“...i znam da bi trebalo toga da se oslobodim”

Oslobodi se prošlosti. Oslobodi se budućnosti. Oslobodi se sadašnjosti.

Sa srcem koje je slobodno, pređi na obalu koja je izvan svake patnje.

Dhammapada, strofa 348

Neretko ljudi postavljaju pitanje vezano za praksu: “Kako da se oslobodim?” Oni uočavaju želju ili potrebu za oslobađa- njem, ali ipak obično nisu u stanju da to urade. Čitamo o Budi- nom učenju, u kojem je precizno ukazano da je vezivanje uzrok patnje. Malo meditiramo i vrlo brzo se uveravamo da zaista ima- mo sve te navike koje nas sve vreme sputavaju. I tako se u nama

javi osećanje da treba da ih se “oslobodimo”.

To me podseća na refren jedne divne pesme grupe Mamas and Papas s kraja šezdesetih, koja se zvala “Pogledaj kroz moj prozor”. Ovako ide: “...and I know I should let go”. Imao sam osam- naest ili devetnaest godina kada sam prvi put čuo tu pesmu i zaista me je pokrenula. Prošao sam kroz, ako ne otkrovenje, a ono bar period dubokog preispitivanja i te reči su odzvanjale u meni kao zaista istinite. Dakle, to pitanje koje ljudi tako često postavljaju: “Kako da postanem slobodan?” sa mnom je već prilično dugo.

Bivamo zarobljeni sećanjima, stvarima koje su sasvim oči- gledno završene i prošle. One mogu biti vrlo bolne. Pomislimo:

 

“Kad bih samo mogao toga da se oslobodim”. Takođe bivamo pre- terano zaokupljeni budućnošću, zamišljajući sve one prijatne ili neprijatne stvari koje bi mogle da se dogode. Možda pomislimo: “Još samo nedelju dana na poslu i onda odoh na Tenerife! Divno će mi biti tamo. Prekrasna plaža, gde nikada ne pada kiša – biće nezaboravno!” Um može postati opsednut lepim stvarima koje zamišljamo da će se dogoditi u budućnosti, ali pri tome nismo sa onim što se događa sada. I to nam može stvoriti veliki problem.

Ako ne maštamo, onda smo zabrinuti zbog te zamišljene budućnosti. Roditelji sa malom decom mogu sebe mučiti svim onim groznim stvarima koje bi njihove potomke mogle zadesiti. Dok se ta divna dečica odlično zabavljaju, njihovi mama i tata se ubiše razmišljajući: “Šta ako se ovo dogodi? Šta ako se ono dogo- di?” Nekada su to budistički mama i tata, koji mi kažu: “Štitim ih najbolje što mogu, ali se strašno brinem, mada znam da to nije dobro. Znam da bi toga trebalo da se oslobodim, ali ne mogu.”

Kao odrasle osobe, možemo biti opsednuti svojim telom. Nema nikakve sumnje u to, naša tela stare i ima smisla posvetiti im odgovarajuću pažnju – pravilno se hraniti, redovno spavati i tako dalje. Ali onda nešto krene kako ne bismo želeli, pojavi se neka mala kvrga i mi već pomislimo: “O bože, imam rak!” Jurimo do lekara, međutim sve je u redu. Dođemo kući, ali nastavljamo da se brinemo zbog svog tela, a onda se kajemo zbog toga. Ali u čemu je tajna? Šta nam to omogućuje da se svega toga oslobo- dimo? Samo to što ćemo reći sebi da treba da se oslobodimo ne znači da će se to i dogoditi.

Sećam se na početku monaškog života da nas je ađan Ča podučavao da se sve vreme oslobađamo. Neki od njegovih starijih učenika su ga kopirali i šta god da ste ih pitali, oni bi rekli: “Pa, samo se opusti. Oslobodi se. To je sve!” – kao da to možete da uradite snagom volje. Kao da se mi namerno vezujemo za stvari.

