Radio sam nešto napolju nekoliko sati, pri čemu je nekoliko stepeni ispod nule, mraz, ledeni vetar probija...

Radio sam posao koji niko drugi ne bi umesto mene uradio. Dakle, jasno kao zimski ledeni dan je da je on moja inkarnacijska obaveza.

I, šta bih se ja drugo zapitao, dok sam išao ka stanu da popijem čaj „rooibos“?

Da li sam srećan?

Raditi fizički posao na minus nekoliko... U nedoumici sam. Možda i jesam, ali, kada se ugrejem, znaću pouzdanije.

Malo se otkravljujem uz „rooibos“  i uz Ošoov tekst o sreći. Greje taj tekst. Nešto ga ne vidim u realnosti iz koje dolazim, ali, svejedno, tekst kao tekst - greje...

“Neka vam postane religijom zahtjev da budete sretni. (...)

Ja sam hedonist.

Sreća je jedini kriterij što ga ima čovječanstvo.

Nema drugog kriterija.

Sreća vam daje ključ da se stvari odvijaju dobro..”

Što da ne - biti srećan, težiti sreći! KO BI PAMETAN I NORMALAN BIO PROTIV TOGA?!

Ali, Život nam priređuje zavrzlame. Izvini, Živote, na iskrenosti!

Moj komšija Đole je srećan kada ode u Italiju, Španiju, Alžir... „Keš kolica i šmekerica!“.

Moja komšinica Slavka - kada na kraju meseca ne zađe u dugove.

Dobro, različiti su apetiti...

No, nisam to hteo da mislim.

Hteo sam da mislim o tome da li mi možemo tek tako da odlučimo da budemo srećni i da time postajemo srećni?

Šta sa nekim čudnovatostima koje teglimo kroz život? Negde u sebi. DA LI DA IH VIDIMO ILI NE VIDIMO? Pitanje je sad! I sad, a i uvek kada se te čudnovatosti probude u nama. Pa nas uskovitlaju. Da li da budemo srećni, ili da pogledamo te čudnovatosti pravo u oči?

Zamislimo tri gospe na cvetnoj livadi, pored šumarka, bukova šuma je u pitanju. Insekti zuje... I još ponešto od lepršavog  romantičarskog dekora.

One najpre lepo popričaju, o ovome, o onome, i o nečemu trećem.

Onda, malo-pomalo, počne razgovor da se zateže. Desi se to svakome. Ko se nađe na cvetnoj livadi sa romantičnim dekorom.

Te jedna će uvređeno: „Ti si ovakva!“

Druga će ponosno: „Ti si onakva!“

Treća: nešto slično, ne čuje se od strujanja tihog povetarca, koji nežno zatreperi listove stoletnih bukovih stabala.

Te prva će: „Ti si dolazila kod mene, ugošćavala sam te! Muža si mi upoznala! A sada tako?!“

Druga će: „Ali, kakva si ti bila tada?! A kakva si sada?! Pogledaj se!“

I tako dalje.

Eh, da je bilo nekoga, kao što ga nije bilo, DA IM UBACI U KRUG PAPIRIĆ SA OŠOOM! Tj. sa onim tekstom o sreći.

Garant bi poletele jedna drugoj u zagrljaj!