U jednom delu mog detinjstva,

kod dede u polugorštačkom kraju,

na brdu, podno prostrane šume,

kada su duge i teške zime,

poput ove nad kojom kukamo,

bile uobičajena prirodna pojava...

Kada bi proplamsaj sunca

na trenutak prevario sneg,

da se opuisti i krene da topi se,

a mraz predveče presecao topljenje,

pa se na ivicama krovova

stvarale šiljate ledenice,

koje su u toku formiranja upijale

sve zvukove, koji su dopirali do njih:

naša dozivanja, škripanje snega

pod našim nogama,

trenutke sveprožimajuće tišine,

hujanje vetra, te glasove životinja,

najviše kokošaka,

koje su bučno išle na počinak,

pa sova iz šume

i još poneke promrzle noćne ptice...

I mi bismo se ujutru divili

snovidnom sjaju zamrznutih zvukova.

To su bili pravi vrtlozi duginih iskri,

kakvi se nigde drugde nisu mogli videti.

I, kada bi krenulo njihovo topljenje,

oslobađala bi se simfonija zaleđenih zvukova,

kao na nekom nestvarnom snimku

prepleta glasova iz nebeskih sfera.