Važno je uočiti da stvaranje idealne slike o tome kakvi bi trebalo da budemo ne pomaže mnogo. Znamo kakvi bi trebalo da budemo i to je dovoljno. Ostavljam to po strani i nastavljam da gledam malo dublje, fokusiram se na određenu stvar i zapitam: “Zašto sam se vezao za to? Kakvo je uopšte iskustvo biti vezan za nešto?” To je podsticaj za ispravnu sabranost. Sabranost nema veze sa spekulacijama kakvi bi trebalo i kakvi ne bi trebalo da bu- demo, već sa negovanjem sposobnosti pažnje usmerene na sadaš- nji trenutak, sa istraživanjem stvarnosti našeg iskustva. Jedan od razloga zbog kojeg se vezujemo jeste to što ne uviđamo da zbog tog vezivanja patimo. Buda je govorio da postoje dva razloga zbog kojih ostajemo zarobljeni u patnji samsare: zato što ne uviđamo patnju i zato što ne uviđamo uzroke patnje. Samo ta dva razloga, ne osamdeset četiri hiljade drugih tajanstvenih razloga. To je vrlo prosto.

Preuzimanje odgovornosti za svoju patnju

Dobar deo vremena provodimo u nastojanjima da izbegnemo patnju i u pretvaranju da ne patimo onda kad zapravo jesmo u takvom stanju. Na različitim nivoima, suptilnijim i grubljim, no- simo sa sobom različite vrste patnje kao što su strah, nespokoj- stvo, strepnja, sumnja, žalost i griža savesti. Čak i ako priznamo da patimo, nije tako lako i jednostavno da uvidimo šta je tome uzrok. Neke od naših navika su vrlo duboko ukorenjene. Na pri- mer, navika da smo ogorčeni. Ako nismo zaista pomno istraživali to područje svoga života, vrlo je lako da na osećaj nezadovoljstva reagujemo kao da je za to kriv neko drugi. Čak i ako znamo da smo tome skloni, još uvek je lako slediti određeni obrazac pona- šanja.

Jedan od razloga zašto je tako lako istrajati u ogorčenju je to što je tako teško priznati da ga mi stvaramo. I zato ostajemo pri navici da mislimo kako je to nečija tuđa krivica. “Mora biti nešto izvan mene što izaziva ovu moju muku, jer je ona tako bolna, a ja nisam tako loša osoba. Samo loš čovek bi mogao da mi nanese toliko bola. To ne mogu biti ja.” E pa, bojim se da imam lošu vest. Ne morate biti loš čovek da biste sebi naneli bol. Sve što vam je potrebno jeste da budete malo nepažljivi.

Dakle, jedan od razloga zašto nam je teško da se oslobodi- mo – zašto se to oslobađanje ne događa – jeste ta nesrećna navika nepažljivosti ili neznanje. Kada osećamo ogorčenje prema dru- gim ljudima, ne uviđamo da je i to jedan oblik vezivanja. Ne uvi- đamo da je to nešto u čemu aktivno učestvujemo. Živimo život sa mišlju da nam to neko drugi radi. A zapravo, sami smo tvorci svog iskustva.

Uz to, tu je i akumulirana sila naših navika. Ako smo dugo vremena proveli vezani za neku stvar, ako smo izbegavali da je se oslobodimo tako što smo se prepuštali nekoj posebnoj navici, to zadržavanje je akumuliralo određenu silu. Kada počnemo da se kroz meditaciju suočavamo sa svojim navikama poricanja ili izbegavanja, upravo tu silu navika doživljavamo kao patnju. Čak i ako sve to uvidimo i znamo: “Ah da, to je to što ja radim!”, zbog snage ponašanja u skladu sa neki naviknutim obrascem, razvijene tokom dugog vremena, može nam se učiniti da nam taj uvid u stvarnost onoga što se događa još uvek ne pomaže da promenimo situaciju. I upravo na toj tački se događa da neki ljudi odustanu od puta. Ovo moje izlaganje otuda je ohrabrenje da se oduprete porivu da poverujete u to razočarenje koje neizbežno dolazi sa uviđanjem da nema nikog drugog ko bi mogao da počisti našu kuću. Umesto toga, trebalo bi sebe da obodrimo primerima onih koji su obavili svoj posao i uživaju u njegovim plodovima. Na- dahnuće Budinog učenja i mudrost onih koji su ga praktikovali može nam pomoći da se suprotstavimo razočarenju. Snaga koja dolazi iz takvog nadahnuća daje nam i hrabrosti da zauzmemo nov i kreativan pristup silama neobazrivosti za koje osećamo da nas pokreću dobro poznatim obrascima ponašanja, a želeli bismo da ih izmenimo, samo ne znamo kako.

