Sve od čega sam načinjena…sve što imam i nosim u sebi…sve je puno…tebe…

Sve je…samo …ti…

Jutro je okupano tvojim dodirom…i svi oni mirisi …tebe…mene…nas…ostaju u našoj sobi…Ostaju da ih osjećam, kad odlaziš od mene…kad nisi tu…kad mi nedostaje tvoja bliskost…

A kad dan već polako izmakne…kad Sunce krene na svoj  počinak…opet si tu …Gledam tvoje lice…tvoje oči …čija se boja utapa u boji nebeskog plavetnila…i gdje god da pogledam …ti…Vidim …kako tvoja ruka traži moju …kako me odvodiš u …tišinu ...i opet mi je… lijepo.

Noć je odavno samo tvoja…i neka ostane samo tvoja….Noć je vrijeme  …kad te ljubim gdje god poželim…kad te grlim cijelim tijelom .Noć je vrijeme ,kad mi ponestaje daha …od ljepote tvojih dodira…

I ako  bi ti sad rekla …hvala…za sve ono što mi daješ…za sve ono što me čini sretnom…zvučalo  bi malo čudno,jer znam ,da sve što mi daješ …daješ mi dušom…nesebično.

A ja ću ipak reći…hvala …Hvala ti što postojiš …Hvala ti što si na svom životnom putu …zastao pored mene…i učinio me …sretnom….