Uoči Selidbe u neki mnogo lepši, prostraniji, osvetljeniji... dom...

Selidba, jer nekima od nas ovaj stari je već postao pretesan, ovako neosvetljen, star, ružan...

U starom smo, još uvek. Ali, kao da i nismo u njemu, duša nam se oseća kao da je već u novom domu, kao da smo jednom nogom već tamo.

Osećaj - „još malo smo tu“, prožima celo naše biće. Zato nam je sada ovde sve svejedno, stari dom nam više ne donosi ni radosti, ni tuge, ni zanose, ni razočaranja.

Nemamo volje da u ovom starom domu nešto novo unosimo, da radimo, dograđujemo, ulepšavamo... Jer, i zašto bismo, ako uskoro više nismo tu?

Možemo da se prisećamo kako smo se nekada i radovali, i tugovali u ovom domu, kako smo se trudili i izgrađivali ga, ulepšavali, da bi nam atmosfera u njemu bila što prijatnija... Imali smo osećaj da je to naš jedini, jedino mogući dom.

Sve je to sada iza nas, slika novog doma ispunjava našu dušu. Još uvek mi i jesmo i nismo u novom domu. Ta situacija je najteža! To je kao da ne znamo šta ćemo sa sobom. Imamo potrebu za nekim angažovanjem, a nemamo motive da nešto radimo u domu iz kojeg uskoro odlazimo. U novom domu ćemo se tek angažovati, u punoj meri, raditi, sređivati... ali - tek kada budemo u njemu.

I - mi sada tavorimo!

Ne idemo svi iz ovog doma. Neki od nas su rešili da ostanu. Stari dom im je najlepši mogući, sumnjaju da im može biti lepše i bolje bilo gde, osim ovde gde su sada. Mi, koji se uskoro selimo, pomalo im i zavidimo na entuzijazmu sa kojim i dalje rade, sređuju, sa kojim se i dalje raduju...

 „Doista čudnovato je, / običaje koji su tek naučeni - ne upražnjavati više“ (Rilke). Da, tamo nas očekuje navikavanje na sve novo, na novu atmosferu, na nove „običaje“, nova sređivanja, izgrađivanja, itd. Ali, spremni smo na sve izazove, jer lepota novog doma nas nadahnjuje.

Tuga zbog odlaska?

Ima nečeg kao blaga tuga, mada...

Sa uspomenama smo raskinuli, i lepo i ružno je bilo onda kada je bilo, nema ga više. Zato i nema prave tuge zbog odlaska (vezano za sam ambijent u kojem smo živeli), jer idemo u nešto lepše. Kada se kreće u takvu promenu, čovek se raduje, i ta radost „nadjačava“ tugu zbog odlaska.

Više nas rastužuje što su neki odlučili da ostanu. Naravno, to je njihov izbor, posledica njihove ubeđenosti da će im ovde biti lepše. Ali, dugo smo bili zajedno u ovom domu, pa... nije baš svejedno. Neka povezanost postoji...

Znamo, doći će dan kada će i oni, ili mnogi od njih, osetiti da im je u starom domu tesno, pretesno, rešiće i oni da pođu za nama...

Blago njima tada! Imaće već sređen dom, koji ćemo mi u međuvremenu pripremiti, imaće nas, da ih u sve „običaje“ novog života uvedemo... jednom rečju - biće im mnogo lakše nego nama sada, kada se tamo preselimo.

A za sada: mi smo - ni ovde, ni tamo, ni na nebu, ni na zemlji. Kao da mehanički živimo, tek da smo živi.

I - nestrpljivo čekamo taj dan...!