Kada na kraju ipak uspemo da se sami pred sobom otvorimo, to je poput otvaranja vrata na sobi u kojoj jako dugo nismo bili. I zadah može biti zaista vrlo neugodan – vrlo, vrlo neugodan. Jednostavno nam se ne ulazi unutra. Ali, ipak, to je soba u našoj kući i samo je pitanje vremena kada će nam neki gost navratiti i poželeti da zaviri unutra. I tada ćemo imati problem. U stvari, već imamo problem – samo nismo toga svesni. Iako unutra smrdi, treba da znamo da je jedini razlog to što soba nije provetravana toliko dugo.

Kada po prvi put otvorimo vrata i prozore i ugledamo svu tu prljavštinu i zbrku, izgleda nam kao da pred sobom imamo ogro- man zadatak. Može nam se činiti da je to jednostavno previše za nas. Razlog je u tome da smo ulagali suviše energije u izbegavanje nečega i to kroz jedan dugi period. Dakle moramo jako paziti da ne poverujemo da je to kako nam cela situacija izgleda sada zapravo i ono kako jeste. Može biti mučno kad počnemo da otva- ramo neke od tih prostorija i da otkrivamo neke svoje dimenzije na koje nismo očekivali da ćemo naići.

Kako se meditacija produbljuje, počinjemo da uviđamo svo- je druge strane za koje nikad nismo ni pretpostavljali da postoje. Ili, ponekad, kako starimo ili smo pod nekom vrstom pritiska, spoljašnjeg ili zbog brige za zdravlje, dolazimo u kontakt sa stva- rima koje smo tek naslućivali da su tu, ali ih nikada nismo jasno sagledali. Pomislimo: “O bože! Kako ću da se nosim sa time?” I opet, neophodno je da shvatimo da nam sve to izgleda toliko ve- liko zato što smo uložili mnogo energije u izbegavanje toga.

U takvim okolnostima neophodno je da budemo veoma str- pljivi, jer ponekad moramo da podnesemo mnogo toga pre nego što sila inercije oslabi. Sila vezivanja je stvorila privid: “Ovo je previše. Ne mogu sa tim da se nosim” i “Nikada neću biti u stanju da to napustim.” E pa, nemojte biti toliko sigurni. Napuštanje će se dogoditi. Pokušajte da razmišljate tako da je napuštanje nešto što se događa; to nije nešto što mi radimo.

U vežbanju je važna spremnost da budemo sa stvarima, da budemo iskreni sa samim sobom i da čekamo dok te stvari ne počnu same od sebe da blede. Ne moramo da ih odgurujemo. Te stvari će otići same od sebe kad ugledamo stvarnost; kad uvi- dimo da smo mi ti koji stvaramo patnju. Kada uvidimo da sami stvaramo taj bol, tada ćemo automatski prestati da to činimo. No, pre no što stignemo do te tačke uvida, ponekad treba da istrpimo patnju prilično dugo i utrošimo – doslovno utrošimo ili sagorimo

–             silu izbegavanja, poricanja ili navike popustljivosti prema sa- mome sebi. Kakva god da je ta akumulirana sila, moramo je istr- peti sve dok jednoga dana, na veliko iznenađenje, radeći isto ono što smo radili ko zna od kada, ta sila ne pokrene reakciju i mi je ovoga puta vidimo drugačije. Kada se javi neka vrsta iskušenja da se naljutimo, da budemo pohlepni ili uplašeni, iznenada ga vidi- mo na takav način da ne uspeva da nas zavede. Ne uspeva mu da nas nasamari. Čini se kao da smo stekli novu sposobnost. Nismo ništa posebno uradili kako bi nam se to iskušenje prikazalo dru- gačije. Jednostavno, karmička sila se istrošila. Mada nama može izgledati kao da će ta velika gomila cepanica goreti u beskraj, sti- gne trenutak kada više nema goriva i vatra se ugasi.

