osjećamo  se blaženo.  To je  znak istine i  ljubavi  koja  nas  vodi  prema  dobroti  i  transcendenciji.

Drevni filozofi nazivali su dobrotu, istinu, ljepotu i ljubav transcendentalnim  svojstvima  Bića.

Korak 12 potiče nas da prenosimo poruku našoj braći i sestrama koji se još uvijek skrivaju iza  maske  bolesnog  stida. Ovaj nas korak zove da provodimo duhovne principe najstrože iskrenosti  i  služenja  drugima  u   svemu   što   činimo.   On   od nas   traži   da   činimo   ono   što   propovijedamo   i   djelujemo   u skladu s onim što govorimo. Traži da privlačimo  druge stvarajući uzor života samodisciplinirane ljubavi  i poštovanja. Stvarajući uzor naših ponovno uspostavljenih veza s Bogom, nama samima, našim bližnjima i svijetom, možemo pokazati drugima  da  postoji  izlaz.  Postoji  nada.