Kao da se nekako ne razumemo najbolje, kada su u pitanju teške teme. Ili: teme tamnih energija u nama. Da li nekako bežimo od njih? Kao da refleksno bežimo od onoga što je neprijatno, a refleksno težimo onome što je prijatno?

Da ne bude da sam Mrgud. Uostalom i ja sam za pozitivizaciju. Doduše, za neku specifičnu varijantu. Ali svejedno, pozitivizacija je pozitivizacija, ove ili one sorte.

ALI SAM PROTIV ILUZIJA! E, jedino tu sam protiv! Iluzija je kao mnogoglava aždaja, moraće mnogo o njoj da se piše, da bi joj se ušlo u trag; da joj se reflektorom osvetli svaka od glava.

Protiv sam... Protiv iluzije obrazovanja. Protiv iluzije sreće. Protiv iluzije duhovnog rasta. I protiv svih drugih. Iluzija.

Da se vratim našoj tamnoj strani kao temi... Jer ONA je ovde tema. Tamna strana, kao ono loše što činimo; tamna strana, kao nešto što nas muči, iako mi drugima ništa loše ne činimo.

Da pređem na konkretnu svoju priču, pa neka se iz nje izvlače neki zaključci.

Tj. još jedan pomoćni uvod. Tzv. poluuvod.

Mi moramo da se suočimo sa svojom tamnom stranom, jer nema nam ni sreće ni duhovnog rasta, ukoliko se najpre sa njom ne suočimo. Tj. kao što sam već negde zapisao: niko ne treba hotimice da juri teška psihološka stranja. To niko pametan ne treba da radi. A ni glup, svakako. ALI JE OPASNO AKO LOŠA STANJA GURAMO POD TEPIH HIPOTALAMUSA, A ZARAD TOGA ŠTO OŠO, JANKO, MARKO ILI NEKO ČETVRTI NA ZEMALJSKOM DUHOVNOM NEBU PREPORUČUJE - BITI SREĆAN, MISLITI SAMO POZITIVNO! Itd.

KADA NEKI GNOJ POČNE DA CUTRI IZ NAŠE DUŠE, MORAMO SA NJIM DA SE SUOČIMO, DA GA ISTRPIMO. Ako to odlažemo danas, sutra će ga biti još više. I biće nam još gadnije da ga istrpimo. Ako to odložimo za prekosutra, onda je još-još gadnije!

Dakle, spomenuo sam da sam se u jednom periodu zainteresovao bio za stolarski zanat, jer mi je bio potreban za sređivanje kuće. Lep i kreativan posao, što da ne! Savladam ga! Nije se lako dao, ali - ja sam uporan. Napravio sam skoro sve što mi je bilo potrebno u stanu. Onda, počnem da radim i za "izvoz". Tj. za druge. (Zanimljivo, u izrazitoj kritičnoj masi su se pojavljivale žene kao naručioci, ali, to je neka druga priča.)

Nisam radio nekim preterano usiljenim tempom. VAGE NE RADE TAKO. Vage rade:  red rada + red odmora. Takva im priroda. Ovo za nepreterivanje u tempu je vrlo važno. Za shvatanje onoga što je usledilo.

Negde u prvoj polovini 2005. godine, odjednom me zadese neke jake tahikardije (jako ubrzano lupanje srca). Kao pravi potresi. Ili pred spavanje, ili me probude noću. Sećam se da sam jedanput, kada su me noću probudile, odvezao se sam u hitnu pomoć (da ne uznemirujem ukućane), sestra koja mi je izmerila puls i pritisak - rekla je da se ne seća da je skoro zabeležila tako jaku tahikardiju.

Tahikardija sama po sebi verovatno i nije neki veliki zdravstveni problem, međutim, gadno je kada se ona poveže sa - jakom fobijom smrti. Što često ide jedno sa drugim. Počeli su da nižu dani kada sam vrlo intenzivno osećao kako - odlazim, umirem. Kada se takva misao javi, u svesti se stvori grč, on povratno deluje na telo, i tako u krug.

Skoro sasvim sam prestao da radim, to sa tahikardijom se nekako povuklo do nekih slabijih manifestacija. Nije sasvim nestalo, ali se svelo na neku manju meru. Ali fobija smrti, tačnije osećaj da umirem, ili da ću uskoro umreti - stalno me je pratio. Sa nesmanjenom snagom. I bilo šta je moglo da je aktivira. Bilo koja misao, vest, događaj... A kada se taj osećaj probudi, čovek i ne može ni elementarno normalno da funkcioniše. Kako može, kada mu se ceo svet urušava?! On je psihološki, pa čak i fizički - paralisan.

Nekako sam uspeo da završim još neke stolarske poslove koji su mi bili naručeni. Jedva. Kako da čovek ima volje da radi, kada oseća kako mu je smrt za vratom?! Sećam se, bio sam kod jedne starije žene,  završio sam joj neke kuhinjske elemente, ona me je zamolila da za dve nedelje dođem da još samo nešto dodatno uradim. Rekao sam: „U redu“, a u sebi sam pomislio: „Ne verujem da ću ja tada biti živ!“.

Šta je tu još bilo zanimljivo? Išao sam, naravno, na sve moguće preglede. Počevši od interniste, pa nadalje. Svi rezultati su bili „kao kod dečka“, kako je rekao jedan lekar (iako sam bio nadomak četrdesete). Bukvalno nije bilo nijednog rezultata koji je ukazivao na bilo koji poremećaj!