Sve dok ne doživimo jedno takvo iskustvo, ne prepoznaje- mo do kraja ni dinamiku ovog procesa koji se događa u nama. Zato je moguće da nas zavara prividna “enormnost” problema. Tu nam dobri prijatelji, koji već malo duže hodaju putem ili su otišli malo dalje, mogu mudrošću i osećajem ukazati na pravac. “Sačekaj još malo pre nego što odlučiš da je to što radiš pogrešno. Ostani malo sa time i možda će se promeniti.” Naravno, ono se vremenom zaista i promeni.

Fiksirani identitet

Još jedan razlog zašto nismo spremni za napuštanje jeste to da po- nekad navike vezivanja za različita iskustva – čulne doživljaje, ideje ili osećanja – postanu deo onoga što osećamo da mi jesmo –             mada često sasvim neosnovano. Naš identitet je zasnovan na navikama i ukoliko su te navike poricanje ili izbegavanje, tada i naša ličnost na određenom nivou postaje iracionalna. Iako čini- mo nešto što može biti autodestruktivno i bilo bi bolje da to pre- stanemo, neko staro nezadovoljstvo ili neki stari strah nas mož- da sprečavaju da hrabro i otvoreno pogledamo u to. Iako takvo suočavanje može biti prava stvar, ne osećamo se sposobnim da napustimo svoju staru naviku vezivanja, samo zato što je postala deo onoga ko i šta osećamo da mi jesmo.

Racionalni deo uma, iako možda prepoznaje i u stanju je da opiše prirodu našeg kompleksa, nije u stanju da promeni i sam obrazac ponašanja. Zato je neophodno mnogo fokusiranije ula- ganje napora, kako kroz praktikovanje meditacije, tako i na planu morala.

Ako u takvu praksu uđemo sa odlučnošću i kontemplira- mo šta nas to koči – kako bi bilo mudro, korisno i blagotvorno napustiti svaku takvu naviku vezivanja – ono što se može javiti, uprkos svoj našoj kontemplaciji, jeste ogromno osećanje straha. To se često događa ljudima na kursu meditacije. Nedavno smo imali grupu ljudi na jednonedeljnom kursu meditacije. Poštovalo se pravilo ćutanja i svi su vrlo marljivo vežbali i uviđali korist za sebe od toga. Nije to za njih bio tek prijatan godišnji odmor. Bio je to naporan rad i za neke je značio i suočavanje sa strahom koji dolazi sa osećanjem gubljenja identiteta.

Nestanak lažnog

Kako pojačavamo pažnju i svetlost svesnosti okrećemo ka unutra, vežbanje će rastvarati sve ono što je lažno. Tako to funkcioniše. Kada sunce sija i kiša pada, semenke u tlu kreću da klijaju. Neke od njih daje lepe cvetove, a druge su običan korov. Njihova je priroda da rastu ukoliko se nađu u povoljnim uslovima. Sećam se Tajlanda u periodima suša, polja su bila spržena, bez bilo kakvog traga biljkama ili životinjama. Sve je izgledalo tako mrtvo – ze- mlja ispucala i stvrdnuta. I onda bi došla kiša i sve je počinjalo da dobija zelenu boju. I već sledećeg trenutka toliko je bilo biljaka i sitnih stvorenja – čak ribica koje plivaju u barama posle kiše. Otkud su se te ribe našle tu – kad ni na vidiku nema reke koja bi ih donela? Kada grane sunce posle kiše, stvorili su se uslovi i život sam sebe ispolji. Takva mu je priroda. Stvari su jednostavno takve. Voleli mi to ili ne, stvari su takve.

