Dao sam već osvrt na „more objava“, kojim smo preplavljeni poslednjih godina.

Objasnio sam da ih ja i dalje, ako ne baš pažljivo čitam, a ono svakako pogledam („prelistam“). I pored svih zamerki koje im se mogu uputiti, ima u njima, možda i u svakoj od njih, bar poneko zrnce-ideja koji nam mogu biti prihvatljivi ili zanimljivi. Ne samo da sam deo tog mora i sam pročitao, već su mnoge od njih "u svoje vreme“, imale veliki značaj i za moj duhovni razvoj, tj. bile su mi važno duhovno usmerenje.

Dakle, i dalje ih, a one se i danas šalju, tj dobijaju, ne smatram ni lošima, ni štetnima. Naprotiv...!

ALI, MISLIM DA POLAKO ULAZIMO U ZONU SVEOPŠTEG TEMELJNOG PREISPITIVANJA SVEGA ŠTO IMAMO, SVEGA ŠTO POSTOJI, A OD TOGA NE MOGU BITI IZUZETE NI OBJAVE.

Nekom detaljnom kritičkom analizom objava ne bih se zamarao, to nikome ne bi koristilo. Ali, deo onoga što im se može uputiti kao zamerka, ILI KAO POVOD DA SE I ONI KOJI IH PRIMAJU I ONI KOJI IMAJU POTPUNO POVERENJE U NJIH - PREISPITAJU, iskazujem kroz „Svetleće abere iz Vasione“. OVI TEKSTOVI PRIMARNO SU ŠALJIVI, TEK PONEGDE MOŽE DA PROBIJE PONEŠTO ŠTO JE PARODIJSKOG KARAKTERA.

DA LI IMAM PRAVA DA SVETA ZNANJA, SVETE ISTINE, SVETE INFORMACIJE NA OVAKAV NAČIN TRETIRAM?

Kao što rekoh, više je nego očigledno, bar onima koji su za to otvorene svesti, da ulazimo u zonu sveopšteg preispitivanja. Jedan deo tih preispitivanja odnosi se i na duhovnost, bilo zvaničnu, kroz zvanične religije, bilo kroz „alternativne“ vidove.

Jedan od temeljnih stavova istočnjačkih duhovnih pravaca, A KOJI JE SAM PO SEBI POSTAO DEO MOJE SVESTI OD ONIH DEŠAVANJA KOJA SAM OPISAO U TEKSTU „Sreća i fobija smrti“, JE - DA JE OVO SVET ILUZIJA, DA JE SVE NA OVOME SVETU ILUZIJA. Mislim da ima i ovde na portalu (Bhairava Deva) nekih tekstova o tome, to je stav koji se ne može tako jednostavno preneti intelektualnim putem, to je nešto što, ne znam na koji način, postane STANJE NAŠE SVESTI. To je stanje svesti koje je „snašlo“ Tolstoja u tekstu „Tolstojevo iskustvo“, stanje svesti u kojem je ceo život proveo E. Sioran, kojeg sam već citirao, TO JE I STAV KOJI PROVEJAVA KROZ CELU „KNJIGU PROPOVJEDNIKOVU“. Što može biti posebna tema, ove samo uzimam taj temeljni stav.

Ne bih, dakle, zalazio u tumačenje stava da je ovo svet iluzija, da je sve na ovome (fizičkom) svetu iluzija, uzeo bih samo jednu posledicu koja proizilazi iz tog stava, a koja je bitna za objašnjenje stila i tona „svetlećih abera“: SVE JE NA OVOME SVETU ŠALA, NEMA NIČEG OZBILJNOG NA OVOM SVETU.

Znam koliko jeretički i provokativno deluje ova konstatacija, ali namerno sam je istakao pre samog objašnjenja.

POGLEDAJMO SAMO U SU KOJOJ MERI ONO ŠTO JE OZBILJNO I NEOZBILJNO - RELATIVNI.

