Da li nam tekst molitve, sam po sebi, deluje,
sam po sebi izaziva posebno stanje svesti?
Može li se takvo stanje izazvati i ako se
molitva čita mehanički, bez da postignemo,
da nas preplave reči i sadržaj molitve?
Ostaje na svakome, naravno, da proveri,
da se uveri, ako mu je ta spoznaja bitna.
Iz iskustva i po svojoj proceni, rekao bih:
suština je u zalaženju u molitveno stanje,
u posebno stanje svesti, koje može biti -
izazvano tekstom-molitvom, a i ne mora.
Ko u tome uspeva, ispunjava ovu praksu,
u pravom smislu, ko ne uspeva, ni efekte,
svakako, ne postiže. Takođe, pitanje je:
koliko ko je u odnosu prema molitvi,
kao i prema svim drugim religioznim -
formama, pitanjima, postupcima -
blizak stavovima i vrednostima koji
postoje u kolektvinoj svesti, u kojoj je.
Ako je blizak, sam njegov pristup tekstu,
molitve, ili bilo kojem drugom, vezanom
za religiju kojoj pripada, izaziva u njemu -
neku vrstu izmenjenog stanja svesti, ili -
drugačijeg stanja od onoga u svakodnevici.
Takav može tekst molitve i da ne razume,
a da on izaziva u njemu molitveno stanje.
Ko je neopterećen kolektivnim stavovima,
ko otvorena uma i svesti pristupa svemu,
pa i molitvama, svakako neće biti zapahnut
tekstom molitve, samim po sebi, već će,
preko teksta, tek zalaziti, ulagati napor,
da zađe u pravo, posebno molitveno stanje.
Ako tekst molitve ne uvodi sam po sebi,
u posebno stanje svesti, to znači, zar ne,
da nam nije neophodna molitva, da bismo -
zalazili u takvo stanje svesti, odnosno,
da nam u tu svrhu može podjednako dobro
poslužiti i bilo koji drugi tekst, sa opisom,
nečeg pozitivnog, sa opisom usmeravanja
pažnje ka Bogu, ili nekom Uzvišenom Biću,
sa opisom samog uzvišenijeg stanja svesti.