Isto tako je i sa vežbanjem. Ukoliko se vežbamo u obuzdava- nju, svesnosti i koncentraciji, lažne stvari na koje smo se oslanjali će početi da kopne i da nestaju. No, moguće je da se uplašimo kad postanemo svesni osećaja neizvesnosti i nesigurnosti. Gubi- tak predvidljivosti ulazi u naš život zajedno sa osećajem da za- pravo ne znamo ko smo mi u stvari. Suočeni sa takvim strahom, ukoliko nismo na pravi način pripremljeni ili podržani, možemo sve to pogrešno protumačiti i pomisliti: “Ah, mora da nešto ne radim kako treba.” Ne znam za vas, ali meni je još uvek teško da, kad se sretnem sa strahom, ne pretpostavim da je nešto krenulo kako ne treba. Neko nešto radi pogrešno i obično sam to ja. Nema ničeg oko mene što bi me plašilo, dakle mora biti nešto što sam ja uradio ili radim.

To nije nužno tačno i mudro je pripremiti sebe unapred da se uzdržimo od takvog zaključka i procene situacije. Ukoliko ose- timo strah i sačekamo, možda ćemo uvideti da je taj strah ono što se budističkom terminologijom naziva “jedna od Marinih odbra- na”. Što smo bliže Mari, to je Mara uznemireniji. A Mara se zaista unezveri kada počnemo istinski da vežbamo. Izgleda da što medi- tant postaje posvećeniji proziranju Marine iluzije, to se Mara više vrpolji na svom sedištu. Pošto ga zaista oneraspoloži naš uspeh u prevazilaženju sopstvenih ograničenja, poslaće horde svojih slu- gu da nas uznemiravaju, odvlače pažnju i iskušavaju.

Na drugom kraju Dhamma sale ovde u Aruna Ratanagiri manastiru nalazi se mural Pang Činasaija, na kojem je prikazano kako Mara iskušava Budu. Pošto je Buda bio potpuno posvećen onome u čemu se vežbao i dostizanju probuđenja, pročišćenju i stvaranju dobrobiti za sva svesna bića, uspeo je da ostane do- sledan u svemu tome. Ništa nije moglo da uznemiri Maru više od toga. Ukoliko pogledate desnu stranu slike, vidite strele koje Marina vojska odapinje dok prema Budi jaši na čudnim, groznim zverima. Kako te strele dolaze bliže Budi, one se pretvaraju u cve- tove i padaju na zemlju. I kada vojska projuri pored Bude, ona nestaje u moru; dok padaju, drže po jedan od tih cvetova i mole za oproštaj.

Kada ostanemo čvrsti u odluci da vidimo dublje, iza po- javnosti ovih sila koje nas uznemiravaju ili plaše, uviđamo da je ono za šta smo mislili da nas plaši zapravo nešto što nam može pomoći. Sve sile u nama, bilo da je reč o besu, pohlepi, požudi

–             čak i mržnji – treba smatrati sirovom energijom koja, ako je ra- zumemo, daje snagu našim naporima ka probuđenju. Strele koje se pretvaraju u cvetove se mogu smatrati metaforom za ono što se događa u našem umu dok osnažujemo odvažnost i odlučnost da vidimo i iza svojih navika, da napustimo ono što je privid; da napustimo loše sklonosti, lošu energiju kojom se hranimo i lažni identitet na koji se oslanjamo. Verujemo u stvarnost i sebi dopu- štamo da te energije u sebi primimo sa sabranošću i tananošću, ne pokušavamo da ih izmenimo, već dopuštamo da u nama na- rasta prirodno saosećanje, jasnoća i mudrost, bez našeg vezivanja i manipulisanja.

Što smo odlučniji da sledimo želju svoga srca da shvatimo istinu, to je izvesnije da ćemo se suočiti sa strahom. Strahom od unutrašnjeg gubitka; strahom od gubitka prijatelja; strahom od gubitka zdravog razuma – to su sve uobičajena iskustva. Strah od gubitka prijatelja je potpuno prirodan. Ponekad kada vežbate, izgubite prijatelje. Postajete manje zanimljivi! Više ne idete uveče na piće sa njima. Ne trošite toliko mnogo novca na odeću ili fri- zuru. Te stvari su površne; nema u njima ničeg nemoralnog, ali one nisu baš najvažnija stvar u životu. Jednostavno niste skloni da investirate u tu vrstu interesovanja i onda se neki prijatelji udalje od vas.