ODNOSNO, MORAM DA SE VRATIM KORAK UNAZAD, DA BIH SKRENUO PAŽNJU NA ČINJENICE KOJE DOZVOLJAVAJU OVAKAV ZAKLJUČAK.

TO, ŠTO MI SVE SHVATAMO I DOŽIVLJAVAMO KAO OZBILJNO - PROIZILAZI IZ DVA UZROKA:

1) IZ TEŠKIH ENERGIJA KOJE NOSIMO U SEBI;

2) IZ KOLEKTIVNO ISPROGRAMIRANE PERCEPCIJE (DOŽIVLJAVANJA).

1) Naravno da u situaciji kada u nekome stupaju na scenu teške energije (koristim ovaj uopšteni naziv, malo sam ga objašnjavao na drugim mestima) - NIKOME NIJE DO ŠALE, TAKAV ČOVEK MORA DA BUDE „SMRTNO OZBILJAN“.

U već spomenutom svom tekstu o suočavanju sa fobijom smrti - ne samo da mi šest-sedam meseci nije bilo do šale, nego mi, takoreći, nije bilo ni do života.

Tako je i u svim sličnim situacijama. Nekome, kome se desio bilo koji vid tragedije - takođe nije do šale. MEĐUITM, I TU SE RADI O IZLIVANJU TEŠKIH ENERGIJA! JER ONE MOGU IĆI NA DVA KOLOSEKA (o čemu nisam govorio u tom tekstu, ali sam i sam jasno osetio, a kasnije sam našao potvrde i u literaturi): I KROZ TEŠKA STANJA KOJA LIČNO DOŽIVLJAVAMO, I KROZ NEVEROVATNA „URUŠAVANJA“ NAŠEG ŽIVOTA.

Tatjana Mikušina, čije objave sam prenosio (a vidim da je na portalu bilo i nekih njenih ranijih objava) - na jednom snimku objašnjava da je prošla u jednom periodu nešto slično onome što sam ja opisao u svom slučaju, isto toliko dugo je i trajalo, ali, IZDVAJAM NJENE SPOLJAŠNJE MOMENTE IZLIVANJA TEŠKIH ENERGIJA (dakle, u tom slučaju te teške energije kao da se izlivaju na sudbinu, na sudbinska dešavanja): baš u to vreme, kada su je snašle unutrašnje muke - izbačena je sa posla; ne sećam se iz kojeg razloga - porodica ju je odbacila, morala je da pređe da živi samsa u nekom malom stanu, svi prijatelji su prestali da joj se javljaju i da je posećuju, uz sve psihičko-fizičke zdravstvene probleme.

Dakle, i u slučaju kada se nekome dešavaju neke tragične „stvari“ u (spoljašnjem) životu, on nema „prostora“ za smeh, jer se teške energije izlivaju iz njega-na njega.

Naravno, da se i ne očekuje od njega da se smeje.

Kada razgradimo te teške energije - imamo osećaj da smo lagani, vedrina postaje naša prirodna karakteristika, svejedno da li imamo smisla za humor ili ne. Mi počinjenmo tu vedrinu spontano da zračimo, gde god da se pojavimo. I NE MORAMO UOPŠTE DA MANTRAMO: „ŠALJEM LJUBAV, SVETLOST, MIR!“, jednostavno, i ne misleći o tome, ne osećajući - mi to činimo.

DAKLE, USLOV DA POČNEMO SVE ŠTO POSTOJI DA SAGLEDAVAMO KAO ILUZIONISTČKO I ŠALJIVO JE - DA SE OSLOBODIMO TEŠKIH ENERGIJA U SEBI. TADA ĆEMO UOČITI DA NIČEG OZBILJNOG NEMA NA OVOM SVETU. JER AKO JE, KAO ŠTO SE TAKOĐE KAŽE U NEKIM DUHOVNIM DELIMA - OVAJ ŽIVOT U ILUZIJI - IGRA, ONDA NIŠTA NIJE OZBILJNO ILI NE MORA DA BUDE OZBILJNO. U ONOM SMISLU U KOJEM MI SADA GOVORIMO O OZBILJNOSTI.