U jednom periodu sam se plašio da zaspim, jer mi se činilo da se neću probuditi.Itd.

Ne sećam se svih detalja iz tog perioda, mada sam pravio neke beleške, možda će nekada biti zanimljivo da ih proučim. Sve to je sveukupno trajalo nekih šest-sedam meseci.

Jezivih šest-sedam meseci!

E, kada je klupko počelo da se razmrsuje?

Najpre, kada sam KRISTALNO JASNO OSETIO: TO NEŠTO TEŠKO I GADNO IZBIJA IZ MENE SAMOG. I U RAZREŠAVANJU SVEGA TOGA NIKO MI NE MOŽE POMOĆI. NI LEKARI, NI NADRILEKARI, NI BLIŽNJI. NIKO!!! (Uzgred: zato sam već na samom početku odbacio lekove. U početku sam neke pio, verujući da će mi zaista pomoći. Kada sam jasno osetio da mi nema pomoći, da nikakvo njihovo dejstvo ne osećam, dubinski, odbacio sam bukvalno sve lekove.)

SA TIM JE IŠAO DRUGI JASAN STAV: ONO ŠTO SE MORA DESITI - DESIĆE SE! JA TO NE MOGU DA SPREČIM, TO NE MOGU DA SPREČE NI LEKARI. NIKO!!!

DAKLE, AKO MI JE SUĐENO DA UMREM SUTRA - UMREĆU. AKO NIJE - NEĆU!

U duhovnim terminima mi bismo to povezivali sa „Božjom Voljom“, „Božanskim Planom“, itd. U redu je da se oslanjamo na bilo koje konstrukcije. Ali je slaba korist od njih, ako ih u sebi ne osećamo kao pravu snagu ili oslonac. Lako je da u vezi sa nekim lagodnijm dešavanjima i u našim duhovnim tumačenjima govorimo o Božjoj Volji, ali, prava provera snage koju vam ta ideja daje dolazi u najtežim situacijama. Ja se nisam oslanjao na tu ideju. Jednostavno, na ideju: „Što mi se mora desiti - neka se desi!“ Jer ja to i inače ne mogu da promenim. JER SAM JASNO OSETIO DA SU U PITANJU NEKE SILE ŽIVOTA KOJE SU NEMERLJIVO JAČE OD MOJE VOLJE. I od bilo koje moje dosetke uma.

Tek kada sam zašao u fazu duboke unutrašnje opuštenosti, ŠTO NEMA VEZE SA MEDITACIJOM, započinjao je ključni preokret. Dakle, ne radi se o tome da se oslanjamo na neku ideju (npr. o Božjoj Volji), PA DA NAM ONA DONESE UTEHU. POTREBNA NAM JE PRAVA DUBINSKA OPUŠTENOST U VEZI SA SVIM ONIM ŠTO NAM SE MOŽE DESITI. DUBINSKA POMIRENOST. TO JE VIŠE OD IDEJE, VIŠE OD DUHOVNE KONSTRUKCIJE. TO JE STANJE SVESTI.

„Duboka unutrašnja opuštenost“. Jer, kada se javi strah od smrti, osećaj da smrt dolazi - CELU SVEST OBUZME STRAŠAN GRČ. Ko je možda prolazio kroz nešto slično, zna kako to izgleda.

Ovde je preokret nastupio tako što sam se zaista u nekoj dubini SVOG BIĆA opustio: „NEKA BUDE ŠTO MORA BITI. NEKA I SADA UMREM, AKO JE TO NEMINOVNOST! NE ŽELIM DA SE OPTEREĆUJEM TIME!“

OVA MOJA PROMENA PERSPEKTIVE - POSTUPNO JE UTICALA DA SE NAPRAVI PREOKRET. Postalo mi je svejedno šta će mi se desiti.      

TAJ PREOKRET U STAVU I U SVESTI - KAO DA JE POČEO DA TOPI MOJ STRAH OD  SMRTI I OSEĆAJ DA MI JE ONA BLIZU.

I - nje je nestalo. Ne smrti. Fobije. Tj. „nikad ne reci nikad“, Život nam uvek može priređivati iznenađenja, ali - mislim da me je ono kroza šta sam prošao dovoljno prekalilo, da me više ti nekadašnji košmari ne bi onako potresli, kao kada sam se sa njima prvi put suočio.

TADA SAM IMAO TAJ OSEĆAJ (što sam već spomenuo), KAO DA JE U TOM PERIODU NEKAKAV GNOJ IZ MOJE DUŠE ISCUREO.

E, NA TAKVE „STVARI“ JA MISLIM KADA KAŽEM DA NE TREBA DA BEŽIMO OD SEBE, OD ONOGA LOŠEG ILI TEŠKOG ŠTO POČNE DA IZBIJA IZ NAS. Naravno, ako počne. Ako se ne pokrene - ništa. Onda možemo da uživamo u Životu.

ALI JE VAŽNO DA IMAMO U VIDU OVAKVA ISKUSTVA, AKO NAS TA ČAŠA ZADESI. DA ZNAMO KOJA JE NJENA ULOGA. U NAŠEM UNUTRAŠNJEM ČIŠĆENJU, U NAŠEM RASTU.

A o tome, kakve pozitivne promene sam mogao jasno da uočim nakon te faze, neke druge ponoći. Ova već ističe...