…Jutro je..

…Budim se… i  polako  otvaram oči…

…Još uvijek osjećam da si tu kraj mene…

…Osjećam,još uvijek ,tvoje ruke posvuda po sebi…pa ponovo sklapam oči,jer ne želim izgubiti tvoj lik…

 

…Sinoć si bio moj…

…Sinoć si me opet volio onako jako i snažno…

…I sinoć si mi opet ostavio dio sebe…

 

…Zašto je svaki put sve teže kad odlaziš?...

…Zašto su tvoji tragovi sve dublji?...

 

…Ja više nemam u sebi riječi ,koje opisuju ljepotu tvoje ljubavi…

…Sve sam ih već ispisala …sve sam ih već upotrijebila…

 

…Ja više nemam ni onih riječi, kojima bi mogla opisati jačinu onog grča, kojeg osjetim kad odlaziš…

...Bol…samo to još mogu reći…

…Osjetim bol i prazninu…

 

…Ti si poput zemlje u ruci,koja klizi kroz prste…i što je jače želiš zadržati to ona brže nestane …i za sobom ostavi samo trag i miris…

 

…Al, ja ću opet i opet…tu istu zemlju uzimati u ruku…jer…volim njene tragove…njen miris…

…A, kad jednom padne kiša…ja ću je opet uzeti …onako mokru i umornu od kapi…

…Uzet ću je, i uživati ,jer znam… da će ovaj put ostati duže….

 

…Sinoć si bio moj…

…Sinoć si me opet volio onako jako i snažno…

…I sinoć si mi opet ostavio dio sebe…