Hodeći jednog žarkog dana, mali mravi, svratih u hlad jedne stare palme, da se rashladim i odahnem. Kad sam se dovoljno i rashladio i odahnuo, ustadoh i pojmih da pođem dalje. No u tom trenutku oslovi me palma: Zar nijedne misli, neblagodarni, nećeš meni pokloniti za hlad koji sam ti dala? Ne trpim li ja dosta neblagodarnosti od majmuna i zmija, da treba još i od vas ljudi da trpim? Ili misliš ti, da ti ja ništa drugo ne mogu dati osim hlada?

- A šta bi mi ti još mogla dati osim hlada, na kome sam ti ja uostalom od srca blagodaran, dobra palmo? - rekoh ja.

- Mogla bix ti dati, na pr. jednu istinitu bajku o kraljevom sinu, koji je pošao da traži istinu, i ovde podamnom je našao.

- Ta za Boga? Tada kaži mi brže tu bajku, dobra palmo, kaži. Evo pokloniću ti ne jednu no sve misli svoje, samo mi kaži tu bajku.

- Bajku o kraljevom sinu, koji je tražio istinu, samo ja jedna znam između svih onih, koji se prave da je znaju. Ti je možeš čuti i od svakog lotosa, no ne tako praizvornu i dostovernu. Lotosi su gordi, što je duša kraljevog sina nekad u njima tobož živela, i od te gordosti oni ne mogu dovoljno da se predadu bespristrasnom čuvanju i predavanju istine.

- Neću lotose ni pitati, ako mi ti kažeš, dobra palmo. No kaži!

- Mlad kao rosa i lep kao Sunce pri jutarnjoj rosi, stao je jednoga podne kraljev sin u moj hlad i mahnuo rukom po čelu, na kome nije bilo znoja. Na njegovom čelu nije bilo znoja od žarkoga podne, no bilo je tame od teških misli; i mladi kraljev sin je mahnuo rukom, da skine tamu i rastera teške misli svoje. Dva dana i dve noći stajao je on poda mnom i s vremena na vreme mahao rukom po čelu. Danju je ćutao i gledao u sebe, noću je ćutao i gledao u zvezde. Trećega podne on ovako progovori:

- Kako da se izbavim iz čarobnoga kruga svojih misli? Kako da izađem na jedan prav put, na kome glava ne kruži i nesvest ne preti? Da ne dolazi ovaj čaroban krug misli od čarobnog kruga života? Da život nije jedan čaroban krug?

Zaista, život nije drugo do jedan čaroban krug. I zato što je život jedan čaroban krug, i misli moje znaju samo za kružno kretanje. Život se kreće u krugu, zato i misli mora da se kreću u krugu. Kako, dakle, da se izbavim iz čarobnog kruga života?

Neprestano kruženje u čarobnom krugu bića dovodi do besnila. Dosadio mi je neprestani škrgut zuba oko mene i neprestano kovitlanje misli u meni. Treba se lečiti od toga besnila. No kako da se čovek izleči od besnila, koje dolazi od velikog kruženja, ako se najpre ne izbavi toga kruženja? Kako pak da se izbavi toga čarobnog kruženja? O, veliki Višnu, kako?

Kako da se upravi put života, da ne savija više u beskrajni krug, no da dođe do jednoga kraja? Ili, kako da se skrene u stranu s tog kružnog puta, da se skrene i ustavi? Samo da je se kruženja izbaviti, kruženja, koje zaražuje besnilom sve one, koji se po nesreći u njemu nađu! Kokoš nosi jaje, jaje nosi kokoš - i put bića neprestano kruži, i besnilo kokotanja neprestano kruži. Pa dokle, dokle, o Agni?

Duša se seli iz tela u telo, i kad obiđe sva tela, opet se vraća u svoje prvo telo, i točak bića ponovo se zaokreće. Odmora želi duša moja, za iskupljenjem iz kruga bića čezne ona. Dosta je odeća promenila ona, mrske su joj sve postale, mrske kao besnilo i teški kao pancir od gvožđa. Možeš li me ti skinuti s točka života, o Šiva!

Ne, ne; niti je Višnu Bog, niti je Agni Bog, niti je Šiva Bog. I Višnu i Agni i Šiva su u pokretu, dok pravi Bog mora da je van pokreta; i Višnu i Agni i Šiva u krugu su sravnjenja i različenja, tj. u krugu su bića, dok Bog mora da je van svakog sravnjenja i različenja, tj. van kruga bića; i Višnu i Agni i Šiva su u odeći, u telu, i otuda su pod pragom iskupljenja. Ne, ne; niti je Višnu Bog, niti je Agni Bog, niti je Šiva Bog, niti mi se vredi njima obraćati.

Sam sebi se moram obratiti, sam svojoj misli. Misao svoju najpre moram iskupiti od svake želje za bićem, a kad misao iskupim, tad ću imati bar jedan spokojan kutić, odakle mogu izvoditi dalje iskupljenje. Mišlju svojom treba da se vežem za carstvo pokoja Božijeg. Iskupiti najpre misao od opštenja sa svetom i ograničiti je jedino na opštenje sa nebićem, sa Bogom, sa samom sobom, čistom i nesmešanom. Opštenje sa svetom znači zaduživanje svetu, a dužnika svet ne pušta od sebe. Ko više opšti sa ljudima, sa životinjama, biljem i mineralima, toga duša više mora da se seli u tela njihova. Ko više uživa mešajući se sa bićima oko sebe, jedući ih, ili radujući se ili žalosteći se njima ma na koji način, toga duša biva sve više smešana i zapletena u krug tih bića, i mora se seliti iz jednog u drugo.

