Kada bi nam neko zatražio da pročitamo i skoro doslovno zapamtimo tekst od nekoliko strana (obim jedne školske lekcije)...

... Tu bi se snalazio kako ko ume, kako je navikao.

Uglavnom to ide: pročitaju se dva-tri odeljka, dva-tri puta, to se ponovi, pa se pređe na sledeća dva-tri odeljka, i tako - do kraja teksta.

Verovatno svako zna iz svog iskustva da se ovakvo usiljeno pamćenje izvodi sa velikim psihološkim naporom, sa pritiskom na sopstvenu memoriju. (Tj. i ne bi baš bio problem da se ponekad ovako nešto „nabuba“, ali, kada se to čini iz dana u dan...!)

Psihološki pritisak i napor - JER SU OVAJ ZAHTEV I POSTUPAK PROTIVNI PRIRODNOM FUNKCIONISANJU NAŠEG UMA, TJ. NAŠEG PAMĆENJA!

Ima situacija u životu kada mi SPONTANO primenimo i usiljeno pamćenje: treba nešto da zapamtimo, a nemamo papir i olovku kod sebe. Ali, to se svakako retko dešava.

A kada, kako PRIRODNO teče proces pamćenja?

To svako zna: KADA MI PROČITAMO (na primer, onaj isti, gore pretpostavljeni, od nekoliko strana) TEKST, PA DOZVOLIMO DA NAM OSTANE „U GLAVI“ - ONO ŠTO OSTANE, SAMO PO SEBI.

Osmotrimo pažljivije kako ide taj proces spontanog zapamćivanja.

Na jednoj strani - um sam uopštava sadržaje. Za sledeći tekst mi je potrebna Štajnerova ideja meditacije. On na nekoliko mesta nju objašnjava. U njegovim knjigama ta meditacija je, normalno, objašnjena sa mnotvo detalja. Meni je „u glavi“ spontano ostala opšta ideja njegovog tipa meditacije. I da ne preturam po njegovim knjigama - ja tu ideju mogu da koristim u svom govoru, pisanju, razmišljanjima...

Na drugoj strani - um zadrži neke detalje koji su mu-nam iz nekih razloga, na neke načine... potrebni, zanimljivi... ne znam šta je u pitanju. Ovde bi bio dobar primer pesnika Bergota, u ciklusu romana „U potrazi za izgubljenim vremenom“. Kada bi mu neko zatražio mišljenje o nekom delu, on bi odgovorio (improvizujem): „A, da! Ima tamo neka sablasna ulična svetiljka oko koje juri roj noćnih leptirova. Da-da, dobro je to delo!“.

Zamislimo (ako uopšte sebi dozvoljavamo rizik da zamišljamo ovakve školsko-jeretičke slike) nastavnika koji ne predaje, već kaže učenicima na času (naravno, ovo bi bio samo jedan od humanijih nastavnih postupaka, ne bi mogao sav rad da se svodi samo na njega):

„Otvorite tu i tu strani i pročitajte lekciju!“

Pretpostavimo da je to neka normalnija lekcija, koja se može pročitati za pola sata.

A kada učenici to učine, da im kaže:
"Sada zatvorite udžbenike i u svesci zapište šta ste zapamtili. Ali opušteno, bez naprezanja. Ono što ste zapamtili - zapamtili ste.“

A potom da razgovaraju o tome šta je ko zabeležio i nastavnik da ih kroz razgovor usmerava ka onome što je suština lekcije.