Kada dođete u manastir da biste ostali, kao anagarike, možda još uvek imate mnogo prijatelja napolju. Ali kada jednom obrijete glavu i obrve, kada počnete da idete unaokolo u ogrtaču, veliki broj vaših prijatelja, makoliko prijatni bili, počnu da zaziru od daljih kontakata sa vama. Možda pomislite: “Izgubiću sve prija- telje”. To može izazvati strah od napuštenosti, strah da ćete ostati sami. Ako postanete iskušenik ili monah i posvetite se vežbanju, tokom kojeg uopšte ne možete da zarađujete novac za sebe, može se javiti strah da ćete dočekati starost bez prijatelja, finansijske si- gurnosti, karijere ili doma. Svako od nas ima tu vrstu strahova što vrebaju tik ispod praga naše svesnosti, ali u laičkom životu možda izbegavamo razumevanje tih strahova tako što reagujemo na njih i investiramo energiju u “zaštitu” sebe uz pomoć novca, prijate- lja, društvenog položaja i tako dalje. Iako može zvučati čudno, energija koja je sadržana u tom strahu ima potencijalno veliku vrednost za naše blagostanje.

Strah od toga da ćemo izgubiti razum

Kada ste dovoljno ozbiljni u pogledu prakse, kada ostajete foku- sirani i energični u svojim naporima, neka od glavnih uporišta osećaja identiteta verovatno će početi da se ljuljaju. Možda vam se javljaju neke neuobičajene ideje o sebi i životu uopšte, čak šašave ideje. I možda pomislite: “Ja ludim!” Ako nikada ranije nismo istraživali tu misao, a to je slučaj sa većinom nas, ona može po- krenuti jak strah. Jedan od razloga za strah da ćemo poludeti jeste negovanje slike o samom sebi da mi nismo ludi; vezivanje za ideju da smo normalni. Istina je da zapravo ne znamo pouzdano ko ili šta smo mi, samo negujemo ideju o tome ko i šta smo. Kako vež- bamo i počinjemo da ponovo osvajamo svoj pravi identitet, sve te ideje postaju irelevantne i počinju da se gube same od sebe.

Većina nas izbegava strah od toga da će poludeti ili biti men- talno poremećena, jer nas on toliko uznemiruje. Kada vidite ljude koji očigledno pate od nekog psihičkog poremećaja, to vas zaista može toliko potresti da odlučite kako to treba po svaku cenu iz- beći. Rezultat je da nismo svesni tog straha u sebi. I onda kada taj strah izbije na površinu, misao “Možda ću poludeti” izgleda zaista preteće. Možda nam se sviđa da mislimo o sebi kao o pri- stojnoj i normalnoj osobi, ali kada krenete na kurs meditacije moguće je da umesto toga počnete da razmišljate: “Uh, zaboga, ovo je sve toliko čudno. Zapravo, nisam siguran da ću odavde otići normalan.”

To što priželjkujemo da saznamo ko smo mi zapravo jeste prilično stara navika. Ona je bila tu još od kada smo kao dete ra- zvili sliku o sebi i usvojili pogrešnu pretpostavku da ta slika ima svoju suštinu, da je stvarna. E pa, ako ne želimo da se suočimo sa tim pretpostavkama o sebi, onda je to tačka gde naše vežbanje prestaje. Nismo u stanju da je pređemo. Međutim, ukoliko smo odlučni da dođemo do dna svih konfuzija i tuge, ne moramo da verujemo da ćemo od toga poludeti. Ne moramo da verujemo da smo zaista u opasnosti. Ne moramo da brinemo da ćemo izgubiti sve svoje prijatelje. Ali ne moramo ni da odbacimo mogućnost da će se to možda i desiti.