Ne misliti o bićima oko sebe i ne želeti ih; uzdići misao iznad bića, do nebića, do spokojnog, božanskog nebića, u tome, je iskupljenje. Da li u tome? U tome, u tome, da u tome.

I rekavši to mladi kraljević poslednji put mahnu rukom po čelu i skide tamu, koja je dotle na njemu prebivala. Skinuvši tamu s čela on skide i svoje kraljevsko odelo sa sebe i položi ga u moj hlad i udalji se laganim korakom, s prekrštenim rukama na prsima.

Te noći dođe k meni mlada kraljica u sjajnoj pratnji. Oblivši suzama dolamu i čalmu svoga muža, ona me poče milovati i pitati:

- Kaži mi, dobra palmo, gde je mladi kraljević, muž moj? Gle, on je skoro bio pod tobom u ovom odelu.

- Lepa kraljico, rekoh joj ja, muž tvoj ne želi biti više ni muž, ni otac, ni kralj, ni građanin. On je se odrekao svega: sviju želja i sviju bogova; samo jedno želi on još.

- A to je?

- Da bude on Bog.

Kad to ču mlada kraljica i njena svita, svi se toliko razgneviše na mene, da me počeše bičevima šibati i mačevima nasecati.

Pedeset godina od tada je prošlo. Rane su moje zarasle, no uspomena moja na mladog kraljevića nije se izgubila. Lotosi su oko mene nicali i počeli mi dosađivati svojim hvalisavim anegdotama o mudrome kraljeviću, čija se slava pronosila svuda po travi, svuda po lišću, po kamenju i među životinjama.

Jednoga jutra zaustavi se poda mnom jedna grupa prosjaka. U belobradome, melanholičnome vođi njihovome ja poznadoh negda mladog kraljevića. Ja ga jedina poznadoh; lotosi ga nisu poznali. Tek što posedaše u moj hlad, priđe jedna grupa mladih ljudi i kleče pred starca.

- Učitelju, rekoše, šta nam treba činiti pa da budemo spaseni?

Starac odgovori:

- Ništa ne treba da činite, no treba da mislite. Otrgnite misao vašu od promenljivog i prolaznog lica bića i uzdignite je nad bićem, van bića, do nebića. Neka se oči vaše ne zaustavljaju na bojama sveta, jer su boje obmanljive; neka se uši vaše ne zaustavljaju na tonovima, jer su tonovi obmanljivi. Sve što je za oči i uši u svetu primamljivo, sve je obmanljivo, jer sve je prividno i prolazno kao sen. Otrgnite misao svoju od ove trke seni, raskinite sve veze sa svima nestvarnim vizijama oko sebe, koje vas mame u krilo svoje, u krilo želja i trpljenja, i udubite se u sebe, u čistu misao, gde nema pokreta, ni boja, ni tonova, ni želja. Tad ćete biti spaseni u carstvu onoga, koji je van bića, koji je bez bića, - u Nirvani.

Kad se isposnici udaljiše, jedan mlad čovek upravi na mene pitanje:

- Jesi li ga ti razumela, palmo? Ja nisam.

- On želi da bude Bog, odgovorih ja, i vas uči, da to budete. Prezrivo me pogleda mladi čovek i ode od mene. Nasmejaše se lotosi oko mene, čuvši moj odgovor mladiću, grohotom se nasmejaše.

- Luda palmo ti, šta govoriš? Kako može neko želeti da bude Bog, ko je čuo, da mesta bogova Višnu, Agni i Šiva nisu još upražnjena?

- Ludi lotosi vi, odgovorih ja, kako malo poznajete vi ovoga mudraca! Da je ikad duša njegova stanovala u vama, vi bi ga bolje poznavali. Da je jednog minuta njegova duša bila u vama, vi bi znali, da on ne priznaje ni Višnu, ni Agni, ni Šivu za bogove. No nije.

Pedeset godina od tada je prošlo. Gnev moj prema lotosima izgubio se, no uspomena moja na staroga mudraca nije se izgubila.

Jednoga jutra počeše zidari da zidaju onaj hram, koji ja mojim vrhom mogu videti, a čije belucanje kroz grane i ti možeš primetiti, onaj veliki prekrasni hram.

- Kome to ljudi podižu novi hram? - upita me toga dana orao. Znaš li ti palmo?

- Znam, odgovorih ja. Nekad je u sjaju i raskoši živeo jedan kraljev sin. Jednoga dana on je ostavio svoj kraljevski dvor i svoju ženu i pošao, da traži istinu. Našao ju je ovde poda mnom. Od tada do smrti je tražio da postane Bog, no ne Bog kao Višnu, ili Agni, ili Šiva, ne Bog u telu, u pokretu, u biću, no Bog van tela, van pokreta i van bića. I postao je. Postati Bog je značilo osloboditi se od bića, iskupiti se iz čarobnog kruga života. No on nije želeo da bude Bog, koji će nad ljudima vladati i kome će ljudi hramove podizati. Ljudi podižu hram svojoj misli, a ne njegovoj.

Takvu mi bajku, mali mravi, ispriča palma svojim šumnim lišćem jednoga žarkoga dana. Možete li poverovati u tu bajku, drugovi moji? Šta vele vaši skeptici? Ja sam odmah poverovao palminom pričanju. Ta mi se bajka činila poznata, bliska. O mravi, mravi, ta to je jedna od svakodnevnih bajki života. To je bajka o tome, kako se misao ljudska bori za svetlost, kako se raspinje i strada u toj borbi, kako plemenito gine, i kako u drugom obliku vaskrsava.