1. Propoved
O SLUŠAOCIMA I PREDMETU

Evo i Sunce zađe, umorni mali mravi, i vi ste se već zbili u vašem obitalištu, spremni za san i odmor. Duge i duge časove sedim ja više vašeg doma i posmatram užurbanost vašu, a vi me i ne opažate.

Ne plašite se! Nisam došao ni da vas u radu uzbunjujem niti u snu uznemirujem. Naprotiv, rad sam da svoju ljubav prema vama zasvedočim jednim korisnim po vas delom. Da bi vam san brže došao i povratio vam snagu, tako potrebnu vam za sutra snagu, ja hoću da vas ljuljuškam pričama o onom rodu kome ja pripadam.

Neka vas ne začuđava veličina moja, kao što mene više ne iznenađuje malenkost vaša. I vi ste veliki kao ja prema neizbrojnim drugim svetovima, koji su ispod vas; i ja sam malen prema onima, koji su iznad mene. No jednaki smo u tome, što smo i ja i vi učasnici ovog čudnog života u istom vremenu i na istom mestu. Ko je od nas pre izbio na svetlost i ko će pre utonuti u mrak, svejedno je; glavno je, da smo mi videli i poznali, da, glavno je, da smo se biću, obliku, načinu života i čudnim delovanjima jedan drugom načudili. Da se načudimo jedan drugom i samom sebi i da se poznamo uzajamno - tome nas goni priroda naša.

Ko je i šta je ta priroda, o tome nećemo sad razgovarati. Samo jedno: - Ona je duboka, mali mravi, kao što je dubok mrak vašeg lavirintskog obitališta, neiscrpna je ona kao i život koji iz nje izvire. Strah bi vas podišao i san bi pobegao od vas, kad bih vam pričao o dubini i tajanstvenosti prirode. No ja to neću, prijatelji moji, ne. Nisam došao da ulevam u vašu plemenitu dušu strah, no dublji svetski smisao i hrabrost.

O čoveku ću da vam govorim, o caru zemaljskom, čoveku. Ništa na ovoj planeti nema čudnije, o čemu bih vam mogao govoriti, ništa složenije i fantastičnije.

O početku čoveka? Da ne pitate o tome, mali mravi? Ja se bojim da me o tome pitate. Mi ljudi uvek moramo da pitamo o početku svega onoga, o čemu se govori. Mi smo nesrećni zato, što to pitanje ne možemo nikad da prećutimo, da sakrijemo, ni od sebe ni od drugih. Da li ste i vi, mravi, te iste sreće, te iste nesreće?

Povesnica naše prošlosti počinje s narodom, ne s čovekom. Stotine država, mravinjaka, dizani su i rušeni pre nas, - i to je ono što nam povesnica zna reći o prošlosti. No o prvom početku života na zemlji, i o prvom impulsu, koji je prethodio tome početku, mi ljudi smo u velikoj neizvesnosti. Kakvo je bilo lice zemljino onda, kad je se naš herojski praroditelj na njoj probudio, kakvo li je bilo Sunce, kakav li vazduh i voda, kakvi li biljni i životinjski drugovi našeg praroditelja, kakav li pak sam njegov izgled, lik, - to bi smo mi ljudi rado hteli znati. Mi bismo hteli da predstavimo sebi onaj svečani dan, kad se na bujnom, mladalačkom krilu naše majke zemlje rodio praotac našeg roda. Hteli bismo da ga vidimo kao cara svega živog oko njega, kako se ushićava neopisanom bajnošću lepe devojke Zemlje, iz čijih se svežih grudi on hranio slatkim sokom. Hteli bismo da prisustvujemo prvom jutru, kad ga žarki zraci Sunca bude iz zdravog sna. Hteli bismo da otkrijemo tajne njegovog primitivnog duha i srca. Hteli bismo - i na tome ostajemo. Ne ostajemo mi pri prvoj želji zato, što mi tako hoćemo, no što moramo. Neizmerni su trudovi naši iz stoleća u stoleće, iz godine u godinu, da otkrijemo našu kolevku, da fiksiramo našeg praoca, da osvetlimo daleke tamne predele praprošlosti, po kojima se ne hodi dva puta. Mi pokušavamo možda nemoguće, no mi ipak pokušavamo. Mi pokušavamo, da što više približimo sebi ono, što se sve više udaljuje od nas. Gde je klupče počelo da se odmotava, mi ne znamo: mi vučemo konac za sobom i jurimo sve dalje od njega.

Blaga mesečeva svetlost obasjava vaš dom, mali mravi, no gle - vi već spavate!