To kako se nama stvari čine jeste upravo to – kako nam se one čine. Uz pomoć sabranosti pažnje možemo im dopustiti da postoje, uključujući i osećanje usamljenosti, kada se pojavi. Usamljenost nam izgleda kao da ću se “uvek osećati ovako. Ose- ćaću se usamljenim, nevoljenim i neželjenim dok sam živ. Ako ostanem monah i ćutke podnosim taj užasni osećaj usamljenosti, možda ću u sledećem životu ponovo biti jedan jadan, usamljeni monah. Potom, možda, još jedan život i još jedan život. Možda večno.”

Kada se izgubimo u stanju straha, onda to zaista izgleda kao večnost. Zato ljudi govore da je pakao večan. Naravno, nijedna uslovljena stvar ne može biti večna. Ukoliko zaista postoji pakao

–             a verovatno je da postoji – on nije trajno stanje. Ali kada upad- nemo u klopku, kada nas zarobi strah, onda to izgleda kao: “Biću sam zauvek” ili “Biću pun gorčine zauvek”. Ne možemo se oslo- boditi tih stvari ukoliko se i dalje držimo svoje navike vezivanja. Međutim, ako postupno pripremamo sebe i redovno vežbamo na obazriv, sabran način, tada nas snaga sabranosti može održati i u najgorim situacijama.

Te prividne stvari kao što su strah ili usamljenost mogu biti primljene u našu svest, ali moramo želeti da to uradimo. Budi- no učenje o tome kako da okončamo svoju patnju traži od nas da imamo tu spremnost. Kada dopustimo tim iskustvima da se dogode ne okrećući glavu od njih, to ne znači da ih osetimo ima- lo drugačije nego što to već činimo. Strah je još uvek strah, usa- mljenost je još uvek usamljenost i razočarenje uvek osećamo kao razočarenje. Stvar je samo u drugačijem načinu na koji se odno- simo prema tim iskustvima koja se menjaju.

Dakle, da odgovorim na pitanje “Kako da se oslobodim?”: poenta sigurno nije u tome da “ja treba da se oslobodim”, u tome da grčevito pokušavamo da sebe učinimo slobodnim. Umesto toga, okrećemo svoju pažnju ka unutra, ka osećanjima i mislima, i inteligentno, pažljivo razmatramo: “Kako izgleda biti vezan za nešto? Da li zaista želim da budem za to vezan?” Jedan deo nas zaista to želi, a onaj drugi deo ne. Ako možemo da postanemo svesni obe te strane i osmotrimo ih strpljivo i sa razumevanjem, moje je iskustvo da to donosi oslobađanje. To nije postiglo “ja”, ali se dogodilo. Ukoliko ne istražujemo ovu dinamiku, to nas navodi da nepromišljeno zauzimamo jednu ili drugu stranu, da se bori- mo sa mišlju: “Da li zaista želim da to napustim ili ne”, pokušava- jući očajnički da napravimo pravi izbor.

Takođe, razmotrite: “Šta dobijam ostajući vezan za tu stvar? Da li imam bilo kakve koristi od toga?” Neki od razloga naše vezanosti su sasvim neočekivane, potpuno istrošene ideje. Drži- mo se stvari koje više nisu bitne. I zato umesto da idealizujemo i govorimo: “Pa, trebalo bi da se oslobodim”, ohrabrio bih vas da osmotrite to iskustvo vezanosti i nemogućnosti da se oslobodite; da ga direktno osetite, bez neke ogorčenosti ili idealizovanja. Jed- nostavno primite posledice onoga što radite i dopustite prirodnoj mudrosti da vas poduči. Kada u sve to dovoljno dugo gledamo, malo-pomalo jedna nova sila počinje da se javlja – sila oslobađa- nja.

Kako naše vera u ovaj pristup praktikovanju puta jača, ona postaje i pokretač daljeg oslobađanja. A kada vera i sabranost dej- stvuju zajedno, uviđamo i sami da možemo imati potpuno pove- renje u ovaj put.

Zahvaljujem vam se na pažnji.