Drhtala sam …koračajući prema tebi…

Srce je udaralo …poput zvonika, neke stare crkve…a tlo ispod mojih koraka…činilo se …nepostojećim…

Mjesto na kojem si me čekao izgledalo je tako daleko…a bio si … samo par koraka od …mene…

I …konačno…nakon tih  …nekoliko ,neobjašnjivo laganih…a tako  uznemirenih koraka…konačno sam te ,nakon dugo vremena…opet …zagrlila …

Opet sam …okusila tvoje usne …i tada …u tom trenutku… nestala je …sva ona napetost…

Tada se javio onaj osjećaj…što ga već odavno znam…što ga već odavno osjećam…

Osjećaj da…pripadam tebi…i da je sve tako jednostavno ,prirodno i lijepo …s tobom…

Ipak…pored sve te jednostavnosti…i ljepote…što mi tvoja blizina pruža…u meni je …tinjala… neka tuga…

Tuga zbog svjesnosti…da ćeš i ovu noć…morati …dalje…

Da ćeš i ovu noć …ostaviti onaj svoj miris…posvuda po meni…i da će me …nadolazeće jutro…opet otrgnuti iz tvog…naručja…

 

Nisam htjela da …odeš…

Nisam htjela da…odem…

I …ovaj put …mojim rukama je bilo najteže…

Bilo je teško …ispustiti tebe…da …poput vode …sklizneš sa mog dlana…i izgubiš se  u ovom uzburkanom moru…moru stvarnosti…

Bilo je teško …i…..istog onog trena…kad sam osjetila…prazninu u svojim rukama…htjedoh skočiti u to more …

Al… tada mi šum valova …što su se iz minute u minutu sve više i više propinjali i zapljuskivali obalu na kojoj sam ostala…šum valova mi šapnu da…te pustim…

Da te pustim i da…okupana tvojim mirisom…sačekam…bonacu…i da tada ,kad se more umiri……sigurno i mirno…bez straha od oluja i vjetrova…pronađem tebe …

Da pronađem tebe…na onoj strani …obale…na onoj strani gdje ćeš ti biti moje more…gdje ću ja biti svaka kap tog istog mora…

Na onoj strani…gdje me više nikad jutro neće istrgnuti …iz tvog naručja…

 

 

I sad…još uvijek stojim na onom istom rubu obale…nadajući se…da će se ova oluja…ovi uzburkani valovi stvarnosti…umoriti…i da ću ovo slijedeće …nadolazeće jutro …konačno ugledati…bonacu…