Tako lako,tako…lako sam dolepršala na tvoj prozor...

Bio je otvoren…i ja sam… tako jednostavno ,na prstima ,ušetala  u tvoj prostor….

Ti si bio tamo i s osmijehom na usnama gledao kako ulazim…kako ti poput uplašene i radoznale ptičice prilazim sve bliže i bliže…

Čekao si…čekao si mirno ,ne skidajući osmijeh s lica,da ti priđem toliko blizu da me možeš…dodirnuti…

Tihim i laganim pokretima,ispružio si svoju ruku ,i ja sam već tada,polako ,gubila onaj prvotni strah …

Bilo je lijepo unutra…

Toplina …mir…tišina…ulijevali su mi povjerenje ,al…ne znam ni sada iz kojeg razloga sam ti ,već sa onim prvim učinjenim koracima,na prozoru…baš u potpunosti vjerovala…

Tada si me dodirnuo …a ja se nisam pomaknula…

Ruka ti je bila meka…topla…nježna…i nikad do tada nisam osjetila takvu sigurnost…

Bio si stranac u mom svijetu…

Potpuni stranac mom oku…tijelu…umu…a nešto unutar mene,govorilo mi je ….da  te znam…

Nisam tada znala ni da li je možda ,već netko tu…da li dijeli prostor s tobom…nisam znala ništa…Znala sam samo da mi … tvoja blizina budi osjećaj …ugode…i…

Ostala sam…

Ostala sam unutra…pored otvorenog prozora…

Ostala sam i upoznala tvoj svijet…i …sad znam ,zašto sam,onako brzo  izgubila strah …

Znam ,zašto sam ti tako lako ušetala kroz prozor…

Znam ,zašto sam odmah  vjerovala tvojim rukama…

…Zato što te moja duša prepoznala …prepoznala te dok ja još nisam znala gdje me ovaj let vodi…

Vodila me ona…vodila i odvela do prozora…odvela do duše… koja me je čekala…

 

…Volim te Šašavko!!!...