2) Kolektivna isprogramiranost percepcije i ponašanja...

Dakle, u ovom slučaju mi bismo možda i doživljavali nešto kao šaljivo ili neozbiljno, ali - obavezuju nas „norme“ reagovanja i ponašanja.

Umre neko iz naše okoline, koga nismo poznavali. Ne radi se o tome da bismo se baš smejali, ali - norme nas obavezuju da pokažemo što veći stepen tuge i saosećanja. Saosećanje... Saosećanje kao pružanje emocionalne pomoći drugima je nešto drugo. Ovde se radi o onome što je deo nekakve „norme“ ponašanja. Jer govorim o kolektivnim uslovljavanjima.

MISLIM DA ĆE CEO OVAJ FENOMEN BITI MNOGO JASNIJI NA DVA KONKRETNA I OČIGLEDNA PRIMERA.

A) Ne sećam se u kojem narodu (ili narodima) je bio, ili je i danas, običaj - DA SE NA SAHRANI IGRA I PEVA, DA SE PRIREĐUJE NEKA VRSTA VESELJA. Ne znam da li baš ljudi u tom narodu imaju širinu svesti koju ja ovde imam u vidu, ali, to je i nebitno. KOD NJIH SVAKAKO KOLEKTIVNA SVEST SADRŽI DOŽIVLJAVANJE SMRTI POTPUNO SUPROTNO OD ONOGA U NAŠOJ CIVLIZACIJI: SMRT JE ODLAZAK U NEKE LEPE SVETOVE, U RAJSKE PREDELE, BLAGO ONOME KO ODLAZI, POZDRAVIMO GA!

Dakle, nema kolektivne uslovljenosti na što veću žalost, na unutrašnje što tragičnije doživljavanje nečije smrti. Pa, svakako, u okviru toga - ni sopstvene. I svaki pojedinac se uklapa u tu kolektivnu percepciju, kao što se sada svaki pojedinac uklapa u našu percepciju smrti ljudi oko nas.

U OPISANOM SLUČAJU - SMRT JE PROPRAĆENA DOBRIM RASPOLOŽENJEM. Ne znam da li baš šalom i smehom, ali - oni su sasvim mogući u takvoj situaciji.

B) ILI, POGLEDAJMO I UPOREDIMO SLIKE SVETACA U NAŠIM, KATOLIČKOJ I PRAVOSLAVNOJ, RELIGIJAMA, I SLIKE SVETACA I BOGOVA U ISTOČNJAČKIM RELIGIJAMA.

U ovom drugom slučaju: imamo  slike i skulpture Šive, Bude, Krišne... -  skoro bucmaste, snažne  i nasmejane figure (čak postoji i jedna figura Šive-debeljuce), koje igraju, pevaju i raduju se. Koji PLEŠU! Što bi rekao naš Povišeni Mlatislama: „Alo, plešu!“.

A pogledajte one prve, slike i figure katoličkih i pravoslavnih svetaca: kao da se utrkuju ko će da bude bleđi, ispošćeniji, mršaviji, tragičnijeg izgleda, žalosnijeg pogleda!

I UPOREDIMO SADA - ODRAZI KAKVIH KOLEKTIVNIH STAVOVA I PERCPECIJA SU JEDNI, A KAKVIH KOLEKTIVNIH STAVOVA I PERCEPCIJA SU DRUGI LIKOVI. I KAKVOG DEJSTVA NA VERNIKE I POSMATRAČE SU JEDNI, A KAKVOG DRUGI.

 

SVE U SVEMU, IMA U VEZI SA OVIM PITANJIMA ITEKAKO POVODA ZA RAZMIŠLJANJE.

(Napomena: izvinjavam se onima koji su verski tradicionalisti, mislim da je jasno da ja nemam ništa ni protiv koga, niti namećem svoje stavove, samo navodim na neka preispitivanja, za koja svakako ima povoda, a na svakome je da krene ili ne krene u ta preispitivanja.)